Problema u pravnom sistemu Srbije ima na pretek, pa bi bilo interesantno da kompetentni stručnjaci, osobe sa iskustvom, kao i oni koji su bili u situaciji da ovakve probleme osete na svojoj koži, na tu temu prodiskutuju. Na samom početku bih želeo da preporučim da diskusija bude ozbiljna, da se čitaoci foruma uzdrže od kratkih, besmislenih i neinformativnih komentara tipa "haha" ili "tako mu i treba". Ne očekujem da svi budu stručnjaci u formalnom smislu, ali ako neko o ovoj problematici odluči da priča, neka priča iz sopstvenog iskustva ili bar da zna o čemu priča, tj. da je nešto saznao iz prve ruke, pročitao iz javnih izvora ili literature, ili na drugi pouzdan način došao do informacije.

Jedan od najpoznatijih problema je odugovlačenje procesa pred sudovima. Koji je uzrok ovih problema? Kako izaći na kraj sa time? Kakva su Vaša iskustva? Jeste li nekada tužili? Bili tuženi? Bili u ulozi branioca ili na neki drugi način učestvovali u postupku? Da li je korupcija jedini problem? Da li je problem sistemske prirode, da li je u pitanju mentalitet naroda ili nešto treće?

Da li ste bili u prilici da imate pravosnažno rešenje u svoju korist a da se ono ne sprovodi? Zašto? Da li je tačno da advokati namerno prolongiraju procese da bi više novca izmuzli od klijenata? Da li svi tako rade? Da li su domaći advokati i sudije kompetentni za svoj posao, odnosno da li poštuju zakone ili ih proizvoljno tumače?

Interesantno pitanje iz krivičnog prava je i pitanje materijalnih dokaza, koji imaju veću težinu u procesu u odnosu na svedoke. Vrlo korisno bi bilo ako bi bilo moguće snimiti neke svoje razgovore u kojima učestvujemo, kako bismo snimak mogli podneti kao materijalni dokaz da smo u konkretnoj situaciji bili nagovarani, primoravani i sl. na određenu radnju. Međutim, iako Krivični zakonik ne zabranjuje da se snimi razgovor u kome osoba koja snima sama i učestvuje (čl. 143), kod nas se taj član, u praksi, tumači kao zabrana da se bilo ko snima bez njegovog znanja. Kako je, onda, uopšte moguće pribaviti materijalni dokaz osim ako počinilac nije dovoljno malouman da potpiše svoju krivicu? Naravno, postoji put da se ta osoba prijavi i onda da "službena lica" ovo odrade, ali praksa pokazuje da oni nisu preterano zainteresovani za to. Zašto se kod nas član 143 po pravilu ovako (pogrešno?) tumači?

Ova tema neka ostane otvorena i za druge zanimljive primere problematičnih rešenja u domaćem pravnom sistemu, teorijske ili konkretne. Voleo bih da čujem iskustva drugih, a verujem da bi i za ostale bilo zanimljivo da spoznaju dimenzije ovog problema putem javnog foruma... Molim, vodite računa da, u slučaju navođenja konkretnih primera, ne navodite precizno imena fizičkih ili pravnih lica, ili lokacije, da bismo izbegli nepotrebne probleme. Najzanimljivije bi bilo ako bi pravni stručnjaci komentarisali konkretne primere, na korist čitalaca i opšteg nivoa pravne kulture, kao i zbog sopstvene informisanosti i vežbe...