Prokrastinacija je oblik ponašanja za koji je karakteristično odlaganje akcija i zadataka za kasnije. Psiholozi često pominju prokrastinaciju kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi nose sa anksioznošću vezanom sa otpočinjanje ili završavanje posla.

Prokrastinacija može dovesti do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja od strane drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza.

Dok je prokrastinacija u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje individue. Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja.

Izvor: psihologija blog

Kako gledate na to?
Da li svoje obaveze odlazete, ili se trudite da sto je vise moguce uradite odmah?
Ako odlozite obavezu, da li kada dodje vreme ponovo razmisljate o odlaganju ili ne?

Ja gledam da obaveze zavrshavam prema nekom unapred odredjenom rasporedu koji sam postavim, i gledam da ne razmishljam o obavezi dok ne dodje momenat koji sam odredio da se time pozabavim. Na taj nachin se branim od stresa koji se moze javiti kao posledica velikog broja obaveza.
Retko kada odlazem obaveze, i kada to ipak uchinim uvek vodim rachuna da to odlaganje ne kochi neke druge stvari .
Kada treba doneti neku odluku a nisam siguran, tj. neodluchan sam, opet dajem sebi rok da to reshim, npr. - sutra u 8 sati donosim odluku i shta budem u tom momentu odluchio drzim se toga i gotovo, nema vishe predomishljanja.

Svi imamo periode kada nismo baš u fazonu da sve izvršavamo na vreme, ali mislim da to najviše ima veze sa lenjošu. Ipak je ovo o čemu se ovde priča nešto što je hronificirano: a samim tim može biti u vezi sa raznim stvarima, od nekih trajnih osobina ličnosti, trenutnih stanja, sve do sitacije i obaveza koje imamo.

Lično, najveći mi je problem da nešto započnem, jer volim da imam taj period inkubacije, gde se svest o nekoj obavezi kiseli u mom mozgu, dok razmišljam o načinima kako mogu da psihološki iz toga profitiram.
I onda kada počnem, ništa me ne zaustavlja.

Drugačije je, naravno, kada su u pitanju neke obaveze koje želimo da otaljamo; to onda gledam da uradim što brže i što bezbolnije.

Na prvi pogled je kontradiktorno, ali je u biti vrlo prosto.

Ja mislim da sam shampion u ovoj bolesti. Sve odlazhem do besvesti, a opet sa druge strane poshtujem rokove u sekund. Ako nemam zadat rok, ode sve u majchinu.

Ista stavr kod mene . Ako nemam zadat rok za nesto i sve je prepusteno meni - sasvim je jasno da to nikad necu uraditi . Tesko se pokrecem jer sam u sustini jedna velika lenjivica za sve bitne i vazne stavri u zivotu i mrzim obaveze ali za divno cudo sve svoje obaveze ispunim najbolje moguce .Konradiktorno ali tako je .
Uvek kazem da volim pored sebe imati odlucnu osobu ,jaku i agresivnu da me pokrece i bude vetar u ledja .

Negde sam ovo pročitao, ne sećam se gde, možda iz knjige Vejna Dajera, da su reči poput "nadam se", "želim", "možda" osnova za odlaganje i odugovlačenje stvari. Pa ih treba zameniti, npr. "Možda će biti ok" u "učiniću da bude ok" ili "nadam se da ću ostvariti" u "ostvariću to".

Stvar je u tome da je ponašanje metar onoga što jeste, ne reči. Zato treba težiti delanju, a ne rečima. Dakle, odmah, sada uraditi ono što odlažete, ove sekunde, jednostavno, uradite to 

Ja sam bolesnik sto se toga tice; sve rijesavam odmah, ako moze i prije vremena, prosto ne volim da imam na umu pomisao da nesto treba da uradim.
Ovako, sve zavrsim i odmaram.

Meni to deluje kao bezanje od problema .
Nije svaka obaveza ista.
Ako su u pitanju banalne stvari i sitnice nije problem odloziti obavezu.
Medjutim ako je nesto krupnije u pitanju problem ili situacija se mora sagledati i pronaci resenje.
Svako odlaganje obaveza cini problem jos tezim i unosi dusevni nemir.

Prokrastinacija

Pojam iz naslova, prokrastinacija, iako zvuči poput neke opasne bolesti ili složenog kirurškog postupka, zapravo znači odgađanje, odugovlačenje vlastitih obveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. To je kad znamo da je nešto najbolje napreviti ili započeti sada, ali to ipak ne učinimo (dakako ne iz nekih objektivnih razloga).

Obično se procjenjuje kako 15-20% opće populacije barem povremeno ima problema s prokrastinacijom, dok su neka istraživanja utvrdila da više od 50% studenata katkada prokrastinira.
To je, dakle, nešto što katkada svi radimo, svi znamo za situacije kad nam se nešto baš neda napraviti iako znamo da nas to kad-tad čeka.
Naravno, pretjerivanje u prokrastiniranju nam može u dobroj mjeri otežati život, utjecati na gubitak radnog mjesta, odnos s prijateljima i obitelji itd. Katkada je prokrastiniranje znak nekog dubljeg mentalnog poremećaja, primjerice anksioznog poremećaja.

S prokrastinacijom povezano je smanjeno samopouzdanje (uvjerenje da se obveza ne može izvršiti na zadovoljavajući način), averzija prema obvezi, impulsivnost, distraktibilnost (osjetljivost na remećenje pozornosti) i stupanj motivacije, karakteristike ličnosti i td.
Nije naravno svejedno i o kakvoj se obvezi radi. Primjerice s odgodom plaćanja računa može u većoj mjeri biti povezana impulsivnost, dok kod odgađanja odlaska liječniku u igri može u većoj mjeri biti anksioznost.

Uz prokrastinaciju se često povezuje perfekcionizam i dosta se često ističe ta veza (osobito u self-help literaturi). Istraživanja pokazuju kako ta veza i nije baš izravna. Neki perfekcionisti, naprotiv prokrastiniraju rjeđe od prosjeka i više brinu o obvezama.
U zadnje vrijeme se kao glavni "krivac" za prokrastinaciju ističe impulsivnost.
U dilemi "platiti račun ili kupiti novi mobitel", prokrastinatori često donose impulsivnu odluku i kupe mobitel. "Račun ću platiti idući mjesec", kažu.

Neki stručnjaci svrstavaju prokrastinatore u dva tipa:
Opušteni prokrastinatori se usmjeravaju na druge obveze i sfere života. Propuštene obveze ih ne brinu previše.
Napeti prokrastinatori se obično osjećaju preplavljeni obvezama . Osjećaju nedostatak energije i sposobnosti za izvršavanje obveza.

Neka istraživanja pokazuju kako je kod prokrastinatora smanjena aktivnost nekih dijelova prefrontalnog dijela kore velikog mozga. U tom dijelu mozga postoje neuralni krugovi koji sprečavaju pretjerano ometanje funkcija planiranja i djelovanja od strane vanjskih podražaja. Kod kroničnih prokrastinatora utvrdila se smanjena aktivnost tog dijela kore mozga, što dopušta upliv podražajima "sa strane" koji ometaju normalan tok planiranja i djelovanja. Slična je neaktivnost tog dijela mozga nađena i kod osoba s ADHD-om.

Ekipa sveučilišta u Calgaryu glasi za vodeće stručnjake za prokrastinaciji. Utvrdili su i matematički model prokrastinacije koji se da izraziti jednadžbom:
Preferencija za djelovanje = Očekivani uspjeh x Vrijednost ishoda izvršene obveze / Vrijeme čekanja na "nagradu" x Osjetljivost za odgodu

Iako nekome može izgledati trivijalan, problem prokrastinacije je nešto s čime mnogi imaju problema, a nije zanemariv i društveni i ekonomski aspekt prokrastinacije.
Terapija kroničnih prokrastinatora se uglavnom svodi na psihoterapiju, eventualno uz pomoć medikamenata.

Za "one koji žele znati više" tu je link ekipe stručnjaka iz Calgarya, http://www.procrastinus.com/. Na njihovim stranicama, osim što možete saznati više o prokrastinaciji, možete i sami popuniti upitnik i saznati koliko ste skloni prokrastinaciji.

http://psychoblogija.blog.hr/

Odlaganje obaveza

Najlakši izlaz iz problema obično je odustajanje i izbegavanja bavljenjem problemom. Ljudi su skloni da odlože neprijatne zadatke i obaveze za sutra, a kada sutra dođe, opet ih pomere za sutra. Život bi verovatno bio mnogo lepši kada se ljudi ne bi budili sa problemima koje su od juče preneli za sutra. U osnovi ovakvog ponašanja jeste ideja da je mnogo lakše izbeći suočavanja sa nizom životnih teškoća i odgovornosti, nego preduzeti aktivnosti koje su neophodne da bi se problem rešio ili određena obaveza zavrsila.

Odlaganja ili izbegavanje obaveza može da bude vezano za razne aktivnosti od svakodnevnih obaveza( plaćanje računa, bacanje smeća…), aktivnosti čije obavljanje je vremensko ograničeno ( učenje za ispit, pisanje izveštaja…) do onih aktivnosti koje spadaju u domen ličnog razvoja. Takve aktivnosti su profesionalno usavršavanje, emotivni razvoj, očuvanje i unapređenje zdravlja i slično. Na primer, možete odlagati traženje novog posla, iako ste na sadašnjem poslu jako nezadovoljni ili ostavljanjenje pušenja ili držanje dijete, uprkos svesti o štetnosti nikotina ili prekomerne težine. Možete izbegavati i odlagati iniciranje kontakta sa osobom koja vam se dopada iz straha da ćete biti odbijeni.

Odlaganje obaveza nije jednostavno ponašanje gde vi prosto rešite da ćete neku obavezu odložiti za sutra. Ovde se radi o složenom procesu međusobno povezanih percepcija, misli, emocija i aktivnosti koji rezultira pomeranjem ili odlaganjem aktivnosti. Odlaganje obaveza obuhvata sledeće korake:

1. Nalazite se pred započinjanjem neke značajne ili vremenski određene aktivnosti ili zadatka
2. Procenjujete aktivnost kao dosadnu / neprijatnu / nekomfornu / ugrožavajuću / zbunjujuću
3. Preuveličavate negativne strane zadatka i podcenjujete stvarne prednosti započinjanja zadatka odmah
4. Doživljavate neprijatnu emocionalnu reakciju
5. Pomera fokus pažnje na neku drugu aktivnost (najčešće na neku prijatnu ili rasterećujuću aktivnost, kao što je čitanje, surfovanje po internetu, facebook itd.)
6. Opravdavate zamenu aktivnosti odlukom da ćete planiranu aktivnost uraditi sutra i doživljava olakšanje zbog verovanja da će odloženo ipak biti urađeno
7. Sutradan,ponovo odlažete i koristite isto ili novo opravdanje za odlaganje aktivnosti
8. Kada se nađete u vremenskom škripcu, na brzinu konačno završavate odlaganu aktivnost ili od nje potpuno odustajete
9. Osećate se neprijatno i besno na sebe zbog nepotrebnog odlaganja, a zatim se sebi zaklinjete da sledeći put neće odlagati
10. U sličnim okolnostima u budućnosti, ponavljate isti obrazac odlaganja obaveza

Kao što vidite prvobitna odluka da se neka aktivnost odloži proizilazi iz procene te aktivnosti kao dosadne, teške, frustrirajuće…Kada jednom počnete sa odlaganjem javljaju se i negativne emocije povodom samog odlaganja pa tako sebe počinjete optuživati ( etiketirate sebe kao nesposobnjakovića, gubitnika…). što sve vodi u osećanje krivice, besa i gadjenja prema sebi, stida pred drugima.. Ova negativna osećanja dovode do jačanja odbojnosti prema aktivnosti koju odgađate zbog čega nastavljate sa izbegavanjem suočavanja sa problemom.

Na taj način, zbog negativne procene sebe i negativnih emocija koje se javljaju povodom odlaganja, nalazite se u začaranom krugu “odlaganje – optuživanje sebe – dalje odlaganje”.


Izbegavanje suočavanja sa važnim aktivnostima ima za posledicu preuveličavanje muka koje te aktivnosti sa sobom nose zbog čega polako razvijate sumnju u svoju sposobonost da ih obavite. Ukoliko izbegavate počinjanje pisanja diplomskog rada, vremenom vam se čini da je taj zadatak pretežak i da vi za njega niste sposobni. Odlaganjem ove obaveze sve više počinjete da sumnajte u svoje kompetencije što rezultira daljem odlaganju.

Dakle, prvi korak u izbegavanju određenih aktivnosti koje su nam značajne jeste negativna procena same aktivnosti. Ona može da nam se čini previše teška, dosadna, ugrožavajuća po nas…Negativna procena međutim nije sama po sebi dovoljna da biste se upustili u izbegavanju i odlaganje date aktivnosti. Odlaganje se javlja ukoliko se držite iracionalnih uverenja. Suprotno, ukoliko se prilikom procene negativnih aspekata aktivnosti držite racionalnih uverenja, samodisciplinovano ćete obaviti aktivnost, iako vam se ona ne dopada u celosti.

Na primer, ukoliko je u pitanju učenje dosadnog gradiva, možete da se čvrsto držite racionalnog uverenja:

“Ne prija mi da to sada radim, ali ne mora ni da mi prija. Bolje je za mene da to uradim, čak iako mi se ne sviđa. To jeste dosadna / teška akcija, ali nije nepodnošljiva”

Ukoliko se prilikom dalje procene i zaključivanja držite ovakvih racionalnih uverenja o obavljanju aktivnosti i njenim potencijalnim ishodima, takva procena može i dalje biti negativna procena određenog aspekta aktivnosti, ali ne i cele akcije. Stoga neće voditi u odlaganje, već će vas motivisati da se konstruktivno suočite sa obavezom.

Međutim, ukoliko se prilikom dalje procene aktivnosti držite iracionalnih uverenja i o negativnim aspektima te aktivnosti, rezultat će biti nezdrava emocija i nekonstruktivno ponašanje u vidu odlaganja aktivnosti, koje može da dovede do hroničnog odlaganja aktivnosti.

Na primer, ako se radi o učenje dosadnog / teškog gradiva, možete da se čvrsto držite iracionalnih uverenja:

“Ne prija mi da to sada radim, a meni sve što radim mora da prija. Neophodno mi je da se osećam lepo i prijatno kad nešto radim. Bolje je za mene da to sada ne uradim, jer je u ovom trenutku to isuviše dosadna / teška akcija i stoga je nepodnošljiva.”

Najčešći razlog zašto ljudi odustaju od obavljanja raznih aktivnosti koje su za njih značajne jeste ili zato što im se čine kao dosadne, neprijatne i teške ( što vidimo u gore navedenom primeru sa učenjem teškog gradiva) ili zato što nemaju garanciju da ako se uhvate u koštac sa datim problemom da će ga uspešno obaviti…

Potreba za garancijom uspeha naročito je primetna kada su ljubavni problemi u pitanju. Veliki broj mladih ljudi izbegava da inicira komunikaciju sa osobom koja im se dopada jer strahuju od potencijalnog neuspeha koji bi doživeli kao katastrofu.

Održavanje single statusa i izbegavanje suprotnog pola proizilazi iz potrebe za garancijom da će uspeti u pokušaju da uspostave odnos sa osobom koja im se dopada i u skladu sa tim velikog straha da će ispasti gubitnici ukoliko ne uspeju.

Pored toga sama aktivnost „muvanja” im se čini preteška. Pošto zaista nema garancije da će uspeti i pošto „muvanje” zaista ponekada ume da bude nezgodno, veliki broj mladih ljudi i ne pokušava već se drže svoje sigurne single pozicije.

U osnovi ovakvog ponašanja koje nosi više štete nego dobiti jeste iracionalno razmišljanje tipa:

“Nemam grancije da ću uspeti kod ove devojke/dečka, a ja moram imati garanciju da ću uspeti ako nešto započnem da radim. Bolje da ni ne pokušavam, nego da da rizikujem da potrošim svoje vreme i trud, a na kraju budem odbijen.. Ne bih podneo da budem odbijen i zato je najbolje da odmah odustanem. Uštedeću sebi vreme i nepotrebno mučenje, bez garancije za uspeh. Gore ću se osećati ako probam budem odbijen i ispadnem luzer nego ako uopšte ne probam.”

Racionalna alternativa ovog razmišljanja je:

“Nemam grancije da ću uspeti, ali ne moram ni imati garanciju. Bolje da pokušam i da rizikujem da budem odbijen, nego da odmah odustanem. Ako budem pokušao postoji šansa da uspem, a ako uopšte ne pokušam, sam sebi oduzimam šansu. Neće mi biti lako ako budem odbijen ali ja to mogu da podnesem. To što sam odbijen ne znači da sam odbojna osoba već samo da se njoj/njemu ne sviđam.”


Odlaganje i izbegavanje kontakta sa osobom koja vam se dopada ( iz straha da ćete biti odbijeni ), u momentu odustajanja donosi vam osećanje olakšanja ali posle izvesnog vremena počinjete da budete nezadovoljni sobom da uveravate sebe da ionako niste sposobni za takav poduhvat, da biste verovatno na dejtu rekli glupe stvari i da je uopste cela ideja dejta za vas previše. Na taj način, izbegavajući susret sa osobom koja vam se dopada, skloni ste da preuveličavate njegove muke i neprijatnosti.

Čak i da pretpostavimo da ste pozvali osobu koja vam se sviđa na dejt, naišli na o dbijanje i osetili se povređenim ( tj. sami sebe povredili prenaglašavajući nepohodnost da budete prihvaćeni) da li je ta samopovređenost izazvana odbijanjem gora od samopovređenosti izazvane odustajanjem? Ne!

 Dakle, kao što vidite iz oba navedena primera procena same situacije zavisi od sistema uverenja kojih se držite priliko procene. Iz oba primera se vidi da imate izbor u svom sistemu uverenja. Ukoliko odaberete da o negativnim aspektima situacije mislite racionalno, rezultat će biti zdrave emocije i konstruktivno ponašanje. Ukoliko odaberete da negativne aspekte situacije procenjuje iracionalno, rezultat će biti nezdrava emocija i ponašanje u vidu odlaganja i izbegavanja suočavanja sa problemom.

Iz sopstvenih pokušaja i neuspeha možete mnogo više da naučite nego iz sopstevnog odustajanja. Odustajanjem osuđujete sebe na nezadovoljstvo i život koji se odvija po principu ništa rizikovano-ništa stečeno. Biranje “lakšeg” puta u smislu izbegavanja i odustajanja dugoročno gledano ispada teži put jer donosi manje zadovoljstva i radosti.

Mia Popić, REBT savetnica

Izvor