Svaka osoba ima prirodnu potrebu za privatnošću i tako i treba da bude. U porodici deca ne treba da budu upućena u sve brige i radosti svojih roditelja niti roditelji treba da znaju svaki detalj iz života svoje dece. Pitanje privatnosti i poštovanja ličnih granica je značajan faktor u razvijanju ličnosti i značajnu ulogu u tome igraju tzv. dobre tajne.

Međutim ima porodičnih tajni koje su proklete, opterećujuće i mada neizgovorene, u velikoj meri određuju ponašanje roditelja prema deci i na negativan utiču način na porodične odnose u celini.

Česte situacije koji se u porodici skrivaju su: incest, samoubistvo člana porodice, vanbračno dete, kriminalne aktivnosti, venerične bolesti, homoseksualna orijentacija, koji su po pravilu opterećeni stidom i krivicom.

Obično je u porodičnu tajnu uključeno više od jedne osobe, možda baba i mama znaju da je tetka bila lečena u duševnoj bolnici i kriju to pre svega od tate, možda mama i njena sestra znaju da je mama imala vanbračno dete koje je dala na usvajanje, ili mama i ujak znaju da je ujak izvršio incest nad mamom dok je bila tinejdžerka. Takve tajne čine osobu koja ih nosi nemoćnom i stvaraju distance i “koalicije” zavisno od toga ko zna i ko ne zna za njih, stoga utiču na ekskluzivnu intimnost i distanciranost članova porodice. Nije retko stoga da majka koja je bila seksualno eksploatisana u detinjstvu propusti da vidi znake seksualne eksploatacije svoje ćerke jer je njena lična tajna primorava na skotomiziranje celog područja seksualnosti.

Deca intuitivno osećaju da tajna postoji. Ona primete da razgovor utihne, da u pričama postoje nedoslednosti, da se TV kanal menja kada je pojavi određeni sadržaj. Ona ne znaju tačan sadržaj tajne, ali usvajaju stil izbegavanja u komuniciranju o privatnim stvarima.

Odrastanje u kojoj postoji zabranjena tema deca stiču iskrivljenu predstavu o načinima za ostvarivanje bliskih odnosa.

U jednoj porodici gde se otac, bivši propali student, predstavljao sinovima kao diplomirani biolog koji je sticajem okolnosti našao posao u drugoj branši, laž je pretila da ispliva kada je jedan od sinova upisao biologiju i počeo da se interesuje za način studiranja, predmete, profesore itd. Laž je, da bi se održala, morala da prođe kroz brojne, nevešte izmene praćene nepotrebnim izlivima besa koji su bili jasan signal “ne pitaj me više o tome”. Tako je ono što je sinu izgledalo kao prilika za produbljivanje bliskosti jer je krenuo očevim stopama, postalo razlog za distanciranje, jer je otac izbegavao čak i da pita “kako je bilo danas na fakultetu”, i kao vrhunac “bio je zauzet” kada se pravila porodična proslava povodom sinovljevog diplomiranja.

Porodične tajne doprinose izvrtanju realnosti jer je proces odrastanja u takvom okruženju bogat pogrešnim zaključcima budući da je ključna informacija skrivena.

Najdrastičniji primer porodične tajne dogodio se januara ove godine kada je 46-godišnja ćerka preminulih roditelja pospremajući stare roditeljske stvari naišla na kofer koji je krio mumificirano muško novorođenče uvijeno u novinsku hartiju iz 1957 godine. Možemo samo pretpostaviti scenario po kome se zločin odvijao: neudata devojka u tajnosti rađa dete i bez ičijeg znanja ga se oslobađa skrivajući ga u koferu. Možda je beba rezultat incesta, silovanja, ili nedozvoljene ljubavi. Možda su njeni roditelji, protiv njene volje izvršili zločin. Milion pitanja i milion mogućnosti. Žena koja je našla kofer rođena je 4 godine kasnije i ni slutila nije da su temelji njene porodice bili zasnovani na tako velikoj tajni.

Opet, samo možemo pretpostaviti kroz kakav haos ona sada prolazi, pokušavajući da integriše to otkriće sa predstavom koju je do tada imala o svojoj porodici. I koliko pitanja iskrsava: “Da li je babin mrki pogled upućen majci značio “nemoj da počnem da pričam…” da li je tatina mrzovolja bila rezultat osećanja prevarenosti, da li je mamina strogost u vezi zabavljanja bila rezultat brige da i ćerka ne ostane trudna. Ova porodična tajna nikada neće biti rasvetljena, kao što biva sa velikim brojem porodičnih tajni, ali je svakako imala presudan uticaj na način na koji su oba ili bar jedan od roditelja učestvovali u stvaranju porodične klime.

Sve skupa dok su neke porodične tajne poželjne, druge kao prokletstvo korodiraju porodične odnose. Mada nije lako razgovarati o bolnim temama, još je teže živeti u strahu da će neočekivano isplivati.

Izvor:Novine

Moje iskustvo kaže da ne postoji idealna porodica. Svaka porodica ima neslaganja, tajne, bolne tačke. Nije uvek lako razgovarati o tome i često se od neke banalne stvari koja bi pre 50 ili 70 godina bila društveno proskribovana, a danas je opšti stav liberalniji, pravi jezgro drame.

Lično verujem posle nekoliko iskustava iz familije i od prijatelja da velike i mračne tajne nikad nisu tako velike i mračne. Samo je percepcija osobe koja tu tajnu zakopa u sebe vremenom izvitoperena. Ali kad se jednom počne razgovor o takvoj temi on je oslobađajući i donosi lek mnogima. Ali problem je kako da se definiše postojanje tajne i primora neko da o njoj priča.

Pre izvesnog vremena drugarica mog sina saznala je da je usvojeno dete, nakon 16 godina tajne to joj je rekao psiholog. Za nju je nastupila drama u kojoj je negirala svoje, inače divne, roditelje. Počela je da se ponaša nekontrolisano, da fantazira o stvarnim roditeljima i rodbini, da beži od kuće i upada u vrlo opasne veze sa mnogo starijim lošim momcima. Na kraju je uspela da upozna lično majku i jednu sestru. Druga sestra i brat nisu se pojavili, a otac je umro ne priznajući je nikad. To je za nju bio otrežnjujući momenat. Nestalo je svih snova i fantazija. Roditeljski dom je ponovo bio na pravom mestu. Bure emocija su se smirile, prihvatila je da sarađuje sa psihologom, prestala sa ekscesima. Sve se sistematski vratilo u normalu, ima dobrog dečka, završila je srednju školu uspešno i upisala fakultet, kod psihologa ide u 3 meseca i to joj sad predstavlja zadovoljstvo.

Istina je lek, možda bolan, ali zaista jedini delotvoran.

pa situacija te devojcice se zavrsila bolno ali povoljno za nju, inace moja skolska drugarica godinama je sumljala i sumljala u tako nesto( da je usvojena), nigde nikakve fotografije po rodjenju, mamine trudnoce itd, slucajno je otkrila da je mama nikada nije ni mogla da ostane u drugom stanju, nakon izvesne operacije...sve u svemu, tu pocinje patoloska potraga za istinom i pravim roditeljima, njeno psihicko stanje se uzasno pogorsalo da nije mogla redovno da dolazi u skolu, pa je zavrsavala vanredno, na kraju je bila cak i hospitalizovana!
Najgore je od svega sto mi je njen otac rekao tajnu, groznu surovu istinu, koju njoj nikako nije mogao da kaze... medjutim geni su pokazali svoje....

Ona se nikada nije oporavila od ovoga, i jedino resenje je bilo da se tajna zauvek sacuva!

 Ja sam ufo itosamo moja porodica zna, i pakiman

Ja sam saznala jednu obiteljsku tajnu prije 2 god.
Nakon toga mi je puno stvari u vezi obiteljskh odnosa sjelo na mjesto. Zao mi je sto to prije nisam sazala jer ne bi imala te nejasnoce u najosjetljivijem periodu zivota. Moji su se iznenadili kako sam to dobro podnjela.

Problem je u tome sto mnogi roditelji podcjenjuju svoju djecu zeleci ih zastititi te im bas na taj nacin skode.