Zahtev Žena u crnom i Art Klinike opštinama Zrenjanin i Žitište

Obeležite konc-logore u Srbiji

Neobeležena su mesta mučenja i stradanja hrvatskih ratnih zarobljenika i civila u koncentracionim logorima Begejci i Stajićevo, koji se nalaze na teritoriji grada Zrenjanina i opštine Žitište

Žene u crnom i Art Klinika uputili su u nedelju odbornicama i odbornicima skupština opština Zrenjan i Žitište zahteve da na primeren način obeleže koncentracione logore Begejci i Stajićevo u kojima su početkom devedesetih stradali civili i ratni zarobljenici hrvatske nacionalnosti. Ove godine zahtevu su se pridružile još 23 organizacije civilnog društva iz cele Srbije.

„Postavljanjem spomen ploče na mestima gde su bili logori Stajićevo i Begejci doprineli bismo jačanju procesa mira i poverenja na području bivše Jugoslavije. Nažalost, više puta ponovljene sramotne izjave predsednika Srbije o 'srpskom Vukovaru' podrivaju ionako krhke odnose stabilnosti u regionu, a pre svega, vređaju dostojanstvo žrtava srpske agresije na Vukovar. Postavljanjem spomen ploča obezbedila bi se simbolička, ali višestruko važna, reparacija žrtvama tih logora i njihovim porodicama. Postavljanje spomen ploča bi bilo značajan korak na planu oslobađanja naše zemlje od tereta koje su ostavili ratovi devedesetih godina, u kojima je JNA, pod kontrolom režima Slobodana Miloševića, i uz srpske paravojne formacije, počinila stravične zločine”, ističe se u saopštenju.
Organizacije potpisnice konstatuju da su zločini činjeni i na drugim stranama.

“Međutim, mi se moramo suočiti sa zločinima koji su počinjeni u naše ime. Na njima je da se suočavaju sa zločinima koji su počinjeni u njihovo ime. Bez tog suočavanja i bez utvrđivanja istine o tim zločinima, nema nade da će doći do promene moralnog poretka, vrednosnog sistema i kulturnih obrazaca. A bez te promene Srbija je osuđena na moralnu i svaku drugu propast.

Umesto tvrdokornog istrajavanja na poricanju zločina počinjenih u naše ime i relativizovanja nedavne prošlosti, krajnje je vreme, za početak priznanja odgovornosti za zločine: prema žrtvama zločina u koncentracionim logorima, prema građankama i građanima Srbije, u čije su ime oni izvršeni, prema državi u kojoj živimo. Postavljanje spomen ploča predstavljalo bi čin moralne i ljudske odgovornosti odbornica i odbornika Skupštine Grada Zrenjanina i Žitišta, kao i države Srbije“, naglašava se u saopštenju.

извор: логорашке е-новине

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

не знам за зрењанин али је у општину житиште стигла повећа коверта у којој је било педесетак мањих коверти које су биле намењене одборницима и осталом руководству и ту су захтевале изградњу неке спомен плоче у бегејцима...иначе,бегејци не постоје...постоји торак који се раније звао бегејци...госпоџе у црном изгледа нису обавештене

председник општине је у односу на овај њихов захтев био у фазону:



 

наравно...није било никаквог конц логора...био је притвор у коме су држали усташке бојовнике
чак се и одлично поступало са њима а не онако како је требало

 

ajd da ne ostane samo na ovom.


SONJA BISERKO: “ISKOMPLEKSIRANA ŽIVOTINJA SA ŽENSKIM LIKOM”


Sonja Biserko vlasnica je Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, sa sedištem u Beogradu.

Već godinama Biserko na sva usta predstavlja Srbiju kao bastion mraka, a Srbe kao patološke ubice i zločince.





Pravo je Biserko da otvoreno iznosi svoja mišljenja. Demokratija podrazumeva slobodu javnog istupa.

Ipak, vredi prelistati biografiju Sonje Biserko.

Rođena je 14. februara 1948. godine u Beogradu.. Iz mesovitog je braka, od oca Srbina i majke Hrvatice.

Njen otac Đuro Biserko rođen je 28. aprila 1925. godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od oca Šime) rođena je 4. septembra 1924.  godine u selu Sutomisica kod Zadra. Završila je osnovnu skolu i domaćica je.

Đuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske komune broj 33 stan 20, na istoj adresi je prijavljena i Sonja Biserko.

Đuro je radio u saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova,  bio je službenik u ambasadama u Egiptu i Alžiru, i po povratku sa službe nastavio je da živi u Beogradu.

Željko Biserko brat Sonje Biserko, rođen je 6. novembra 1950. godine, i bio je prijavljen na očevoj adresi.

Bio je oženjen sa Ružicom Trazivuk koja se odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 1980 još je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu.

Brat Sonje Biserko poginuo je kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiskim Srbima.

Njegova smrt teško je pogodila Sonju Biserko, i ona na sva usta Srbe predstavlja kao patoloske ubice.

Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila prezime Gligić, koja živi na Novom Beogradu, zbog njene anti srpske histerije ne kontaktira sa Sonjom.

Biserko u svom helsinškom odboru vodi projekat „prikupljanje dokaza o ratnim zločincima od strane srpskih i jugoslovenskih snaga”.

U januaru 2000 godine zajedno sa Natašom Kandić, na skupu albanskih intelektualaca sa kosova i Zapadne Evrope, održala je govor u Ženevi kojim je okupljenim Albancima poručila da  ”Albanci svoju perspektivu treba da vide van Srbije”,  što je oduševilo sve prisutne.

OBAVEŠTAJNI RAD SONJE BISERKO:

U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kuću.

Ima hrvatski pasoš, a za potrebe ambasade njeni saradnici po Srbiji tragaju za izbeglim srbima iz Hrvatske, koji su pred tamošnjim sudovima optuženi za ratne zločine, i prikupljaju sve podatke o njima – gde žive, koji su im brojevi telefona, kuda se kreću, a sa ciljem da ih hrvatske obaveštajne službe likvidiraju.

Od ambasade Hrvatske dobija značajna sredstva za svoj obaveštajni rad.

Njen višegodisnji zaštitnik bio je Dušan Mihajlović.

Glavni saradnik Biserko u njenom odboru je Boris Delić, poreklom iz Drvara, po opredeljenju peder, koji je ujedno i šef organizacije ”Izbeglički servis za povratak”,  koji ima za cilj da optužene Srbe namami na povratak, radi hapšenja.

Način na koji Biserko vršlja po Srbiji zaprepašćujući je, a direktora BIA, čija sluzba toleriše njenu aktivnost treba izvesti na sud.

Javno priča kako je osvetila bratovljevu smrt.

ANTI-SRPSKA DELATNOST

Sonja Biserko je radila u SSIP na odgovornim poslovima (kabinet Budimira Lončara). Takva mesta su podrazumevala članstvo u SKJ i pripadnost „kadrovskoj listi”.

U to vreme, SKJ je sprovodio lov na veštice na nezavisne intelektualce. (Đogo, Šešelj, mnogi drugi).

Tada to drugarici Biserko nije smetalo, jer je ona bila na strani koja je držala batinu (Miloševićeva partijska drugarica). Bila član komunisticke partije do raspada SKJ.

Drugarica Biserko je bila i ostala partijski batinaš, koji radi bez grize savesti za frakciju koja je na vlasti.

Juče Tito, danas Soroš, sutra ko plati više.

To je njeno shvatanje ljudskih prava.

Sve što je dobro za Sonju Biserko, je loše za srpski narod.

Pre bombardovanja nato pakta širila je laži, koje su potpomogle da do bombardovanja Srbije i dođe.

Za vreme bombardovanja otvoreno pozivala na ubijanje civila.

To je zločin za koji se sudi u svim demokratskim zemljama, samo ne u Srbiji. (u anglosaksonskom pravu „aiding and abetting the enemy during the hostilities”

Uvela komunistički pojam „čistka” (samo preveden na latinski kao „lustracija”)u post-komunistički politički govor u srbiji.

Sonju Biserko bi trebalo KRIVIČNO GONITI, za anti-Srpsku delatnost, izdaju zemlje i pozivanje na ubijanje civila od strane NATO-a, za vreme bombardovanja.

Da li će i kada biti procesuirana ova NAKAZA, ostaje da se vidi.


getosrbija

Jebem li im dete ustasko!!! Uh da sam neka vlast, sve bi to visilo na Terazijama za primer

копилад из комунистичких јајца што би рекао рахметли Шкорпи ...

бајдвеј Мргец твоје теме су стварно за увесељавање раје ... 

ко што каже мандара препоштени : "служимо народу"