Ajde malo da se pozabavimo i istorijom.

Jos u 19. veku jedan od najvecih umova USA i covek koji je osnivac i od kojeg potice cela USA knjizevnost, Mark Tven je rekao sledece o pitanju kolonijalizma i imperijalizma (parafraziracu):

Ideja da neko upravlja tudjom zemljom mi je samo po sebi ogavna. Kada pri tom to neko radi i kaze da radi za dobro ljudi kojima se upravlja, da se njima upravlja da bi im se pomoglo je licemerje i vise ne go odvratno.


To je Makr Tven rekao u 19. veku, period kada se u USA i dalje pamtilo kako su nastali, da su bili kolonija i da su se borili za nezavisnost. Tada je on u USA imao ogromnuuuu podrsku za te svoje stavove.

Danas NATO radi upravo to o cemu je on pricao pre 2 veka. Najgore od svega je sto je ustvari to princip koji je prvobitno primenjivan na crnce/robove - vladamo njihovom zemljom zarad prosvecenja i unapredjenja, da prihvate religiju, da se modernizuju, industrijalizuju itd. Prosveceni beli covek pomaze tamnoputim divljacima.

Upravo to rade USA danas samo je religiju zamenio izgovor demokratije.

Dzaba i neki nedouceni kvazi-umovi tipa rastka starmalog, dzaba price kvlade i kopozicije... znanje nije znanje po sebi, lepo rekoh, stvar je u rezonovanju i razumevanju. Odgovor na sva pitanja ne moraju traziti uopste kod nas ako im je mrsko, imaju sve odgovore i u USA istoriji i u USA danas.... ali je jebeno kada imas ular na glavi pa ne znas ni gde da trazis ni koji su relevantni izvori. 

Sve ima alternativu, a na sreću naročito Dveri.

Al vise volis kuratog Rusa da vidis nego leba da jedes, znamo te! 

Neši rusofili više vole Ruse nego što Rusi sami vole sebe. Isto i jevropejci , više vole Obmanu i Merkelovu nego tatu i mamu.

DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Ulazak u NATO - ljubav iz računa



Ulaskom u Severoatlantsku alijansu nove članice postaju sigurno mesto za ulaganja, a prvi rezultati su porast stranih direktnih investicija i rast stope bruto domaćeg proizvoda u tim zemljama

Jedna od ključnih činjenica koja je opredeljivala sadašnje zemlje NATO za pristupanje ovom savezu bio je ekonomske prirode. Članstvo u Alijansi garantuje bezbednost, čime se omogućuju uslovi neophodni za ekonomski napredak. Zemlje NATO promovišu slobodno tržište, napredak ekonomije i porast stranih investicija.

U prvim godinama NATO članstva sve zemlje ostvarile su snažan rast bruto domaćeg proizvoda. U Bugarskoj, BDP je za pet godina porastao za šest odsto, a u Rumuniji zabeležen je rast od tri odsto. Poljska, Češka i Mađarska duplirale su priliv stranih direktnih investicija, a za osam godina koliko su članice NATO-a rast ovih investicija bio je od 350 do 450 odsto. U 2005. kada je Bugarska pristupila u NATO, direktne strane investicije porasle su za 47,5 odsto u odnosu na 2004. godinu, a u Rumuniji rast je bio 166 odsto. Prema podacima Hrvatske narodne banke, samo u 2008. ostvareno je 2,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, dok je za proteklih 16 godina u tu zemlju stiglo 20,6 milijardi evra.

„Automatski povećan je kreditni rejting zemlje i poverenje u funkcionisanje vlade. Ocena kreditnog rejtinga je veoma važna za investicionu aktivnost, ali i za kretanje kamatnih stopa, što je važno građanima. Svaka zemlja u procesu integracije u NATO mora izvršiti brojne reforme od sektora bezbednosti preko političkih, ekonomskih i institucionalnih reformi“, kaže za NIN Ana Jovancai, stručnjak za mikro i makro ekonomiju sa Megatrend univerziteta.

Ulaskom stranog kapitala otvaraju se nova radna mesta i povećavaju ulaganja u obrambenom i civilnom sektoru offset ugovorima. Tako hrvatska kompanija „Đuro Đaković“ radi na sklapanju finskih tenkova „patrija“. Nove članice mogu da koriste novac iz NATO fondova za izgradnju infrastrukture. Postoji pomoć za uništavanje viška naoružanja i municije kao i mogućnost za prodaju i promenu namene bivših vojnih baza i objekata. Tako će u narednih pet do deset godina Hrvatska dobiti oko 40 miliona evra za rekonstrukciju vojnih objekata po standardima NATO. Konkretno, novac će biti uložen u aerodrome „Udbina“ i „Zemunik“ kod Zadra, kasarnu u Benkovcu, kao i u bivšu vojnu luku „Loru“ u Splitu koja će biti tranzitna luka za NATO.

Bugarska je 2007. godine od Alijanse dobila 75 miliona evra za modernizaciju vojske i pripremu za međunarodne misije i operacije. Priprema se i značajnije angažovanje civilnih i vojnih bugarskih firmi u obnovi „trećih zemalja“ u kojima su NATO zemlje vojno angažovane. Vojna industrija novih članica zapaženija je i na inostranom tržištu. Rumunske firme učestvovaće u obnovi Iraka, posebno kompanije za eksploataciju i preradu nafte, zatim za izgradnju rafinerija i fabrika cementa, kao i za razvoj infrastrukture i poljoprivrede. Preko Ministarstva odbrane i hrvatske misije u NATO, domaće firme obaveštene su o javnim nadmetanjima za opremanje komande Alijanse informatičkom opremom.

Srbija bi se eventualnim ulaskom u Alijansu našla na listi dobavljača specijalizovane NATO agencije i time bi imala priliku za ravnopravno učešće na tenderima za nabavku robe i usluga.

„Potrebe Alijanse, nisu samo vojne već i medicinske, transportne i mnoge druge. Otvara se i mogućnost trgovine sa svim zemljama članicama, odnosno izlazak na tržište 28 zemalja, što je nemerljivo za svaku tranzicionu zemlju“, smatra Jovancai, dodajući da je vrednost robe i usluga koje je NATO prošle godine kupio bila preko milijardu evra. Ukoliko bi Srbija ušla u NATO imala bi pristup fondovima za podršku programima istraživanja i razvoja, novim tehnologijama i naši stručnjaci uključili bi se u NATO naučno-istraživačke projekte. Međutim, članstvo u savezu podrazumeva i dodatno opterećenje ekonomije članica zbog velikih izdataka za odbrambeni sistem. Ana Jovancai, objašnjava da su skoro sve zemlje u okruženju, na početku integracije u NATO, imale lošu ekonomsku situaciju i sličnu startnu poziciju kao Srbija.

NATO članarina se određuje prema utvrđenoj formuli o podeli troškova u odnosu na visinu BDP-a i platežne sposobnosti građana svake zemlje. Najčešće izdaci iznose između 0,5 i jedan odsto vojnog budžeta. Po ovom osnovu Hrvatska godišnje plaća oko 5,5 miliona dolara, čime pokriva učešće u NATO zajedničkom budžetu. Tu su i troškovi za civilno i vojno predstavljanje u NATO-u, slanje diplomata u štab Alijanse, kao i troškovi slanja vojnih jedinica u mirovne misije, pri čemu se deo rashoda plaća iz budžeta države, dok deo doniraju SAD.
„Kao najveći potencijalni izdatak pominje se modernizacija oružanih snaga. Hrvatska računa da joj je do 2015. godine za transformaciju oružanih snaga potrebno oko 200 miliona dolara godišnje (25 odsto vojnih izdataka) - ukupno 1,6 milijardi dolara“, objašnjava Ana Jovancai i dodaje: „Ako uzmemo u obzir da je NATO prilikom proširenja na Istok od 1997. godine iz svojih budžetskih sredstava pomagao sve nove članice sa oko 15 milijardi dolara, zaključujemo da su neke zemlje imale veći prihod nego rashod za modernizaciju vojske“.
Za domaću vojnu industriju nepovoljno je to što se jedinice opremaju stranim proizvodima. Da bi ispunila obaveze prema NATO i završila modernizaciju Rumunija se 2009. zadužila kod stranih banaka. Namenska industrija te zemlje je prethodnih godina obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a sada se veći deo opreme kupuje u inostranstvu. Tako je u prošloj godini stranim kompanijama isplaćeno 292 miliona, bez PDV-a, a domaćim 194 miliona evra.

Članstvom u Alijansi u državne rashode ulaze i troškovi angažovanja u međunarodnim mirovnim misijama. Tako angažovanje misije u Avganistanu Bugarsku godišnje košta 68,7 miliona dolara. Troškovi angažovanja 300 hrvatskih vojnika u Avganistanu procenjuju se na oko 35 miliona evra, a za 100 ljudi koja će raditi u strukturama NATO izdvojiće još 10 miliona evra.

Izgradnja vojnih baza na teritoriji članica NATO najčešća je tema oštrih debata pre svega zbog posledica na evropsku bezbednost, ali i mogućih ekoloških posledica i uticaj na domaću privredu.

Autor: Žana Bulajić

Za avione, tenkove - milijardu, dve, tri evra



Ulazak u NATO je za dr Boška Mijatovića, ekonomistu i izvršnog direktora Centra za liberalno-demokratske studije neminovno skopčan sa višim troškovima obnavljanja vojne opreme i naoružanja. „Srbiju bi ulazak u NATO koštao najmanje milijardu evra. Toliko nam je potrebno samo za osnovne stvari, recimo avione. Evo, nedavno sam čuo podatak da je Poljska kupila 48 aviona F16 (najjeftiniji od savremenih aviona) za 3,6 milijardi dolara što daje oko 80 miliona dolara po komadu. Komandant vazduhoplovstva Srbije general Živak rekao je da nam treba 20 do 24 aviona. I ako budemo skromni i uzmemo 20 letelica to vam je već milijardu evra samo za avione“, kaže Mijatović i dodaje da jedan savremeni tenk poput engleskog „čelendžera“, francuskog „leklerka“ ili američkog „abramsa“ košta oko pet miliona evra. „Kod kupovine 100 tenkova, a mislim da bez toliko kupovina nema smisla, to je još pola milijarde evra.

Na te dve glavne stavke moralo bi se dodati još 500 miliona za komandno-kontrolne (telekomunikacione) sisteme koji moraju biti u skladu sa NATO standardima i dosta su skupi“. Na sve to trebalo bi dodati troškove prilagođavanje artiljerije, pešadijskog oružja i svega arsenala koji je zastareo i koji mora da se baci u nekom roku. Potreba da Srbija kupi novo naoružanje nije sporna ni ako Srbija ostane neutralna ni ako uđe u neki vojni savez. Ali zašto modernizaciju vojnog arsenala vezuje za ulazak u Alijansu, Mijatović objašnjava: „Ako ne ulazimo u NATO možda ne bi bilo tako skupo, možda bismo mogli da zadržimo nekoliko stotina tenkova koje imamo. Možda bismo ono što treba da nabavimo mogli da kupimo od Rusa, po nižoj ceni, povoljnijim uslovima.“

Autor: Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090

Šta su nam sve obećavali 2000 godine. Od toga je malo toga  ispunjeno. Do sada, svako ko iole rezonski razmiljša , shvatio je da su većina obećanja u vezi EU lažna. Glavni problem Srbije je nakaradna  privatizacija, koja je uništila privredu. Ako su naša očekivanja da će strani kapital razviti privredu Srbije, iz bilo kojih razloga, onda smo stvarno glupi.Ne znači da ne treba da postoji istrani kapital, ali najvažnoije privredni resursi treba da su u domaćim rukama. 

Ljubav iz računa!
Modla jes pogledao slike pobijenih od strane natoa. Ionako te niko ne j.... 3%, al pošto nema mokilija.



Autor: Lidija Kujundžić- pogodite kakav joj je blog i o kome piše, dat ću vam indiciju:


http://liduss.blogspot.com/

DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Namenska između trećeg sveta i NATO



Potrebe Severoatlantske alijanse nisu samo vojne, nego i medicinske, transportne i obrazovne. Zato je važno pitanje i za Srbiju šta može da ponudi tom tržištu sa pola milijarde stanovnika

Srbija je u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO saveza, od 2006. godine. Međutim, tokom trogodišnjeg članstva u ovom programu Alijanse malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja. Potrebe NATO članica su višestruke, traži se oprema, školovani kadrovi, kvalitetne a jeftine medicinske usluge. Ali pre svega oružje. Zato je logično pitanje ima li srpska namenska industrija šansu da povrati stara partnerstva i pronađe nova?

Tek odnedavno, srpska namenska industrija vraća se na staze stare slave. Dogovoreno je da se u narednih nekoliko godina u Alžir i Irak izveze oružje i tehnologija vredna više od 600 miliona dolara. Fabrike namenske danas rade samo delom nekadašnjih kapaciteta, jer su raspad Jugoslavije, ratovi, ekonomska kriza i na kraju bombardovanje 1999. godine uništili većinu ovih postrojenja.

Dok je odbrambena industrija usled sankcija bila “van igre“ tržište su preuzeli drugi i zato povratak starim partnerima ide teško. Srbija izvozi u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Oružje sa oznakom „Made in Serbia“ cenjeno je i na Dalekom istoku i Južnoj Americi.

Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Od malog kalibra metka 5,56 mm koje proizvodi „Prvi partizan” (Užice) do 155 mm koji nastaje na proizvodnim trakama „Slobode“ (Čačak). Barut i eksplozive proizvode „Milan Blagojević“ (Lučani) i „Prva iskra“ (Barič). Streljačko naoružanje koje se pravi u kragujevačkoj „Zastava oružje“ takođe se izvozi, a domaće fabrike konkurentne su i sa minobacačkim, artiljerijskim i vazduhoplovnim programima. Naročiti uspeh, postigao je školski avion „Lasta“ koji se izvozi u Irak.

„Najveća prednost naše vojne industrije kada je u pitanju proizvodnja složenih oružanih sistema je prilagođavanje kupcu. Velike industrije to ne rade lako ni rado. Prosto nisu adaptibilni, niti mobilni kao mi“, kaže za NIN Stevan Nikčević, direktor Jugoimport SDPR-a i dodaje: “Ono što u narednom periodu može biti naš kvalitet jesu usluge vojnog inžinjeringa za gradnju fabrika“.

U brojkama, čak 95 odsto izvoza naše namenske industrije ide preko SDPR-a, a preostalih pet odsto predstavlja uvoz za potrebe srpskih bezbednosnih snaga. Namenska industrija je samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara.

Inostrani partneri zainteresovani su i za složene sisteme kao što su logistička vozila, artiljerija velikog kalibra i velikog dometa, na primer samohodno artiljerijsko oruže „NORA B/52“. Cene domaćih proizvođača, kako navode stručnjaci, nisu niske kao kod kineskih proizvoda, ali je srpska roba kvalitetna koliko i ona sa Zapada.

„Aduti su veliko znanje i visok kvalitet proizvoda. Stručnjaci su sa velikim iskustvom, ali smo ograničeni tehnologijama i generacijskim nivoom proizvodnje“, priča za NIN Milivoj Reljin iz Atlantskog saveta. Odbrambenu industriju čini šest preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. „Zastava oružje“, „Krušik“, „Sloboda“, „Milan Blagojević“, „Prvi partizan“ i „Prva iskra“. U njima se uglavnom proizvodi barut, municija raznih kalibara i lako streljačko naoružanje. Drugi deo odbrambene industrije predstavljaju preduzeća metalnog, elektro i hemijskog sektora gde država kroz strateško partnerstvo ojačava tehnološku bazu i mogućnost da u budućnosti učestvuju u proizvodnji naoružanja i vojne opreme. Treći važan segment su Vojnotehnički institut, Tehnički opitni centar i tri tehničko remontna zavoda koja su u sastavu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

„Namenskoj industriji potrebna je reorganizacija. Od fabrike do fabrike morate detaljno da snimite situaciju: koliko je zaposlenih i sa kakvim kvalifikacijama, sa kakvim tehnologijama se radi i šta je neophodno da proizvod bude konkurentan“, kaže Reljin uz napomenu da je „to više bolan, nego skup proces“.

U vreme nekadašnje Jugoslavije fabrike su zapošljavale i po nekoliko hiljada radnika. Manje tržište zahteva i smanjenje broja zaposlenih. Prekobrojnih je najviše u „Zastava oružju“, najvećoj fabrici naše odbrambene industrije. Prema procenama sindikata, od 2.600 višak je najmanje hiljadu ljudi. U fabrici „Milan Blagojević“ tehnološki višak je svega nekoliko desetina zaposlenih, od ukupno 987. U „Prvom partizanu“ tvrde da imaju i manjak radnika jer je uz 617 stalno zaposlenih, na određeno vreme i preko studentskih zadruga angažovano još 700 radnika.

Ali najvažnije pitanje je kako pronaći novac za oporavak namenske?

„Država bi trebalo da izvrši dokapitalizaciju, odnosno parcijalnu prodaju uz zadržavanje dela kako se to popularno kaže ’zlatne akcije’. Tako bi i dalje kontrolisala proizvodnju i u slučaju vanredne situacije, recimo rata imala pravo da zaustavi sve programe i radi samo program koji je neophodan za odbranu zemlje. Razlika između vojne i ostalih industrija je samo u kontroli jer je proces proizvodnje u namenskoj mnogo opasniji. Tamo gde se proizvode barut i eksplozivi morate da uvodite jako visoke standarde zaštite i skladištenja da ne bi došlo do nesreća. Potrebno je uvoditi nove standarde i tehnologije“, navodi Reljin.

Pa ipak, prodaja naših proizvoda na području zemalja NATO je zanemarljiva jer nam je to tržište dostupno samo u sportsko-lovačkom segmentu. Prednost imaju članice Alijanse zbog takozvanog „NATO broja“ bez koga je gotovo nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika.

„Na ovim tržištima postoji realna tražnja za našim proizvodima. Poslednjih godina, srpska odbrambena industrija uspela je da napravi značajan izvozni prodor zahvaljujući dobrom odnosu cene i kvaliteta. Nemamo razloga da strahujemo“, procenjuje Nikčević. Olakšavajuća okolnost za domaću industriju je činjenica da se poslednjih nekoliko decenija proizvode kalibri i po NATO i po ruskoj tehnologiji. Naša puška M 21 urađena je na bazi NATO standarda, ali opet i po ruskom modifikovanom sistemu. M-84 je urađen kao ruski tenk, ali je modernizovan zapadnim tehnologijama, dok je „Nora B/52“ potpuno zapadni standard.

„Ne traži NATO od vas da pobacate sve što imate. Planovi i programi se rade na zajedničkom nivou, uz saglasnost sa ostalim članicama, a da se pri tome ne narušava nacionalna bezbednost i nacionalni sistem. Otvaraju se velike mogućnosti za plasman proizvoda NATO zemljama i ne samo njima, već i zemljama gde one imaju svoje takozvane programe. Kada svoje proizvode registrujete sa zemljama NATO, pozivaju vas na svaki tender i imate šansu da plasirate svoje proizvode u daleko većem obimu nego što se sada radi“, objašnjava Reljin.

Eksperti navode da su NATO bezbednosne i meteorološke standarde prihvatile i zemlje koje nisu članice Alijanse.

„Da bismo došli do tehnološkog napretka moramo da budemo deo NATO. Niko vam neće dozvoliti pristup novim tehnologijama ako niste igrač od poverenja. Ljudi iz NATO saveza su našim zvaničnicima rekli da ako želimo da pozajmimo knjige, odnosno tehnologiju moramo da budemo članovi biblioteke, odnosno NATO-a. To je vrlo jednostavno, postajete deo sistema unutar koga se nešto dobija. Kada si član kluba za tebe vrede druga pravila igre“, navodi za NIN Aleksandar Radić, vojni analitičar.

Eventualni ulazak Srbije u NATO, po mišljenju analitičara, domaćoj vojnoj industriji omogućio bi da u saradnji sa SAD učestvuje i u programima Foreign Military Sales, odnosno programima SAD vlade za isporuku naoružanja i vojne opreme za potrebe prijateljskih zemalja širom sveta.

Kada je u pitanju zaštita životne sredine fabrikama bi bio olakšan razvoj ekološki rizičnih proizvoda, kao što su barut, eksplozivi, municija jer su za dostizanje strogih eko standarda potrebna značajna finansijska ulaganja koja nemamo. Inače, proizvodni asortiman u gotovo svim državnim fabrikama domaće odbrambene industrije, je ekološki potencijalno rizičan.

Naravno, nisu sva iskustva pozitivna. Tako je recimo Mađarska gotovo ugasila namensku, zadržavajući samo proizvodnju streljačkog naoružanja. Poljska je, sa druge strane postala konkurentna na tržištu zahvaljujući ulaganju u razvoj i saradnju sa zapadnim partnerima na zajedničkim proizvodima. Kojim će putem srpska namenska industrija? Pitanje je zarade ili dnevne politike?

Autor: Žana Bulajić

VMA i vojna akademija na ceni

Namenska industrija nije jedino što naša vojska može da ponudi na tržištu drugih zemalja. Vojnomedicinska akademija postaje regionalni centar za saradnju i trening lekara.

„Ne postoji bolje mesto od VMA za edukaciju. Imamo bogato iskustvo u zbrinjavanju povređenih u katastrofama i lečenju posttraumatskog sindroma. Transplantacije jetre i bubrega radimo rutinski kao i transplantaciju matičnih ćelija. Imamo najsavremeniju magnetnu rezonancu snage tri tesle, multislajsni skener, najnoviju angio salu, digitalni mamograf“, kaže za NIN general-major prof. dr Miodrag Jevtić, načelnik VMA. Najsloženiji medicinski problemi se konzilijarno završavaju za samo 15 minuta.

Način rada prilagodili smo evropskim i svetskim standardima. Imamo ISO sertifikate, akreditovali smo pet laboratorija, pa su nalazi lekara VMA validni širom Evrope“, kaže Jevtić. Naši lekari trenutno su u mirovnim misijama UN u Čadu i Kongu. U Čadu je 21, dok je u Kongu petoro naših predstavnika. Za svoj rad prethodna ekipa dobila je medalje od UN i Kraljevine Norveške. Prošle godine kod nas su se usavršavali stručnjaci iz više od 20 zemalja, a u najznačajnijim svetskim zdravstvenim centrima bilo je 40 naših stručnjaka. Na Medicinskom fakultetu formiranom pri VMA već studiraju državljani zemalja u regionu, a uskoro na školovanje stižu i stručnjaci egipatske vojske.

„Naravno vodimo računa i o komercijalnim efektima. Sve više je pacijenata iz okolnih država, a na lečenje u Beograd dolaze i građani Italije, Austrije i ostalih zapadnih država. Jedan od razloga je i što su naše usluge višestruko jeftinije nego u njihovim zemljama“, objašnjava Jevtić.

Osim VMA u svetu je na ceni i Vojna akademija koja je tražila za 2010. godinu nešto manje od 1,28 milijardi dinara iz budžeta i oko 18,8 miliona dinara prihoda. Kako kažu u odseku za finansije dobili su 805.375.000 miliona dinara, što je oko 36 odsto manje od očekivanog. Akreditovana je sa pet osnovnih studijskih programa i četiri diplomska, master programa. Takođe radi se na osnivanju Univerziteta odbrane, koji bi činili Vojna akademija i Visoka škola integrisanih akademskih studija medicine koja je osnovana pri VMA: „Dobili smo akreditaciju za tri doktorska programa: vojno-mašinsko inžinjerstvo, menadžment u odbrani i vojnu medicinu“, kaže brigadni general Mladen Vuruna, načelnik Vojne akademije i dodaje da je potpisan sporazum o saradnji sa Češkom i dodaje: „Deficitaran kadar su tehnolozi u oblasti baruta i eksplozivnih materija. Namenskoj industriji treba ovaj kadar, jer je poslednja generacija 1993/94. godine sa Vojnotehničkog fakulteta u Zagrebu prešla u Beograd da završi školovanje.“

Jesenas je 129 diplomaca promovisano, magistriralo je 14 a na doktoratima je devetoro. Stranaca je najviše na školovanju za komandante brigada. Po katalogu akademije školovanje za strance je od 35.000 do 40.000. evra. Komandnoštabno i za generalštabno školovanje je isto i za sve – od 11.000 do 12.000 evra. Najviše stranaca je iz Bosne i Hercegovine (oba entiteta) i Crne Gore, Makedonije, Rusije, Turske, Kine, SAD. Grupu od dvadesetak Alžiraca imamo na masteru u tehničko-tehnološkoj oblasti.

Profesionalizacija Vojske Srbije postavlja nove zahteve pred Vojnu akademiju, gde osnovno školovanje košta godišnje oko 4.000 evra. Studijski programi već sada se prilagođavaju novim zahtevima jer budući oficir dolazi u jedinicu gde su profesionalci koji imaju mnogo više borbenog iskustva.

„Oficir će morati da promeni logiku i način komunikacije sa svojim ljudima. Moraće da sluša“, kaže Vuruna i dodaje: „Osim toga oficiri neće obučavati vojnike, za to će postojati posebni centri, nego će izvoditi operacije“. Dvadesetak oficira u poslednje tri-četiri godine steklo je master u inostranstvu. Naši ljudi se uglavnom školuju na ratnim koledžima u Fort Levenvortu i na univerzitetima odbrane SAD, Francuske, Italije, Velike Britanije, Baltičkom koledžu koji je u Estoniji i u Nemačkoj.

Autor: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090

@Cisto,zasto mislis da ce iko ovde da cita tvoje govnarije?

retardu modla, stavio sam link s tekstovima koje postuješ, nema potrebe da se ponavljaš!
http://liduss.blogspot.com/ svi su tu. Šiptra Pocesta, nato, strani plaćenici itd.

Još malo zločina nato, da se ne zaborave.
RAWA Statement on Massacre of over 150 civilians in Bala Baluk of Farah Province by the U.S.



US Special Forces brutally kill 10 Afghan civilians in Narang