Продај и потроши - српска девиза

Да ли Бор вреди више од 400 милиона долара
Влада Србије има четири сценарија кад је реч о власништву над РТБ Бор. Уколико прода свих сто одсто власништва добиће 400 милиона долара, ако остане стопостотни власник може да заради скоро десет пута више

Садашње резерве покривају производњу од 60.000 тона бакра за 20 година и више (Фото Д. Јевремовић)

Успон цена метала на светском тржишту од 2004. до данас широм је отворио нове могућности за повратак РТБ Бора, чији је стопостотни власник држава, тамо где му је место: у врх стратешких привредних стожера Србије. Невоља, санкције деведесетих, а не незнање, непословност или исцрпљеност рудног богатства јесу узрок безмало катастрофалних последица.

Шема која је одабрана да би примарна индустрија бакра у Србији стала на „здраве ноге”, као што то готово редовно бива у земљама у транзицији, садржана је у једној речи: приватизација. Стопостотна. Комплетна. А пошто је свима отпрве било јасно да је за „здраве ноге” потребан позамашан новац, на стотине милиона долара, купац је „морао” да се тражи само са стране.

Председник канадске владе Стивен Харпер је у парламенту 10. априла потврдио одлуку Министарства индустрије да не одобри продају домаће компаније МекДоналд Детвајлер америчкој компанији Алајант Тексистемс. „Нико не треба да сумња у одлучност ове владе да штити интересе ове земље”, Харперове су речи које су дочекане устајањем и бурним овацијама посланика. Трансакцију вредну 1,325 милијарди долара су, иначе, прихватили власници обе компаније. Влада је ставила вето на трансакцију јер се ради о стратешки важној компанији.

Да ли је такво размишљање било присутно код наших, изгледа још увек транзиционих влада. Транзиција и „филозофија” која је прати не трају ваљда вечито.

РТБ Бор, као стратешка државна компанија, не би требало никада да буде тотално отуђен. Кад-тад Бор ће опет бити добра „златна кока”. Власник, Влада Србије, морала би да „копа” и рукама и ногама да га што пре осови на „здраве ноге”. Како да се то најбрже уради уз корист за целу Србију?

Укратко, оно што знамо:

Купци, бивши – Аустријанци и потенцијални будући – Руси, нудили су и нуде по око 400 милиона долара за 100 одсто власништва и по око 400 милиона долара за стављање на здраве ноге, уз годишњу производњу од око 60.000 тона бакра из практично нове топионице и рафинерије. Влада Србије би на тај начин добила укупно око 400 милиона долара и ни долар више „за вјеки вјекова”. Порези и доприноси које би плаћао нови власник били би у длаку исти као и кад би их плаћао садашњи власник – Влада Србије.

Које опције има садашњи стопостотни власник РТБ Бор?

1. Да од финансијских институција, оних истих од којих су досадашњи купци добијали кредите, позајми новац потребан само за инвестиције и у том случају задржи 100 одсто власништва. Ако су то досадашњи купци могли, не постоји разлог да под истим условима то не може да учини и сам власник.

2. Да прода искључиво домаћим фирмама и институцијама, рецимо не више од 50 одсто, за не мање, на пример, од 400 милиона долара. Уз обавезу да ће тај новац бити употребљен искључиво за хитно довођење свих погона у здраво стање. Бор, велики дужник, око 75 одсто свог дуга дугује садашњем власнику. По садашњој шеми продаје, део тог дуга би се једнократно вратио без икакве шансе да се за један једини долар оплоди.

3. Исто као под два, али без ограничења продаје искључиво домаћем купцу.

4. Да иде по старој шеми и прода 100 одсто власништва РТБ Бор странцима, рецимо, компанији Олега Дерипаске.

Само прве три опције омогућавају држави да од РТБ Бор дугорочно убира плодове власништва, уз порезе и доприносе који су независни од изабране опције.

Рударска и металуршка технологија и машинерије које ће бити у употреби у „новом РТБ Бор” биће исте као и у „старом”. Значи, држаће корак са најсавременијом технологијом, па је доста лако проценити трошкове производње на примеру сличних рудника и топионица. По тим критеријумима, Бор ће производња једне тоне бакра и нуспродуката (злата, сребра и др.), коштати између 2.500 и 3.000 долара. Цене метала је далеко теже предвидети, па ће се употребити различите рационално оправдане цене (види Табелу 1 – Цена метала).

Нуспродукти, злато, платина, сребро и други доприносе око 15 до 20 одсто тржишној цени бакра па би конзервативно (15 одсто), на пример, просечан приход по тони бакра за период „А” био око 4.720 долара, за „Б” око 5.244 долара итд.

Да погледамо сада колика би била производна зарада државе по години (сви производни приходи минус сви производни расходи) и за производни период од 10 година (види Табелу 2 – Производна зарада државе).

Као што је раније речено, сви производни трошкови по тони бакра су између 2.500 и 3.000 долара. Ако се при рачунању производне зараде урачунају максимални трошкови (3.000 долара по тони бакра), онда ће њен износ бити као што је показано у табели. Годишња производња бакра је, како је раније речено, 60.000 тона.

Садашње експлоатационе резерве покривају производњу од 60.000 тона бакра не за 10 година као што је показано у табели, већ за преко 20 година. Знани ресурси, који евентуално могу постати експлоатационе резерве, продужили би век трајања производње за додатних 20 година.

Као што се из табеле види, губитак власништва би био раван највећем привредном криминалу.

Грешка над грешкама.

.........

Наравно да је боље наћи стратешког партнера који има знање и технолигију, продати му мњински део и тај новац уложити у производњу него продати све...