Шта је пар десетина година? Имамо све време света. Чекали смо и дочекали смо, чекаћемо и дочекаћемо!

Pa ne znam šta ste to dočekali, sve što ste dočekali u ovih 15 godina nije bilo ništa lijepo

500 година да оду Турци. Када као народ постојиш пар хиљада година, век два ти не значи ништа. А када као народ настанеш пре тридесетак година, и 15 година је силно време.

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (5)

,,Prljavi medijski rat,, (36)


OBRADA TEME, DRUGE POTPORE

Sedam glavnih vrsta potpora korišćeno je u operaciji dezinformisanja "Bosna" na temu "Srbi=nacisti": razaranja, etničko cišcenje, logori, silovanja, gasovi, masovne grobnice, sarajevski pokolji.

a. Razaranja

Tako je "Pari mač" (Paris Match) 28. novembra 1991. u naslovu pisao: "Dubrovnik grad mučenik - srednjovekovni dragulj Hrvatske razoren vatrom jugoslovenske armije". U stvari, drevni Dubrovnik nikad nije razaran vatrom jugoslovenske vojske i ostao je maltene netaknut.

Ali čak i oni koji kao turisti budu išli na lice mesta zaboraviće da uporede ono što vide sa onim što im je kao dezinformacija pruženo. "Aktiel" (Actuel) je u decembru 1993. objavio fotografiju mosta sa
sledećim tekstom: "Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine ovog hrvatskog grada. Od početka rata srpska artiljerija je srušila skoro 500 crkava, utvrdenja, muzeja i drugih istorijskih spomenika bivše Jugoslavije ili ih je ostavila u jadnom stanju". I, čitalac će zaplakati nad prelepim vukovarskim mostom, ne sumnjajući uopšte u to da je on srušen i uništen, kako to sugeriše u tekstu pogrešan imperfekt "bejaše". Međutim, taj most u Vukovaru uopšte ne postoji. Most sa slike nalazio se u Mostaru i jeste uništen... ali su ga uništili Hrvati!

Časopis "Aktiel" je priznao grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva grada, ali šta je ostalo u svesti čitaolaca? Srpski rušilački bes. Nedeljnik "Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi", 12. septembar 1991) preneo je iz "Glasa Slavonije" opis zločina koji su počinili Srbi u selu Ćetekovac - isečeni nosevi, iščupane uši, ranjenici živi spaljeni, tela raskomadana sa odsečenim glavama - i, na kraju svega, selo sravnjeno sa zemljom. Selo Ćetekovac međutim i dan-danas stoji uspravno, ali ko će to proveravati? To sve ne znači, naravno, da nije bilo uništavanja, niti da Srbi nisu razarali i uništavali, već znači da u operaciji dezinformisanja nije potrebna stvarna destrukcija da bi se ideja o destruktivnosti usadila u svest javnog mnjenja.

b. Etničko čišćenje

U ovom slučaju "etničko čišćenje"je reč kojoj se pribegava više u borbi rečima (logomahija) nego u stvarnosti pošto su svi Jugosloveni etnički slični ili istovetni. Trebalo bi pre govoriti o teškoj deobi teritorija izmedu verski i kulturno različitih grupa. "Čišćenje" su obilno provodile sve tri prisutne grupe, ali pošto je jednačina "Srbi = nacisti" vec bila nametnuta i raširena, bilo je lako ubediti narod da su jedino Srbi za to krivi.

c. Logori

Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da reč "logor" sama po sebi nema ničeg zastrašujućeg i da, čak i ne govoreći o tome da postoje i logori za gorane, treba praviti razliku između logora za istrebljenje, koncentracionih logora, zarobljeničkih logora, logora za razabiranje i izbegličkih logora. Međutim, košmar hitlerovskih logora je takav da tu ništa ne pomaže: vešto usmeravan čitalac vidi svuda samo logore smrti, uprkos svedočenjima i tako obaveštenih osoba kakvi su Simon Vejl (Simone Weit), Eli Vizel (Elie Wiesel) i Simon Vizental (Wiesenthal), koji su naglašavali da (zarobljenički) srpski logori nemaju nikakve veze sa nacističkim (koncentracionim)
logorima.

Uostalom, drugi listovi su išli mnogo dalje. Ima svakako čitalaca koji se sećaju fotografije izmršavelog muškarca koji stoji iza bodljikave žice, slike koja je obišla svet i veoma doprinela jačanju kampanje satanizacije Srba. Na sreću, zahvaljujući budnom oko jedne dobronamerne Nemice, koja je zapazila da su ekseri na bodljikavoj žici naopako prikovani za kočiće, njen muž, prilježni novinar-istraživač, uputio se na lice mesta, detaljno istražio celu stvar i na osnovu tih istraživanja utvrdio:

- da je na originalnom snimku žgoljavi čovek okružen drugim ljudima koji nisu mršavi;

- da taj čovek, po imenu Fikret Alić, nije bio zarobljenik vec izbeglica;

- da su se izbeglice nalazile izvan bodljikave žice, a fotograf unutar nje;

-   da bodljikava žica nije bila oko logora, već oko livade koja je u stvari bila pašnjak!

Novinar Tomas Dajhman (Thomas Deichmann) došao je, dakle, do zaključka da se slikama, koje su načinjene uz dozvolu organa vlasti Republike Srpske, svesno manipulisalo da bi se stvorila iluzija o tome da je reč o koncentracionom logoru. Usledile su polemike i iz toga se izrodio sudski proces, u kojem su bile umešane tako različite publikacije kao što su "Novo", "Die Weltwoche", "The Guardian" i "Living marxism", da navedemo samo neke od njih. Ako se ne uzmu u obzir okolnosti u apsolutnom smislu, istina je utvrđena, ali ko to zna? Lažan utisak stvoren pomoću slike žgoljavog čoveka iza bodljikave žice svakako je snažniji od svih i najdetaljnijih demantija.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (6)

,,Prljavi medijski rat,, (37)


d. Silovanja

Ideja o "logorima za silovanje" - još jedan riskantan pokušaj - takođe pun pogodak, kako bi verovatno rekao Džejms Harf - bila je sjajna. Publika je navedena da poveruje da su Srbi imali "plan za sistematsko silovanje". "Slobodna Belgija" (La Libre Belgique) objavila je 22. januara 1993: "Silovanje žena u arsenalu srpskog terora".

Nedeljnik "Nuvel observater" (Le Nouvel Obserbateur) u broju 1471 u januaru 1993. piše: "Nema više nikakve sumnje u sistematski karakter takve prakse u okviru plana "etničkog čišćenja"".

List "La Goš" (La Gauche) 10.februara 1993. pisao je: "Izgleda da su srpski ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja".

Užas je sveopšti.

Listovi u naslovu pišu "Rape by order" (Silovanje po naređenju), "Rape horror" (Užas silovanja), Rape camps (Logori za silovanje), "A Pattern of Rape" (Sistematsko silovanje), "Silovanja u Bosni", "Evropa suočena sa jezivim užasima".

Niko ne sumnja da su muslimanske, hrvatske, srpske žene katkad zaista i silovane, ali svakako postoji sumnja u to da je za to bilo potrebno naređenje.

Nameće se i pitanje kako bi takva fiziološka mešavina kulturnih grupa mogla da posluži njihovom "pročišćavanju". Ipak, nije stvar u tome. I sami statistički podaci su više nego sumnjivi.

Žak Merlino, na primer, priča da se na 50 kilometara od logora u Tuzli govorilo o 4.000 silovanih žena; na 20 kilometara nije ih bilo više od 400. Na deset kilometara ostalo je samo 40, mada je i to previše, mora se priznati. Ukupno uzevši, nemarno se govorilo o dvadeset ili čak šezdeset hiljada silovanih muslimanki. Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve koje su po sećanju navele oko 4.500 slučajeva (i ovog puta takođe, zajedno iz sve tri zajednice). Međutim, šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski - a ne povremeno - silovali muslimanke u velikom broju. Sve to ilustrovano je sa minimumom fotografija, "L'Express" i "Paris Match" objavili su jednu te istu. Istina je da je takođe postojalo pismo Lucije Vetruse, bosanske kaluđerice, koju su, navodno, silovali srpski vojnici zajedno sa druge dve sestre. Ona je svojoj nadređenoj pisala da joj saopšti da je doživela "užasno iskustvo, koje se ne može iskazati" moleći je da joj pomogne "da prihvati neželjeno materinstvo". Pismo je objavljeno u magazinu "Notizie dei gesudi d'Italia" i preneto u raznim drugim listovima među kojima i "La Libre Belgique " i "La Croix", koji su dokument objavili na prvoj strani. "La Libre Belgique" je pošteno 14. januara 1996. demantovao: "Nadležni su saznali - na nesreću, sa zakašnjenjem - da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polazeci od stvarnih činjenica) jedan sveštenik iz Bosne da bi uzbunio međunarodnu zajednicu."

e. Gas

Jedan od načina da se protivnik posebno ocrni jeste, kako smo već videli, da se tvrdi da koristi oružje koje nije korektno, niti dozvoljeno. Gas je na naročito lošem glasu, s jedne strane zbog toga što su ga Nemci koristili za vreme Prvog svetskog rata, a s druge, zbog gasnih komora u Drugom svetskom ratu. Naravno, i taj postupak je korišćen protiv Srba. List "Vece" ("Le Soir"), 10. april 1995: "Srbi su izgleda koristili gas. Iz bosanskih i zapadnih krugova Srbi se optužuju da su koristili gas". "Istina je", precizira malo dalje "Le Soir", "da je u pitanju "suzavac" (ona vrsta koja se koristi za održavanje reda i mira)". Međutim, nemački list "Di Velt" ("Die Welt") istog 10. aprila 1995. otvoreno javlja: "Srbi su koristili gas". A, "NBC Handelsblad" 28. jula 1995: "Američki potparoli su utvrdili da su Srbi kod Žepe koristili hemijsko oružje".

f. Masovne grobnice

Mnogo je korišćena reč masovna grobnica (kosturnica) koja u sebi ima nečeg zastrašujućeg, iako samo označava zajedničku grobnicu. Nije od važnosti to što su se na kraju te masovne grobnice pokazale kao baznačajne, što nikad, ni do danas, nisu pronađene ni žene, ni deca, bačena u navodne masovne grobnice, jer je rat pre svega ubijanje i za posledicu ima leševe koje svakako treba ukopati. Ništa ne znači ni to što je tri hiljade muslimana koji, smatralo se, leže na dnu "masovne grobnice" u Srebrenici, naprasno "oživelo" kad je trebalo da izađu na izbore septembra 1996. Ono što je važno jeste da je dovoljno pokazati na televiziji komadić sveže ispreturane zemlje i objaviti da se možda ispod toga nalazi X leševa, broj je naravno proizvoljno određen, i ono što ostaje u svesti televizijskog gledaoca nije "možda", već broj X koji će uostalom gledalac i sam uvećavati kad bude o gledanoj emisiji razgovarao sa prijateljima.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (7)

,,Prljavi medijski rat,, (38)

g. Pokolji u Sarajevu

Podsetimo se činjenica: 27. maja 1992, 5. februara 1994. i 28. avgusta 1995, Srbi su navodno bombardovali civilno (muslimansko) stanovništvo u Sarajevu. Gubici su bili ogromni, prvi masakr se dogodio ispred pekare, druga dva na tržnici. Srbi su poricali da su oni pucali. Istraživanja u tri navrata pokazuju da pretpostavka da je srpska strana pucala nije verovatna. Balistička istraživanja pokazuju da srpski minobacaci nisu mogli dosegnuti do mesta na kojima su pokolji izvršeni. Čas nije bilo kratera na zemlji kakve granate izbačene iz minobacača uvek prave, čas žrtve nisu imale rane po glavi i na grudima, već samo u donjim delovima tela kao nakon eksplozije prizemne bombe. Vojni posmatrači OUN, koji su proveli istragu neposredno posle (poslednje) katastrofe, ukazuju da su "granate verovatno lansirali muslimani" ("Telemoustique", 30. novembar 1995).

List "De Standard" je 3. avgusta 1995. javio da je, prema svedočenju francuskih vojnika pripadnika OUN, izvestan broj muslimanskih snajperista bio aktivan i "namerno pucao na svoje vlastite civile". Značajne vojne licnosti, a da ne spominjemo takve publikacije kao što su "Die Weltwoche", "Foreign policy", "The Nation", "Defense and Foreign Affairs Strategic Policy", "The Times", "The Sunday Times", "The Independent", "The Toronto Star", snažno su dovele u sumnju optužbu da su Srbi ti koji su izvršili napade, a lord Oven je lično 30. oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr od 4. februara 1994. nije mogao biti delo Srba. Sve to neće, međutim, sprečiti histeriju koja se rasplamsala u ostalim medijima. "Krv je danas potocima tekla u glavnoj sarajevskoj ulici... Granate su pljuštale kao kiša po civilima u glavnom gradu Bosne" (SV8, 27. maj 1992). "Srpsko ludilo je opet ubijalo. Pokolj u Sarajevu" (La Derniere Heure, 29. maj 1992). Ili, sasvim jednostavno: "Srbija je agresor" (De Standard, 30. maj 1992). Sva ova lažna gnušanja, tako slabo i malo dokumentovana, završiće razumljivo apelima na odmazdu, represiju i osvetu. "Zločini koje su neposredno počinili Srbi iziskuju stranu pomoć za one koji su bez ikakve nade u Bosni" (CBS, 27. maj 1992). "Bile su očigledno potrebne dramatične slike srpskog bombardovanja centra Sarajeva da bi međunarodna zajednica povisila glas" (Le Monde, 29. maj 1992). (Obratite pažnju na važnost slike.) "Užas u Sarajevu konačno je prodrmao svet. Beograd je najzad kažnjen" (Le Soir, 30. maj 1992). "Najnoviji masakr je učinio neizbežnom reakciju velikih sila" (Le Nouvel Observateur, 10. februar 1994). U stvari, reakcije međunarodne zajednice bile su sve brutalnije i brutalnije.

Počeće pretnjama srpskoj strani i isporukama američkog oružja muslimanima, a završiće se sa 3.000 poletanja aviona NATO koji su bombardovali srpske vojne i civilne ciljeve, iako nijedna od zemalja članica NATO nije bila u ratu sa Srbijom. Neki su optuženi za ratne zločine zbog mnogo sitnijih stvari. Posebno je zanimljiv, sa stanovišta dezinformacije, stav Žana Danijela (Jean Daniel) koji u "Nuvel Observateru" od 31. avgusta 1995. prenosi razgovor koji je vodio sa tadašnjim francuskim premijerom Žipeom (Juppe). Oni su se složili da je, po svemu sudeći, pokolj u Sarajevu, prema svim znacima, muslimanska provokacija: "Izazvali su pokolj nad svojim narodom! - primetih uzbuđeno", piše Danijel. Ali će se odmah zatim saglasiti da odobravaju i takvu provokaciju i njen ishod: "Na taj način su prekinuli odugovlačenje NATO", primetio je premijer".

"Što se mene tiče, to mi neće nimalo kompromitovati bosansku stvar", zaključio je novinar koji se inače razmeće svojom osetljivom dušom. Povezanost namera ovde posebno privlaci pažnju:

-   Cilj je da se kazni određena strana;

- zbog toga je potrebno da se javno mnjenje preoblikuje tako da traži da se udari po toj strani;

- zbog toga treba učiniti tu stranu što antipatičnijom javnom mnjenju;

- zbog toga treba da se ta strana navede da izvrši što spektakularnije zločine; ako ih ne počini, lako se mogu snimiti i podmetnuti;

- s jedne strane, izmisliće se takvi zlocini;

- s druge strane, izvešće ih neko drugi, a zatim će se dotična strana optužiti da ih je počinila.

Drukčije rečeno, potpora za operaciju dezinformisanja biće u ovom slučaju potpuno izmišljena:

- strana na nišanu je, dakle, kažnjena;

-   medutim, naknadno treba opravdati tu kaznu (vazdušne napade) koji odskaču od uobičajenog ponašanja tzv. civilizovanih zemalja: zato se dezinformacija dodatno pojačava; - i tako dalje...

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (

,,Prljavi medijski rat,, (39)

FALSIFIKOVANJA

Dezinformaciji je, kad je o Bosni reč, pušteno na volju, a ono što treba zapamtiti jeste da činjenica da je mnogo puta uhvaćena na delu (in flagranti) ne menja ništa u stavu koji je nametnut javnom mnjenju. Navedimo samo nekoliko primera pozajmljenih iz različitih publikacija:

- Fotografija majke predstavljene kao Hrvatice u podnožju krsta na grobu svog sina. Na krstu je ime sina ispisano ćiriličnim slovima. Reč je, dakle, o Srbinu;

- Fotografija pogubljenika. Reč je, kažu nam, o muslimanu kome su odsekli tri prsta da ne može da načini slovo V -znak za pobedu. Međutim, on nosi burmu na desnoj ruci: reč je, dakle, o pravoslavcu;

- srpske seljanke snimljene kao da se klanjaju pred klozetom. Klozet je, medutim, izgrađen na mestu na kojem je srušena crkva;

-   seljanka sa puškom u ruci, a za njom ide malo dete. Kažu nam da su to muslimani u bekstvu, ali dete nosi na glavi šajkaču koja je tipična za Srbe;

- naoružani vojnici zlikovačkog izgleda predstavljeni su nam kao Srbi. Oznaka koju nose, međutim, je hrvatska šahovnica (o tome je "Nuvel Observater" objavio ispravke u brojevima 1470 i 1473);

- niz drugih listova objavljuje otkrića male Anise koja je videla Srbe kako u Tuzli seku noseve i uši. Međutim, Tuzla nikada nije pala u ruke Srbima;

- Amnesti internešnel pripisuje Srbima da su držali korpu punu iskopanih očiju, što je Malaparte već pripisivao Anti Paveliću za vreme Drugog svetskog rata;

- agencija Rojters je 20. jula 1998. javila da je Crna Gora mala jugoslovenska republika, "naseljena većinskim muslimanskim življem", iako je muslimana samo 18%;

-   scene sa ulica razorenog Vukovara korišćene su kao dekor za ulicne okršaje u Dubrovniku u kojem nije bilo nikakvih uličnih okršaja;

- muslimanski zatvorenik u srpskom koncentracionom logoru koji je snimila televizija BBS 1992. u stvari je Branko Veleć, srpski oficir, zarobljenik u muslimanskom logoru;

- deca ubijena u jednom autobusu predstavljena su kao muslimani, iako prikazana sahrana pokazuje da je reč o pravoslavnima;

- na jednoj fotografiji je prikazana Hrvatica kako oplakuje sina ubijenog u Posušju u srpskom napadu. Srbi, međutim, nikada nisu napali Posušje, hrvatsko selo u kojem su pak muslimani ubili 34 lica.

Ležernost sa kojom su prenošene informacije iz Bosne verovatno dostiže kulminaciju u reakciji jednog američkog karikaturiste koji je 19. aprila 1993. odbio da glavnom uredniku pošalje karikaturu vezanu za presudu izrečenu u aferi Rodni King (američki Crnac koga su pretukli policajci);

"S obzirom na rasne i pravne složenosti u tom sudskom procesu, odlučili smo da bi bilo bolje ne dirati u taj problem nejasnim jezikom kakvim se govori u aktuelnoj karikaturi. Poslaću vam umesto toga karikaturu o ratu u Bosni" (naveo Peter Brook, Foreign Policy, zima 1993/1994). I Srbi su se bavili fabrikovanjem laži

Doveden do očajanja zbog preterivanja sa srpskim silovanjima i potrage za srpskim silovateljima, pisac Nebojša Jevrić je naveo američke istražitelje da poveruju da je najveći silovatelj od svih bio izvesni Gruban Malić. Međutim, Gruban Malić je lik iz romana Miodraga Bulatovića. Međunarodni sud za ratne zločine je požurio da okrivi i optuži najgoreg od svih siledžija... sve dok podvala nije razotkrivena.

Treba da se vratimo, ako želimo ozbiljno da proučavamo problem dezinformisanja, na duboku intuiciju velikih preteča Lenjina i Gebelsa: u psihokratiji istina se ne računa, u krajnjoj liniji ona zapravo i ne postoji, postoji samo ono što se nametne ljudima da veruju da je istina ili, još bolje, ono u šta su navedeni da veruju da veruju.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

hahahahaahah mi postojimo isto koliko i vi, tako da te priče o trideset godina našeg postojanja možeš da okačiš mačku o rep

Донекле си у праву. Били сте Срби или, ређе, Хрвати.

a sta je ovo nego medijski rat
samo ga opet vode srbi
i hoce da nam objasne srpsko videnje stvari
pa dosta bree
ako ste najstariji narod na planetu niste najpametniji
sto se vidi iz vase povijesti