Од обичних непрсканих домаћих јабука, шљива и боровница може да се направи српски бренд и уносан национални бизнис, уверен је Слободан Радун, генерални директор „Нектара”

– Да сам неко ко је у овој земљи задужен за развој пољопривреде купио бих саднице воћа, оног домаћег, каквог другде нема и поделио их бесплатно сељацима. Гарантовао бих им откуп и условио једино да морају да их засаде. Да само половина успе, користи би имала и сеоска домаћинства и произвођачи који би воће прерађивали у концентрате, каше и сокове и продавали их свету много скупље, и држава која би имала сигуран девизни прилив.

Да од обичне непрскане домаће јабуке, оне које овде нико није хтео ни да погледа а камоли да убере, шљиве и боровнице, може да се направи српски бренд и уносан национални бизнис, уверен је овонедељни гост Политикиног пословног клуба, Слободан Радун, председник компаније „Радун груп” и  генерални директор њене фабрике за прераду воћа и поврћа „Нектар”.

И рачуница је, каже, сасвим једноставна:

– За килограм концентрата „органик” јабуке ове године се на светској пијаци може добити од 2,5 до 2,6 евра по килограму, 30 одсто више него за стандардни концентрат од „индустријски” гајених јабука. Да не говорим о соковима које свет нема и за које хоће да издвоји новац.

Слободан Радун то зна из сопственог искуства – породичног бизниса у коме су и супруга и троје деце. По струци технолог за метале, почео је у Фабрици бакарних цеви у Мајданпеку. Знање из техничких наука надоградио је оним о инвестиционим пројектима у београдском Институту за управљање и планирање и спољнотрговинским у првом „Центрокоповом” представништву у тадашњем Лењинграду. Средином деведесетих вратио се у земљу и сем већ започетих послова у области инжењеринга, кренуо и у нове: разрадио је идеју једне америчке консултантске куће да прави јабуково сирће и, каже, премашио и њихове процене и своје планове. У производњу сокова „гурнуо” га је „Тетрапак”: „поставили су нам прву линију за сокове у тетрапаку и наговорили нас да пробамо, а платићемо кад све крене”.

За непуну деценију „Нектар” је нарастао у фабрику која годишње прави око 70 милиона евра, покрива више од 50 одсто домаћег тржишта сокова, извози око петине укупне производње сокова, каша и концентрата и запошљава око 650 радника. А цела „Радун груп”, у којој су и „Радун инжењеринг”, „Грађевинар”, „Нектар аграр”, „Центрокотекс”и „Југоинспект – Нови Сад”, са укупно 1.100 запослених остварује годишњи приход око 100 милиона евра. За следећу годину Радунови планирају изградњу и фабрике за производњу цереалија.

Као што је својевремено „Тетрапак” препознао будућег дугорочно сигурног и озбиљног партнера, и ЕБРД се недавно потрудио да кредитом подржи даљи развој српске компаније. И то, како сами банкари рекоше, само за седам месеци од првог контакта са овом фирмом.

Не догађа се то тако често ни брзо, посебно када се зна колико су критеријуми ЕБРД строги, а процедуре компликоване и дуге?

За нас то није питање новца. Снашли би се и да није кредита ЕБРД, добили би га од других овдашњих или иностраних банака. Хтели смо, пре свега, да нас вреднује неко са стране, строг и објективан, као што је ЕБРД. Неко ко неће да нас заварава и чија оцена и за друге банке и партнере много значи. Кад вас они провере, додатне контроле нису потребне. Зато смо и прихватили њихову иницијативу за кредитирање, али без власничког улога у фирми.

Који је онда њихов интерес?

Заинтересовани су, како су објаснили, да у овом делу Европе, који располаже ресурсима за производњу здраве хране, помогну развој аграра. Јер, Европа све на време и прецизно планира, да се зна ко, колико и чега ће производити. Португалија је, рецимо, недавно чак платила казну Бриселу што је произвела више репе и шећера него што им је квотама додељено. Стога бисмо ми требало да се изборимо за што веће квоте пре уласка у ЕУ. Не треба мислити да је тржишна економија – економија без плана.

Хтели сте да кажете и да је дошло време да банкари и нашим фирмама нуде кредите, иако се привредници и даље жале на обим и услове финансирања?

Кад имате стабилну производњу, стабилан раст, стабилан профит, онда нема проблема. У групи смо компанија којима банке желе да пласирају средства. Никада нисмо имали проблема да добијемо новац и узимали смо мање кредита него што су нам нудили. Јер, уосталом, профит никада нисмо повлачили, остајао је у фирми и улагали смо га у развој. Градили смо уместо да трошимо. У томе се разликује и ова од неких других породичних фирми у Србији.

И купце сте, очигледно, умели да освојите: од Америке до Хонгконга?

Свако тржиште је прича за себе. Већ годинама наше производе, поред околних земаља, продајемо и у САД-у, Канади, Аустралији... Тамо су наше енклаве и постоји носталгија за производима из домовине, али је интересовање из Хонгконга и за нас било изненађење. Они су високозахтевни купци, као и Швајцарци и Ирци, али купују наше  најквалитетније и најскупље сокове као што су „лајф” и „органик”. Најважније је да их пробају, а онда све лакше иде.

А како сте до њих дошли?

Излазак на сајам је један од начина да дођете до купца, али то је мањим произвођачима велики трошак. Мора се признати да је држава (СИЕПА, привредне коморе и ресорна министарства) последњих година помогла обједињавајући наступе наших фирми и покривајући део трошкова.

Спремате се на румунско, истражујете бугарско, али сте се недавно пожалили да словеначком и хрватском тржишту не можете ни да се примакнете?

То је истина. Док њихова роба овде има солидан третман, а њихове фирме купују наше, ми тамо немамо приступа. Нудимо робу светског квалитета по нижим ценама од њихових произвођача, али не иде. Прође понека фирма неком специјалном везом, али генерално није могуће.

Зашто?

То је став њихове државе, али га јавно не признају. Словенија то „тренира” већ педесет година, а у Хрватској имамо „специјални статус”. То једино могу да тумачим продуженим национализмом.

Шта је решење?

То не могу да реше ни новинари, ни једна ни група фирми. То мора да решава држава. Да одговори на њихово понашање.

Мислите реципроцитетом?

Не мислим да треба „ратовати”, нити је реципроцитет могућ. Тржиште га не дозвољава, али треба изборити равноправне услове. Требало би да радимо као и они – мудро.

Наши извозници се жале и да их прецењени курс динара убија?

Нема дилеме, курс утиче на извоз, али не толико колико се прича. Међутим, није курс једина мера и држава има много више могућности да помогне произвођачима – извозницима, да заштити своју производњу, што све земље, иначе, раде и стимулишу извоз.

Рецимо?

Наравно да извозницима највише одговарају директне субвенције, али ако Европа забрањује премије, држава може да уведе друге бонусе. На пример, да претежне извознике ослободи пореза на профит или да инвестиције у потпуности третира као одбитну ставку при обрачуну пореза. Конкретно, у пољопривреди, која је наша озбиљна шанса, може много да помогне улагањем у примарну производњу.

А у сфери пословања?

Дажбине на зараде су, на пример, неприхватљиво високе. Ко каже да је у свету тако, не говори истину.

Држави се замера да на монополе гледа кроз прсте. После преласка „Фреш енд ко” под окриље „Кока-коле”, „Нектар” покрива чак 55 одсто домаћег тржишта. Прети ли опасност да вас прогласе монополистом?

Конкуренција у производњи сокова је врло велика. Имамо озбиљне конкуренте, од „Вино жупе”, „Кока-коле”, „Агроекономика”, „Фрувите”, „Такова” до „Рауха”. Нема разлога да групација произвођача сокова не седне за сто и договара се, као свуда у свету. Не о ценама и појединачним калкулацијама, али можемо се договарати, рецимо, о јединственим условима наплате и односу према трговцима.

Велики трговци увелико улажу у пољопривреду. Планирате ли и ви, као прерађивач, такве инвестиције?

Ове године откупићемо од 70 до 100 хиљада тона воћа, а за три године верујемо да ће то бити и 200 хиљада тона. Своје потребе задовољавамо углавном на домаћем тржишту, сем за јужним воћем. Пре неколико година закупили смо задругу у Нештину са око 200 хектара воћњака и винограда. Требало би нам минимум 20-30 одсто  воћа из сопствене производње да бисмо обезбедили континуитет прераде. За то нам је потребно око 2.000 хектара земљишта.

И куповаћете земљу?

Планирамо да купимо између хиљаду и две хиљаде хектара земљишта у околини Бачке Паланке. Не знам како ћемо проћи, јер постоји нелојална конкуренција. Не видим ништа логичније него да фирме попут наше, које то раде за потребе прераде, дођу до земљишта а не разни накупци и прекупци. Али, о томе би и држава требало да размишља.

У саставу „Нектара” је део некадашњег „Делишеса”, који сте купили на лицитацији?

То је добар пример да за државу није најбитније колико добије за фирму или земљу, него ко их купује. Од четири дела „Делишеса” који су тада продати, данас ради само наш, погон за концентрате, у коме је удвостручена производња. Остали уговори су отказани, а погони су пропали.

Неки тврде да је боље градити фабрику, него је купити из приватизације?

И у једном и другом случају нема посла и зараде без труда. Кад купујете, купујете са проблемима које морате да решавате, а кад правите ново, уморите се и пре него што почнете да градите, прескачући гомилу несхватљивих баријера.

То сте рекли као неко ко има прилично горка искуства?

Док, на пример, у Пољској нема села без индустријског парка или бесцаринске зоне, док инвеститора тамо вуку за рукав, среде му локацију и доведу пут, воду, струју само да сагради фабрику, наши би да узму паре пре него што сте рекли „добар дан”. Морате да се спремите на хиљаду препрека, од најситнијих службеничких превара. Да вам се цела служба бави прикупљањем често бесмислених папира, по измишљеним или нелогичним прописима и пре него што поставите темеље, да дате гомилу пара. То је посао власти: да среди администрацију и катастар, да смањи стартне трошкове, инфраструктурно опреми плац, промени или донесе прописе, да би у крајњем случају што пре почели да радите и да им плаћате порез. Овако нећемо привући ни инвестиције, ни запослити људе.

Неки су то изгледа схватили?

На неколико општина у којима се то мало променило, гледа се као у чудо. То није чудо. То би требало да буде правило.

-----------------------------------------------------------

Нешто између

Колико су врло запажене маркетиншке кампање објективно допринеле брзом успону „Нектара” ? Да ли се тај трошак у потпуности исплатио?
Наравно да је најважнији квалитет. Али без улагања у маркетинг нема живота на тржишту. Заиста, „није свеједно”. Постојала је опасност да ти трошкови постану превелики терет за фирму јер је таквих примера било у нашој индустрији. Наравно да сам ја, као старији био уздржанији, док су млађи имали модернији  приступ. Мислим да смо пронашли златну средину.
Весна Јеличић

Politika