Priča je toliko očigledna da pomislih i da si trol (neobraćajpažnju). 

U braku sam već 4 godine.   Cela filozofija problema bi se mogla svesti na jednu rečenicu: udala sam se za najvećeg mrguda na svetu.   

Ćao svima. 

Registrovala sam se samo zbog ove teme, deluje mi cool, a možda mi zaista pomogne ako ne da rešim, onda bar da drugačije sagledam problem koji me muči. 

U braku sam već 4 godine.   Cela filozofija problema bi se mogla svesti na jednu rečenicu: udala sam se za najvećeg mrguda na svetu.   Moj suprug je jedno depresivno, nezadovoljno namrgođeno gunđalo.   Teško živimo, potstanari smo, oskudevamo u mnogo čemu, ali sve je to još i podnošljivo osim njegovog konstatnog nezadovoljstva životom, konstantnih depersija i ostalih s*anja.   Dobili smo i bebu kojoj je sada godinu dana, i umesto da je on mene podržavao emotivno, psihički tokom tog perioda bebinog stašavanja - ja sam, naprotiv, njega stalno tešila, vadila ga uz bedaka uz konstantno "biče bolje, de, de".   I onda mi je prekipelo jer smo počeli stalno da se svađamo, njegovi bedaci su počeli da budu sve češći zbog stvari koje su, aman, uobičajene (nema se para, euro raste, kriza, bla bla).   Ja sam mu rekla da malo sjaše sa moje grbače jer ne mogu više da ga slušam i trpim, totalno me je iscrpeo, jer njegovi bedaci traju godinama, a zbog sasvim običnih stvari koje prate svakog od nas.  Od nekada vesele, nasmejane devojke ja sam postala rasejana baba, bez volje za životom, osećam se ko ispražnjeni akumulator, čovek je isisao život iz mene.  Svi me pamte kao veselu, lepu i nasmejanu devojku, omiljenu u društvu, a sad sam se zapustila i fizički, i psihički, jednostavno nemam snage ni za šta.  Najgore tek sledi jer on počinje u svađama da me vređa, ponižava i da se za sva s*anja istresa na meni.   Ja se iscimam da nam malo začinim život, organizujem čuvanje bebe, organizujem odlazak na svirke, koncerte, sve u nadi da ga oraspoložim, ali on čak i u sred žurke počinje da gunđa, zvoca, i mrzi ceo svet tako da meni svaki put pokvari ono malo šanse za uživanjem.   Sex nam je nikakav, ma sve je užas, ja sam sad počela da radim i ne znam "gde udaram", ali svađe su skoro pa svakodnevne.   Krećemo u bračno savetovalište za par dana (naravno, ja organizovala) i već mi je muka što se trudim toliko i trošim ovo malo preostale snage.  Njegova porodica je generalno "polupana", niko ni sa kim ne priča i stalno se svađaju i mislim da je on tako "vaspitan", da stalno patetiše, ali ja brate to ne mogu da trpim.  Šta mi je činiti?  Izvinite na dugačkom postu i praštajte, izjadala sam se sad pa ću biti dobra ubuduće.    :flower:

.Drugačije je kad u braku najašu obaveze, ali brale, što si se ženio ako nemaš testise za to?

Rinta on, radi, da ne grešim dušu, ali je uvek to nešto "jedva do prvog".  Ali ja ni ne tražim više! Ma meni je to super,