Ovako stoje stvari, trudiću se da budek kratak koliko je to moguće.        

Imam 26 godina, fakultetski sam obrazovan i živim sa roditeljima.     Nakon dugog čekanja na birou, apliciranja na bezbroj nameštenih intervjua, konačno sam našao posao u struci početkom ove godine, u rodnom gradu.         
Prezadovoljan sam poslom, sve ono o čemu sam maštao dok sam bio nezaposlen, dobra kompanija koja pruža veliku šansu za napredak u struci, sjajne kolege i još mnogo toga.    Jeste da mi je početna plata mala ali imam priliku da se dokažem i zaslužim novi ugovor nakon isteka ovog.    Od kad sam počeo raditi kvalitet života mi se promenio za 180 stepeni i to nabolje, mnogo sam zadovoljniji sa sobom, ispunjenije mi je vreme, finansijski bolje stojim (barem mogu sebi priuštiti osnovne stvari poput odeće i povremenih izlazaka).    Toliko o meni.        

E sada dolazimo do mog problema, dosta se loše slažem sa svojim ocem u zadnje 2 godine od kad sam se vratio kući.    Naime pošto sam bio odsutan od kuće 5 godina tokom studija nisam ni primetio koliko se on promenio.         

Nekada je bio izuzetno sposoban i prodoran čovek, pun samopouzdanja, najvredniji čovek koga sam upoznao.    Čovek koji je toliko toga prošao u životu i iz svega izlazio kao pobednik.    Ali kao da je nekako dozvolio da ga vreme pregazi a tek je ušao u 50-te godine.    Zbog loše ekonomske situacije i krize bio je primoran da prekine sa biznisom kojim se bavio 10-tak godina.    Zadnje godine bavljenja tim poslom je zapinjao kao konj samo da bi bio na nuli da bi na kraju odlučio da prepusti drugima posao za neku mizernu kiriju ali barem da se ne troši fizički.        

Imao je punu podršku porodice.    Ali umesto očekivane "revitalizacije" on se totalno prepustio stihiji.    Ništa ne radi, po čitav dan bulji u tv i prati stanje na svim ratištima sveta dok majka rinta kao konj da bi obezbedila novac da prehrani porodicu (imam brata studenta u drugom gradu).    Najgore od svega je to što on ne želi uošte da promeni situaciju a vreme prolazi i sve je teže, jednom me je naljutio kada je rekao da bi bio zadovoljan sa platom od 150 e dok ne dodje do penzije.         

Najgore od svega je to što je izgubio je mentalnu oštrinu kao da ima 70 a ne 50 godina, samopouzdanje mu je nestalo, retko izlazi iz kuće i nema društva.    Sa njim mi je sve teže voditi neki normalan razgovor jer imamo sve manje zajedničkih tema, jedino zna pričati o sportu i jebenom Djokoviću.    Čak imam utisak da me se i boji (inače beži od bilo kakvog konflikta sa svima- izuzetno zatvorena i tvrdoglava ličnost).        

Pokušavam da ga shvatim ali teško mi je pošto su pomešana osećanja:
Žao mi ga je jer je mnogo propatio u životu, naradio se kao retko ko a sad deluje potrošeno.         
Ljut sam na njega jer ne ceni sebe, ponaša se kao da je poražen u životu što nije istina.    Ljut sam jer polako postaje parazit, majka neće moći dugo ovim tempom da vuče porodicu (sreća brat završava fax).      
Osećam krivicu zbog tih svojih osećaja ljutnje, možda će neko reći da gledam samo interes ali nije tako, moja ljutna proizilazi iz toga što se on prestao ponašati kao muškarac, što se predao i prepustio životu da ga nosi.         

Lako ću ja za sebe, pomoćiću bratu da se iškoluje koliko mogu, i sad pomažem porodici, dam pola plate za grejanje, zimnicu itd, nisam ja neki sebičnjak i egoista.  Najveći problem je to što me nervira otac koji uopšte ne radi na sebi, dozvoljava da ga drugi omalovažavaju (a time vređaju i mene i čitavu porodicu).  Sve se teže kontrolišem zato što se on uživio u ulogu neke žrtve i sluge (ugađa svima u porodici, još fali da počne peglati) umesto da se trgne i preduzme neke akcije da promeni trenutnu situaciju.  Da ne bude zabune i majka deli moje mišljenje, njen problem je što joj često bude žao pa neće da ga kritikuje.  Pričali smo i ranije sa njim na ovu temu ali je jako teško voditi dijalog sa nekim ko beži od konflikta i čuva osečanja u sebi. 

Šta da radim? Da li da sve pustim se odvija spontano i izbegnem veći konflikt jer će se verovatno finansijska situacija poboljšati u bližoj budućnosti (moj novi ugovor i brat će završiti fax)? Ali jebeš pare šta ako on nastavi da se ovako ponaša i ne radi ništa u životu? Kriza srednjih godina sigurno nije jer ovo njega drži već dugo.  .  .