Zavera protiv "Juge"
14. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević

U MOSKVI je ovih dana, na ruskom jeziku štampana knjiga "Protivudar - moje viđenje raspada Jugoslavije" generala armije Veljka Kadijevića, poslednjeg ministra odbrane SFRJ. Jedan od ključnih svedoka raspada federalne zajednice koji je, po mnogima, mogao da snagom armije, dakle vojnim prevratom, sačuva zemlju krvavog raspleta, ponudio je svoju verziju jugoslovenske drame.
U feljtonu koji započinjemo, "Novosti" će, ekskluzivno, objaviti najinteresantnije delove iz te knjige u kojima general piše o odnosima sa srpskim rukovodstvom i Slobodanom Miloševićem, stranom faktoru koji je zdušno radio na razbijanju zemlje, slabim ili nikakvim izgledima da se vojnim pučem sačuva Jugoslavija...
Pozivajući se na izreku da su svi generali posle bitke pametni, general Veljko Kadijević svoje viđenje raspada Jugoslavije dokumentuje fotografijom koja bi trebalo da potvrdi da je i u ratnim uslovima donosio mudrke odluke.


KADA su počeli sukobi, najpre u Sloveniji, a potom u Hrvatskoj, Milošević je mene nekoliko puta upozoravao: "JNA treba povući sa svih teritorija u Jugoslaviji gde joj se puca u leđa." Šta je to praktično značilo, nije valjda, potrebno nikome objašnjavati.

Za vreme sukoba u Sloveniji kada je JNA za dva dana povratila kontrolu nad državnom granicom, ali i bila brutalno napadnuta od Teritorijalne odbrane Slovenije i to, kako JNA, tako i porodice vojnih lica, Štab Vrhovne komande je predložilo Predsedništvu SFRJ da se prvo potpuno porazi i razoruža slovenačka vojska, a potom JNA povuče iz Slovenije, kako je to, inače, bilo predviđeno. Da bi taj zadatak izvršili, a da ne upotrebljavamo po naseljenim mestima Slovenije avijaciju, oklopne i artiljerijske jedinice, da bismo Sloveniju poštedeli rušenja (iako Slovenija takav odnos nije zaslužila) bile su nam potrebne dve pešadijske brigade - jedna iz Srbije i druga iz Crne Gore. U Predsedništvu SFRJ Srbi i Crnogorci su se tome usprotivili, naravno, po odlukama njihovih republičkih rukovodstava.

MAPA SRPSKE DRŽAVE

NA jednom od sastanaka između Slobodana Miloševića i Borisava Jovića sa mnom i generalom Adžićem oni su tražili čvrst i precizan odgovor na pitanje da li je JNA spremna da osigura granice buduće srpske države, koja je, po karti koju su nam izneli, obuhvatala sve jugoslovenske teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom.

Za vreme rata u Hrvatskoj, zbog nepostojanja normalne federalne države, JNA je imala ogromnih teškoća - od političke, informativne i propagandne podrške, pa do mobilizacije - srpsko rukovodstvo je stalno ponavljalo kako "Srbija nije u ratu". Za koga je onda ratovala JNA? Takav stav srpskog rukovodstva više je onemogućavao JNA, osobito u mobilizaciji, nego celokupna delovanja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, navodi general primere sporenja sa srpskim rukovodstvom i nastavlja:

Druga fundamentalna razlika je u odnosu prema celini srpskog nacionalnog korpusa. Ja sam uvek smatrao da se jednako moraju tretirati i braniti interesi celine srpskog naroda, kako Srba u Srbiji, tako isto i Srba u Bosni i Hercegovini u Hrvatskoj. Osim toga, smatrao sam da kada već faktički više nema Jugoslavije kao celine, da će se srpski narod uspešnije suprostaviti i odbraniti svoj nacionalni interes, ako se odmah brani ujedinjeno. To je, valjda, i vojničkom laiku jasno. Nažalost, dogodilo se obratno, tučen je i definitivno dotučen upravo deo po deo - prvo Srbi u Hrvatskoj, potom Srbi u Bosni i Hercegovini, i konačno Srbi u Srbiji.

Vrlo su karakteristične izjave Borisava Jovića, na primer, kako "Srbi u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa Srbima preko Drine i Une, osim imena."

Bilo je i nekoliko drugih značajnih razlika generalne prirode, pre svega, između Miloševića i mene, a koje su uticale na različita gledanja, i, naravno, praktična delovanja. Ja sam se uvek zalagao za timski rad, a on je solirao. Ja sam se maksimalno zalagao da moj štab radi dobro i identifikovao se sa njim, bilo da su u pitanju uspesi ili neuspesi. On je, nasuprot, prema svojoj ekipi uvek imao distancu, pa ako uspe, tu je da taj uspeh koristi, a ako ne uspe, žrtvuje ekipu i ljude. Naravno, da je to davalo negativne razultate.

MILOŠEVIĆ PO SVOME

JA sam se uvek zalagao za temeljite strateške procene izvedene od početka do kraja svake operacije manje ili veće, po celoj dubini zbivanja, uvek tražeći odgovor za krajnji rezultat. Takvoj strategiji morao je biti podređen i svaki konkretni taktički potez. Takav moj prilaz u zajedničkim poslovima koje smo imali, Milošević je nazivao "filozofijom", koncentrišući se uglavnom na neposredne tekuće probleme, a odgovor na strateška pitanja je glasio "ja sam Srećko Srećković".

Jedna od vrlo bitnih razlika sa nesagledivim posledicama jeste praksa Miloševića da i tamo gde se na rečima složi za zajedničko delovanje, praktično nastavlja da radi po svome. Ima mnogo primera koji to potvrđuju, ali je po negativnim posledicama najvažniji onaj koji se odnosi na moje predloge Predsedništvu SFRJ od 22. oktobra i 7. novembra 1991. godine koji su sadržali stvaranje nove države - treće Jugoslavije - koncepciju, strategiju i taktiku njene odbrane. Zbog izuzetnog značaja ovog pitanja i zbog prihvatanja na rečima i sabotiranja na delu moga predloga što je dovelo i do moje neopozive ostavke, ovo pitanje ću posebno obraditi.
Početkom oktobra 1991. godine bile su potpuno jasne sve osnovne strateške komponente o situaciji u Jugoslaviji koje su zahtevale promenu cilja borbe, a time i promenu strategije i taktike ostvarenja tog cilja. Procenu adekvatnu novonastaloj situaciji sa predlogom odgovarajućih odluka, ja sam 22. oktobra 1991. godine izložio na sednici proširenog Predsedništva SFRJ. Ona je u originalu glasila:

"SSNO je upoznat sa dokumentom Evropske zajednice - 'Elementi sporazuma za globalno rešenje jugoslovenske krize' i sa tokom i rezultatima rasprave na plenarnoj sednici međunarodne konferencije u Hagu od 18. oktobra 1991. godine. Iako ne sumnjamo u dobronamernost većine članica EZ, sa žaljenjem konstatujemo da ponuđena rešenja objektivno vode u katastrofu. Njima se definitivno ukida Jugoslavije kao zajednička država, a sa njom i sve institucije koje imaju jugoslovenski karakter, uključujući i JNA. Sankcioniše se razbijanje Jugoslavije politikom svršenog čina i ugrožavaju vitalni interesi onih naših naroda kojima je stalo do zajedničkog života. Ponajviše se ugrožavaju jedinstvo i interesi srpskog naroda, jer se njegovi znatni delovi razdvajaju, dovode u položaj nacionalne manjine i izlažu opasnosti uništenja. Rezultat realizacije takvog koncepta ne bi bio - savladavanje jugoslovenske krize, već nastavak sukoba i strašno krvoproliće. Zato niko kome je stalo do mirnog rešenja ne može da prihvati predloženi model".

HRVATSKA NEĆE MIR

BILO bi potpuno političko slepilo ne videti, ko, pored poznatih unutrašnjih činilaca, stoji iza razbijanja Jugoslavije. Vrlo otvoreno i sa naglašenim nestrpljenjem, Nemačka po treći put u ovom veku napada našu zemlju. Sada to čini metodama primerenim novom vremenu, mada su u upotrebi i metode kojima je fašizam nastupao u Drugom svetskom ratu. Nemačka se tada koristila tzv. petom kolonom, a sada strategijom posrednog nastupanja i čitavom lepezom specijalnog rata, pripremajući ekonomski, a zatim i vojni nastup. Strategijski ciljevi toga su vrlo jasni i svima poznati. U sadašnjem nemačkom nastupu svi naši narodi već plaćaju danak. Neki će to pre, a neki kasnije osetiti, ali bi srpski i crnogorski narod morali da plate i dodatni račun, koji proizlazi i iz revanšističkih namera nemačke strane za poraze u prethodna dva svetska rata. To bi trebalo da vide svi jugoslovenski narodi. To bi, najzad, morala da vidi i međunarodna zajednica.

Svi bi se već jednom morali upitati zašto nijedno primirje, uključujući i poslednje, Hrvatska ne poštuje, već, obratno, koristi za pripremu novih vojnih operacija. Odgovor je vrlo jednostavan. Zato što glavni protagonisti razbijanja Jugoslavije u vojnoj opciji vide najlakši, pa možda, za sada, i jedini put ostvarenja svojih strateških ciljeva.

U dokumentu Evropske zajednice u osnovi se prenebregava i jedan od ključnih problema jugoslovenske krize. Naime, poznato je da su se načelno svi složili da svaki naš narod ima pravo da izabere gde će, s kim će i kako živeti - u Jugoslaviji, ili izvan nje. Uprkos tome, to pravo se osporava srpskom narodu na prostoru Hrvatske. Tamošnja vlast hoće i vojnički da ga porazi i uništi, koristeći se obnovljenim, pa i još stravičnijim genocidnim metodama od onih iz Drugog svetskog rata. Zbog toga su izvršili opštu mobilizaciju, a obilato su finansijski, oružjem, politički i propagandno - podržani i od nekoliko stranih zemalja koje imaju teritorijalne i druge pretenzije prema delovima Jugoslavije. Time se ugrožavaju ne samo ljudska i nacionalna prava Srba u Hrvatskoj, već i prava i opstanak celokupnog srpskog naroda. Jasno je, valjda, da se u ovakvim prilikama svi stranački interesi moraju staviti u službu zaštite ljudskih i nacionalnih prava, slobode i pravde.


BEZBEDAN IZBEGLICA

NAKON što sam napustio Beograd, januara 2001, neprekidno boravim u Moskvi. Rusku Federaciju sam izabrao kao mesto boravka zato što se tu osećam bezbedno u svakom pogledu i što u ovoj zemlji imam istinske prijatelje. O ukupnom odnosu prema meni, kako zvaničnih institucija ove zemlje, tako i njenih građana sa kojima se po raznim osnovama susrećem, imam samo reči pohvale i zahvalnosti. Nije bez značaja ni činjenica da sam od rane mladosti zaljubljenik ruske kulture, posebno književnosti, kaže general Veljko Kadijević u razgovoru za NIN, a odgovarajući na pitanje o svom statusu, kaže:

- Ja, po ruskom zakonu, imam status izbeglice. To nije politički azil. To mogu da imaju svi oni koji nisu građani Rusije ali iz bilo kojih razloga se ne osećaju sigurno u svojim zemljama.


Izvor: Novosti

Dvojna igra Miloševića
15. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević

ISKUSTVO govori da je vojnička spremnost za odbranu vitalnih interesa naroda uslov da se mirnim putem dođe do pravednog ishoda, pogotovo ako je suprotna strana u prvi plan već istakla vojnu opciju.

Bez obzira na to što je zbog poznatih problema u izvršavanju regrutne obaveze, a delom i usled osipanja kadra do kojeg dolazi pod teretom dramatičnih unutrašnjih previranja, mirnodopski sastav Armije znatno smanjen, JNA raspolaže velikom vatrenom i borbenom moći. Istovremeno se celovito preobražava iz Armije Jugoslavije koja nestaje - u armiju Jugoslavije koja nastaje i koja ima razloga da opstane. Pri tom u njoj treba da bude uvek mesta ne samo za pripadnike naroda koji će ostati u Jugoslaviji, već i za sve one jugoslovenske građane kojima je do slobode i demokratije i koji iz bilo kog razloga žele da se bore za buduću Jugoslaviju i doprinesu raspletu jugoslovenske krize bez daljeg rasplamsavanja građanskog rata.

Podsećam da se 1941. godine, rapadom bivše Jugoslavije, za svega nekoliko dana raspala i njena armija. Istorija se u tom pogledu sada ne ponavlja, niti će se ponoviti. Jugoslavija u obliku u kome je postojala nestaje, ali se JNA u hodu organizuje u armiju države koja može da bude sačuvana u skladu sa voljom naroda koji žele da u njoj žive zajedno u slozi.

Po oceni Štaba Vrhovne komande, nastupio je čas kada se moraju jasno, odlučno i koordinirano preduzimati odgovarajuće političke i vojne mere. Zato predlažem:


DEBLOKADA KASARNI


PRVO, što pre jasno definisati i praktičnim merama oživotvoriti opredeljenja svih koji su za očuvanje jugoslovenske države od naroda koji to žele i njegovih legitimnih predstavnika. Uporedo s tim, izvršiti transformaciju JNA u oružanu snagu Jugoslavije koja će opstati.

Drugo, u delu zemlje koji je spreman da ostane u Jugoslaviji, odmah izvršiti mobilizaciju vojnih obveznika i jedinica u skladu sa operativnim potrebama JNA. To se mora učiniti na maksimalno legitiman način imajući u vidu faktičko stanje pravnog poretka u zemlji. Izvršenjem mobilizacije u neophodnom obimu i primenom političkih, pravnih i ostalih mera koje situacija nalaže, sprečili bismo da se narodima koji su opredeljni da nastave život u Jugoslaviji - unutrašnjom ili stranom silom - nametnu neprihvatljiva rešenja u pregovorima koji su u toku ili na bojnom polju, ako pregovori ne daju rezultate.

Treće, oružane snage SFRJ dosledno će sprovoditi kompletnu Odluku Predsedništva SFRJ donetu u Hagu 18. oktobra 1991. godine. Ako hrvatska strana nastavi da izigrava haškim dogovorom preuzete obaveze, preduzeti odlučna dejstva svim raspoloživim sredstvima i ne zaustavljati ih dok se ne obezbedi deblokada svih kasarni i objekata JNA, kao i efikasna zaštita srpskog naroda u Hrvatskoj do konačnog političkog rešenja jugoslovenske krize.

SRPSKO NEJEDINSTVO


OSTVARENJEM ovih mera, zemlja i vojska imale bi jasan i realan cilj borbe i, što je vrlo bitno, preuzele bi inicijativu iz ruku spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, tako što bi diktirali budući razvoj događaja, a ne kaskali za onima što neprijatelj drsko, ali i vrlo organizovano pokušava da nametne. Mi smo u oktobru 1991. godine imali snage da to uradimo i da brzo porazimo unutrašnje protivnike koji bi pokušali da nas spreče. Za to je bila potrebna odlučnost i brzina, jer smo znali da će neprijatelj, već sutra, pokušati, svim sredstvima, a pre svega razbijanjem našeg unutrašnjeg jedinstva, da tu zamisao onemogući. I zaista, neprijatelj je već istog dana (22. oktobar 1991. godine) počeo da radi širom zemlje na onemogućavanju ostvarenja predložene zamisli i plana njene realizacije.

Na sastanku na kome sam ja izneo ovu procenu i predlog mera bili su prisutni članovi Predsedništva SFRJ iz Srbije sa pokrajinama i Crne Gore, zatim predsednik Srbije, član Predsedništva iz Crne Gore, svi politički lideri i lideri srpskog naroda iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Predloge SSNO su prisutni prihvatili bez i jednog glasa protiv ili uzdržanog. Kada smo se razišli i kada je trebalo odmah početi sa realizacijom - precizno je utvrđeno šta, kako, do kada i ko treba da uradi - došlo je do raznih natezanja, do pravog srpskog nejedinstva, što je neprijatelj obilato iskoristio, glavni udar usmeravajući upravo na breše koje smo sami stvorili.

U tom natezanju i razvlačenju predloženih i na rečima prihvaćenih odluka, između ostalog meni je bilo predloženo da preuzmem funkciju predsednika savezne vlade buduće države. Ja taj predlog nisam prihvatio iz dva razloga, prvo - smatrao sam da tu funkciju treba da preuzme neko od istaknutih političkih ličnosti srpskog naroda i drugo - nije trebalo napuštati Armiju onda kada je ona bitna za ishod cele zamisli.

KOL PREDVODI RAZBIJAČE
EVROPSKA zajednica u deklaraciji od 5. jula 1991. godine smatra da Predsedništvo do sada nije ostvarilo punu kontrolu nad JNA, što je gruba neistina. U daljem delovanju Evropske zajednice i njenih raznih organa, oni će se otvoreno staviti na stranu razbijača Jugoslavije. Sve je učinila da podrži snage rata i onemogući snage mira, upravo onako kako je to Nemačka diktirala.
Evo šta o tome, između ostalog, kaže Mišel Kolon, autor knjige `Pažnja, mediji`, u razgovoru sa Frederikom Mozero, novinarom nedeljnika `Telemustiku`:
`Precizno možemo reći da se sve odigralo u Mastrihtu 1991. godine. Na početku nemački kancelar Helmut Kol bio je jedini među dvanaestoricom koji je želeo raspad Jugoslavije. Pariz i London su se formalno suprotstavljali ovakvom razvoju, koji su smatrali opasnim. Kol je nastavio sa slamanjem Pariza i Londona... Kol je ucenio Fransoaa Miterana: `Ako mi ne popustite u pitanju Jugoslavije, Bundesbanka će učestvovati u spekulacijama protiv francuskog franka.` Džonu Mejdžoru Kol je rekao: `Ako se složite sa mnom nećete biti obavezni da potpišete socijalne klauzule iz Mastrihtskog ugovora.` To znači da je Jugoslavije prodata u Mastrihtu i da se zemlja gurnula u rat zbog koristi britanskih gazda i francuskog franka`.


PLANOVI NEPRIJATELJA

IPAK vrlo brzo se pokazalo da pravi razlog za nerealizaciju predloženih i na rečima prihvaćenih mera leži u neslaganju srpskog rukovodstva na čelu sa Slobodanom Miloševićem, zdušno pomognutim od Borisava Jovića, sa datim predlogom. Oni su imali drugi koncept, ali se nisu usudili da ga javno iznesu i suprotstave konceptu SSNO-a. Ovo zbog toga što su već tada igrali dvojnu igru prema Srbima iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Koncept Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu zasnivao se na jednostavnoj i tačnoj pretpostavci - da je pravo srpskog naroda, kao uostalom i svakog drugog naroda Jugoslavije, isto bez obzira na to u kojoj se republici nalazio, jer su republičke granice u SFRJ administrativne, a ne državne; i drugo, da smo neuporedivo jači i sposobniji za odbranu ako smo od početka ujedinjeni, nego ako dozvolimo neprijatelju da nas tuče i pobeđuje deo po deo. Ako smo znali cilj neprijatelja, a znali smo ga, onda nije moglo biti nikakve sumnje da će on upravo tako nastupiti - tući deo po deo. Praksa je brzo i surovo dokazala tačnost te pretpostavke.

Nasuprot konceptu Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, koncept srpskog rukovodstva je bio - sačuvati Srbe u Srbiji, a sa Srbima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj igrati dvojnu igru. Praksa je i tu brzo dokazala da je to bio katastrofalno pogrešan koncept.

Ja sam odmah video, nekoliko dana posle donetih odluka 22. oktobra 1991. godine, u čemu leži pravi razlog poznate politike Slobodana Miloševića da se javno ili na rečima složi sa nečijim predlozima, a u praksi onemogućava njihovu realizaciju i vodi politiku koju samo on kreira, a koja može da bude potpuno suprotna politici sa kojom se javno saglasio. Zato sam ja, sada samo u moje ime, 7. novembra 1991. godine, uputio Predsedništvu SFRJ sledeće pismo:

Izvor: Novosti

Velika čistka generala
16. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević

U MOJOJ knjizi "Moje viđenje raspada - Vojska bez države" iz ovog pisma Predsedništvu SFRJ izostavio sam poslednji pasus (o ponuđenoj ostavci). Smatrao sam, naime, da javnim iznošenjem pravoga razloga podnošenja moje ostavke, otkrivam neprijateljima naš unutrašnji sukob i bez obzira na to koliko bi to koristilo meni lično, odustao sam da to tada saopštim. Povodom ovog pisma bilo je nekoliko sastanaka. Bilo je pokušaja da me ubede kako bi trebalo da povučem zahtev za ostavku. Naročito je na tome insistirao Štab Vrhovne komande.

Milošević i Jović nisu se trudili da me zaustave. Rekao bih da su jedva čekali da odem, kako bi oni preuzeli komandu nad JNA, koju apsolutno nisu imali dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu. Ja sam, zbog onih koji su tražili da ostanem, još neko vreme ostao, a pošto je srpsko rukovodstvo nastavilo po starom, ja sam 6. januara 1992. godine definitivno napustio dužnost saveznog sekretara za narodnu odbranu.

Srpsko-crnogorskom rukovodstvu predložio sam naslednika. Oni moj predlog nisu prihvatili. Generala Adžića su odredili da vrši dužnost saveznog sekretara za narodnu odbranu. Prvi nastup Miloševića, tada već faktički iako ne i formalno, u funkciji vrhovnog komandanta, bio je sazivanje sastanka generala u SSNO bez znanja i konsultacije sa generalom Adžićem o cilju, vremenu i sastavu skupa. To je prvi korak koji je praktično rušilački delovao na same temelje vojne organizacije. Zatim su ubrzo sledile odluke kojima su u tri navrata - talasa - penzionisani najsposobniji generali JNA.

AGENT U PENTAGONU!

ZA razliku od Tuđmana i Izetbegovića, koji su pod američkim uticajem i po njihovim planovima izgrađivali svoje vojske, pozivali pojedinačno sve aktivne generale JNA hrvatske i muslimanske nacionalnosti u svoje vojske i čak reaktivirali penzionisane. Tome su sledile i slične druge mere uključujući i izrazito favorizovanje policije na račun vojske, zatim potpuno negativna kadrovska selekcija itd., što je ubrzo dovelo do bitnog slabljenja srpsko-crnogorske vojske i istovremeno jačanja hrvatske i muslimanske uz svestranu podršku zapada.

Na mom poslednjem zvaničnom, oproštajnom sastanku sa Štabom Vrhovne komande posebno sam podvukao da ne dozvole neprijatelju da razbije jedinstvo rukovodećeg sastava JNA, što je i do sada uporno nastojao, vešto inscenirajući motive sukoba, koristeći u tu svrhu, pre svega, karijeriste i sve vrste nezadovoljnika u našim redovima. Brzo se to upozorenje pokazalo opravdanim, jer su zapadne obaveštajne službe, pre svega CIA, preplavile Armiju raznim aferama sazdanim ili na potpunim lažima, ili na poluistinama, što je isto.

Zajedno sa tim aferama isplivali su na površinu i adekvatni ljudi sa kojima se moglo manipulisati po želji. To su ljudi sa nezajažljivim ambicijama, obično nikakvim stručnim znanjima, a ponajviše sa pomanjkanjem i malim dozama ljudskoga poštenja. Za njih pojam patriotizam nije postojao. Jedan od najistaknutijih iz te garniture koji je naneo ogromnu štetu JNA i njenom ugledu jeste Nedeljko Bošković, koga je rukovodstvo SRJ povratilo iz penzije i postavilo za načelnika Uprave bezbednosti JNA. Prosto je žalosno delovalo hvalisanje tadašnjeg armijskog rukovodstva kako ono ima svoga agenta u Pentagonu, što nikad do tada nijednom rukovodstvu JNA nije uspelo.

VOJSKA BEZ ZAŠTITE

NISU tada, nažalost, videli u kakvu su zamku vrlo lako upali i ko je zapravo čiji agent i ko zapravo za koga radi. Trebalo je samo malo otvoriti oči pa videti šta se praktično radi u JNA (razne čak i nevešto iskonstruisane afere koje su rušile, pre svega, moralni lik oficira JNA, brzo i u talasima izvedeno penzionisanje najsposobnijih generala i oficira), dakle, potpuno suprotno od onoga što u isto vreme zapad radi stvarajući hrvatsku i muslimansku vojsku. Armiju, u to vreme, nije imao ko da uzme u zaštitu. Delovala je kao okužena. Pri, još u to vreme, mojim retkim susretima sa Miloševićem, upozoravao sam ga i na Nedeljka Boškovića i njegovu ulogu nosioca borbe za raznovrsno blaćenje ugleda oficira i generala JNA, kao i na ukupan pogrešan Miloševićev odnos prema vojsci, te da će to skupo platiti, baš kako se dogodilo i Čaušeskuu.

Poznato je, zato ću ovde samo spomenuti, da je ključnu ulogu u završnom činu svrgavanja Čaušeskua sa vlasti odigrala rumunska armija. Sličnu ulogu odigrala je i vojska Jugoslavije u završnom činu svrgavanja Miloševića sa vlasti, samo u drugom vidu (kod Čaušeskua rumunska armija svojom aktivnošću, a kod Miloševića vojska Jugoslavije svojom pasivnošću, ali sa potpuno istim rezultatom i potpuno istim motivima).
Takva politika prema vojsci (prvo - prema JNA, a potom u nešto blažoj formi i prema Vojsci Jugoslavije) dovešće do užasnih poraza na ratištima i bitno doprineti ukupnom negativnom razvoju događaja do konačne vojne okupacije SRJ.

RAZBIJENE DEMONSTRACIJE

U TOM svetlu smešno, da ne upotrebim adekvatniji izraz, deluje izjava Slobodana Miloševića data na takozvanom suđenju u Hagu da "on nije komandovao JNA, jer da je on komandovao JNA Jugoslavija bi bila sačuvana". Milošević zaista nije komandovao JNA dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu (do 6. januara 1992. godine), a od toga momenta je preuzeo apsolutnu komandu nad Armijom. A kako bi sačuvao Jugoslaviju, umesto reči neka govore činjenice. Navešću samo nekoliko najbitnijih.

Do moga povlačenja sa dužnosti sekretara za narodnu odbranu, JNA je ostvarila sledeće bitne rezultate:

1) Potpuno je onemogućila albanske separatiste da ovladaju Kosovom;

2) Razbila je demonstracije srpske prozapadne opozicije 9. marta 1991. godine i onemogućila je da nasilnim, nelegalnim putem uzme vlast u Srbiji pošto je na izborima u decembru 1990. godine uverljivo poražena.

Prvi pokušaj modela sa kojim je Zapad uspeo kasnije da uzme vlast u Srbiji (upotrebom bagera, što je prava sramota, pre svega za vojsku i njenog vrhovnog komandanta Miloševića), Gruziji i Ukrajini, izveden je u Srbiji 9. marta 1991. godine. JNA ga je onemogućila i potpuno porazila i to pošto su srpska policija i njeni specijalci bili sasvim razbijeni od demonstranata. Naređenje za upotrebu JNA ja sam izdao kada su demonstranti provalili kordon srpske policije kod "Londona" i napali zgradu SSNO, gde sam se ja nalazio sa mojim štabom. Odluka Predsedništva SFRJ za upotrebu JNA je stigla kasnije. Borisav Jović kao predsednik Predsedništva prikupljao je saglasnost članova Predsedništva telefonom. Nije bio u Beogradu iako je bio dobro obavešten šta se sprema, nego je pobegao u neko svoje selo u Srbiji. Da smo čekali dok on prikupi saglasnost članova Predsedništva sve bi bilo kasno i, u najmanju ruku, sa mnogo više teškoća bio bi izvršen zadatak. JNA je delovala po ustavu i u samoodbrani. Brzo je rasterala demonstrante bez ikakvih žrtava.

Svi neprijatelji Jugoslavije - spoljni i unutrašnji - su iz svih propagandnih oružja napali JNA, njenu ulogu i moju ličnu ulogu. Među najglasnijim napadačima bio je, pored vođa srpske opozicije i nekih njihovih po lajanju poznatih žena koje su na javnim mestima svojim muževima oblačili suknje, bio je Ante Marković.


OSTAVKA BEZUSLOVNO

PISMO Predsedništvu SFRJ Veljko Kadijević završava sledećim rečima:

"Predsedništvu je poznato da sam izrazio punu spremnost da se na funkciji koju obavljam maksimalno angažujem kako bi JNA dosledno izvršila svoj deo obaveza, koje su ogromne, pa i sudbonosne za ostvarivanje postavljenih ciljeva. Međutim, ako se moj predlog ne prihvati i ne počne sprovoditi odmah, funkciju saveznog sekretara za narodnu odbranu bezuslovno stavljam na raspolaganje Predsedništvu SFRJ".


VOJSKA BEZ DRŽAVE

OBRAĆAJUĆI se Predsedništvu SFRJ, savezni sekretar za narodnu odbranu general Armije Veljko Kadijević, između ostalog, navodi:

Većina članica Evropske zajednice, koja zasada radi pod dominantnim uticajem Nemačke, čini sve da onemogući opstanak bilo kakve jugoslovenske države, jer bi ona bila brana ostvarenju nemačkog cilja za apsolutnu dominaciju na Balkanu. Dosadašnji tok mirovne konferencije o Jugoslaviji to nedvosmisleno potvrđuje. Srpskom narodu - čijim delovima je hrvatska vlast nametnula borbu za golu egzistenciju, a predstavnici EZ ponudili podelu i život u više samostalnih državica - niko, ni u Jugoslaviji, ni izvan nje, silom ne može nametnuti rešenja koja su protiv njegovih prava i interesa. To jednako važi i za ostale narode koji žele da žive u Jugoslaviji.

Nijedna vojska, pa ni JNA, ne može opstati bez države na koju se oslanja i za koju se bori, odnosno da nijedna vojska, dugoročno gledano, ne može voditi ni dobiti rat, a da pri tom država ne izvršava svoj deo obaveza, a pre svega mobilizaciju svih potencijala zemlje - vojnih, ekonomskih, političkih i drugih.


Izvor: Novosti

Poraz tri vojske!
17. oktobar 2007

U ORUŽANIM sukobima u Sloveniji, JNA je za dva dana izvršila postavljeni zadatak vezan za povratak kontrole državne granice, a nije prihvatila nametnuti rat sa Slovenijom, već se po odluci Predsedništva SFRJ povukla. Politika je ocenila da se JNA u Sloveniji nije imala za šta boriti, za razliku od Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gde se borila za svoj integritet koji je bio bezočno napadnut kao i za pravo srpskog naroda da sam odlučuje o svojoj budućnosti, dakle, za isto ono pravo koje su imali i svi narodi Jugoslavije.

U Hrvatskoj sabotaža mobilizacije i organizovana dezerterstva zahtevali su modifikaciju radikalnog plana operacije. Ipak, glavni zadaci modifikovanog plana operacije su izvršeni, i to:

* Svi srpski krajevi u Hrvatskoj osim jednog dela u Zapadnoj Slavoniji su oslobođeni. To je činilo jednu trećinu teritorije Republike Hrvatske;

* Kroz borbu je izgrađena buduća vojska Srpske Krajine koju je JNA opremila naoružanjem i ratnom opremom;

* JNA je povukla sve svoje borbene efektive iz Hrvatske i tako ih dislocirala da odgovaraju budućim zadacima. Najveći broj garnizona u Hrvatskoj je borbom deblokiran. Samo je manji broj garnizona i skladišta zauzeo neprijatelj. Najveći, zapravo, i jedini garnizoni kopnene vojske koji su pali u ruke neprijatelju, jesu garnizoni Varaždinskog korpusa, koji je general Trifunović predao ustašama bez borbe i protiv izričitih naređenja pretpostavljenih komandi da se uporno brani i realno odbrani, kao što su se odbranili i drugi garnizoni od kojih su neki bili u znatno nepovoljnijoj borbenoj situaciji. Najveći deo izgubljene ratne tehnike prethodno je onesposobljen ili naknadno uništen dejstvom avijacije i na druge načine.

VATIKAN UZ HRVATE

NANETI su veliki gubici hrvatskoj vojsci, tako da više nije bila sposobna za bilo kakva ozbiljnija dejstva. Uostalom, to je i bio jedini razlog zbog čega je Hrvatska prihvatila Vensov plan. Rezultatima rata u Hrvatskoj JNA je u celini, pod uslovima nezabeleženim u istoriji, izvršila prvi deo svoje novoutvrđene zadaće da vojnički odbrani pravo srpskog i crnogorskog naroda na zajedničku državu. Drugi deo zadaće - da obezbedi miran razlaz sa ostalim narodima koji nisu želeli da ostanu u Jugoslaviji - nije mogla izvršiti zato što nije zavisilo od nje. Kao što se zna, rat su nametnuli najpre Slovenci, potom Hrvati i muslimani po diktatu Nemačke i uz maksimalnu podršku Amerike i Vatikana, pa je mir ili rat zavisio od njih;

- Vojno rukovodstvo JNA obezbedilo je oko 90 odsto borbenih efektiva JNA iz kojih su potom formirane tri vojske - Vojska SRJ, Vojska Republike Srpske i Vojska Republike Srpske Krajine. "Vensovim planom" obezbeđen je međunarodni status Srpske Krajine do konačnog političkog rešenja;

- Dislokacijom svojih snaga povučenih iz Slovenije i Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu, JNA je obezbedila brzo formiranje vojske Republike Srpske i bila spremna za brzu intervenciju sa svojim jakim snagama ka Srpskoj Krajini ako bi Hrvati pokušali vojnički da izigraju Vensov plan.

- Rezultatima borbe u Sloveniji i Hrvatskoj, iako vođenim pod izuzetno nepovoljnim unutrašnjim i osobito međunarodnim okolnostima, JNA je demonstrirala spremnost i sposobnost da se i vojnički, ako zatreba, odbrani pravo srpskog i crnogorskog naroda da nastave zajednički život u novoj državi.

PREDAJA BEZ BORBE

POGLEDAJMO sada rezultate koje je Vojska SRJ postigla od 6.januara 1992. godine, kada je Slobodan Milošević preuzeo apsolutno komandovanje.

Za početak treba istaći nekoliko fundamentalnih razlika. Teritorija koju je trebalo braniti je za polovinu manja od teritorije SFRJ koju je branila JNA, dok su snage Vojske SRJ po borbenim efektivima bile za svega oko 10 odsto manje od snaga JNA. Teritorija SRJ je sa mnogo manje nacionalnih problema od teritorije SFRJ. Konačno vrhovno komandovanje bilo je oslobođeno celog onog raznovrsnog balasta koji je Predsedništvo SFRJ imalo i koji ga je praktički činio nesposobnim za efikasno komandovanje oružanim snagama. Dovoljno je samo reći da su pojedini članovi Predsedništva SFRJ bili i klasični agenti stranih obaveštajnih službi i koji su još za vreme trajanja sednica Predsedništva obaveštavali "svoje gazde" i dobijali direktive šta i kako rade.

I pored tih znatno povoljnijih uslova (iako ne optimalnih) koje je imala Vojska SRJ u odnosu na JNA i kojom je komandovao Slobodan Milošević (sa vrlo malim vremenskim izuzecima kada je Milan Panić kao predsednik Vlade SRJ i ministar odbrane, koga je, oept, na tu funkciju doveo Slobodan Milošević), Vojska SRJ ništa nije uspela da odbrani. Sa časnim izuzetkom herojske borbe za odbranu Kosova pred Šiptarima i divljačkim NATO bombardovanjima, Vojska SRJ je sve izgubila do zaključno sa potpunim razbijanjem SRJ i njenom vojnom okupacijom, sa predajom bez borbe teritorije Srpske Krajine, sa užasnim vojničkim porazima Vojske Republike Srpske...
Svakome vojnički iole pismenom čoveku je jasno da gubitak države SRJ i njena vojna okupacija, kao i porazi obe srpske vojske preko Drine koje je praktički formirala i stavila na noge JNA, nije delo nesposobnosti tih vojski, već isključivo delo pogrešne politike i strategije srpskog rukovodstva na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

KRAH JEDNE POLITIKE

BORBA za Kosovo i posebno herojski otpor NATO bombardovanju i izvanredna vojnička veština, jasno govore o obučenosti i sposobnosti za borbu pod najtežim borbenim uslovima Vojske SRJ koju je obučila, opremila i uvežbala JNA i njeni kadrovi. Ali taktika nikada i nigde nije niti izgubila niti dobila rat, već strategija. Totalni poraz koji su doživele sve tri srpske vojske i sve tri srpske države, dogodio se upravo onako kako sam ja 22. oktobra 1991. godine i 7. novembra 1991. godine predočio srpsko-crnogorskkom rukovodstvu. Tučeni su misleći da će sačuvati Srbe u Srbiji za račun trgovine sa Srbima preko Drine i Une.

Dobro znajući cilj i planove neprijatelja, a znali su ih, samo je politički slepac mogao računati na uspeh takve politike, kao što je i vojnički potpuno nepismeni čovek mogao računati da ćemo na vojnom polju koji je neprijatelj nametnuo biti uspešniji ako mu dozvolimo da nas tuče deo po deo kao što se dogodilo, nego ako se ujedinjeni od početka borbe suprotstavimo neprijatelju.

Da smo se od 7. novembra 1991. godine kada sam poslao poslednje pismeno upozorenje srpsko-crnogorskom rukovodstvu i ujedinili i mobilisali sve sange srspkog i crnogorskog naroda, bili bi jači od svih neprijatelja u Jugoslaviji i u to vreme borbeno spremni da ih vojnički potpuno i brzo porazimo. U tom slučaju mi bismo dalje diktirali situaciju u Jugoslaviji. Ni spoljni neprijatelj koji je nametnuo rat kao sredstvo za ostvarenje svog političkog cilja, ako bi unutar Jugosalvije imao vojnički poražene snage preko kojih treba da ostvari svoje ciljeve morao bi bitno menjati ne samo taktiku već i ciljeve rata. Poznato je, naime, da spoljni neprijatelj sve svoje ciljeve koje sa uspehom ostvari, ostvaruje vojničkim putem, postiže osloncem na unutrašnje snage.


ŠTA JE REKAO MILOŠEVIĆ

IZ ove situacije dve su pouke naročito bitne. Prva, opšta koju je istorija potvrdila na više primera glasi da se rat samo bombama ne može dobiti ako je protivnik spreman da se brani; i drugo, da srpsko rukovodstvo koliko god trgovalo sa teritorijama van Republike Srbije, da bi Srbiju sačuvalo od bombardovanja i razaranja to ipak na kraju nije uspelo. Neprijatelj je uzimao komad po komad srpske zemlje i srpskog naroda da bi konačno uzeo i pokorio sve i ceo srspki narod pretvorio u sluge i robove.

U svetlu tih nepobitnih istorijskih činjenica treba oceniti izjavu Slobodana Miloševiać datu na "sudu u Hagu" (za koji je on govorio da ga ne priznaje) "da sam ja komandovao vojskom, Jugoslavija bi bila sačuvana". Praksa je dala nepobitan odgovor na tu tvrdnju.

Razlike između vojnog rukovodstva JNA i srpskog rukovodstva javljale su se i ranije, ali su se svakako pre odlučujućih događaja gde smo se definitivno razišli i zbog čega sam ja podneo neopozivu ostavku, najznačajnije razlike ispoljile početkom marta 1991. godine.

Mislim da je baš sada prilika da kažem da je Štab Vrhovne komande bio potpuno jedinstven u ocenama svih ključnih događaja sa kojima smo se suočavali. To se posebno odnosi na vodeću trojku Štaba - generala Adžića u funkciji načelnika Generalštaba oružanih snaga, admirala Broveta u funkciji zamenika saveznog sekretara za narodnu odbranu i mene u funkciji načelnika Štaba Vrhovne komande. Bilo je mnogo pokušaja da se uense razdor među nas. Ti pokušaji su dolazili i od direktnih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali i od "prijatelja". Neki od tih pokušaja bili su direktna posledica naših neslaganja sa srpskim rukovodstvom.

Izvor: Novosti

Armija odbija puč
18. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević
POČETAK demonstracija 9. marta 1991. godine delimično sam pratio iz kabineta Borisava Jovića - tada predsednika Predsedništva SFRJ. Srpsko rukovodstvo je organizovalo miting podrške svojoj politici na Ušću, dok je opozicija skupove svojih pristalica organizovala u centru Beograda, iako je centar Beograda bio zabranjen za skupove. Opozicija tu zabranu nije poštovala iz više razloga, a pre svega zbog glavnog cilja demonstracija - da brzo zauzme institucije vlasti i medije.

Ja sam predložio Joviću, koji je to odmah preneo Miloševiću, da njihove pristalice okupljene na Ušću, kojih je bilo znatno više nego demonstranata opozicije okupljenih u centru grada, povedu u centar, pozovu još i radnike iz Rakovice i da oni bez policije i vojske rasteraju demonstrante. Oni taj predlog nisu prihvatili. Rezultat je poznat. O njemu sam prethodno govorio.

Tu je srpsko rukovodstvo, prvi put, na tako očigledan način pokazalo ko i kako, za njihov račun treba da obavlja teške, složene ili čak "prljave" poslove, tako da oni uvek budu "čistih ruku", pa ako poduhvati donesu pobede oni su tu da te pobede pripišu sebi i iskoriste ih, a ako izgube, onda je odgovoran onaj ko je akcije, operacije, poduhvate i slično izvodio, a ne oni. Istu takvu politiku će Slobodan Milošević sprovoditi dalje sve do konačnog poraza države, vojske, sebe lično, uključujući predaju i odlazak u Hag, da mu sude već osvedočeni neprijatelji srpskog naroda.


U JOVIĆEVOM KABINETU
DVA dana nakon što je JNA efektno i vrlo lako rasturila demonstracije u Beogradu i tako jasno svima u zemlji i inostranstvu pokazala da neće dozvoliti nikakve nelegalne modele zauzimanja vlasti, ja sam po pozivu Jovića došao u njegov kabinet gde se već nalazio Slobodan Milošević. Nakon pozdrava, Milošević je odmah, bez nekog posebnog objašnjenja rekao da je situacija u zemlji takva da JNA treba da preuzme vlast, pohapsi sve koga treba (naravno, on tada nije video da bi trebalo pohapsiti 90 odsto hrvatskog, slovenačkog i muslimanskog, veliki deo makedonskog, pa i srpskog naroda) i uvede red u zemlji.

Odmah sam odgovorio, ne ulazeći u raspravu sledeće: da ja sam nikada tako sudbonosnu odluku neću doneti, jer ja imam Štab Vrhovne komande koji pre odluke i mnogo manjeg značaja pažljivo ceni situaciju, da moj Štab po svojoj funkciji kontinuirano prati i procenjuje sadašnju situaciju u zemlji, istovremeno procenjuje sve moguće realne varijante rešenja i da ću ga ja odmah čim stignem u Štab upoznati sa predlogom Miloševića. Kada Štab završi rad, što će biti vrlo brzo, ja ću o našem predlogu odmah obavestiti predsednika Jovića, koji je sve vreme tu sedeo i skoro ništa nije govorio.

Odmah posle toga ja sam ustao, pozdravio se sa Miloševićem i Jovićem i pošao u Sekretarijat za narodnu odbranu, gde je bio Štab Vrhovne komande na okupu. Pri izlasku iz Jovićevog kabineta na vratima sam sreo Momira Bulatovića, koji je upravo ulazio u kabinet. Samo smo se pozdravili, ja sam izašao, a on je ostao sa Miloševićem i Jovićem.

Štab Vrhovne komande je isti dan zauzeo stav o predlogu Miloševića i ja sam taj stav saopštio Joviću. Naš predlog se sastojao iz dve tačke:


PRVO, VANREDNO STANJE...
PRVO, JNA neće preuzimati vlast u zemlji putem tzv. "vojnog puča", kako je tražio Milošević, zato što je Štab Vrhovne komande ocenio znatno pre ovog zahteva Miloševića, da bi taj pokušaj doživeo tragičan poraz, osobito dugoročnije posmatrano.

Drugo, da umesto toga, predsednik Predsedništva sazove sednicu Vrhovne komande na kojoj će Štab Vrhovne komande predložiti uvođenje vanrednog stanja u zemlji sa adekvatnim merama koje bi na legalan način obezbedile sve ono što bi "vojni puč" nelegalno pokušao da uradi.

Pretpostavljam da je Jović obavestio Miloševića. Naš predlog je prihvaćen i Jović je kao predsednik Predsedništva koje je imalo i funkciju kolektivnog Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ, sazvao sednicu Vrhovne komande za 12. mart 1991. godine. Sednica je održana 12., 14. i 15. marta. Na osnovu kratko izložene procene situacije, ja sam u ime Štaba Vrhovne komande izneo predloge čija se suština sastojala u sledećem:

1. Uvesti vanredno stanje u zemlji.

2. Podići borbenu gotovost JNA do nivoa koji će garantovati poštovanje mera vanrednog stanja, posebno sprečiti i međunacionalne oružane sukobe i građanski rat, osigurati uslove za miran, demokratski rasplet jugoslovenske krize.

3. Preduzeti hitne i odlučne mere da se narušeni sistem odbrane zemlje dovede u zakonske okvire, a to znači - raspustiti i razoružati sve paravojne formacije, vratiti komandovanje teritorijalnom odbranom u zakonom utvrđene okvire tamo gde je to narušeno; dovesti u red mere vojne obaveze tamo gde su narušene.
4. Intenzivirati rad i postići dogovor o budućem uređenju Jugoslavije i utvrditi način i vreme realizacije tih dogovora.

Kao što je poznato, posle dugih i teških rasprava sa prekidima, Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo ponuđene predloge.

Sednica je održana na ratnom komandnom mestu Vrhovne komande u Beogradu, koje je, inače, izgrađeno sa veoma jakom protivnuklearnom, protivbiološkohemijskom zaštitom. Većina članova Predsedništva je prvi put bila na tom komandnom mestu. Valjda zbog ratne atmosfere i režima koji je vladao na komandnom mestu, ali i zbog straha, Mesić je mene pitao: "Da li smo uhapšeni?"

Ja sam mu odgovorio da ako bi bilo hapšenja, sigurno ne bi počeli s njim, niti sa bilo kojim članom Predsedništva SFRJ, jer oni nemaju baš nikakvu vlast, niti se za bilo šta ozbiljno pitaju u svojim republikama, odnosno pokrajinama.


DRNOVŠEK - ZANEMEO
KADA su se svi članovi Predsedništva upoznali sa svojim kabinetima i vezama koje su imali na raspolaganju - unutrašnjim i spoljnim - i kada su počeli vrlo mnogo da koriste uglavnom spoljne veze, onda je valjda i Mesić video besmislenost svoga pitanja. Mesić, Tupurkovski i Drnovšek su najviše koristili spoljne veze. Mesić je stalno obaveštavao Tuđmana, Drnovšek Kučana, a Tupurkovski američku ambasadu u Beogradu. Tim putem dobijali su i naknadna uputstva šta i kako da rade još za vreme trajanja sednice. Pored toga, svako veče su svi članovi Predsedništva odlazili u grad gde su i stanovali, tako da su imali mogućnost za neograničene komunikacije sa kim su želeli.

Interesantna je bila i epizoda sa Drnovšekom. Po odluci slovenačkog rukovodstva, on je već par meseci prestao da dolazi na sednice Predsedništva, a Slovenci su potpuno prekinuli slanje svojih regruta u JNA na služenje vojnog roka. Na ovu sednicu su ga poslali, jer su unapred znali da će im glas Drnovšeka biti potreban da Predsedništvo ne prihvati predlog Štaba Vrhovne komande. U toku sednice kada je Drnovšek govorio, upitao sam ga:

"Da li si ti kao član kolektivnog Vrhovnog komandanta protiv postojanja JNA?"

Ovo pitanje ga je veoma zbunilo, pa je najpre počeo da nešto muca, a potom je rekao da ne zna zašto ga to pitam. Ja sam mu rekao da prvo odgovori na ovo vrlo bitno pitanje s obzirom na vojnu funkciju koju je obavljao, a potom ću mu ja reći zašto ga to pitam. Pošto je on i dalje bio bez odgovora, rekao sam mu:

"Ti si protiv postojanja JNA i to si u praksi dokazao time što je Slovenija prestala da šalje regrute u JNA, a kao što znaš, JNA nema profesionalne vojnike, pa si se tom odlukom praktično opredelio za ukidanje JNA. Ne postoji nijedna armija na svetu, niti može postojati bez vojnika. Ti si danas došao na ovu sednicu po nalogu svojih gospodara samo da bi glasao protiv predloga Štaba Vrhovne komande".

Sve ovo je, kao i ceo tok sednice, snimila i TV kamera.

TAJNO U MOSKVU
POŠTO predlog Štaba Vrhovne komande nije prihvaćen, ja sam smatrao da bi pre definitivne odluke o novonastaloj situaciji, trebalo preko sovjetskog rukovodstva proveriti da li bi nas NATO napao ako bi JNA pošla u realizaciju predloga Štaba Vrhovne komande i kakva bi u tom slučaju bila reakcija Sovjetskog Saveza, odnosno Varšavskog bloka koji je još uvek imao svoje divizije u Mađarskoj. Zato sam u dogovoru sa predsednikom Jovićem odlučio da ja sa tim pitanjem inkognito pođem u Moskvu na jedan dan. Sastanak sa maršalom Jazovim, tadašnjim ministrom odbrane SSSR je odmah i lako ugovoren. Članovima Predsedništva Jović je saopštio da će se sednica nastaviti kroz jedan dan, kako bi svi članovi Predsedništva mogli da izvrše dodatne konsultacije, a i da sami razmisle o svojim dosadašnjim stavovima.

SNIMAK SEDNICE
KADA je već o TV snimku ove sednice Predsedništva SFRJ reč, želim da istaknem da je znatno kasnije, kada sam ja već bio u penziji, Televizija Srbije počela prikazivati ceo tok sednice, podeljen u nekoliko nastavaka. Međutim, posle prikazanih nekoliko nastavaka naređeno je da se to skine sa TV programa. Ja nikada nisam ispitivao ko je i zašto naredio da se prestane sa prikazivanjem snimka te sednice, a ono što sigurno znam jeste da je jednu takvu odluku moglo doneti samo srpsko državno rukovodstvo koje je imalo punu kontrolu nad RTS.

Izvor: Novosti

Tajna poseta Moskvi
19. oktobar 2007

MOJ tadašnji načelnik kabineta Vuk Obradović dobio je zadatak da tehnički obezbedi put u Moskvu avionom JNA, tako da se to obavi u potpunoj tajnosti. To je bilo vrlo prosto uraditi. On je to, međutim, vrlo loše uradio, tako da je moj put "provaljen" pre nego što sam ja poleteo za Moskvu. Kada sam sleteo na aerodrom u Moskvi, posle pozdrava s maršalom Jazovim, on mi je rekao da ga je to jutro pozvao telefonom jugoslovenski ambasador u Moskvi Runjić i pitao da li i on treba da bude na aerodromu na dočeku jugoslovenskog ministra odbrane. Maršal Jazov mu je odgovorio da ću ja u Moskvi boraviti samo nekoliko časova, da neće biti vremena za nikakve protokolarne aktivnosti, te da ambasador Runjić nije potreban, utoliko pre što u program neće biti uključen niko ni iz Ministarstva inostranih poslova SSSR.

Kolima smo pošli sa aerodrom u kabinet maršala Jazova. Ja sam već u kolima upoznao maršala Jazova sa situacijom u Jugoslaviji i s ciljem moje posete. Maršal Jazov je brzo shvatio situaciju, a njegov komentar je bio da se događaji u Jugoslaviji razvijaju upravo onim pravcem koji sam ja pre pola godine, za vreme moje zvanične posete SSSR, predvideo i njemu izložio. Dodao je da se, nažalost, i u SSSR situacija razvija na način kako smo tom istom prilikom mi predviđali.

Taj razgovor na koji se pozvao maršal Jazov vodili smo pred početak večere koju je naš ambasador u Moskvi priredio za sovjetske goste i moju delegaciju. Trajao je preko jedan čas. U razgovoru smo učestvovali samo maršal Jazov i ja, a prevodilac je bio naš Stefanović. Prevodilac Stefanović je nekoliko puta zastajao pitajući me da li da tačno prevede ono što sam rekao, jer u to vreme nije verovao da ću ja bez ikakve oblande reći Jazovu kako ja vidim situaciju, a i neposrednu budućnost zbivanja, ne samo u Jugoslaviji, već i u SSSR.

U GOSTE JAZOVU

TA VEČERA i razgovor koji joj je prethodio bili su na kraju moje višednevne posete oružanim snagama SSSR, tako da sam imao prilike da se upoznam sa svim onim što se događalo u oružanim snagama SSSR, po direktnim zahtevima i uticaju Zapada, počevši od promene doktrine upotrebe oružanih snaga, koja je tada pretvorena u takozvanu doktrinu samodovoljnosti, pa do pretvaranja formacije oklopne divizije iz ofanzivne u defanzivnu jedinicu, što je svakom vojnički pismenom oficiru i generalu sovjetske armije izgledalo, u najmanju ruku, smešno. Za vreme te posete, ja sam sa delegacijom obišao akademiju "Vorošilov" (to je bila najviša vojna škola SSSR), gde su se nalazila i naša dvojica slušalaca oficira. Sa mnom je bio i maršal Jazov. Načelnik akademije bio je general Rodionov. Posetili smo jedan nastavni čas na kome je po programu izučavana "frontovska operacija".

Meni je osnovna zamisao operacije izgledala čudno, da ne kažem smešno, jer je rađena napadna operacija, a trebalo ju je maskirati kao odbrambenu. Ja sam generalu Rodionovu postavio pitanje da mi tu protivurečnost objasni. On se nasmejao i rekao da to objašnjenje ne bi trebalo tražiti od njega, pa čak ne ni od njegovog ministra odbrane maršala Jazova, koji je, inače, tu prisutan i sve sluša, već od Ministarstva inostranih poslova SSSR i Ševernadzea lično, koji je u to vreme bio ministar inostranih poslova SSSR. Tada general Rodionov nije spomenuo Gorbačova.

Želim podvući da na sve moje reske ocene o situaciji u oružanim snagama SSSR pod uticajem Zapada maršal Jazov nijedanput nije negativno reagovao. Naprotiv. Zato on nije bio ni najmanje iznenađen mojom sadašnjom posetom i njenim ciljem.

Kada smo došli u kabinet maršala Jazova, kratko smo još razjasnili neka pitanja o situaciji u Jugoslaviji i o cilju moje posete. U mome prisustvu, maršal Jazov se telefonom obratio Gorbačovu. Rekao je da se kod njega nalazi general Kadijević, ministar odbrane SFRJ, i vrlo precizno i vrlo korektno preneo moju ocenu o situaciji u Jugoslaviji, dodajući da, kao što se vidi, Zapad u Jugoslaviji radi isto ono što pokušava da uradi i kod njih. Pitao je Gorbačova da li on želi da me primi i da razgovara sa mnom.

GORBAČOV - ZAUZET

DAKLE, sve što je maršal Jazov rekao Gorbačovu, to sam čuo, ali nisam čuo ništa od onoga što je Gorbačov odgovorio njemu. Kada je maršal Jazov meni prenosio stav Gorbačova, nikada više nije spomenuo njegovo ime, nego je glavom upirao u pravcu velike fotografije Gorbačova koja je bila u kabinetu maršala Jazova. Dakle, Gorbačov ni ovom prilikom nije želeo da razgovara sa mnom, kao što me nije hteo primiti ni na protokolarni razgovor šest meseci ranije, kada sam bio sa delegacijom oružanih snaga SFRJ u zvaničnoj uzvratnoj poseti oružanim snagama SSSR. Tada je odredio Jakovljeva da me primi u njegovo ime. Navodno, bio je zauzet pripremanjem plenuma CK o nacionalnom pitanju. Iskoristio sam priliku što je Jakovljev zakazao termin prijema, pa ga naknadno promenio, da odbijem taj drugi termin, jer se poklopio sa već utvrđenim terminom večere koju je naš ambasador u Moskvi organizovao za maršala Jazova, sovjetske admirale i generale i moju delegaciju.
Kada je maršal Jazov saopštio razlog zašto ja ne prihvatam izmenjeni termin prijema, odgovor Jakovljeva bio je da maršal i sovjetski i jugoslovenski generali čekaju. Moj ponovni odgovor Jakovljevu, koji je takođe preneo maršal Jazov, bio je da on, Jakovljev, radi kako hoće, ali da ja tako nešto sebi neću dozvoliti. Moram reći da je takav moj stav obradovao maršala Jazova. Meni je taj necivilizovani gest Jakovljeva dobrodošao, da odbijem susret sa njim, jer sam znao da je on sa Ševarnadzeom bio veliki zagovornik proameričke politike i proameričkih interesa. Znam da je taj moj gest veoma pozitivno komentarisan među sovjetskim generalima koji su saznali za to. Neki komentatori su odmah prepoznali pravu suštinu "nesporazuma", ističući da je očigledno general Kadijević znao za prozapadnu orijentaciju Jakovljeva i tim svojim gestom je to svima dao do znanja.

Iz daljih razgovora koje sam imao sa maršalom Jazovim, koji je sa mnom proveo sve vreme do moga poletanja za Beograd, ja sam dobio jasan odgovor na oba suštinska pitanja zbog kojih sam došao u Moskvu. Odgovori su, nažalost, bili potpuno negativni, i svodili su se na to da na nikakvu podršku SSSR ne možemo računati. Naprotiv. Mi u Jugoslaviji moramo se osloniti na sopstvene snage.

ODGOVOR NEGATIVAN

HTEO bih ovom prilikom da ukažem kako sam tek pre nekoliko nedelja počeo da čitam, na primer, u listu "Izvestija", da je pravi cilj pohoda Zapada na čelu sa Amerikom ne rušenje komunizma i uvođenje demokratije, već, pre svega, ogromni prirodni energetski resursi Sovjetskog Saveza i, prvenstveno, ruskog naroda. Nasuprot vremenu u kome "Izvestija" počinje da piše prave stvari i naziva ih pravim rečnikom, ja sam u knjizi "Moje viđenje raspada" pre 13 godina, između ostalog, napisao: "Poznato je da su mnogi američki stratezi - politički, vojni i drugi - perspektivno i s pravom najviše zazirali od moguće velike ekonomske, pa sledstveno tome, i vojne moći sovjetske države, ako bi ona postala ekonomski efikasna i moderna i počela da na pravi način koristi ogromne resurse koji su do sada spavali kao neki veliki usnuli ekonomski džin."

U vezi sa ovim mojim boravkom u Moskvi želim posebno podvući nekoliko bitnih stvari. Odgovor sovjetskog rukovodstva, posebno Gorbačova, bio je potpuno negativan i krajnje neprijateljski za Jugoslaviju.

Držanje maršala Jazova bilo je krajnje prijateljski, jer je video pravu suštinu problema. Utoliko lakše mu je bilo to videti i razumeti, jer su isti metodi destrukcije koju je Zapad primenjivao u Jugoslaviji, primenjivani i u njegovoj zemlji, što je on, uostalom, u mome prisustvu u telefonskom razgovoru rekao Gorbačovu. Uprkos tome, u razgovoru sa mnom, ovom prilikom kao i u ranijim razgovorima, u SSSR i Jugoslaviji, nikada maršal Jazov nije ni jednom jedinom rečju demonstrirao nelojalnost prema Gorbačovu. Takođe, prilikom ovog susreta, ne samo što nije među nama bilo reči o takozvanom avgustovskom puču u Sovjetskom Savezu, nego ni o bilo čemu što bi, makar na neki posredan način, nagoveštavalo taj čin.


RAZBIJAČ SOVJETSKOG SAVEZA

NE ZNAM da li je tačno, ali sam još pre par godina pročitao u nekim od beogradskih listova da je Gorbačov u jednom od njegovih mnogobrojnih intervjua izjavio kako mu je žao što me nije uhapsio prilikom ove moje posete Moskvi. Nije me iznenadila takva njegova izjava, jer je potpuno na liniji njegove ukupne praktične politike razbijača Jugoslavije. Uostalom, zašto bi prema Jugoslaviji imao drugačiji odnos nego prema sopstvenoj državi, koju je, umesto da ju je reformisao, uspešno razbio, tako da je jedan od direktora CIA, na pitanje da li je CIA zavrbovala i instruirala Gorbačova kako da razbije sovjetsku državu, odgovorio da je to Gorbačov toliko dobro uradio da ga nikakva CIA ne bi mogla tako obučiti.


ŠEVERNADZE I GORBAČOV

JUNA prošle godine pročitao sam u "The Mosconj Times" jednu noticu, da je Ševernadze nedavno objavio svoje memoare i da kao poseban kuriozitet ističe kako su on i Raisa, žena Gorbačova, izvršili odlučujući uticaj na Gorbačova da nastavi pregovore sa Reganom, jer je Gorbačov pregovore prekinuo i naredio da njegov avion bude spreman za poletanje za Moskvu za jedan sat. Ševarnadze tvrdi, prema pisanju "The Mosconj Times", da su on i Raisa uspeli da ubede Gorbačova da nastavi pregovore koji su, kao što se već zna, dalje rezultirali, između ostaloga, raspadom SSSR na najgori mogući način, pre svega po interese velikog ruskog naroda.

Izvor: Novosti

Prevrat bez izgleda
20. oktobar 2007

ODMAH po povratku iz Moksve, iste večeri, upoznao sam sa rezultatima posete predsednika Jovića i rekao mu da će Štab Vrhovne komande sutra na nastavak sednice izaći sa nešto malo modifikovanim našim početnim predlogom, ali da suštinski nećemo ništa menjati i da će tu modifikaciju izneti admiral Brovet. Sutradan je nastavak sednice Vrhovne komande počeo sa Brovetovim izlaganjem modifikacije plana.
Posle kraće rasprave rezultat glasanja je bio isti kao i pre - četiri člana Predsedništva glasala su za predlog Štaba Vrhovne komande, a četiri protiv, što po Statutu rada Predsedništva kao kolektivnog vrhovnog komandanta znači da se predlog ne prihvata i ne može postati odluka. Posle toga, pre nego što je predsednik Jović zaključio sednicu, ja sam zatražio reč i saopštio u ime Štaba Vrhovne komande da smo krajnje nezadovoljni rezultatima sednice, da je već sada izvesno da će negativne posledice po zemlju biti katastrofalne, da je, između ostalog, građanski rat neizbežan, a da će istorijsku odgovornost za takav razvoj događaja snositi Predsedništvo SFRJ. Na kraju sam rekao da će Štab Vrhovne komande, posle neprihvatanja našeg predloga, pažljivo proceniti novonastalu situaciju i o rezultatima, odnosno svojim stavovima obavestiti predsednika Predsedništva i jugoslovensku javnost.
Posle toga, predsednik Jović je zaključio sednicu bez ikakvih saopštenja za javnost, što je inače bila praksa u radu Predsedništva. Istina, Predsedništvo je na ovoj sednici bilo u svojstvu kolektivnog vrhovnog komandanta, a sednicu je držala Vrhovna komanda oružanih snaga, što je praktično značilo komandant (Predsedništvo SFRJ i njegov štab).

Podeljeno
predstavništvo

VRHOVNA komanda je radila po vojnim pravilima, a to, između ostalog, znači da Štab predlaže, a komandant odlučuje. Nema, dakle, glasanja komande kao celine. Glasanje je bilo samo zato što je Predsedništvo kolektivni vrhovni komandant od osam članova. To je, takođe, jedna od dobro smišljenih podvala, koja je kao i za celu državu imala za krajnji cilj da u ključnim momentima parališe i vojsku. Zamisao cele te razbijačke koncepcije u ovom ključnom momentu za zemlju pokazala se vrlo efikasnom. Možda, baš ovom prilikom, više nego bilo kada pre, pa i posle, jasno se video pravi razlog zašto su onako energično odbijeni predlozi Saveznog sekretarijata za Narodnu odbranu 1988. godine kada su vršene ustavne reforme, da se izvrše temeljite izmene u funkcionisanju Predsedništva SFRJ.
Odmah posle završetka sednice Vrhovne komande, ja sam održao sastanak sa Štabom Vrhovne komande u punom formacijskom sastavu i dao zadatak da Štab pod rukovodstvom načelnika Generalštaba, generala Adžića temeljito i svestrano proceni situaciju, da pri tome, pored onih elemenata situacije na osnovu kojih smo uradili naš predlog Predsedništvu, sada dodatno uzmu u obzir još: 1. činjenicu da naš predlog nije prihvaćen, 2. da je Predsedništvo podeljeno na 4:4 i da će ta podela biti i dalje takva, 3. da definitivno sada znamo da nas Sovjetski Savez, a pre svega Gorbačov, ne samo što neće podržati, već obratno, da će stati u prve redove onih međunarodnih snaga koje su protiv nas (to se brzo i pokazalo tačnim, prilikom uvođenja prvih sankcija UN prema Jugoslaviji) da izradi predloge za dve varijante dalje upotrebe JNA i to:
1) Preuzimanje vlasti u zemlji, i to ne samo prvi korak, već ceo proces i borbu do konačnog ostvarenja cilja da se SFRJ sačuvao kao jedinstvena federalna država;
2) Da JNA, zadržavajući status u okviru postojećih ustavnih okvira, maksimalno pokuša da realizuje sve ono iz našeg neprihvaćenog predloga što je u novim uslovima realno ostvarljivo;
3) Da napravi temeljito i svestrano upoređenje te dve varijante i da predloži koju varijantu usvojiti;
4) Vreme referisanja meni kroz dva dana

Dve varijante

SA tako postavljenim zadatkom Štab Vrhovne komande je nastavio da radi. Ja sam samostalno radio na istom zadatku. Hteo sam da donesem odluku tako što ću pored sopstvene procene sagledati procenu i predlog Štaba vrhovne komande urađene bez mene i moga neposrednog uticaja.
Posle dva dana intenzivnog danonoćnog rada, održao sam sastanak sa Štabom Vrhovne komande u punom formacijskom sastavu. General Adžić je referisao u ime Štaba. Argumentovano je izneo sve dobre i loše strane jedne i druge varijante, na osnovu čega je zaključio i predložio:
1) Da prva varijanta - preuzimanje vlasti od JNA - nema nikakvih izgleda da u postojećoj međunarodnoj i unutrašnjoj situaciji ostvari cilj. Naprotiv, vojska bi na sebe preuzela odgovornost za razbijanje Jugoslavije, iako je jedina jugoslovenska institucija koja se najduže i dosledno borila da sačuva Jugoslaviju.
2) Da druga varijanta - dalje nastaviti da deluje u okviru Ustava - iako sa mnogo ozbiljnih nedostataka ima značajnu prednost pred prvom varijantom, tako da on, general Adžić, u ime celine Štaba Vrhovne komande predlaže da se ona prihvati kao definitivni stav Štaba Vrhovne komande.
Moja procena koju sam samostalno uradio, u suštini se podudarala sa predlogom i obrazloženjem koje je izneo general Adžić. Zato sam ja prihvatio taj predlog.
Posle toga, smatrao sam da bi pre početka realizacije donete Odluke bilo ispravno obavestiti Borisava Jovića kao predsednika Predsedništva i Slobodana Miloševića, koji je pre nekoliko dana došao sa zahtevom da JNA preuzme vlast u zemlji. Sastanak sa njima dvojicom ugovorio sam i isto veče smo ga održali u mom kabinetu. Na tom sastanku bili su: Borisav Jović i Slobodan Milošević, a u ime Štaba Vrhovne komande general Adžić, admiral Brovet i ja. Admiral Brovet je izneo našu kompletnu procenu, zaključke i zauzete stavove.

Miran razlaz

POŠTO je Milošević postavio nekoliko pitanja na koja sam ja odgovarao, Milošević se potpuno složio sa našom ocenom i stavovima, barem tu i na rečima. Sa tim se potpuno složio i Jović, mada je on manje uzimao reč nego Milošević (što je inače bila praksa njegovog ponašanja, kada je u nekoj raspravi učestvovao zajedno sa Miloševićem).
Štab Vrhovne komande je izdao sledeće saopštenje za javnost:
“SAOPŠTENjE ŠTABA VRHOVNE KOMANDE ORUŽANIH SNAGA SFRJ (18)
19. mart 1991. godine
Predsedništvo SFRJ, u svojstvu vrhovnog komandanta Oružanih snaga SFRJ, na sednicama održanim 12, 14. i 15. marta 1991. godine, nije prihvatilo predlog Štaba Vrhovne komande da se preduzmu odgovarajuće mere koje bi garantovale sprečavanje međunacionalnih oružanih sukoba i građanskog rata i osigurale uslove za miran, demokratski i na Ustavu i zakonima zasnovani rasplet jugoslovenske krize. Polazeći od Ustavom SFRJ utvrđene odgovornosti oružanih snaga u obezbeđivanju utvrđenog društvenog poretka, Štab Vrhovne komande, kao najviše stručno i profesionalno telo u oblasti rukovođenja i komandovanja oružanim snagama, izvršio je svestranu procenu nastale situacije i mogućih posledica i saopštava sledeće:
Prvo, Jugoslovenska narodna armija pouzdano će obezbeđivati granice SFRJ od svih oblika ugrožavanja i narušavanja sve dok se ne postigne i stupi na snagu eventualni dogovor o promeni granica u skladu sa Ustavom SFRJ.
Drugo, Jugoslovenska narodna armija ni pod kojim uslovima neće dozvoliti međunacionalne oružane sukobe i građanski rat u Jugoslaviji...”

SILA - NIKAKO

U REŠAVANjU međunacionalnih, međurepubličkih i međustranačkih sporova neće se dozvoliti upotreba sile, sa bilo koje strane, uključujući i rušilačke demonstracije. Društveni problemi i sporovi moraju se rešavati isključivo političkim sredstvima.
Moraju se obezbediti normalni uslovi za život i rad oružanih snaga. To, prvenstveno, podrazumeva: poštovanje regrutne i drugih oblika vojne obaveze u skladu sa Ustavom SFRJ i saveznim propisima: vraćanje Teritorijalne odbrane Republike Slovenije u sistem rukovođenja i komandovanja utvrđen Ustavom SFRJ i aktima Predsedništva SFRJ; uredno finansiranje JNA u skladu sa već preuzetim društvenim obavezama.
Budući da nisu obezbeđeni neophodni uslovi i pretpostavka za poptuno sprovođenje naredbe Predsedništva SFRJ od 9. januara 1991. godine, Jugoslovenska narodna armija ne može snositi odgovornost za dalje eventualno naoružavanje građana i njihovo organizovanje na bilo kom delu jugoslovenske teritorije.

Izvor: Novosti

Smrtna presuda SFRJ
21. oktobar 2007

O VOJNOM puču kao mogućem rešenju jugoslovenske krize govori se kroz ceo tekst, zato što je veliki broj pitanja i problema o kojima pišem upućivao i na upotrebu vojne sile kao moguće rešenje političkih, državnih, pa čak i ekonomskih problema.
Cilj “vojnog puča” uvek je bio vezan za SFRJ kao celinu, s tim što se, u skladu s razvojem događaja koji su se brzo menjali, i cilj tome prilagođavao. Zato što smo uvek smatrali da je intervencija JNA samo privremena, te da se ne sme polaziti od stava da se silom nametnu rešenja koja pojedini narodi Jugoslavije neće prihvatiti. Polazeći od tih opredeljenja, početna varijanta cilja “vojnog puča” bila je da se sačuva SFRJ kao celovita federalna država, koja će najpre uraditi novi Ustav koji tu celovitost i federalno uređenje jasno i precizno definiše. Da se, zatim, sprovedu izbori i novo državno uređenje na novom Ustavu zasnovano konstituiše, kome bi, potom, JNA potpuno predala vlast i vratila se u svoju normalnu ulogu. Ceo proces - od preuzimanja do predaje vlasti JNA novoizabranim organima vlasti - trajao bi maksimalno godinu dana. Kada je razvoj događaja u zemlji dokazao da su se neki narodi Jugoslavije, pre svega referendumima, ali i na druge načine, izjasnili za samostalne nacionalne države i izlazak iz Jugoslavije, onda je Štab Vrhovne komande modifikovao cilj svoje moguće intervencije, tako da se narodima Jugoslavije koji žele da nastave život u zajedničkoj državi to pravo omogući, a da se izdvajanje onih koji hoće da idu iz Jugoslavije to pravo takođe obezbedi, s tim da se to izvede mirnim putem, a sporne granice među republikama koje izlaze, odnosno koje ostaju u Jugoslaviji, reše mirnim putem, i to referendumima i političkim dogovorima.

Uzroci krize

U SVAKOJ ozbiljnoj proceni o mogućnosti “vojnog puča” i postizanja njegovog konačnog cilja uvek je trebalo polaziti od procene uzroka krize u Jugoslaviji i njihovog uticaja na mogućnost izvođenja i uspeha “vojnog puča”.
Uzroci krize u Jugoslaviji su bili višestrani, višeslojni, sežu duboko u istoriju jugoslovenskih naroda, u različiti uticaj triju velikih suprotstavljenih religija (rimokatoličke, pravoslavne i islama), pa do najaktuelnijih promašaja u državnoj i socijalno-ekonomskoj sferi, nesvesno, ali, pre svega, svesno napravljenim od onih u Jugoslaviji koji su dugo radili na njenom rasturanju. Iako je različita istorija jugoslovenskih naroda i uticaj triju suprotstavljenih velikih religija bio uvek podloga za proizvođenje, pa i cvetanje, nacionalizma i separatizma, ipak je praksa postojanja i uspeha jugoslovenske ideje i jedinstvene jugoslovenske države u periodu života druge Jugoslavije - od NOR pa do početka šezdesetih godina prošlog veka, ubedljivo dokazala da je ne samo realno moguća takva država, već i da svaki jugoslovenski narod posebno ima objektivno bolje mogućnosti za svoju budućnost, nego ako se izdvoji u tzv. nezavisnu, samostalnu, ali malu državu, gde će, uglavnom, služiti kao moneta za potkusurivanje tuđih interesa, pre svega, velikih sila.

Bujanje separatizma

SadaŠnje stanje u svim “nezavisnim državama” stvorenim na tlu Jugoslavije to predviđanje višestrano dokazuje. Bez ikakvih skrupula, Amerikanci i Nemci ponašaju se kao apsolutni gospodari u svim oblastima društvenog života, počevši od politike, preko ekonomije, do direktne vojne okupacije. Logički je “nonsens” kad se sve u svetu kreće ka integracijama da jugoslovenski narodi vide svoju budućnost u dezintegraciji.
Politika koja je stvorila državu druge Jugoslavije nastala je u Drugom svetskom ratu i imala u temeljnim opredeljenjima istu i neprekinutu liniju sve do početka šezdesetih godina prošlog veka. Ta opredeljenja su se bazirala - što se državnog uređenja tiče - na nekoliko bitnih postulata, među kojima su tri ključna. Odnos prema nacionalnom pitanju bazirao se na jugoslovenskoj ideji koja u istu ravan stavlja ono što je u nacionalnom pogledu zajedničko većini jugoslovenskih naroda slovenskog porekla sa onim što je u nacionalnom pogledu specifično svakome narodu ponaosob.
Slobodno, nesmetano i ravnopravno negovanje i razvijanje onoga što je zajedničko, jugoslovensko, kao i onoga što je posebno, nacionalno, bez favorizovanja jednoga na štetu drugog.
Takvom odnosu prema nacionalnom pitanju i stvarnom stanju međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji najviše je odgovarao federativni oblik državnog uređenja...
Jugoslovenska država, na tim osnovama utemeljena i takvom politikom vođena, doživela je u tom periodu nezapamćen prosperitet i, adekvatno tome, veliko međunarodno priznanje.
Umesto da produžimo i dalje obogaćujemo politiku po nacionalnom pitanju, odbacuje se jugoslovenska ideja, proglašava se unitarističkom ujdurmom, a istovremeno se glorifikuju nacionalističke ideologije koje podgrevaju i rađaju ekstremne separatizme. Tim prvim i glavnim promašajem je zapravo potpisana smrtna presuda drugoj Jugoslaviji, iz toga istorijskoga promašaja sve teče dalje ubrzano negativno, kao na filmskoj traci.
U svim bitnim sferama društvenog života stvoreni su idealni uslovi za procvat najpre stihije, potom anarhije, bezvlašća - pravih pretpostavki za raspad društva i države. Time su, uoči završnih udara na razbijanju Jugoslavije, uzroci krize predstavljali nesavladivu prepreku uspehu svake zamisli o spasavanju jedinstvene jugoslovenske države, uključujući i “vojni puč” kao metod ostvarenja takve zamisli.

Potpuna izolacija

UNUTRAŠNjI neprijatelji jugoslovenske države su sve nacionalističke i separatističke partije i snage na čelu sa svojim vođama koje je dugotrajna i svestrana kriza u Jugoslaviji proizvela. Masovnost tih snaga demonstrirana je na više načina, od kojih su dva najvažnija:
1) Rezultati višestranačkih izbora na kojima su uverljivo pobedile partije s nacionalističkim i separatističkim orijentacijama, kao i rezultati referenduma tamo gde su održani;
2) Od početka pa do razbuktavanja građanskog rata u Jugoslaviji vrlo malo je bilo onih koji su se borili za Jugoslaviju, a vrlo mnogo onih koji su se borili za nezavisne nacionalne države protiv jugoslovenske države.
Na čelu spoljnih neprijatelja jedinstvene jugoslovenske države, najpre, i to vrlo drsko ne samo prema Jugoslaviji, već i prema svojim partnerima u evropskoj zajednici, nastupa Nemačka. Ranije smo videli kojim sredstvima je Kol ucenjivao Miterana i Mejdžora. Docnije ulogu predvodnika preuzimaju SAD, ali Nemačka nikada ne popušta da uporno istraje u svojim namerama. Značajnu ulogu razbijača Jugoslavije igrao je Vatikan, i posebno papa Vojtila, koji je pružao svestranu, među ostalim, i veliku finansijsku pomoć korišćenu, pre svega, za nabavku naoružanja za hrvatsku paravojsku. Kada se celoj ovoj sviti pridružio i Gorbačov, onda je Jugoslavija, kao i snage koje su želele da se bore za njeno jedinstvo, ostala u takozvanoj međunarodnoj zajednici potpuno izolovana.


MILOŠEVIĆ MENjA STAV
MISLIM da je ovde vrlo važno uočiti da se Milošević potpuno složio sa ocenom situacije i merama za koje se Štab Vrhovne komande opredelio svega osam dana pošto je zahtevao da JNA nasilnim putem uzme vlast u zemlji, odnosno, kako se to uobičajenim žargonom kaže, da izvede “vojni puč”. Šta se bitno novo dogodilo za tih osam dana što bi opravdalo promenu njegovog stava? Faktički ništa.
Prema tome, zahtev Slobodana Miloševića od pre osam dana, da JNA uzme vlast u zemlji i sredi situaciju upotrebom sile bez ikakve političke platforme i odgovarajušće podrške, jeste, po mom dubokom uverenju, na brzinu improvizovana koncepcija bazirana na dve elementa: 1) Pomanjkanju bilo kakve temeljite i svestrane procene kako puč izvesti i, posebno, kako njime obezbediti konačan cilj; 2) Već uobičajena praksa Miloševića da drugoga gurne da vadi kestenje iz vatre za njegov račun, te, ako taj uspe, onda je on tu da taj uspeh koristi, a ako ne, brzo ga žrtvuje i još na njegova pleća prilepi i sve druge sopstvene promašaje.
Dakle, Štab Vrhovne komande je, pošto Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo predlog svoga štaba, da u zemlji uvede vanredno stanje i preduzme sve druge neophodne mere koje bi obezbedile postavljeni cilj, detaljno analizirao i varijantu izvođenja takozvanog vojnog puča i odbacio je.

Izvor: Novosti

Štab trenira puč
22. oktobar 2007

Piše: Veljko Kadijević

STRATEGIJA i taktika neprijatelja jeste da se Jugoslavija razbije najpre po nacionalnim šavovima, da se ne dozvoli stvaranje nikakve treće Jugoslavije, da se srpski nacionalni kurs potpuno rastoči, da se sve to ostvari putem što krvavijeg građanskog rata kako bi se i na taj način onemogućilo bilo kakvo novo okupljanje, barem dela jugoslovenskih naroda. Oni to sprovode drsko, ne vodeći računa da bi takav separatizam mogao da inficira neke njihove sredine.

Isceniraju veštim, ali ne i mnogo veštim trikovima i stvarnim delima zločine da bi opravdali vlastiti zločin, a moćni mediji upregli se da žrtve agresije prikažu kao agresore, da one koji su začetnici svih zločina - urađenih kao i isceniranh - na tlu Jugoslavije, postave u ulogu i tužioca i sudije.

Plan razbijanja Jugoslavije bazirao se na četiri osnovne ideje:

1) Osloncem na nacionalne i religiozne protivrečnosti iz istorije jugoslovenskih naroda, maksimalno dalje rasplamsavati nacionalističke strasti i na toj osnovi okrenuti sve narode Jugoslavije jedne protiv drugih u raznim kombinacijama privremenog savezništva. Građanskim ratom u Jugoslaviji najefikasnije se postiže neposredni i dugoročni cilj razbijanja jugoslovenske države i ujedno uspešno maskira potreba stavljanja tih "necivilizovanih Balkanaca" pod takozvanu međunarodnu kontrolu;

2) Jugoslovensku državu razbiti metodom "domino teorije" o čemu sam prethodno pisao;

3) Pod vidom borbe protiv komunizma i njegovih ostataka, rasplamsavati ideološki revanšizam;

4) Maksimalno koristiti svoje ljude u vrhovima vlasti federacije i republika, tako da se razbijanje Jugoslavije izvodi i po formi kao njena unutrašnja stvar.

POUKE ISTORIJE

NAMA je u Štabu Vrhovne komande uvek jasno s kim imamo posla, ko, zapravo, stoji na čelu, koordinira i rukovodi svim snagama - spoljnim i unutrašnjim. Samo je tako autoritativni neprijatelj koga su svi akteri morali da slušaju, mogao u svim domenima - političkim, državnim i vojnim - brzo i kompetentno da reaguje na sve naše mere i to ne samo preuzete, već i nameravane. Da bi se uspešno suprotstavili takvom neprijatelju zahtevalo je sasvim nešto drugo od onoga što je SFRJ predstavljala već dugi niz godina, a naročito u poslednjoj deceniji svoga postojanja.

Kada se ocenjuje uticaj stranog faktora na sudbinu Jugoslavije od njenog nastajanja pa do momenta kada je Štab Vrhovne komande razmatrao mogućnost izvođenja "vojnog puča" kao sredstva za dalje održavanje u životu Jugoslavije, morali smo imati u vidu neke bitne istorijske činjenice i pouke koje iz njih proizlaze. Prva Jugoslavija je stvorena samo zato što je to odgovaralo projektovanoj politici na jugoslovenskom prostoru, zapadnim silama, pre svega Francuskoj i Engleskoj, pobednicima u Prvom svetskom ratu.

Druga Jugoslavija je rezultat pobede snaga koje su vodile oslobodilački rat na čelu sa Titom, ali isto tako i činjenice da su te oslobodilačke snage bile deo antihitlerovske koalicije koja je pobedila u Drugom svetskom ratu. Da su sada na razbijanju Jugoslavije aktivno angažovane one velike sile koje su pobedile u "hladnom ratu" koji je po svojim geopolitičkim posledicama značajniji od Drugog svetskog rata.

RAZBIJAČ I - GORBAČOV

IZ prethodnog izlaganja videli smo kako je Jugoslavija na međunarodnoj sceni ostala izolovana. Snage u svetu koje su i u tim vremenima simpatisale Jugoslaviju bile su nemoćne da bilo šta praktično i konkretno urade. Poslednju nadu ugasio je Gorbačov posredno i neposredno. Posredno time što je u to vreme već daleko odmakao u rasturanju sopstvene države, a neposredno kada se i javno stavio u prve redove razbijača Jugoslavije, predlažući prve sankcije Ujedinjenih nacija uvedene protiv Jugoslavije.

Snage unutar Jugoslavije koje su izražavale spremnost za odbranu njene celovitosti imale su dve karakteristike: stvarale su psihozu "vojnog puča" očekujući od njega spas za Jugoslaviju. Isticane su parole da "zmiju treba tući u glavu", što je praktično značilo da, pored hapšenja vođa separatističkih naroda, treba i fizički razoriti Zagreb i Ljubljanu, ne uviđajući, pri tom, da bi fizičko razaranje glavnih gradova Hrvatske i Slovenije, delovalo u svakom pogledu kontraproduktivno na uspeh "vojnog puča" kako kod njihovih naroda, tako i na međunarodnom planu. Dosta se, takođe, spekulisalo sa imenima vođa koje bi trebalo hapsiti. Znalo se, naime, da uvek kada je Štab Vrhovne komande procenjivao mogućnost izvođenja "vojnog puča", ta procena usključivala bi i sve bitne segmente plana njegove realizacije, a, izvesno je da je "hapšenje vođa" uvek prvi i neizbežan segment toga plana.
TAJNA NA RASPRODAJI

POSLE mog odlaska sa dužnosti saveznog sekretara za narodnu odbranu pojavili su se neki delovi plana iz te oblasti i u štampi, nažalost, od ljudi koji "po zakletvi" ta znanja su morali poneti u grob, a ne prodavati za novac ili neke druge usluge, nagrade. Ja hoću da podvučem ono što svako zna, da se realno planira hapšenje samo onih ljudi, stvarnih, a ne umišljenih vođa, koji bi predstavljali opasnost za uspeh operacije puča. To su one snage koje su na rečima bile, čak bi se moglo reći vrlo glasne, da se i upotrebom sile brani celovitost Jugoslavije, ali da tu bitku bije neko drugi, ne i oni lično.

Štab Vrhovne komande je planski organizovao i izveo nekoliko praktičnih provera koje su imale cilj da se pravovremeno i realno oceni stvarna vrednost tako izraženih poziva na borbu za odbranu jedinstva Jugoslavije. Navešću samo nekoliko karakterističnih primera: mitinzi organizovani u nekoliko gradova u Bosni i Hercegovini (Sarajevo, Banjaluka) za podršku Jugoslaviji po broju prisutnih doživeli su pravi fijasko u poređenju sa sličnim aktivnostima koje su na istim prostorima imale nacionalističke i separatističke snage.

U Makedoniji je, po oduci Štaba Vrhovne komande, boravila jedna grupa najistaknutijih makedonskih generala JNA i vratila se sa poražavajućim ocenama. Čak smo išli da vidimo stvarnu reakciju većeg broja pojedinaca koji su se pismima obraćali rukovodstvu JNA pozivajući na borbu za odbranu jedinstva Jugoslavije. U više od 90 odsto slučajeva dobili smo negativne odgovore kada je bila reč o njihovom ličnom učešću u borbi.



VRTLOG GRAĐANSKOG RATA

NEMINOVAN raspad hibridnog društvenog sistema podstaknut je i ubrzan delovanjem nekih stranih zemalja. Antijugoslovenske snage u zemlji ne bi ni bile toliko smele i agresivne bez snažne spone potpore. I u ratu su samo pod skutom okupatora predstavljale nekakvu snagu. Ono što ranije nisu uspevale da postignu ratom, pojedine zemlje sada realizuju preko svojih marioneta, otvarajući im lažne nade i svakovrsnim podmićivanjem.

Armijsko rukovodstvo je od samog početka društvene krize aktivno učestvovalo u iznalaženju puteva za njeno preovladanje. Neprekidno smo zahtevali da se zaustavi sunovrat u propast, haos, međunacionalni i verski rat. Zalagali smo se za demokratsko razrešavanje jugoslovenske krize i celovitu reformu države, privrede i društva. Uvek smo isticali da je neotuđivo pravo svakog naroda da samostalno određuje svoj put, ali da se to mora, u interesu svih zajedno i svakog naroda ponaosob, realizovati dogovorom, na miran način. Upozoravali smo da promena sistema po metodi - kako ko hoće, politikom svršenog čina i jednostranim aktima - vodi zemlju u vrtlog građanskog rata.

U nekoliko navrata, kada je situacija dramatično eskalirala, podizana je borbena gotovost jedinica JNA. Time smo doprinosili privremenom smirivanju napetosti.

Izvor: Novosti

Velika podvala Zapada
23. oktobar 2007

DRUGA negativna karakteristika snaga u zemlji, opredeljenih za celovitost i jedinstvo Jugoslavije bila je da su parcijalni interesi delova zemlje dominirali nad zajedničkim, dodajući tome i neadekvatne, često i bolesne ambicije raznih lidera stvarnih i umišljenih, onda se kompletira slika o stvarnoj borbenoj vrednosti snaga na koje bi trebalo da se osloni izvođenje "vojnog puča" i naročito njegova teška i dugotrajna odbrana do konačnog ostvarenja cilja sa snagama spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja.

Svakako da je pravu realnu snagu za izvođenje "vojnog puča" predstavljala JNA. Ona je, zapravo, i bila već duže jedina jugoslovenska institucija. Država Jugoslavija je praktično odavno nestala. Nije mi poznat nijedan slučaj u istoriji da je država politički nestala (ne funkcioniše) a da se njena vojska održava u životu i čini sve moguće, pokušava i nemoguće, da tu državu vrati u život.

Međutim, mogućnosti JNA u takvim uslovima nisu bile neograničene. Toga smo mi bili potpuno svesni i zato nismo dozvolili, dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu, da preuzimamo bilo kakve avanturističke poteze, a da ne budemo svesni posledica takvih poteza kako za Armiju, tako i za zemlju, niti smo dozvolili da nas bilo ko koristi da radimo za njegov lični ili parcijalni interes. Jer, pored pokušaja Miloševića da nas gurne u puč, podsećam da je isti pokušaj učinio Zapad preko Ante Markovića, i vrlo direktno Gadafija.

ZAMISAO RAZBIJAČA

POVODOM napisa koji su se pojavili u stranoj i domaćoj štampi o tome kako je navodno Zapad u jednom vremenu bio spreman da podrži JNA u preuzimanju vlasti radi spasavanja Jugoslavije, hoću kategorički da kažem da se tu radilo o velikoj, ali, ipak, vrlo providnoj, podvali. Naime, nagoveštaji koji su plasirani raznim poluobaveštajnim kanalima da bi Zapad, pod određenim uslovima, podržao intervenciju JNA radi spasavanja Jugoslavije, uvek je imao u vidu, u prvom redu, rušenje srpskog rukovodstva na čelu sa Miloševićem. Da je ta zamisao rađena u dosluhu sa glavnim razbijačima iz Jugoslavije uvek mi je bilo jasno, između ostaloga i zbog toga što sam argumentaciju te ideje, naravno, drugim povodima, slušao od najvećih pobornika razbijanja Jugoslavije.

Najuverljiviji dokaz za to, međutim, dobio sam prilikom moje posete Libiji u jesen 1991. godine kada mi je Gadafi kao njegovu sugestiju rešenja jugoslovenske krize izložio predlog da izvedemo "vojni puč" tako što ćemo srušiti srpsko rukovodstvo, a da će onda sva ostala rukovodstva jugoslovenskih republika nas u tome podržati. Ja sam znao da su nekoliko dana pre mene kod Gadafija bili Gligorov i Izetbegović.

Kada sam rekao Gadafiju da to verovatno nije njegova originalna ideja, već ideja onih koji žele da razbiju Jugoslaviju, da sam ja tu ideju i ranije slušao, pretpostavljam da su njemu tu ideju verovatno iznosili Gligorov i Izetbegović, i konačno kada sam mu rekao prave kreatore te ideje i njene prave motive, Gadafi je odmah odustao od nje i prihvatio moje objašnjenje, bar sudeći po njegovoj reakciji, kako su se razgovori dalje odvijali.

PROVIDNE NAMERE

U TOJ "dobronamernoj" navodnoj ponudi Zapada, koja je dolazila iz istoga štaba u kome su planirane i sve ostale antijugoslovenske operacije, nije bilo teško prozreti providnu nameru da se međusobno sukobe dva glavna stuba odbrane Jugoslavije - srpski narod i JNA. Prema tome, tzv. propuštena šansa nije ništa drugo nego neuspeo pokušaj neprijatelja Jugoslavije da i u ovom slučaju primeni svoju omiljenu stratešku ideju da se za njegov račun međusobno tuku njegovi protivnici.

JNA nije živela pod "staklenim zvonom", bez uticaja svega negativnog što se u društvu događalo. Pre svega, brojno je smanjen njen mirnodopski sastav, jer su delovi zemlje prestali normalno da šalju regrute na obuku u JNA. U svim normalnim državama regrutna obaveza je posao države. A mi nismo imali državu, već neke kvazidržavne institucije preko kojih je, imeđu ostalog, pokušavano da se razbije i JNA kao poslednji ostatak jugoslovenskog državnog establišmenta.
Nacionalizam je već ozbiljno nagrizao i redove JNA, najizrazitije slovenački i hrvatski, ali u manjoj ili većoj meri i svi drugi. No, uprkos tome, ukupna snaga, pre svega, aktivnog sastava JNA bila je respektivna - najjača u borbi protiv eventualne direktne strane vojne agresije, a najproblematičnija u međunacionalnim i međureligijskim sukobima unutar same Jugoslavije. Zbog toga je, pored ostalog, neumesno svako poređenje eventualnog "vojnog puča" u Jugoslaviji sa vojnim pučevima u Grčkoj ili Poljskoj - jednonacionalnim državama.

Uzgred, iako su se vojni pučevi u Grčkoj i Poljskoj smatrali uspešnima, jer su Grčku spasli od haosa, a Poljsku sačuvali od rušilačke invazije sovjetske armije, ipak su grčki pukovnici, pošto su obavili prljavi posao za interes države, završili u zatvoru te iste države, a Jeruzelskog sada, umesto da mu podignu spomenik, čeka robija u zemlji koju je sačuvao, u najmanju ruku, od strašnih razaranja.

DOMINO-EFEKAT

IĆI u "vojni puč" posle onakvih rezultata kakvi su bili na prvim višestranačkim izborima i referendumima u Jugoslaviji, značilo je suprotstaviti JNA, ne nacionalističkim liderima kao što su mnogi mislili, već svim narodima koji su se glasanjem masovno izjasnili protiv Jugoslavije kao zajedničke države, a za nezavisne nacionalne države. Zagovornici "vojnog puča" koji su sve složene i teške unutrašnje probleme zemlje "rešavali" hapšenjem nekolicine nacionalističkih lidera, očigledno nisu poznavali pravu suštinu jugoslovenskih problema.

O tome rečito govore, ne samo praktične provere koje je organizovao Štab Vrhovne komande, već i aktivnosti neprijatelja koje su demonstrirale opredeljenost, masovnost i spremnost separatističkih naroda da se bore za nezavisne države kao što su: mitinzi u Ljubljani u podršci Janši i kompaniji za dokazanu špijunažu u korist nemačke obaveštajne službe; mitinzi u Zagrebu i Splitu organizovani protiv suđenja organizatorima ilegalnog naoružavanja hrvatske paravojske; masovni mitinzi po Kosovu albanskih separatista i terorista i mnogi drugi.

To bi u datim istorijskim uslovima, između ostalog, praktično značilo da JNA, tada već po svome sastavu - srpska vojska, okupira većinu nesrpskih naroda Jugoslavije. To nije bilo moguće uspešno ostvariti, čak ni prvi korak - okupaciju, a o ostvarenju konačnoga cilja "vojnog puča" u tim uslovima nije moglo biti ni reči.

NIJE VAŠA STVAR...

PROBLEME uticaja stranog faktora ti isti zagovornici su "rešavali" takođe jednostavno: "Gospodo, to je naša unutrašnja stvar." A kao što je praksa brzo pokazala, ta "gospoda" ne prihvataju takvo obrazloženje, već kažu: "Ne, to nije samo vaša `unutrašnja stvar`, već i naša stvar, jer vi ugrožavate mir u celom regionu, pa i u Evropi, i zato ćemo mi upotrebiti sva sredstva, pa i vojna, da bismo vas doveli u red onako kako mi hoćemo."

I, naravno, nastavili su tim putem pa došli do otvorene i raznovrsne upotrebe vojnih sredstava uključujući i brutalna bombardovanja koja nisu bila ograničena samo na vojne objekte, već su uništavali vitalne, bitne objekte za život zemlje, uključujući, naravno, i ljude.

Izvor: Novosti