nisam rekla da moraju,vec da znaju da budu.
vrlo cesto.

bar u ovom slucaju jeste bilo,ali se ja time nisam bavila...nisam imala ni prostora,a ni znanja.

medjutim,pakao u odredjenoj mjeri jeste stvarao sam sebi,jer nije znao da se nosi sa stvarima koje su mu cinile problem.
on je akcentovao samo uspjeh,a prostor za gresku i neuspjeh nije stavljao ni kao mogucnost.
sama cinjenica da bi mogao da ne bude najbolji,ne samo da nije postojala...nego bi ga i pomisao na to uzasavala.

strah od neuspjeha imamo svi u odredjenoj mjeri,samo sto vecina to umije i moze racionalizovati na prihvatljiv nacin.

on ,svakako,nije bio jedini sa problemima u svom zivotu i porodici,ali za razliku od ostalih,nije se sa tim nosio na dobar nacin.

mada,krivica donekle i ne moze biti samo njegova i samo iz razloga  sto si mlad,neiskusan i neko ko nema dovoljno znanja u svakom smislu,a da bi pomogao prvenstveno sam sebi.

moja greshka ... 

Verujem da smo svi mi nekada imali nekakav problem sa učenjem. Mali, veliki, nebitno, svi smo se nekako izborili sa njim, na konstruktivan ili neki drugi način.

Ja znam da ja jesam, i to mi je sigurno bio jedan od težih perioda u životu. Prosto, samopouzdanje mi se toliko srozalo, da sam zaista počela da verujem da sam nesposobna za bilo šta.

Pre nego što počnem sa svojom pričom (nadam se da će autorka teme makar malo biti poučena tuđim iskustvom), želim da naglasim da je kod učenja i kod polaganja ispita i te kako bitno samopouzdanje. I to znam jer ga upravo nisam imala. Ali sam ga stekla. I ono se nikako ne može steći u takvim situacijama osim - radom i disciplinom. Sistematski, polako, od sitnijih koraka ka sve većim. Kasnije sam tu veštinu jako lepo usavršila, pa izgledala samouvereno i kad mi je znanje bilo na prilično kritičnom nivou... i uvek uspevala da postignem cilj = položim ispit. Uvek, bez zezanja.

Elem, nakon što sam upisala faks koji sam od 8.razreda osnovne želela da upišem, bila sam na sedmom nebu. Još je i to fakultet za koji kruže glasine (doslovno) da ga je jako teško upisati. I to je mi je ulilo nekakvu silovitost, u fazonu - ma ako sam upisala (a to je, navodno, najteže), ima i da završim bez po muke. Kako sam se samo prevarila, još me je stid kad se setim.

Na prvoj godini, u prvom semestru, bila sam totalno izgubljena. Navikla na svoje društvo iz srednje, promenila sredinu... dok sam u srednjoj znala sve ljude i svi ljudi su znali mene (svi smo se znali međusobno), na fakultetu sam bila samo broj na papiru. Broj, ništa više, 265/05. Nisam nikako mogla sa tim da se pomirim, jer sam stalno maštala o tome kako će moj dolazak na faks biti idiličan, momentalno ću naći društvo sa faksa, i to je to. Tako je bilo u srednjoj, a meni nikada nije bio problem da uspostavim sa nekim kontakt.

Prvi semestar je prošao tako što sam upoznala samo jednu devojku. Ostali su svi delovali hladno, nadmeno, družili se u grupama. To je me tištilo, posebno kad sam shvatila, usled te pogubljenosti, da me ta devojka debelo iskorišćava. Jedan delić priče (sitnica u odnosu na ostale) je ta da sam ja išla na sva predavanja, i njoj po završetku nastave donosila, kući, moje beleške. To nije ličilo na mene, ali sam se tako ponašala. Nesnađeno, pogubljeno, kao u nekom sporom filmu.

U decembru sam pala prvi kolokvijum. Prosto, nisam imala radne navike, nisam znala kako se uči. U srednjoj sam prolazila što kao kampanjac, što na staru slavu, glavno je to da radne navike nisam imala. Mislila sam da je ovlaš čitanje gradiva dovoljno za prelaznu ocenu. O ne, nije dovoljno, nikako.

U januarskom roku sam dala samo dva ispita (od ukupno 7) i to na granici sa prolaznošću. Ni sama ne znam kako sam i to uspela, jer ništa nisam radila, ništa konkretno. Imala sam osećaj da su se profesori prosto sažalili na mene, pa mi udelili tu sedmicu i šesticu. Prosto, nisam imala volje ni za šta.

U međuvremenu sam se jako razočarala i u sam fakultet. To što sam ja učila nije ni izbliza bilo ono što taj fakultet predstavlja u očima nekoga ko kroz njega nije prošao. U najmanju ruku, gradivo je bilo dosadno, konfuzno i suvoparno.

Sad kad se setim, naježim se... Koliko sam plakala, Isuse, a ja nikada ne plačem. Koliko sam bila tužna, nesrećna, proklinjala sebe i ceo svet. I samo plakala, ništa.

A onda mi je negde u martu, nakon januarskog fijaska, odjednom kvrcnulo u glavi. To je to, u meni se probudio neki inat koji mi je bukvalno zaustavljao dah. Sva sam bila u nekoj euforiji, kao da idem u neku bitku. ''Ko? Ja? Ja da ne mogu položiti taj ispit? JA?! Sad ćete vi da vidite.'' I odlučim da prijavim još 3 ispita za april, a jedan od tih je najteži ispit maltene na celim studijama, kod jako strogog profesora, uz gradivo koje zahteva predznanje koje ja nemam. Ali ne, zainatila sam se toliko da sam učila, učila, učila kao luda. Sela lepo, donela odluku - okej, ja sad učim, i ima da položim ovaj ispit, i to je jedina opcija. Druge nema. Za ova druga dva me bolela briga, ali sam tu vražju statistiku imala položiti, pa taman da je sutra kraj sveta.

I, naravno, taj dan ispita i dan danas pamtim. Usmeni, pismeni je bio pesma. Sećam se svega, svake sitnice, svakog detalja, svakog slovceta dijaloga između mene i profesora. Da ne dužim (mada je već prekasno za to  ), toliko me je drndao i maltertirao, da sam u jednom momentu potpuno planula, jer sam znala - ako me obori, oborio je svo moje samopouzdanje. Oborio je i taj inat koji se niotkuda pojavio. To sam shvatila kao igru na sve ili ništa. Na kraju, rekao je da se vidi da ja to znam, ali da nemam dobru osnovu (istina). Rekao je i da je oduševljen mojom borbenošću i upisao mi najlepšu, najveću i meni najdražu osmicu u indeks. Nakon toga, shvatila sam da ću za tri i po godine imati diplomu u rukama. Sad me ništa neće zaustaviti.

Na neki način, opet se prevarih. Eh, dobro je samopouzdanje, ali je realna procena mnogo važnija. Ipak, položih većinu ispita, ali me je jedan u junu tako neslavno spustio na zemlju, da sam opet malo preispitala svoj stav prema fakultetu. I taj koji me je oborio, opet me je zaintio do srži, probudio u meni onaj nenormalan poriv da ja sad njemu, koji me oborio na ispitu, znanjem pokažem ko sam ja. U septembru je progutao knedlu i upisao mi moju prvu desetku u indeks. To je bilo poslednji put da sam pala ispit. Da, i diplomirala sam pre mesec i po dana, treća u celoj generaciji.

Kao što vidiš, iz ove moje duuuugačke priče, moj problem sa učenjem je imao nekoliko uzroka: nesnađenost u novoj sredini, nepostojanje radnih navika, osećaj usamljenosti. Jeziv, jeziv je bio, zaista. Ali, kada sam odlučila da, ako mi već ništa ne ide, a ono na šta najviše mogu uticati jeste upravo učenje, odlučih odatle da krenem. Nekako divno je ispalo i to da, kada sam počela da dajem ispite, pronašla sam i nekoliko osoba koje su mi danas pravi prijatelji. Nije ni iznenađujuće: ljudi vole da su u blizini onih koji su vedri, optimistični, (samo)pouzdani, a ne ucveljeni, depresivni i stalno u nekom strahu od nečega. Naravno, u međuvremenu uspostavila mnooogo kontakata, upoznala ljude, ali sam sigurna da se ništa od toga ne bi desilo da se u meni nije probudio taj inat, valjda neka iskonska potreba čoveka da bude pobednik u borbi sa svojim demonima. Da ne spominjem i to što sam u trećoj godini konačno došla do tog zanimljivog dela studija, gde sam se zaista ludački zaljubila u svoju struku.

Zato, veruj mi, što pre uspeš da lociraš srž tog problema, i počneš da radiš na njemu, to će pre klupko početi da se odmotava i na kraju ćeš shvatiti da je učenje nešto što zavisi od tebe i samo od tebe, a da je nesupeh samo prilika da vidimo gde grešimo i da postanemo jači za jedno ogromno iskustvo..

*  Ala se raspisah! Šeširčić je kriva, ona me je inspirisala. 
 

edit: Preporuka za sve one koji muku muče sa učenjem, od nekud se mora krenuti: Stilovi učenja

  Јеботе исти к'о мој број индекса

 

Predviđam ti svetlu budućnost. 

Trudila sam se uvijek biti medju najboljim, ali nisam klasicni streber koji uci unaprijed, kad odgovara ne smijes ga prekinuti jer nece znati nastaviti. . .  Ucila sam s razumjevanjem jer me to zanimalo, jako sam drzala do obrazovanja jer mislim da u zivotu sve moze propasti ali znanje ne. . .
Mene vise brine sto sam se pretvorila u nesto sto nisam, prijateljice me rijetko zovu ( nisam izlazila nigdje god.  dana i one su se pomirile s tim), izgubila sam volju za sve i meni je svejedno. . .  
Nisam razmazeno deriste koje je naviklo da dobije sve pa sad nista. . .  Naprotiv imala sam jako tesko djetinjstvo, u ratu sam izgubila clana obitelji, drugi je cijeli rat bio u logoru, od prvog razreda sam sve sama radila, pored nedaca koje su nas zadesile na mene niko nije obracao paznju.  Bukvalno sam odrasla sama i naucila se boriti za sebe.  Uvijek sam se morala duplo dokazivati jer nisam iz grada, prednost u svim aktivnostima su imala  djeca profesora, lijecnika. . . Obnovom godine sam izgubila stipendiju, mama je digla kredit, a ja i dalje sjedim i nista ne radim da joj se za to oduzim. . . Puno ruznih stvari mi se desilo, odvojena sam od kuce u velikom gradu, uvijek sam sve prepreke prelazila ali vise nemam snage. . .  Htjela bih biti ona stara, da mama zna zasto sa 58 godina radi toliko bolesna, da opet budem primjer i ostvarim ono o cemu sam uvijek mastala: Zavrsim faks sa dobrim prosjekom, nadjem posao i omogucim sebi i mami normalan zivot. . . .  Zelim biti ona stara i naci put iz ove bezvoljnosti. . . Novac za psihologa nemam. . .  Zanima me da li je neko imao slicnih iskustava i kako da si pomognem. . .  Hvala

Pročitaj ovaj moj gornji, dugački post. Moje su muke bile mnogo manje od tvojih, ali svakom je njegova muka najveća, zar ne? 

Мени су ладно пермутовали 5 и 6 и тако сам 2 године ишао на факс иако сам имао исти број индекса као нека риба и никаквих проблема нисам имао, тек у трећој ме извалили и у фазону у студентској служби wtf бре како си могао довде да дођеш са погрешним бројем, и прпреправили ми

А ово за кризе, наравно, ево тренутно сам у истој што се тиче учења Није ми никада био проблем да научим када заиста кренем да спремам ал су ми се дешавали периоди да једноставно не могу да седнем, да спремам офрље без жеље и наравно продукт тога је неизлазак на рокове пошто стварно не волим к'о дудук да излазим неспреман бар и за лаганих 6............и све се те кризе некако поклапају са неким личним незадовољством или проблемима које благе везе немају са самим учењем али итекако рецимо могу бити везане са факултетом, са атмосфером на истом, са колегама и начином функционисања установе, нешто слично као што је бамби рекла. Па онда наравно и породични и лични проблеми, који мислим да се јако теже лече од ових "стручних". Заглави се човек негде и јако је тешко извући се без ичије подршке па макар и вербалне.

Мени су рецимо ортаци колеге слали сами скрипте, уваљвали уџбенике и укључили да рецимо нешто заједно спремамо или вежбамо. И наравно уз све дозвољене прозивке помогли су ми

ua, sesircic

tacnije,bravo sesircic ako si natjerala Bambinu da ovako pise.

 

ucenje definitivno nije lak proces (otkrih toplu vodu )...i zaista postoje ljudi koji moraju da nauce da uce,za razliku od nekih kojima to ide urodjeno dobro.

i to nema veze sa inteligencijom.

susretala sam se sa ne malim brojem ljudi koji ne znaju da uce i pored sve inteligencije,zelje, motivacije i ulozenog truda.pa prilikom izlaganja (koje je umjece pride) ne pokazu ni dio onoga sto bi trebali,ako idemo prostom logikom da je tu i trud i znanje i informacije...ali...materija nije ni prihvacena,a ni "skockana" kako valja.

problem kod vecine je bio sto se rasplinu u detaljima,ne znaju da odvoje vazno od onog manje vaznog...ne fokusiraju se na sustinu,na srz koja je bitna...vec zele i hoce sve...a ne sistematizuju ono sto znaju...

a to je problem pogotovo ukoliko je materija obimna.

ako se tome jos doda trema koja blokira prilikom izlaganja,a koja zna cesto da bude problem...eto muke na pretek.

u principu,za prvi dio problema oko nacina na koji se uci i usvaja,postoje laki principi i prosto usmjeravanje te djece i da se lako kod mnogih eliminisati.

recimo:

tema je Vuk Karadzic.

izvoli...

i sad klinja krece da prica o selu gdje se rodio,sljivici...pa staje...hoce do detalja da prica o svakom listu na drvetu ispred njegove kuce...i onda stane.ne moze da se sjeti svakog lista...i potpuno zaboravi na nesretnog Vuka,jer se zapetljao u detalje koji su u principu-totalno nevazni.ili krene da mi naglo prica o Vuku,ali bi da se vrati na list da mi dokaze i pokaze kako i to zna,ali se zablokirao...

i da ne gnjavim...

dzuvec od izlaganja...a Vuk masakriran.

mali zna materiju,ali to nije sistematizovano...ili je pokusao da uci...i dosao do odredjene granice gdje vise nije mogao,jer je izgubio i energiju i koncentraciju prilikom ucenja...zbog sela,sljivika i dvorista nesretnog Vuka.pa kada je stigao kuci prilikom ucenja do Vuka i njegovog rada i onoga sto je uradio za jezik (sto je i jedino vazno)...mali se,potpuno normalno,smorio.
nije imao njegov mozak vise snage za to.

i naravno,prodaje muda za bubrege

ali kazem,to se da bez velikog problema eliminisati...prosto objasniti kako se uci i kako se izlaze nauceno.
nije to nikakva filozofija i postoje odredjena pravila koja oni bez problema i usvoje vremenom.

samo se treba takvim ljudima posvetiti malo paznje.

Naravno, i meni je kasnije jako dobro došlo to što sam bila u društvu devojaka koje su i same bile vredni studenti, tako da smo stalno vukle jedna drugu napred. U toj radnoj atmosferi, tačno ti je bezveze da vrdaš. I znalo se: kad se uči, uči se, kad se ludira, ludira se. Jedno nikada nije smetalo drugome.