Ne znam odakle da pocnem. . ,ovako. Nemam anoreksiju ili bulimiju ali definitivno imam problem s hranom. Imam 16 god. ,a sav ovaj haos poceo je kada sam imala 13. Krenula sam na dijetu,cisto onako da skinem 2-3 kg(zbog baleta). Dopao mi se taj osecaj i kako sam izgledala,pa sam nastavila s tim. Kasnije je to preraslo u opsesiju i izgladnjivanje i trajalo je neko vreme. Zatim je usledilo i prvo prezderavanje,a s njim i osecaj krivice,grize savesti,gadjenja i mrznje prema svom telu i sebi. . . ,samopovredjivanje. Od tada,pa do dana danasnjeg ,ja se konstantno izgladnjujem i prezderavam. Ali kada se prejedem ne povracam. To mi se desi veoma retko,otprilike jednom u 3 meseca. Sa svakim prejedanjem osecam se sve gore,gubim volju za zivotom. Inace trenutno imam 58-59 kg(173 visina),sto bi svakom izgledalo kao normalna tezina,ali ja jednostavno sebi izgledam debelo,masno,odvratno!!!Sto je najgore izgubila sam kontrolu nad sopstvenim zivotom,nju ima iskljucivo hrana. Od nje zavisi hocu li se smejati,ili cu provesti niz neprospavanih noci placuci i mrzeci sebe,izaci medju ljude,posto se plasim njihovih pogleda,uciti,uopste,otici u skolu. Uzasno sam usamljena. Moja opsesija oterala je mnoge ljude od mene(ili sam ih sama nesvesno terala?!ne znam). Imam dve veoma dobre drugarice ali i njih cesto izbegavam,plaseci se da cu ih izgubiti zbog svog ponasanja,da ce se umoriti od mene i mog vecito mracnog raspolozenja. Svaki dan sam sama sa svojim crnim mislima. Cesto mi se javi zelja da ponovo pokusam sebi da oduzmem zivot,ali me pomisao na svoju jadnu majku odvrati od toga. Osecam se izgubljeno,nesposobno da nastavim dalje. Nemam vise snage da se borim sa samom sobom,ne umem da prekinem s tiim,neprestano se vrtim u krug. . ,plasim se,. . . Mozete li mi reci da li ovo mogu sama da prevazidjem i kako?Postoji li neko savetovaliste ili nesto gde mogu da odlazim bez znanja majke?Ranije sam odlazila u Palmoticevu,ali sam prestala posto su tu stalno ukljucivali nju,a ja to ne zelim. Ne zelim da zna sta mi se desava. . . ,ne mogu to da joj uradim. Molim vas pomozite!Unapred zahvalna,Izbedachena

Mozda ovaj clanak malo pomogne dok sutra jos neko ne postuje neki pametan savet....


Ekstremni gubitak na težini nije normalan. Mnogo puta osoba nije svesna svog problema ili dolazećeg problema. Ako sumnjate da neko u okolini boluje od anoreksije važno je da ga uputite za profesinalnu pomoć. Jednom kad je dijagnoza postavljena, može se postaviti plan tretmana. Niko nikoga ne može siliti na opravak i ako se to čini obolela osoba će misliti da ste još jedna od onih koji pokušava preuzeti kontrolu nad njihovim životim te se ona postavlja odbranbeno i prkosno. Važno je da obolela osoba igra aktivnu ulogu i participira u svom tretmanu i oporavku.
Radi se o psihičkom poremećaju koga prati telesno propadanje koje često dovodi do smrtnosti, te stoga ovaj poremećaj treba shvatiti ozbiljno i dati mu poseban značaj u sagledavanju i radu. Bolest postaje pretnja u zemljama zapadne civilizacije, gde se sve češće govori o epidemiji poremećaja ishrane-5%, što znači da od 100 mladih devojaka 5 boluje od ove bolesti. U razvoju anoreksije može se govoriti o latentnom i manifestnom stadijumu bolesti i multifaktorialnom etiološkom konceptu. Sve faktore možemo svrstati u predisponirajuće (problem dijete u ranoj životnoj dobi, roditelji koji su preokupirani hranom, konstelacija porodičnih odnosa, koja ostavlja dete bez jasnog osećaja identiteta) i precipitarajuće (neuroendokrini,intrapsihički, porodični i šire socijalni), koji prožimaju bio-psiho-socijalnu uslovljenost ovog poremećaja.

Kada govorimo o biološkim faktorima podrazumevamo, prvo, konstitucionalnu strukturu sa neuroendokrinološkim karakteristikama i metaboličkim osobinama, drugo, prisustvo afektivnih i drugih psihičkih.poremećaja u porodici. Uočeno je da je učestalost pomenutih poremećaja veća gde evidentiramo poremećaj ishrane. Treće, što ide u prilog biološkoj osnovi je prisustvo strukture ličnosti, koja može biti neurotska, granična ili psihotična.

Kada je reč o psihološkim faktorima osvrćemo se najpre na adolescenciju kao period u odrastanju koji se zavšava formiranjem identiteta, a proces je praćen intrapsihičkim dešavanjima preko separacije, dezidealizacije, negacije, subjektivizacije do identifikacije i preko aktiviranja Edipovog kompleksa, njegovim razrešenjem i istopolnom identifikacijom. Novo , izmenjeno telo najpre treba da prihvati aolescent i da ga ugradi u pazl sliku identiteta. Telo je poligon manevrisanja enterijernih zbivanja. Telesne promene iniciraju psihička dešavanja i izmenjeno telo traži novu poziciju i status. Preplavljujuća osećanja kod mlade osobe postaju pretnja integritetu i gubitku kontrole. Prema M.Maler telesni Ego je srž ideje o Ja, prvi nivo doživljaja identiteta i osećanja odvojenosti od objekta.Telesni identitet zauzima centralnu pazl poziciju i okosnicu dalje gradnje identiteta, te preuzimnjem kontrole nad njim dobija se iluzioni doživljaj kontrole nad samim sobom. Značajnu ulogu ima odnos majka dete, koji ako nije ostvaren sa odgovarajućom privrženošću, gde majka nije odgovarala adekvatno na potrebe deteta, dovodi do mentalne konfuzije, (H.Bruch) te dete ne razvija svoje unutrašnje vodiče, ostaje zavisno od drugih,podložno osećanju bespomoćnosti I gubitku kontrole. Zbog takvog dijadnog odnosa, nesigurnost je dodatno intezivirana u adolescenciji, te dete poprima regresivnu poziciju sa izbegavanjem separacije. Socioemotivno povlačenje, vezivanje za roditelje putem simptoma koji ih simbiotski održava u spoju, čini da se patologija produbljuje.

Porodica anorektičnog pacijenta, smatra se, da ima specifičan obrazac odnosa koji se sastoji od prezaštićenosti, rigidnosti i trajnih maskiranih konflikta. Minuchin opisuje ovu porodicu kao PSIHOSOMATSKU PORODICU, koju karakteriše prezaštićenost, preterana brižnost, naročito za telesno zdravlje, isprepletenost članova porodice posebno anorektičnog pacijenta i jednog od članova porodice, uz postojanje potisnutog intraporodičnog konflikta. Pominje dve patološke porodične strukture:stabilna koalicija između jednog člana i pacijenta ili ispoljavanje bračnog konflikta kroz anorektično dete.

Socijalni faktori: kodeks lepote sa mršavim telom, koje je izraz poželjnosti. Kod mladih devojaka se plasira ideja da je za uspeh u životu neophodno da budu besprekorno vitke. O dijetama se piše u svim časopisima, privlačna tela preplavljuju medije, teme među vršnjacima o načinu mršavljenja i kalorijama su najčešće, još ako se uspe u realizaciji gubitka na težini, devojčica postaje značajna, važna i glavna među vršnjakinjama.

I šta se zbiva? Kad želja za vitkošću postane opsesija i prinuda, i razvije se strah od hrane, kad gladovanje daje osećaj moći, držanje dijete je prešlo u anoreksiju nervozu, moć u krivicu , radost u tugu. Tada pate i oni i porodica, uz konfuziju odnosa, trpljenja I agresije.

Simptomatologiju čini trijas simptoma:

1.Strah od debljine i hrane

2.,opsesivna misao o smanjenju telesne težine,

3. poremećaj telesne šeme.

Početak bolesti je postepen i podmukao. Kreće se smanjenjem unosa hrane, probirljivošću, žalbama na stomačne tegobe, nemanje apetita. Oboleli uživa u osećanju gladi, to mu daje osećaj moći. Čak i kad dostigne svoju ciljanu težinu nastavlja dijetu. Opsesivno prati telesnu težinu. Anorektičari se tokom vremena počnu bojati hrane i debljine. Uporedo sa smanjenjem unosa hrane dolazi do ispoljavnja pihičke simptomatoligije u vidu apatičnosti, plašljivost, depresivnost. Smanjuju se društveni kontakti i interesovanja. Poremećaj potpuno obuzima osobu, a ona ipak misli da se oseća dobro i da je sve pod kontrolom. Oboleli svoj anorektični simptom uklapa u svoj životni koncept, te mu daje privid potpune kontrole. Ta kontrola najpre primenjena na uzimanje hrane, počinje da se širi na ostale aspekte života. Oni uvežbavaju kontrolu oko toga šta sebi dopuštaju da jedu, zatim koliko im je sna potrbno, koliko vežbanja dnevno i t.d. Anorektičar je pun samokritike, stalno se iscrpljuje raznim telesnim iznurivanjima što mu ne pada teško. Izgladnjavanje ga čini odmornim. Postoji teorija da ako izgladnite svoje telo, ono će kreirati mahnitu energiju potrebnu za nalaženje hrane, poput životinja u divljini. Medjutim, postoje granice telesnog iscrpljivanja koje vode obolelog konačno u inkopatibilnost sa životom i neophodnost medicinske pomoći. Tu počinje klupko da se odmotava, veoma sporo i teško. Javljaju se brojni telesni simptomi: amenoreja, gubitak kose, sniženje telesne temperature, nizak krvni pritisak, loša cirkulacija, hipotermija, suva koža, slabi nokti, nesanica. Fatalna posledica je smrt.

Terapija anoreksije podrazumeva višedimenzionalnu konstrukciju do formiranja funkcionalnog lika mlade osobe. Ona predstavlja integraciju timskog znanja i intervencija koje se preduzimaju, sa određenom zakonitošću uz prilagođavanje određenom pacijentu. Specifičnosti pristupa konkretnom pacijentu zavise od godina pacijenta, dužine trajanja bolesti i somatskog statusa, porodičnog okvira, praćenja terapeuta i saradnje sa njim od strane porodice, zavisi i od same strukture ličnosti pacijenta i tipa anorektičnog poremećaja (primaran, sekundaran, restriktivan, tip sa pražnjenjem). Sve navedeno određuje redosled i odabir terapijskih procedura i intervencija.

Pacijentkinja koju vidimo u ambulanti nije sama. Ona dolazi uvek u pratnji porodice. Pacijent ne uviđa problem, i ispoljava pasivni ili aktivni otpor terapiji, dok porodica izražava izrazitu uznemirenost, strah, depresivnost sa prisutnom krivicom.

1.Terapeut najpre objašnjava o kakvoj se bolesti radi (potrebnom strpljenju i razumevanju, da je bolest izlečiva, da dugo traje te je potrebna toleranca, istrajnost i doslednost u trianglu terapeut, pacijent i porodica. Hilda Bruch naglašava značaj prvog susreta. On postavlja uslov za formiranje temelja nad kojim će se graditi dalja terapijska konstrukcija, koja podrazumeva dobro empatsko polje iz koga bi proisteko uspešan psihoterapijski savez. Terapeut prihvata pacijenta svojim stavom, ispoljava brigu i toplinu, koju dozira u teraputskoj dozi koja ne sme imati OVER dimenziju, jer receptivni kapaciteti ne funkcionišu zbog mentalne konfuzije aleksitimične osobe. Ne sme joj se mnogo približiti, u slučaju prelaska granice anorektična devojka brzo prekida terapiju. Ulazak u anoreksiju je negde BITI SVOJ, te intruzivni terapeut može da uplaši i postane pretnja gubitka SEBE. Jednom postignut osećaj moćI i kontrole nad samim sobom kroz anorektični simptom se ne napušta lako, te se pacijent ne želi da odrekne nečega što mu daje smisao životu, centralnu poziciju i ulogu, osećaj važnosti.

2. Simptom anoreksije je od vitalnog značaja za pacijenta te ga lekar mora poštovati, ali tako da učini da taj simptom ne vrši kontrolu nad pacijentom nego pacijent nad njim.

Iz tog razloga lekar i pacijent zajedno postavljaju ciljeve terapije i lečenja. Lekar ne nastupa direktivno i ne propisuje šta treba da se radi. Na početku terapije, u okvirima već formiranog empatskog polja, neophodno je napraviti kompromisni dogovor oko telesne težine koja bi bila neka kompromisna težina između idealne i one na kojoj je sada pacijent.To je dogovorna težina koja daje iznadgranični BM, koja je kompatibilna i u startu prihvatljiva od strane pacijenta, koja bi negde bila deo zajedničkog cilja i motvacija i pacijentu i porodici i terapeutu. Treba pomoći pacijentu da u početku terapije kognitivno_bihevioralnim postupcima da dobije i ojača motivacionu snagu koja je uzročno_posledična vodilja ka zajednički postavljenom cilju.

3..Kao što je napred rečeno neophodno je paralelno praćenje i telesnog oporavka i psihičkog zdravlja. Naizgled ,akcentovani unos hrane izgleda površan deo cilja i ne tako bitan, međutim, mnogi simptomi koje pacijent ima posledice su dugotrajnog gladovanja i neuhranjenosti. Pokazalo se da povećanje telesne težine dovodi do izmene u percepciji telesne šeme, jačanja Ego okvira, boljem radu na mentalizaciji, afektivnom uspostavljanju ravnoteže. Nema psuhičkog oporavka bez povećanja telesne težine i povećanja stepena pothranjenosti,(BM-18). Sve vreme rada prati se krivulja telesne težine, koja je najbolji indikator uspešnosti terapije. Kažemo da je pacijent napreduje u lečenju onda kada priznaje glad, ima porast težine, vraća samopouzdanje i uvid, uz povećanje socijalnih aspiracija sa popuštanjem simbiotske relacije sa porodicom.

Uz ostvareni adekvatni kontakt, pacijenta sprovesti dalje kroz umreženi tim lekara, pedijatara, dijetetičara, ginekologa, rengenologa (posle šest meseci anorektičnog poremećaja evidentira se na CT-u početna atrofija mozga) i psihologa, gde će svako imati svoj terapijski doprinos:adekvatna ishrana, biohemijsko-endokrinološki status sa preduzetom supstitucijom i stimulacijom. Treba misliti na mogućnost produbljivanja depresivne simptomatologije kod hormonske terapije u cilju rešavanja amenoreje, te se dogovorom i usaglašavanjem između ginekologa i psihijatra preduzima supstituciona ili stimulciona terapija.

4. Pošto je prisutan otpor prema hrani i promeni telesne težine, teško je odmah prihvatanje većeg unosa hrane, te se najbrži dogovor napravi za uzimanje visokoenergetskih preparata koji su idealno prelazno rešenje,pogotovu pošto su u obliku tečnosti. Stoga se manje dovode u vezu sa hranom i gojenjem, izbegnut je stid koga često imaju kod uzimanja hrane pred drugima: rešava se tako vitaminsko-biohemijski disbalans s jedne strane i kalorijski unos s druge.

5. Empatsko polje je neophodno da bi se sve terapijske intervencije sprovele. Takođe važI i za farmakoterapiju, koju često treba uključiti nakon procene psihičkog stanja. Naša iskustva, koja su sledila način primene farmakoterapije sa Univerzitetske klinike u Londonu, su sa upotrebom t.Olanzapina 5mg, uz obavezno praćenje labaratorijskih pokazatelja.(k.s,.hepatogram). Takođe, pratimo telesnu krivulju težine, kao i psihološke determinante kao što su mišljenje, opažanje, emocionalnost, volja, socijalne karakteristike .

6. Postizanjem delimičnog sređivanja misaonog sistema, afektivna komponenta (depresivnost) postaje dominantna te je porebno uključivanje antidepresiva uz dalju psihoterapiju. Iskustva sa antidepresivima nam pokazuju dobre rezultate sa aplikovanjem triciklika ili neuroleptika sa antidepresivnim dejstvom (Sulpirid).

7. Sve vreme toka prethodnih procedura odvija se individualna psihodinamska, tako i porodična terapija.

Cilj je povećanje telesne težine i uspostavljanje jasnih granica Ega, buđenje mentalizacije, skretanje problema sa tela na osećanja, probuditi i napraviti im unutrašnje vodiče i pomoćI im da nađu put spolja.

Jos jedan link

http://forum.burek.com/index.php/topic,79478.0.html

Imas veoma ozbiljan problem, koji na zalost, ne mozes da resis sama. Potrebna ti je pomoc strucnjaka psihijatra/psihologa. U godinama si kada tesko mozes da sagledas realno mnoge stvari, mada me tvoj post iznenadjuje, delujes mi (na osnovu recenica koje si napisala) veoma zrelo za svojih 16 godina. Sam momenat gde ti uvidjas da imas veliki problem i obracas se nekome za pomoc, pomak je na bolje. Na zalost na ovome moras da radis. I ti i tvoja porodica, i tvoji prijatelji. Iskljucivanjem majke iz problema ne resavas problem, samo pravis jos veci sok. Ona je majka i ima pravo da zna kroz sta prolazis. Osim ako nije tesko bolesna i momentalno nesposobna da ponudi pomoc ili podrsku, a veruj mi to je zelja i duznost svake normalne majke koja voli svoje dete. Kome ces da se obratis za pomoc ako ne majci? Ti si njen sveta i njena obaveza, bar do punoletstva, mada pretpostavljam iz tvog posta da ste u lepim odnosuma i bas zbog toga treba da budete jedna uz drugu.
Kad mi je u zivotu bilo najteze, kad sam mislila da se ceo svet rusi, moja majka je bila uz mene i bila jaka za obe. Taj osecaj ne moze nista da zameni, tu podrsku ne mozes nikad ni od koga drugog da dobijes. Zato budi pametna. Srecno 

U tvojim adolescentskim godinama javlja se kod ne malog broja devojaka takav problem, ali kako kaže Munka treba ti pomoć, nećeš moći sama da ga rešiš. Zapravo prejedanje i gađenje su manifestacije nekog dubljeg nezadovoljstva. Ne boj se da tražiš pomoć psihijatra, moj predlog je Palmotićeva. Vrlo je važno da to učiniš što pre jer će ti možda postati još teže ako odugovlačić. Možda Dare može da ti preporuči ime nekoga kome da se obratiš. Inače uz malo pomoći tvoj problem će se uspešno rešiti.

mogu da dodam samo jos ovo, na sve receno:
opsesiju telom i hranom pokusaj da prebacis na neko drugo polje... neka to bude i odlazak na aerobik ili sl. rekreativnu aktivnost koja oblikuje telo, i ujedno utice na tvoju samosvest i zadovoljstvo sobom

Eto sta urade instruktori baleta od dece ... debili .

A ti mala da ides kod nekih strucnih , nista tebi ne fali, cisto da porazgovaras ... i pridodaj nutricionistu koji ce ti pripisati neku pravilnu ishranu .

Ne cini ovaj slucaj pravilo. Moja najbolja drugarica se od malena do skora bavila baletom.
Poznajem skoro sve njene drugarice sa baleta i ni jedna nije imala ni priblizan problem sa ishranom...

Nije moja profesorka baleta kriva,vec iskljucivo ja. Inace baletsku skolu sa zavrsila jos pre 3 god,tako da nema to veze s tim. Hvala vam svima na savetima!Niko mi nije odgovorio da li postoji i gde neko psiholosko savetovaliste gde mogu da odlazim anonimno i bez znanja keve?U Palmoticevu ne zelim,nije mi se dopalo tamo.
Ja i danas ne odoh u skolu,mozda sam luda,ali plasim se ovakva da izadjem medju ljude. . .

neki psihiatar sta kaze za Abilify-u u ovom slucaju. to nema prolaktinemija, odnosno ne goji se od toga kao ovde pominjano dve leku.