Protokol br. 10



Pokazano u politici. “Genijalnost” podlosti. Šta obećava masonski državni prevrat? Opšte pravo glasa. Samoznačaj. Lideri masonstva. Genijalni rukovođa masonstva. Ustanove i njihove funkcije. Otrov liberalizma. Ustav je škola za partijske razdore. Reoublikanska era. Pretsednici su kreature masonstva. Odgovornost pretsednika. “Panama”. Uloga narodne skupštine i pretsednika. Masonstvo je zakonodavna sila. Novi republikanski ustav. Prelaz k masonskoj “autokrtatiji”. Moment proglašenja “cara sveta”. Kalemljenje bolesti i ostale intrige masonstva.

Danas počinjem ponavljanjem onog što sam već rekao i molim vas da upamtite da se vlade i narodi zadovoljavaju onim što im se pokaže. A i kud će oni da razgledaju naličje stvari kad je za njihove pretstavnike veselje najvažnija stvar. Za našu politiku je vrlo važno da se zna ova podrobnost: ona će nam pomoći kad pređemo na razmatranje podele vlasti, slobode govora, štampe, religije (vere), prava udruživanja, jednakosti pred zakonom, neprikosnovenosti svojine, stana, poreza (ideja o skrivenom porezu), povratne sile zakona. Sva su ta pitanja takva da ih direktno i otvoreno pred narodom ne treba nikad dodirivati. U onim slučajevima kada se moraju dodirnuti ne treba ih nabrajati, nego izjavljivati bez podrobnog izlaganja da mi priznajemo principe savremenog prava. Značaj toga prećutkivanja sastoji se u tome što nam neimenovani princip ostavlja slobodu dejstva da ovo ili ono neprimetno isključujemo iz njega; ako ih pak nabrajamo oni svi izgledaju kao već darovani.

Narod gaji naročitu ljubav i poštovanje prema genijima politiške moći i na sva njihova nasilna dejstva odgovara: jest da je podlo, ali je vešto!… opsena, ali kako je izvedena, prosto veličanstveno, drsko, bezobrazno!…

Kada mi izvršimo naš državni prevrat mi ćemo tada reći narodima: “Sve je išlo strahovito rđavo, svi ste se namučili. Mi razbijamo i ništimo uzroke vaših muka: narodnosti, granice, raznolikost moneta. Naravno, vi ste slobodni da o nama iskažete svoj sud, ali može li on biti pravičan ako ga vi donesete pre nego što oprobate ono što ćemo vam mi dati”… Tada će nas oni uzdići i na rukama nositi u jednodušnom ushićenju nada i uzdanja. Glasanje, koje smo mi napravili oruđem našeg zacarenja naviknuvši na nj i najsitnije jedinice iz broja članova čovečanstva, sastavljajući grupne skupove i sporazume, učiniće svoje usluge i odigraće ovoga puta svoju poslednju ulogu jednoglasnošću, u želji da se upoznaju sa nama izbliže pre nego što nas osude.

Toga radi treba nam dovesti na glasanje sve, bez razlike klasa i cenzusa, da bi se ustanovio apsolutizam većine do kojega se ne može doći kod inteligentnih cenzusnih klasa. Takvim putem ćemo, naviknuvši sve na misao o značaju sebe samog, slomiti značaj gojske porodice i njenu vaspitnu vrednost, otstranićemo izdvajanje individualnih umova, kojima gomila rukovođena od nas neće dati ni da se istaknu, pa čak ni da se izjasne: ona je navikla da sluša samo nas koji joj plaćamo za patnju i poslušnost. Time ćemo stvoriti takvu slepu moć koja nikad neće biti u stanju nikud da se krene bez rukovodstva naših agenata, koje ćemo postaviti na mesta njihovih vođa. Narod će se potčiniti tome režimu, jer će znati da će od ovih vođa zavisiti zarade pokloni i dobijanje svakojakih dobara.

Plan uprave mora izići gotov iz jedne glave, jer ga ne možeš nikako utvrditi, ako dopustiš da se on iskida na komadiće u mnogobrojnim umovima. Prema tome mi možemo znati plan dejstva, ali ga ne možemo pretresati da ne bismo narušili njegovu genijalnost, vezu njegovih sastavnih delova, praktičnu snagu tajnoga smisla svake tačke njihove. Ako se sličan posao bude pretresao i menjao mnogobrojnim glasanjem, onda će on nositi na sebi otisak svih umnih nesporazuma, koji nisu pronikli u dubinu i vezu njegovih zamisli. Nama je potrebno da naši planovi budu snažni i celishodno smišljeni. Stoga ne treba da bacamo genijalni posao našega rukovođe pred gomilu da ga ona rastrgne, pa čak ni pred ograničeno društvo.

Svi planovi za sada neće prevrnuti tumbe savremene ustanove. Oni će samo zameniti njihovu ekonomiju, a sledstveno i svu kombinaciju njihovog kretanja koje će se na taj način upraviti putem obeleženim u našim planovima.

Pod raznimm nazivima u svim zemljama postoji približno jedno isto. Pretstavništvo, Ministarstvo, Senat, Državni Savet, Zakonodavno i Izvršno Telo. Nije mi potrebno da vam objašnjavam mehanizam odnosa ovih ustanovaa među sobom, jer vam je to dobro poznato, obratite samo pažnju na to, da svaka od pomenutih ustanova odgovara nekoj važnoj državnoj funkciji, pri čemu vas molim da imate u vidu da reč “važan” ja ne verujem za ustanovu nego za funkciju, sledstveno, nisu ustanove važne nego su važne njihove funkcije. Ustanove su podelile među sobom sve funkcije uprave – administrativnu, zakonodavnu, izvršnu, te su prema tome počele dejstvovati u državnom organizmu kao organi u čovečjem telu. Ako povredimo jedan deo u državnoj mašini, država će se poboleti, kao čovečije telo, i …..umreće.

Kad smo ubacili u državni organizam otrov liberalizma, sva se njihova političa kompleksija promenila: države su se pobolele od smrtonosne bolesti – raspadanja krvi. Ostaje nam da očekujemo kraj njihove agonije.

Liberalizam je rodio ustavne države koje su zamenile spasonosnu za Goje autokratiju, a ustavna država, kao što vam je dobro poznato, nije ništa drugo do škola razdora, raspre, nesuglasice, prepirke, besplodnih partijskih agitacija, partijskih tendencija – jednom reči, škola svega onoga što čini bezličnom delatnost države. Tribuna je, ništa manje od štampe, osudila vladare na aktivnost i nemoć i time ih učinila nepotrebnim, zbog čega su i bili zbačeni u mnogim zemljama. Tada je mogla ponići republikanska era i tada smo zamenili vladara karikaturom vlade – pretsednikom, uzetim iz gomile, iz sredine naših kreatura, naših robova. U tom je bila osnova mine koju smo podmetnuli pod gojski narod, ili tačnije pod gojske narode.

U bliskoj budućnosti mi ćemo ustanoviti odgovornost pretsednika.

Tada se mi već nećemo ustručavati u sprovođenju onog zašto će odgovarati naša bezlična kreatura. Šta se nas tiče, ako se prorede redovi onih koji teže k vlasti, što će nastati pometnje zbog nemogućnosti da se nađu pretsednici, pometnje koje će konačno dezorganizovati zemlju.

Da bismo doveli naš plan do takvih rezultata, mi ćemo podešavati izbore takvih pretsednika u čijoj prošlosti ima kakvih bilo neotkrivenih mračnih dela, kakvih bilo “panama” – tada će oni biti verni izvršitelji naših naređenja iz bojazni da se to ne otkrije i iz svojstvene svakome čoveku, koji je došao do vlasti težnje da održi svoje privilegije, preimućstva i počasti vezane za zvanje pretsednika. Narodna skupština će prikrivati, štititi, izbirati pretsednike, ali ćemo to pravo prepustiti odgovornom pretsedniku, lutki u našim rukama. Naravno, tada će vlast pretsednika postati meta za sve moguće napade, ali mi ćemo mu dati samozaštitu u pravu obraćanja k narodu i traženju njegove odluke, bez njegovih pretstavnika t. j. obraćanje onom istom našem slepom službeniku – većini iz gomile. Nezavisno od ovoga mi ćemo prepustiti pretsedniku pravo objavljivanja opsadnog stanja. Ovo poslednje pravo motivisaćemo time, što pretsednik, kao šef celokupne zemaljseke vojske mora je imati na svom raspolaganju u slučaju zaštite novog republikanskog ustava, na čiju odbranu on ima pravo kao odgovorni pretstavnik i čuvar toga ustava.

Pojmljivo je, da će pod takvim uslovima ključ od svetinje biti u našim rukama, i niko sem nas neće više rukovati zakonodavnom silom.

Osim toga, sa uvođenjem novog republikanskog ustava mi oduzimamo od Skupštine pravo interpretacije o vladinim merama pod izgovorom čuvanja političke tajne, a pored toga mi ćemo novim ustavom smanjiti broj pretstavnika do minimuma, čime ćemo za toliko smanjiti i političke strasti i strast za politikom. Ako se one, i preko očekivanja, rasplamte i u ovom minimumu, onda ćemo ih svesti, na nulu proglasom i obraćanjem ka svenarodnoj većini…

Od pretsednika će zavisiti određivanje pretsednika i potpretsednika Skupštine i Senata. Mesto stalnik sesija parlamenta mi ćemo skratiti njihove sednice i svesti na nekoliko meseca. Sem toga pretsednik, kao šef izvršne vlasti, imaće pravo da saziva ili raspušta parlament i, u slučaju raspuštanja, da produži vreme do određivanje novog parlamentskog skupa. Ali da posledice svih ovih, u suštini nezakonitih postupaka, ne bi pale na ustanovljenu od nas odgovornost pretsednika, pre nego što treba po našim planovima, mi ćemo dati ministrima i drugim više administrativnim činovnicima koji okružuju pretsednika misao da svojim vlastitim merama obilaze njegova naređenja, za šta će i biti odgovorni mesto njega…. Naročito preporučujemo da se ova uloga daje na izvršenje Senatu, Državnom Senatu ili Ministarskom Savetu, a ne posebnim ličnostima.

Pretsednik će, po našem nahođenju, tumačiti smisao onih postojećih zakona koji se mogu protumačiti različito; uz to će ih poništavati kada mu s naše strane bude u tome predočena potreba; sem toga on će imati pravo da predlaže privremene zakone i štaviše novu izmenu vladinog ustanovnog rada, motivišući kako jedno tako i drugo zahtevima viših državnih interesa.

Takvim merama mi ćemo dobiti mogućnost da uništimo malo po malo, korak po korak, sve ono što ćemo isprva, kad stupimo u naša prava, biti prinuđeni da uvedemo u državne ustanove radi prelaza ka neprimetnom izbacivanju svakog uopšte ustava, kad nastane vreme da se pretvori svaka vlada u naše samodržavlje.

Priznanje našeg samodržca može nastupiti i pre uništenja ustava: ovaj momenat priznanja nastupiće onda kada narodi namučeni neredima i bankrotstvom upravljača, koje smo mi udesili, uzviknu: “Sklonite ih i dajte nam jednog sveštenog cara koji bi nas ujedinio i uništio uzroke razdora – granice, narodnosti, religije, državne račune, koji bi nam dao mir i spokojstvo koje mi ne možemo da nađemo sa našim upravljačima i pretstavnicima”.

Ali vi i sami vrlo dobro znate da je za mogućnost svenarodnog izraza sličnih želja neophodno neprekidno mutiti u svima zemljama odnose naroda i vlade, da svi budu premoreni rasprom, neprijateljstvom, borbom, mržnjom i štaviše mučeništvom, glađu, kalemljenjem bolesti, nevoljom, da Goji ne bi mogli videti nikakav drugi izlaz, već da pribegnu našem novčanom i potpunom gospodarstvu…

Ako mi damo narodima da predahnu, to željeni momenat mučno će ikad nastupiti.

Protokol br. 11



Program novog ustava. Neki detalji pretpostavljenog prevrata. Goji su ovnovi. Tajno masonstvo i njegove “pokazne” lože.

Državni Savet se pojavio kao činilac koji podvlači vlast vladarevu: on će kao pokazni deo Zakonodavnog Tela, biti kao neki komitet-redakcija zakona i ukaza vladarevih.

Dakle, evo programa novog ustava koji se priprema. Mi ćemo stvoriti Zakon, Pravo i Sud: 1) pod vidom predloga Zakonodavnom Telu, 2) ukazima pretsednika pod vidom opštih uredaba, odredba Senata i odluka Državnog Saveta pod vidom ministarskih odredaba, 3) a u slučaju da nastupe zgodni momenti – u formi državnih prevrata.

Utvrdivši približno modus agendi, pozabavimo se podrobnostima onih kombinacija pomoću kojih ćemo dovršiti preokret toka državnih mašina u gore rečenom pravcu. Pod ovim kombinacijama ja podrazumevam slobodu štampe, pravo udruživanja, slobodu savesti, izborno načelo i mnogo što šta drugo, što će morati iščeznuti iz ljudskog repertuara, ili će u korenu biti izmenjeno sutradan po objavi novog ustava. Samo u tom momentu biće nam mogućno da odjedanput objavimo sve naše uredbe, jer docnije bi svaka primetna izmena bila opasna, i evo zašto: ako ta izmena bude sprovedena sa surovom strogošću i u smislu strogosti i ograničenja, onda ona može dovesti do očajanja izazvanog plašnjom od novih izmena u tom pravcu; ako ona bude izvršena u smislu daljih popuštanja, onda će reći da smo mi svesni svoje nepravičnosti, a to će potkopati oreol nepogrešnosti nove vlasti, ili će reći da smo se uplašili pa smo prinuđeni da činimo ustupke, za koje niko neće biti zahvalan, jer će smatrati da je tako moralo biti… I jedno i drugo je štetno po prestiž novoga ustava. Nama je potrebno, da još od prvog momenta njegova proklamovanja, kada narodi budu ošamućeni izvršenim prevratom, kada se budu nalazili u teroru i nedoumici, oni budu svesni toga da smo mi tako snažni, tako nepovredljivi, tako puni moći, da od njih nimalo ne zaziremo i da ne samo nećemo obraćati pažnju na njihova mišljenja i želje, nego smo spremni i sposobni sa doslednom vlašću da ugušimo izraz i manifestaciju njihovu u svakom momentu i na svakom mestu, da smo odjedanput uzeli sve što nam je bilo potrebno i da mi ni u kom slučaju nećemo deliti s njima našu vlast… Tada će oni od straha zažmuriti na sve i očekivaće da vide šta će sve iz ovoga proizaći.

Goji su ovnujsko stado, a mi smo za njih vuci. A vi znate šta biva sa ovcama kada se u toru pojave kurjaci?…

Oni će zažmuriti na sve još i stoga, što ćemo im obećati povratak svih oduzetih sloboda čim umirimo neprijatelje mira i ukrotimo sve partije.

Treba li govoriti o tome koliko će vremena oni čekati taj povratak?…

Zašto smo smislili i ulili Gojima svu ovu politiku, ulili ne davši im mogućnost da razgledaju njeno naličje, zašto ako ne zato da bismo obilaskom postigli ono, što naše rastureno pleme ne može postići direktnim putem. To je poslužilo kao osnova za našu organizaciju tajnoga masonstva za koje ne znaju i o čijim ciljevima čak i ne slute životinje Goji, koje smo privukli u pokaznu armiju masonskih loža da bismo zamazali oči njihovim saplemenicima.

Bog nam je darovao, kao svome izabranom narodu, rasturenost, i baš u toj prividnoj za sve slabosti našoj ispoljila se sva naša snaga koja nas je sada dovela do praga vladavine celim svetom.

Sad nam već ostaje malo da doziđujemo na udarenom temelju.
A oni, oni – luciferi!!!

Protokol br. 12



Masonsko tumačenje reči “sloboda“. Budućnost štampe u masonskom carstvu. Kontrola štampe. Dopisničke agenture. Šta je progres po shvatanjima masonstva? Još nešto o štampi. Masonska solidarnost u savremenoj štampi. Pokretanje provincijalnih “društvenih” zahteva. Nepogrešnost novog režima.

Reč “slobodu”, koja se može tumačiti raznoliko, mi tumačimo i određujemo ovako:

Sloboda je pravo da se može činiti ono što dozvoljava zakon. Ovakvo tumačenje ove reči poslužiće nam u ono vreme time, što će se sva sloboda obresti u našim rukama, jer će zakon rušiti ili stvarati samo ono što mi budemo želeli po gore izloženom programu.

Sa štampom ćemo postupati na sledeći način. – Kakvu ulogu igra sada dnevna štampa? Ona služi bujnom raspaljivanju potrebnih nam strasti ili sebičnom partizanstvu. Ona biva prazna, nepravična, lažljiva, i većina ljudi ne shvata čemu ona služi. Mi ćemo je osedlati i dobro zauzdati, to isto ćemo uraditi i sa ostalom štampom, jer kakva smisla ima izbavljati se od napada dnevne štampe ako budemo ostali meta za brošure i knjige? Mi ćemo pretvoriti sadašnji skupi produkt javnosti, skup blagodareći neophodnosti njegove cenzure, u unosni posao za našu državu: mi ćemo je opteretiti naročitim taksenim prirezom i kaucijama prilikom osnivanja organa štampe ili tipografija, koja će morati osigurati našu vladu od svakih napada sa strane štampe. Za eventualni napad mi ćemo kažnjavati nemilosrdno. Takve mere, kao što su marke, kaucije i kazne, doneće ogroman prihod vladi. Istina, partijski listovi mogli bi i ne žaliti novaca, ali mi ćemo ih zabranjivati odmah posle drugog napada na nas. Niko se nekažnjeno ne može dotaći oreola naše državničke nepogrešivosti. Povod za zabranu izdanja – zabranjeni organ obespokojava umove bez ikakva povoda i osnova. Molim vas da imate u vidu, da će među onima koji nas napadaju biti i organi koje smo mi osnovali, ali oni će napadati isključivo one tačke koje smo mi već predodredili za izmenu.

Nijedna obznana neće dopirati u društvo bez naše kontrole. To mi i sada postižemo time, što sve novosti primaju samo nekoliko agentura, u kojima se ona koncentrišu sa svih krajeva sveta. Ove agenture biće tada potpuno naše ustanove i objavljivaće samo ono što im mi naredimo.

Kad smo mi sada umeli da zavladamo umovima gojskih društava u tolikoj meri, da pogotovu svi oni gledaju na svetske događaje kroz obojena stakla onih naočara koje im mi mećemo na oči, kad sada za nas ni u jednoj državi ne postaje prepreke koje bi nam zatvarale pristup ka državnim tajnama, kako ih glupost gojska naziva, šta će tek biti onda kada mi budemo priznati gospodari sveta u licu našeg sveopšteg cara?!

No vratimo se na budućnost štampe. – Svakli koji poželi da bude izdavač, bibliotekar ili štampar, biće prinuđen da dobije za taj posao ustanovljenu diplomu, koja će mu se u slučaju krivice odmah oduzeti. Kod takvih mera oruđe misli postaće vaspitno sredstvo u rukama naše vlade koja neće dopustiti narodnim masama da lutaju po prašumama maštanja o blagodetima progresa. Ko od nas ne zna da su te blagodeti i dobročinstva direktni putevi ka ružnim maštanjima koja su porodila anarhične odnose ljudi među sobom i prema vlasti, jer je progres ili bolje reći, ideja progresa navela na misao o emancipaciji svake vreste, ne utvrdivši njene granice... Svi takozvani liberalni anarhisti su, ako ne dela a ono misli. Svaki od njih juri za avetima slobode padajući isključivo u samovolju, tj. u anarhiju protesta radi protesta…

Pređimo na štampu. Mi ćemo je opteretiti taksama od tabaka i kaucijama, a knjige koje imaju manje od 30 tabaka – dvostruko više. Mi ćemo ih upisati u kategoriju brošura, da bismo s jedne strane smanjiti broj dnevnih listova koji predstavljaju sobom najgori štampani otrov, a sa druge strane – ta će mera prinuditi pisce na tako dugačke sastave da će ih svet malo čitati, naročito zbog njihove skupoće. Ovo, pak, što mi budemo izdavali sami, u korist umnog upućivanja u obeleženom i željenom pravcu, biće jeftino i čitaće se na jagmu. Porezivanje će umirati prazni književni zanos, a kažnjivost će staviti književnike u zavisnosti od nas. Ako se i nađu oni koji žele da pišu protiv nas, neće se naći ljubitelji da njihova dela štampaju. Pre nego što primi na štampanje kakvo delo izdavač ili štampar mora tražiti od vlasti dozvolu za to. Na taj način mi ćemo iz ranije znati sve zamke i intrige koje nam se spremaju, i mi ćemo ih razbiti preduhitrivši ih unapred objašnjenjima po temi o kojoj se u knjizi raspravlja.

Knjiiževnost i žurnalistika dve su najvažnije vaspitne sile, - eto zašto će naša vlada postati vlasnik većine listova. Time će se neutralisati štetan uticaj privatne štampe i zadobiti ogroman uticaj na umove… Ako odobrimo deset dnevnih listova, mi ćemo osnovati svojih trideset i tako dalje u tom smislu. Ali u tom ne sme da bude ni najmanje sumnje u publici, čega radi će i svi listovi, koje mi budemo izdavali imati najrazličitije i najprotivnije po spoljašnosti pravce i mišljenja, što će izazvati poverenje prema nama i privući na našu stranu naše protivnike koji ništa o tome i ne slute, te će na taj način pasti u našu klopku i biti potpuno bezopasni.

Na prvom mestu biće postavljeni organi službenog karaktera. Oni će uvek biti na strani i čuvati naše interese, te će stoga i njihov uticaj biti relativno ništavan.

Na drugom – stajaće organi poluslužbeni čija će se uloga sastojati u tome da privuku ravnodušne i zagrejane.

Na trećem mestu postavićemo tobože našu opoziciju, koja će makar u jednom od svojih organa predstaviti se tobože kao naš antipod. Naši stvarni protivnici primiće u duši ovu varljivu opoziciju za svoje ljude i pokazaće nam svoje karte.

Svi naši listovi pretstavljaće sve moguće pravce – aristokratski, republikanski, revolucionarni, šta više anarhistički – dokle god, naravno, bude ubrzan, tada će ove ruke povesti mnenje u pravcu Višnu, imati stotinu ruku od kojih će svaka pipati puls čiji god hoćete u javnom mnenju. Kada puls bude ubrzan, tada će sve ruke povesti mnenje u pravcu našeg cilja, jer uzbuđena osoba gubi moć rasuđivanja i lako se podaje sugestiji. One budale, koje budu mislile da ponavljaju mišljenje lista svog logora, ponavljaće naše mišljenje ili ono koje mi želimo. Uobražavajući da idu za organom svoje partije, oni će poći za onom zastavomkoju mi budemo za njih istakli.

Da bismo upućivali u tom pravcu naše novinarske milicije, mi moramo naročito pažljivo organizovati ovaj posao. Pod imenom centralnog otseka štampe mi ćemo osnovati književne skupove na kojima će naši igenti davati parole i signale. Pretresajući i oponirajući našim projektima uvek povešno i ne dodirujući suštinu njihovu, naši će organi voditi prazno puškaranje sa službenim listovima samo zato, da bi nam pružili povod da se izjasnimo podrobnije nego što smo to mogli uraditi u svojim početnim izjavama, naravno, kad to za nas bude bilo probitačno.

Ovi napadi na nas odigraće još i tu ulogu što će podanici biti uvereni u potpunu slobodu javne govornice, a našim će agentima to dati povod da tvrde kako protivnički listovi govore koještarije, jer ne mogu da nađu prave povode za stvarno opovrgavanje naših naređenja.

Takve neprimetne za javno mnenje, ali sigurne, mere najuspešnije će povesti javnu pažnju i poverenje u stranu naše vlade. Blagodareći njima mi ćemo ukoliko to bude potrebno uzbuđivati i umirivati duhove u političkim pitanjima, ubeđivati ili zbunjivati, štampajući čas istinu, čas laž, fakte ili njihova pobijanja, s obzirom na to da li su oni dobro ili rđavo primljeni, uvek oprezno pipajući teren pre nego što na nj stupimo… Mi ćemo pobeđivati naše protivnike nasigurno, jer oni neće imati na raspolaganju organe štampe u kojima bi se mogli izjasniti do kraja usled gorepomenutih mera preduzetih protiv štampe.

Probne kamičke koje mi budemo bacali u trećem razredu naše štampe, u slučaju potrebe, mi ćemo energično opovrgavati u našim poluslužbenim listovima.

I sada već u izvesnim formama, recimo u francuskoj žurnalistici, postoji masonska solidarnost u parolu: svi organi štampe vezani su među sobom, profesionalnom tajnom; slično starim augurima, nijedan član njezin neće izdati tajnu svojih saznanja i podataka, ako nije odlučeno da se ona objavi. Nijedan žurnalista neće se odlučiti da oda tu tajnu, jer se nijedan od njih ne pušta u književnost, ako u celoj prošlosti njegovoj nema kakve bilo sramne ranice… Te bi rane bile odmah otvorene. Dokle god su te rane samo tajna njih nekolicine, oreol dotičnog žurnaliste privlači mišljenje sveta – za njim idu sa oduševljenjem.

Mi računamo naročito na provinciju. U njoj mi moramo izazvati one nade i težnje, sa kojima bi smo se uvek mogli baciti na prestonicu, ističući ih prestonicamama za samostalne nade i težnje provincije. Jasno je, da izbor njihov mora biti uvek isti – naš. Nama je potrebno, da se prestonice ponekad, dok mi još ne uzmemo punu vlast, nađu obavijene provincijalnim mišljenjem naroda, t. j. većine udešene od naših agenata. Nama je potrebno, da se prestonice u psihološkom trenutku ne odaju pretresanju i kritici savršenog fakta iz jednog razloga što je on primljen mišljenjem provincijalne većine.

Kad budemo u periodu novoga režima, prelaznog ka našoj vladavini, mi nećemo smeti dopuštati da štampa otkriva društveno nevaljalstvo; potrebno je da se misli, da je novi režim u tolikoj meri sve zadovoljio, da su čak i zločini iščezli.... Svi slučaji prestupništva moraju ostati poznati samo njihovim žrtvama i slučajnim svedocima – nikome više.

Protokol br. 13



Potrebe u nasušnom hlebu. Pitanje politike. Pitanje industrije. Zabave i veselja. Narodni domovi. “Istina je jedna”. Veliki problemi.

Nužda u nasušnom hlebu primorava Goje da ćute i da budu naše pokorne sluge. Agenti uzeti iz njihove sredine u našu štampu pretesaće po našem naređenju ono što je nama nezgodno da izdajemo neposredno u službenim dokumentima, a mi ćemo za vreme te novinarske graje uzeti i sprovesti mere koje želimo i podneti ih publici kao svršeni fakt. Niko neće smeti tražiti da se ukine ono što je već rešeno, tim pre što će ono biti pretstavljeno kao poboljšanje… A u tom će štampa skrenuti misli na nova pitanja (jer mi smo navikli ljude da traže sve novo). Na pretresanje tih novih pitanja navaliće svi oni šupljoglavi izvršitelji sudbina, koji još ni sada ne mogu da pojme da ona ništa ne razumeju u onome što hoće da razmatraju. Pitanje politike nikome nisu pristupačna sem onim koji rukovode njome već mnogo vekova, tvoraca njenih.

Iz svega ovoga vi ćete videti, da traženjem mišljenja gomile mio samo olakšavamo kretanje našeg mehanizma, i vi možete zapaziti da mi ne tražimo odobrenje naše radnje nego onih reči koje mi puštamo po ovom ili onom pitanju. Mi stalno objavljujemo da se u svim našim merama koje preduzimamo rukovodimo nadom spojenom sa pouzdanošću da poslužimo opštem dobru.

Da bismo odvukli suviše nemirne ljude od pretresanja pitanja politike, mi sada sprovodimo tobože nova pitanja njena – pitanja industrije. Na tom poprištu neka besne do mile volje! Mase su voljne da ne dejstvuju, da se odmaraju od tobožnje političke delatnosti (na koju smo ih navikli, da bismo se uz njihovu saradnju borili sa gojskim vladama), ali smo pod uslovom novih zaposlenja, u kojima im mi ukazujemo tobož taj isti politički pravac. Da one same ne bi nešto smislile, mi ih još ometamo zabavama, veseljem, igrama, strastima, narodnim domovima... Uskoro ćemo preko štampe početi predlagati konkursne utakmice u veštini, sportu svih vrsta: ovo interesovanje odvratiće konačno duhove od pitanja na kojima bismo se morali sa njima boriti. Odvikavajući se sve više i više od samostalnog mišljenja ljudi će početi unisono govoriti o nama, jer ćemo samo mi birati i predlagati nove pravce misli... naravno preko takvih lica sa kojima nas oni neće smatrati za solidarne.

Uloga liberalnih utopista biće definitivno odigrana kada naša vlada bude priznata. Dotle će nam oni poslužiti kao dobre sluge. Stoga ćemo još upućivati duhove na svakojaka izmišljanja fantastičnih teorija, novih i tobože progresivnih: ta mi smo sa punim uspehom zavrteli progresom šuplje gojske glave i sada nema među Gojima uma koji bi mogao uvideti da se pod ovom rečju krije skretanje od istine u svim slučajevima gde nije reč o materijalnim pronalascima, jer je istina jedna i u njoj nema mesta progresu. Progres, kao lažna ideja, služi zamračenju istine, da je ne bi niko mogao znati, osim nas, Božjih izabranika, čuvara njenih.

Kada nastupi naše carstvo, tada će naši oratori besediti o velikim problemima, koji su uzbuđivali čovečanstvo zato da bi ga na kraju krajeva doveli do naše blage vladavine.

Ko će posumnjati tada da smo sve ove probleme mi bili udesili i namestili prema političkom planu koji niko nije prokljuvio u toku mnogih vekova?!

Protokol br. 14



Religija budućnosti. Buduće ropstvo. Nepristupačnost saznanja tajni religije budućnosti. Pornografija i buduća štampana reč.

Kada se mi zacarimo, mi nećemo želeti da postoji druga religija osim naše, religija o jednom Bogu, sa kojim je naša sudbina vezana našim izbraništvom i kojim je ta ista naša sudbina sjedinjena sa sudbinom sveta. Prema tome mi moramo oboriti sva verovanja. Ako se iz toga rode savremeni ateisti, to neće, kao prelazni stupanj, ništa smetati našim izgledima, nego će poslužiti kao primer za ona pokoljenja koja će slušati propovedi naše o religiji Mojsija koja je svojom smišljenom i nepokolebljivom sistemom dovela do pokorenja nama svih naroda. U tome ćemo mi podvući i njenu mističnu istinu, na kojoj će se, reći ćemo mi, osnivati sva njena vaspitna snaga... Tada ćemo u svakom zgodnom slučaju publikovati članke, u kojima ćemo sravnjivati našu blagu vladavinu sa prošlima. Blagodeti mira, makar i iznuđenog vekovima nemira, poslužiće kao novi reljef učinjenome dobru. Pogreške gojskih administracija biće opisivane u najjasnijim bojama.

Mi ćemo posejati takvu odvratnost prema njima, da će narodi pretpostavljati spokojstvo u ropskom stanju pravima famozne slobode koja su ih toliko namučila, iscrpila izvore ljudskog postanka, koja su eksploatisana gomilom varalica i bitangi koje ni same nisu znale šta rade... Beskorisne promene vladavina, na koje smo mi podbadali Goje kad smo potkopavali njihove državne temelje, toliko će dosaditi narodima da će oni pretpostavljati da trpe od nas sve, samo da se ne izlažu riziku da ponova iskuse pređašnje nemire i nevolje. Mi ćemo naročito podvlačiti istorijske pogreške gojskih uprava, koje su toliko vekova mučile čovečanstvo otsustvom inteligencije i dovitljivosti u svemu što se tiče istinskog njegovog dobra, u trci za fantastičnim projektima socijalnog dobra, ne videći, da su ti projekti sve više pogoršavali a ne poboljšavali stanje opštih odnosa na kojima se zasniva čovečanski život...

Sva snaga naših principa i mera sastojaće se u tome što ćemo ih mi istaći i protumačiti kao jasni kontrast raspadnutim starim poretcima društvenog uređenja.

Naši filosofi će posmatrati i pretresati sve nedostatke gojskih verovanja, ali niko i nikada neće pretresati našu veru sa njene prave tačke gledišta, jer nju niko temeljno neće upoznati, osim naših koji nikada neće smeti izdati njene tajne.

U zemljama koje prednjače mi smo otvorili bezumnu, prljavu, odvratnu književnost. Još neko vreme po našem stupanju na vlast mi ćemo podsticati njezin opstanak, da bi ona što reljefnije ocrtala kontrast govora, programa koji se razrežu sa naših visina.... Naši pametni ljudi, naročito vaspitani za to da rukovode Goje, sastavljaće govore, projekte, memoare, članke, kojima ćemo uticati na duhove, vodeći ih ka pojmovima i znanjima koje smo mi obeležili.

Protokol br. 15



Jednodnevni svetski prevrat. Kazne. Buduća sudbina Goja-masona. Mističnost vlaasti. Razmnožavanje masonskih loža. Centralna uprava mudraca. “Azefovština”. Masonstvo kao rukovodilac svih tajnih društava. Značaj javnog uspeha. Kolektivizam. Žrtve. Kazne masona. Pad prestiža zakona i vlasti. Predizboraništva. Kratkoća i jasnoća zakona budućeg carstva. Poslušnost starešina. Mere protiv zloupotrebe vlasti. Surovost kažnjavanja. Krajnji rok sudijske starosti. Liberalizam sudija i vlasti. Svetski novac. Apsolutizam masonstva. Pravo kasacije. Patrijahalni “izgled” vlasti budućeg “vladara”. Obožavanje vladara. Pravo jačeg kao jedno pravo. Car izrailjski – patrijarh sveta.

Kada se mi najzad definitivno zacarimo, blagodareći državnim prevratima koji će svugde biti pripremljeni za jedan isti dan, posle definitivnog priznavanja nepodobnosti svih postojećih vlada (a dotle će proći dosta vremena, možda i ceo jedan vek), mi ćemo se postaviti da protiv nas ne bude zavera. Toga radi mi ćemo nemilosrdno kazniti sve one koji predusretnu našu vladavinu s oružjem u rukama. Svako novo osnivanje kakvog bilo tajnog udruženja biće takođe kažnjeno smrću, a ona koja danas postoje, koja mi poznajemo i koja su nam učinila izvesne usluge, ukinućemo i poslaćemo ih u daleke kontinente izvan Evrope. Tako ćemo postupiti sa onim Gojima-masonima koji odveć mnogo znaju; oni pak, koji budemo iz budi kojih razloga pomilovali, biće u stalnom strahu od izgnanstva. Mi ćemo izdati zakon po kome će svi bivši učesnici tajnih društava podležati progonstvu iz Evrope kao centra naše uprave.

Odluke naše vlade biće definitivno i bez apelacije.
U gojskim društvima, u kojima smo posejali tako duboko korenje nesloge i protestanstva, moguće je ustanoviti red samo nemilosrdnim merama koje jasno i oštro dokazuju vlasti: ne treba gledati na žrtve koje se prinose budućem dobru. U postizavanju dobra, ma i putem prinošenja žrtava, sastoji se obaveza svake vlade, koja je svesna toga da se ne samo u privilegijama nego i u obavezama sastoji njezin opstanak. Glavna je stvar za stabilnost uprave učvršćenje oreola moći, a taj se oreol postiže samo veličanstvenom nepokolebljivošću vlasti koja bi nosila na sebi znake neprikosnovenosti od mističnih uzroka – od Božjeg izbora. Tako je bilo do poslednjeg doba rusko Samodržavlje – jedini u svetu naš ozbiljni neprijatelj, ako ne računamo Papstvo. Setite se, primera radi, kako Italija, zalivena krvlju nije takla ni dlaku na glavi Sulinoj koji je tu krv i prolio: Sula je svojom moći bio bog u očima naroda koji je on namučio, a njegov muški i hrabri povratak u Italiju stavio ga je izvan prikosnovenosti… Narod ne dira onog koji ga hipnotiše svojom hrabrošću i silinom duha.

Za vreme do nastanka carstva mi ćemo, naprotiv, stvoriti i umnožiti frank-masonske lože u svim zemljama sveta, uvući ćemo u njih sve, koji mogu biti i koji već jesu istaknute poslanike, jer će u tim ložama biti glavno obaveštajno mesto i uticajno sredstvo. Sve ove lože mi ćemo skoncentrisati pod jednu upravu, koja će biti samo nama poznata a svima ostalima nepoznata i koja će biti sastavljena od naših mudraca. Lože će imati svoga pretstavnika koji će sobom prikrivati pomenutu upravu masonstva, od koje će dolaziti parola i program. U tim ložama mi ćemo zavesti čvor svih revolucionarnih i liberalnih elemenata. Oni će se sastojati iz svih društvenih slojeva. Najskrivenije političke zamisli biće nam poznate i potpašće pod naše rukovodstvo onoga časa kad i poniknu. Članovi tih loža biće gotovo svi agenti međunarodne i nacionalne policije, jer je njena služba za nas nezamenjiva u tom pogledu što policija može ne samo za svoj način da se obračuna sa nepokornima, nego i da prikrije naše radnje, da stvori povode za nezadovoljstvo itd…

U tajna društva obično najradije stupaju aferiste, karijeriste i uopšte ljudi većinom lakomisleni, sa kojima nam neće biti teško da vodimo poslove i pomoću njih da navijamo mehanizam mašine koju smo projektovali… Ako se ovaj svet uskomeša i uzbuni, onda će to značiti da nam je bilo potrebno da ga uzbunimo, da bismo rastrojili njegovu odveć veliku solidarnost. Ako u njegovoj sredini ponikne zavera, onda će na čelo njeno stati niko drugi do jedan od naših najvernijih slugu. Prirodno je da ćemo mi a niko drugi povesti masonsku akciju, jer mi znamo kuda je vodimo, znamo krajnji cilj svakoga dejstva; Goji pak ne znaju ništa, ne znaju čak ni neposreni rezultat: njih zadovoljava obično trenutni račun zadovoljenja samoljublja u izvršenju onoga što je zamišljeno, ne primećujući čak ni to da i sama zamisao ne pripada njihovoj inicijativi nego našem navođenju na dotičnu misao..

Goji idu u lože iz radoznalosti ili u nadi da će se uz pripomoć njihovu progurati što bliže ka bogatoj društvenoj trpezi, a neki opet zato da bi imali mogućnosti da iznesu pred publiku svoja neostvarljiva i neosnovana maštanja: oni žude za emocijom uspeha i aplauza na koje smo mi vrlo izdašni. Mi im zato i dajemo taj uspeh, da bismo se koristili samoobmanom koje otud proističu, pri kojoj ljudi neprimetno usvajaju naše sugestije, ne zazirući od njih, u punoj uverenosti da njihova nepogrešnost sila svoje misli a da tuđe već ne može da primi… Vi ne možete ni da zamislite kako se najpametniji među Gojama može dovesti do nesvesne naivnosti, pod uslovima samoodbrane, i kako ih je u isto vreme lako obeshrabriti najmanjim neuspehom, recimo prekidom aplauza, i dovesti do ropske pokornosti, samo da bi se uspeh obnovio… U koliko naši zapostavljaju uspeh, da bi smo sproveli svoje planove, utoliko su Goji gotovi da žrtvuju svoje planove, da bi se samo dočepali uspeha. Ta njihova psihologija znatno nam olakšava zadatak njihova upućivanja. Ovi tigrovi po izgledu imaju ovnujske duše, u u glavama njihovim duva promaja. Mi smo ih popeli na konjića mašte o tome da će simvolična jedinica kolektivizma progutati ljudsku individualnost… Oni se još nisu snašli i razabrali i neće se razabrati u toj misli, da je ovaj konjić očigledno rušenje najglavnijeg zakona prirode koja je stvorila u samom početku stvaranja sveta jedinicu koja ne liči na druge, naime baš u cilju individualnosti.

Kad smo ih mi mogli dovesti do takvog bezumnog slepila, nije li to frapantno jasan dokaz koliko je um gojski čovečanski nerazvijen u sravnjenju sa našim umom?!.. To baš poglavito i garantuje naš uspeh.

Koliko su bili pronicljivi naši stari mudraci kad su govorili da za postignuće ozbiljnog cilja ne treba prezati ni od kakvih sredstava i ne gledati na broj žrtava koje se prinose radi tiga cilja… Mi se nismo obzirali na žrtve iz sredine gojske marve, mada smo i žrtvovali mnogo više, ali smo im sada dali takav položaj na zemlji o kakvom oni nisu mogli ni shvatiti. Relativno mnogobrojne žrtve naše sačuvale su našu narodnost od propasti.

Smrt je neizbežan kraj za svakog. Bolje je da se taj kraj primakne onima koji ometaju naš posao, nego li k našima, k nama koji stvaramo taj posao. Mi kažnjavamo masone tako, da niko sem braće o tome ne može posumnjati, štaviše ni same žrtve kazne: svi oni umiru kad je to potrebno, reklo bi se, od normalnog obolenja… Znajući to, čak i braća ne smeju protestovati. Takvim merama mi smo iščupali iz sredine masonstva i sam koren protesta protiv naših naređenja. Propovedajući Gojima liberalizam mi u isto vreme držimo svoj narod i naše agente u stalnoj poslušnosti.

Pod našim uticajem izvršenje gojskih zakona skraćeno je i svedeno do minimuma. Prestiž zakona podriven je liberalnim tumačenjima uvedenim u tu sferu. U najvažnijim političkim i principijelnim stvarima i pitanjima sudije rešavaju onako kako im mi naredimo, vide stvari u onoj svetlosti kojom ih mi osvelimo za gojsku administraciju, naravno, preko podmetnutih lica sa kojima mi tobože ničega zajedničkog nemamo, - mišljenjem novina ili drugim putevima… Čak i senatori i viša administracija slepo primaju naše savete. Čisto životinjski um Goja nije sposoban za analizu i posmatranje, a još manje za predviđanje onoga čemu može odvesti izvesna politička pitanja.

U toj razlici u sposobnosti mišljenja između Goja i nas može se jasno videti pečat izbraništva i čovečnosti za razliku od instinktivnog životinjskog uma Goja. Oni vide, ali ne predviđaju i ne pronalaze (izuzev samo materijalne stvari). Iz toga se jasno vidi, da nas je sama priroda predodredila da rukovodimo i upravljamo svetom.

Kada dođe vreme naše javne uprave, vreme da manifestujemo njenu blagotvornost, mi ćemo preraditi sva zakonodavstva, naši će zakoni biti kratki, jasni, postojani, bez ikakvih tumačenja, tako da će svaki bitiu u stanju da ih dobro i pouzdano zna. Glavna odlika njihova biće poslušnost prema starešinama dovedena do grandioznog stepena. Tada će sve zloupotrebe iščeznuti usled odgovornosti svih do jednog pred najvišom vlašću pretstavnika vlasti. Zloupotrebe pak vlasti koja leži niže ove poslednje instance kažnjavaće se tako nemilosrdno da će svaki izgubiti volju da eksperimentiše svoju snagu. Mi ćemo jednako i budno motriti na svaki korak administracije od koje zavisi kretanje državne mašine, jer razuzdanost u njoj porađa razuzdanost svugde: nijedan slučaj nezakonitosti i zloupotrebe neće ostati primerno nekažnjen.

Prikrivanje, solidarno gledanje kroz prste među službenicima u administraciji – sve će ovo zlo iščeznuti posle prvih primera surovog kažnjavanja. Oreol naše vlasti zahteva celishodnost t.j., surove kazne za najmanje rušenje, radi lične koristi njenog najvišeg prestiža. Onaj koji postrada, ma i nesrazmerno svojoj krivici, biće kao vojnik koji pada na administrativnom polju u korist vlasti, principa i zakona koji ne dopuštaju otstupanje sa društvenog puta na lični. Na primer: naše će sudije znati da će oni, u želji da se pohvale glupim milosrđem, narušiti zakon pravosuđa kji je stvoren radi primernog poučavanja ljudi kaznama za istupe a ne radi izložbe duhovnih osobina sudija. Te osobine je umesno pokazivati u privatnom životu a ne na javnom terenu koji pretstavlja sobom vaspitnu osnovu čovečanskog života.

Naš sudski personal služiće najviše do 55 godine života, pre svega zato što se starci upornije drže predrasuda, što su manje sposobni da se pokoravaju novim naredbama, a drugo, zato što će nam to stvoriti da takvom merom postignemo gipkost premeštanja personala koji će se time lakše saviti pod našim pritiskom: ko zaželi da ostane na svome mestu moraće se slepo pokoravati da bi to zaslužio. Uopšte naše sudije ćemo birati iz sredine samo onih koji će tvrdo znati da je njihova uloga u kažnjavanju i primeni zakona, a ne u maštanju o ispoljavanju liberalizma na račun državnog vaspitnog plana, kao što to sada uobražavaju Goji… Mera premeštanja služiće još i za slabljenje kolektivne solidarnosti među službenicima i privezaće ih sve za interese vlade, od koje će zavisiti njihova sudbina. Mladi naraštaj sudija biće vaspitani u idejama nedopuštanja takvih zloupotreba koje bi mogle narušiti ustanovljeni red u odnosima naših podanika među sobom.

Sada gojske sudije čine popuštanja i gledaju kroz prste svakojakim zločinima nemajući pravilnu pretstavu o svome pozivu, jer se sadašnji upravljači pri određivanju sudija na dužnosti ne staraju da im uliju osećaj dužnosti i svest o poslu koji se od njih iziskuje. Kao što životinja pušta svoju decu na traženje plena, tako i Goji daju svojim podanicima lukrativna mesta i ne misleći da im razjasne zašto je to mesto stvoreno. Zato i propadaju njihove uprave same od sebe kroz dejstvo svoje vlastite administracije.

Neka rezultati ovih dejstava posluže kao još jedna lekcija za našu upravu.

Mi ćemo iskoristiti liberalizam na svima važnim strategijskim položajima naše uprave, od kojih zavisi vaspitanje svih potčinjenih našem društvenom stroju. Na te položaje doći će samo oni koje mi budemo vaspitali za administrativnu upravu. Na moguću primedbu, da će penzionisanje starih službenika skupo stati državnu blagajnu, reći ću, pre svega, da će se njima prethodno naći privatna služba za izgubljenu, a drugo, napomenuću da će u našim rukama biti skoncentrisan sav svetski novac, te se sledstveno naša vlada nema šta bojati skupoće....

Naš apsolutizam će u svemu biti dosledan i stoga će naša velika volja u svakoj svojoj odredbi biti poštovana i bez pogovora izvršavana: ona će ignorisati svako negodovanje, svako nezadovoljstvo, iskorenjujući svako njihovo ispoljavanje u dejstvu primernim kaznama.

Mi ćemo ukinuti kasaciono pravo, koje će preći u našu isključivu nadležnost – u nadležnost upravljača, jer mi ne smemo dopustiti da se u narodu rodi misao o tome da sudije koje smo mi postavili mogu donositi nepravilne odluke. Ako se pak ma šta slično dogodi, mi ćemo sami kasirati odluku, ali sa tako primernom kaznom odmerenom sudiji za nerazumevanje svoga posla i poziva, da se ti slučaji više neće ponoviti... Ponavljam, da ćemo mi znati svaki korak naše administracije, na koju samo i treba motriti da bi narod bio zadovoljan nama, jer je on u pravu da traži od dobre uprave i dobrog činovnika.

Naša će uprava imati izgled patrijarhalnog očinskog staranja našeg upravljača. Naš narod i podanici videće u njemu oca koji se brine o svakoj nevolji, o svakom dejstvu, o svakom uzajamnom odnosu kako podanika jednog prema drugom, tako i njih sviju prema upravljaču. Tada će oni biti toliko prožeti mišlju da im je nemogućno biti bez toga staranja i rukovođenja, ako žele da žive u miru i spokojstvu, da će sa strahopoštovanjem, bliskim obožavajnju, priznati samodržavlje našeg vladara, naročito kada se uvere da ga naši namešenici ne zamenjuju svojom vlašću, nego samo slepo izvršavaju njegova naređenja. Oni će se radovati što smo mi sve regulisali u njihovom životu, kao što rade pametni roditelji koji hoće da vaspitaju svoju decu u osećaju dužnosti i poslušnosti. Ta narodi su u odnosu prema tajnama naše politike večito nepunoletna deca, isto tako kao i njihove vlade...

Kao što vidite, ja zasnivam naš despotizam na pravu i dužnosti: pravo primoravanja na izvršenje dužnosti direktna je obaveza vlade koja je otac svojih podanika. Ona ima pravo snažnoga zato, da se koristi njime za dobro upućivanje čovečanstva ka prirodno-dređenom stroju – poslušnosti. Sve se u prirodi nalazi u poslušnosti, ako ne ljudima, a ono okolnostima, ili svojoj prirodi, u svakom pak slučaju jačemu. Budimo dakle mi taj jači radi dobra.

Mi smo dužni, bez predomišljanja, žrtvovati odelite ličnosti, rušioce ustanovljenog reda, jer u primernoj kazni zla leži velika vaspitna zadađa.

Kada car izrailjski stavi na svoju sveštenu glavu krunu koju mu Evropa podnese, on će postati patrijarh sveta. Neohodne žrtve, koje on bude prineo usled njihove celishodnosti, nikad neće dostići onu cifru žrtava koje su prineli u toku vekova grandomanija i nadmetanje gojskih vlada i vladara.

Naš car će se nalaziti u stalnom općenju sa narodom, i povodiće mu sa tribine besede koje će talasi glasova raznositi odmah po celom svetu.

Protokol br. 16



Neškodljivost univerziteta. Zamena klasicizma. Vaspitanje i znanje. Reklama vlasti “vladara” u školama. Ukidanje slobode nastave. Nove teorije. Nezavisnost misli. Očigledna nastava.

U cilju uništenja svakih kolektivnih snaga, sem naših, mi ćemo učiniti neškodljivim prvi stepen kolektivizma – univerziteta, prevaspitavši ih u novom pravcu. Njihove starešine i profesori biće pripremani za svoj posao u duhu podrobnih tajnih programa dejstva, od kojih oni nekažnjivo neće odstupiti ni za jotu. Oni će biti postavljeni sa naročitom opreznošću i biće dovedeni u potpunu zavisnost od vlade.

Mi ćemo isključiti iz nastave državno pravo, kao i sve što se dotiče političkog pitanja. Ovi predmeti će se predavati nekolikim desetinama lica izabranih iz broja posvećenih po naročitim sposobnostima. Univerziteti ne smeju iz svojih zidova puštati žutokljunce koji spremaju i kroje planove ustava kao komedije ili tragedije, baveći se pitanjima politike u kojima se i njihovi ocevi nikada i ništa nisu razumevali.

Rđavo upućeno upoznavanje velikog broja lica sa pitanjima politike stvara utopiste i loše podanike, kao što i sami možete zapaziti iz primera opšteg vaspitanja Goja u tom pravcu. Nama je trebalo da uvedemo u njihovo vaspitanje sve one principe koji su tako sjajno načeli njihov stroj. Kada mi budemo na vlasti udaljićemo iz vaspitanja sve one predmete koji izazivaju zabunu i napravićemo od omladine poslušnu decu starešina, decu koja vole onoga što upravlja kao svoj oslonac i nadu na mir i spokojstvo.

Klasicizam, kao i svako izučavanje stare istorije u kojoj je više rđavih nego dobrih primera, mi ćemo zameniti izučavanjem programa budućnosti. Mi ćemo izbrisati iz pamćenja ljudi sve fakte prošlih vremena koji nam nisu po želji, a ostavićemo samo one koji ocrtavaju sve pogreške gojskih vladavina. Učenje o praktičnom životu, o obaveznom uređenju, o odnosima ljudi jednog prema drugome, o izbegavanju rđavih sebičnih primera, koji seju zarazu zla, i druga slična pitanja vaspitnog karaktera stajaće na čelu nastavnog programa sastavljenog prema posebnom planu za svako zvanje, ne generališući nastavu ni pod kakvim vidom i izgovorom. Takva postavka pitanja ima naročitu važnost.

Svako društveno zvanje mora biti vaspitno u strogim razgraničenjima u skladu sa njegovim pozivom i radom. Slučajni geniji uvek su umeli i umeće da promaknu u druga zvanja, ali, zbog te retke slučajnosti propuštali u tuđe redove lica nesposobna, oduzimajući mesta od onih koji pripadaju tim redovima po rođenju i zanimanju – potpuno je bezumlje. Vi sami znate čime se sve to svršilo po Goje, koji su dopustili ovu vapijuću besmislicu.

Da bi onaj koji upravlja čvrsto zaseo u srcima i umovima svojih podanika, treba za vreme njegove delatnosti predavati celom narodu po školama i na trgovima o njegovom znanju i delima, o svima njegovim lepim i plemenitim početcima.

Mi ćemo uništiti svaku slobodnu nastavu. Učenici će imati pravo zajedno s roditeljima da se kao u klubu iskupljaju po školskim zavodima: za vreme tih skupova, u prazničke dane, predavači će držati tobože slobodna predavanja o pitanjima čovečanskog odnosa, o zakonima primera, o represalijama koje dolaze od nesvesnih odnosa i, najzad, o filozofiji novih teorija još neobjavljenih svetu. Ove teorije mi ćemo uzdignuti do dogmata vere kao prelazni stepen ka našoj veri. Kad završi izlaganje našeg programa rada u sadašnjosti i budućnosti ja ću vam pročitati o osnovima ovih teorija.

Jednom rečju, znajući iz mnogovekovnog iskustva da ljudi žive i rukovode se idejama, da te ideje ljudi usišu samo pomoću vaspitanja koja se daje sa podjednakim uspehom svima uzrastima, naravno, samo različitim načinima, mi ćemo upisati i konfiskovati u našu korist i poslednje bleske nezavisnosti misli, koju mi već odavno upravljamo na potrebne nam predmete i ideje. Sistem obuzdavanja misli već je u dejstvu, u takozvanom sistemu očigledne nastave, koji ima da pretvori Goje u nemisleće, poslušne životinje koje očekuju očiglednost da bi je mogle razumeti… Buržua, jedan od najboljih naših agenata u Francuskoj, već je objavio nov program očigledne nastave.

Protokol br. 17



Advokatura. Uticaj gojskog sveštenstva. Sloboda savesti. Papski dvor. Car judejski kao patrijarh – papa. Načini borbe sa postojećom Crkvom. Zadaci savremene štampe. Organizacija policije. Dobrovoljačka policija. Špijunstvo po obrascu kagalne špijunaže. Zloupotreba vlasti.

Advokatura stvara ljude hladne, surove, uporne, bezprincipne, koji se stavljaju u svim slučajevima na bezlični, često legalni teren. Oni su se navikli da sve navijaju u korist zaštite a ne socijalnog dobra. Oni se obično primaju svake zaštite, teže da se domognu opravdanja po svaku cenu hvatajući se za sitne začkolice jurisprudencije, čime oni demorališu sud. Stoga ćemo tu profesiju staviti u uske ramove koji će je zatvoriti u sferu izvršnog činovništva. Advokati će, kao god i sudije, biti lišeni općenja sa strankama i dokumentima, štiteći svoje klijente posle saslušanja njihova na sudu po razjašnjenim faktima. Oni će dobijati honorar bez obzira na kakvoću zaštite. To će biti prosti referenti poslova u korist pravosuđa, kao protivteg prokuroru koji će biti referent u korist optužbe: to će skratiti sudski referent. Na taj način ustanoviće se poštena bespristrasna odbrana, koja se neće vršiti iz interesa, već po ubeđenju. To će između ostalog otstraniti podmićivanje dugova koji se danas praktikuje, njihov pristanak da dobije stvar onog koji plati....

Sveštenstvo gojsko mi smo se već pobrinuli da diskreditujemo i time razorimo njihovu misiju koja bi nam danas mogla mnogo smetati. Svakoga dana njegov uticaj na narode slabi i pada. Sloboda savesti je proklamovana sada svugde, sledstveno, nas samo ne mnoge godine dele od momenta potpunog sloma hrišćanske religije; sa drugim religijama ćemo još lakše izaći na kraj, ali o tome još rano da govorimo. Mi ćemo staviti klerikalizam i klerikale u tako uzane okvire da će njihov uticaj poći pravcem obrnutim svome ranijem kretanju.

Kad dođe vreme da konačno uništimo papski dvor, onda će prst nevidljive ruke pokazati narodima da treba da se krenu u pravcu toga dvora. Kada se narodi ustreme i pojure tamo, mi ćemo se pojaviti tobože kao njihovi zaštitnici, da bi se sprečili odveć jaka puštanja krvi. Ovom diverzijom mi ćemo se provući u sama nedra njegova, i više nećemo izaći otuda dokle god ne podgrizemo svu noć toga mesta.

Car judejski biće pravi vaseljenski papa, patrijarh internacionalne crkve.

Ali, za vreme dok mi ne prevaspitamo omladinu u novim prelaznim verama, a zatim u našoj, mi nećemo otvoreno dirati postojanje crkve, nego ćemo se sa njima boriti kritikom koja izaziva rascep...

Uopšte naša savremena štampa izobličavaće državne poslove, religije, nesposobnosti Goja, i sve to najbezobraznijim izrazima, da bi ih na sve načine unizivali tako kako to ume da uradi, samo naše genijalno pleme.

Naše carstvo biće apologija božića Višnu, u kome se nalazi njegovo oličenje – u svakoj od stotine naših ruku biće po opruga socijalne mašine. Mi ćemo sve videti bez pomoći službene policije, koja u onoj formi njezinih prava, kakvu smo mi programu trećina podanika naših motriće na ostale izradili za Goje, smeta vladama da vide. Po našem iz osećaja dužnosti, iz principa dobrovoljne državne službe. Tada neće biti sramno nazvati se špijunom i dostavljačem, nego pohvalno, ali će zato neosnovane dostave biti surovo kažnjeni, da se ne bi razmnožila zloupotreba toga prava.

Naši agenti pripadaće kako višim tako i nižim slojevima društva, biće ih iz sredine vesele administrativne klase, iz sredine izdavača, tipografa, knjižara, trgovačkih pomoćnjka, radnika, kočijaša, lakeja it.d. Ova bespravna, neopunomoćena na kakvo bilo samovoljstvo, te prema tome i bezvlasna policija samo će svedočiti i referisati, a proveravanje njihovih iskaza i hapšenja zavisiće od odgovorne grupe policijskih kontrolora, dok će samo hapšenje vršiti žandarmerijski korpus i gradska policija. Onaj koji ne dostavi viđeno i čuveno iz oblasti političkih pitanja biće podvgnut odgovornost za prikrivanje, ako se dokaže da je on u tome kriv.

Slično onome kao što su danas naša braća pod ličnom odgovornošću obavezna da dostavljaju kagalu1) o svojim otstupnicima ili onim koji su zapaženi u nečem što je protivno kagalu, tako će u našem svetskom carstvo biti obavezan svaki naš podanik da vrši dužnost državne službe u tom pravcu.

Takva će organizacija iskoreniti zloupotrebe vlasti, sile, podmićivanja - sve ono što smo mi uveli našim savetima, teorijama nadčovečanskih prava u navike Goja.... No kako bismo drukčije mogli povećati uzroke i povode za nered u njihovoj administraciji ako ne ovakvim putevima?!... Jedan od najvažnijih među njima su agenti za uvođenje reda, kojima je pružena mogućnost da u svojoj razornoj delatnosti ispoljavaju i razvijaju svoje rđave naklonosti: samovolju, samovlašće i u prvom redu podmitljivost.

1) Kagal, još iz drevnih vremena tako se zvala kod Jevreja opštinska uprava, naravno, čisto jevrejska.

Protokol br. 18



Mere za zaštitu. Motrenje među zaverenicima. Javna zaštita je propast vlasti. Zaštita judejskog cara. Mistički prestiž vlasti. Hapšenje pri prvoj sumnji.

Kada nam bude potrebno da pojačamo stroge mere zaštite (najstrašniji otrov za prestiž vlasti) mi ćemo prirediti simulaciju nereda ili ispoljavanje nezadovoljstva koje se izražava pomoću dobrih govornika. Ti govornici privući će k sebi simpatizere. To će nam dati povod da vršimo pretrese i nadzor preko naših slugu iz sredine gojske policije....

Pošto većina zaverenika dejstvuje iz ljubavi prema vlasti, da bi se govorilo, mi ćemo ih sve do ispoljenja s njihove strane akcije ostaviti na miru i samo ćemo uvesti u njihovu sredinu posmatračke elemente... Treba zapamtiti, da prestiž vlasti slabi i smanjuje se ako ona otkriva često zavere protiv sebe u tome se sadrži prezumpcija priznanja, nemoći ili, što je još gore, nepravilnosti. Vama je poznato da smo mi razbili prestiž gojskih vladara čestim atentatima na njih preko svojih agenata, slepih ovnova našega stada, koji je vrlo lako sa nekoliko liberalnih fraza pokrenuti na zločine, samo ako oni imaju političku boju. Mi smo prinudili zemaljske upravljače da priznaju svoju nemoć u objavljivanju javnih mera zaštite, i time ćemo upropastiti prestiž vlasti.

Naš vladar biće štićen samo najneprimetnijom stražom, jer mi nećemo doputiti ni misao o tome, da bi protiv njega mogla postojati takva buna sa kojom on ne bi mogao da se bori i od koje bi morao da se krije.

Kad bismo mi dopustili takvu misao, kao što to čine Goji, onda bi samim tim potpisali presudu, ako ne njenu lično a ono njegovoj dinastiji u nedalekoj budućnosti.

Po strogo održavanoj spoljašnosti naš vladar će se koristiti svojom vlašću samo u korist naroda a nikako ne radi svojih ili dinastičkih dobiti. Prema trome, održavajući i čuvajući ovaj dekorum, njegovu će vlast poštovati i braniti sami podanici, oni će je obožavati u punoj svesti da je sa njom skopčano blagostanje svakog građanina države, jer će od nje zavisiti red i poredak društvenog stroja.

Štititi cara otvoreno znači priznati slabost organizacije njegove sile.
Naša vlada će u narodu uvek biti okružen gomilom tobož radoznalog muškinja i ženskinja, koji će zauzeti prve redove oko njega, po izgledu slučajno, a zadržavaće ostale redove tobož iz poštovanje prema poretku. To će izazvati i poetski primer uzdržljivosti i kod drugih. Ako se u narodu nađe kakav molilac koji bi želeo, probijajući se kroz redove, da preda molbu, onda će prvi redovi primiti tu molbu i na očigled moliocu predati je vladaru, te da svi znaju da ono što se predaje dolazi tamo kuda je označeno, da sledstveno, postoji kontrola vladaočeva. Oreol vlasti zahteva, opstanka svoga radi, da narod uvek može reći: “Kad bi za to znao car” ili “Car će o tome saznati”.

Sa ustanovljenjem službene zaštite iščezava mistički prestiž vlasti: svaki ko ima u sebi izvesne smelosti smatra sebe za gospodara nad njok, buntovnik postaje svesan svoje snage i kad mu se ukaže prilika vreba momenat da jure na vlast…. Za Goje smo propovedali drugo, ali zato i vidimo primer dokle su dovele mere otvorene zaštite!…

Kod nas će zločinci biti hapšeni čim se manje ili više sa osnovom posumnja u njih: ne može se, iz bojazni da se slučajno ne desi pogreška, prepustiti političkom krivcu ili zločincu da pobegne, jer ćemo prema političkim istupima ili zločinima biti uistinu nemilosrdni. Ako se još i može, sa izvesnom nategom, dopustiti rasmatranje pobuda u prostim zločinima, to u svakom slučaju neće bit izvinjenja za lica koja se bave pitanjima u kojima ne razumeju istinsku politiku.

Protokol br. 19



Pravo predaje molbi i projekata. Buntovništvo. Sudska nadležnost političkih zločina. Reklama političkih zločina.

U koliko mi nećemo dopustiti samostalno bavljenje politikom, utoliko ćemo, naprotiv podsticati svakovrsne izveštaje i peticije sa predlozima na uviđaj vlade svakojakih projekata za poboljšanje narodnog života: to će nam otkriti nedostatke ili fantazije naših podanika, na koje ćemo odgovarati ili izvršenjem ili razumnim i jasnim oprovrgavanjem koje bi dokazalo kratkovidnost onoga koji rezonuju nepravilno.

Buntovništvo nije ništa drugo do lavež šteneta na slona. Za vladu, dobro organizovanu ne s policijske već sa društvene strane, lavež šteneta na slona znači da ono nije svesno njegove snage i značaja. Treba samo dobrim primerom pokazati značaj i jednog i drugog, pa će štene namah prestati da laje i počeće da vrti repom čim spazi slona.

Da bismo skinuli prestiž vrline sa političkog zločina, mi ćemo ga postaviti na osuđeničku klupu zajedno sa krađom, ubistvom i svakojakim drugim odvratnim i prljavim zločinima. Tada će javno mnenje pomešati i sliti u svojim predstavama tu vrstu zločina sa sramotom i brukom svih drugih i žigosaće ga pod jednakim prezrenjem.

Mi smo se starali i, nadam se, postigli smo da Goji ne dođu do takvog načina borbe sa buntovništvom. U tom cilju mi smo preko štampe i u govorima, indirektno, u pametno sastavljenim udžbenicima istorije reklamirali mučeništvo koje su tobože primili na sebe buntovnici radi opšteg dobra i blagostanja. Ova reklama je uvećala kontigent liberala i stavili hiljade Goja u redove našeg živog inventara.