Privrednu špijunažu u svetu podstiču brojne kompanije
Kradljivci znanja i profita
Autor: R. Radovanović | 17.02.2008 - 00:02



Protiv naturalizovanog Kineza Dongfan Cunga koji je nekad radio za "Boing" prošle sedmice u SAD je podignuta optužnica. On se tereti za krađu poverljivih podataka o programu spejs šatla, američkih vojnih transportnih aviona i raketa, koje je pokušao da dostavi Kini, za koju je radio kao neregistrovan strani agent.

Otkrivanje i hvatanje Dongfan Cunga samo potvrđuje da trka kompanija za profitom i dalje pospešuje i unapređuje špijunažu kao delatnost koja je, iako kažnjiva, ipak znatno jeftinija nego dugotrajno učenje i ozbiljna naučna istraživanja.
Špijuniranje je deo ljudske prirode i nacije su se verovatno i razvile jer su radoznale, spremne na takmičenje i sklone da stiču prednost saznavanjem tuđih namera i umeća, vojno ili ekonomski primenljivih. Još je Mojsije slao "krtice" i "insajdere" - da razgledaju kako su u drugim zemljama utvrđeni gradovi, koliko ima naroda i da li su jaki ili slabi, dobri ili zli. Evropski kaluđeri su iz drevne Kine tajno izneli svilenu bubu u štapu od bambusa da bi je zapatili u bližem Damasku.
Ali, iako je civilizacija utvrđivala i pravila - Venecija je, na primer, 1474. godine imala propis po kom je onaj čiji je izum ili ko je doneo novu opremu jedini imao pravo da je koristi - špijunaža kao pokušaj da se tuđa sposobnost (intelektualna svojina) primeni u sopstvene svrhe ostala je stalna delatnost koja pogađa i firme i države. Nisu je suzbili ni zakoni o patentima i licencama, a ni krivični zakoni.
Posle hladnog rata i privremenog smanjenja ambicija nekad komunističke Moskve, Kina je postala prvak u "kićenju tuđim perjem".
U SAD ocenjuju da su lane zbog industrijske špijunaše izgubljene stotine milijardi i da petnaestak zemalja, među kojima prednjače Kina i Rusija, sprovode veoma agresivne obaveštajne operacije.
Ali i Amerika spada među zemlje koje su oduvek aktivne u ovoj delatnosti - početkom 19. veka izgrađena je jaka tekstilna industrija pošto je iz Engleske ukraden tadašnji najnoviji izum - razboj koji je pokretala voda.
Postoje sumnje da je Amerika prisvojila ruski svemirski projekat "Buran" i da do danas na toj osnovi dalje razvija tehnologiju spejs šatla, ali i da su Rusi svojevremeno ukrali tehničku dokumentaciju za supersonični putnički avion "konkord" i pola godine ranije proizveli skoro identični Tu-144.
Uporedo s krađama nacionalnih strateških privrednih i vojnopolitičkih tajni, umnožavani su i "kompanijski ratovi", i sad ekonomski prekršaji i korupcija, u šta spada i korporacijska špijunaža i prisvajanje "kopirajta", svake godine koštaju firme u SAD oko 260 milijardi dolara unutar zemlje i još 140 milijardi u stranim operacijama.
Najviše su na meti velike kompanije u informatičkoj delatnosti - IBM, "Hanivel", AT&T, "Dženeral elektrik", a i kod "Majkrosofta" je bezbednosni sistem probijen baš dok su radili na novoj verziji vindousa. Sve oštrije se "ratuje" i u oblasti biotehnologije, genetskog inženjeringa i farmaceutike, ali i u tekstilnoj galanteriji i u industriji sportske obuće.
Stari rivali su konstruktori "Tojote" i "Ferarija", raketni programi "Lokid Martin" i "Boing", bio je skandal oko prisluškivanja telefona šefa gigantskog trgovinskog lanca "Marks i Spenser", Šveđani i Rusi su uzajamno proterivali diplomate zbog navodnog špijuniranja "Eriksona", a hemičari američke firme "Proktor i Gembl", koji proizvode deterdžent "arijel" i šampone "panten" optuženi su da su tajno analizirali smeće iz englesko-holandskog "Unilevera" (šamponi organiks i san silk).
Ako se vrbovanje korumpiranog "insajdera" ili prava pljačka dokumentacije pokažu kao teške, postoji i - internet. Kompjuter sa slabijom zaštitom može biti hakovan za samo 40 minuta, a za saznavanje poverljivih informacija pogodne su i detaljne analize medija: pažljivo čitanje novina i časopisa, konferencije za štampu, ekspertska objašnjenja ili statistička saopštenja. Tu su i zajednička preduzeća, partnerstva, poslovni susreti i prijemi, programi razmene i nevladine organizacije, a prilika su međunarodne izložbe, sajmovi i simpozijumi. Ocenjuje se da privredni špijuni čak 95 odsto informacija dobijaju upravo na ovaj način. Naizgled legalni metodi su i anketiranje konkurenata (u tobože društvenokorisne svrhe), posete i angažovanje otpuštenih ili "prebeglih" stručnjaka.
Često su države-prijatelji veća pretnja od otvorenih rivala. SAD najviše strepe od efikasnosti Kine, Rusije, Kube i Irana, dok su Japanci, Korejci, Francuzi, Nemci i Izraelci "prijateljski špijuni".
Beogradski Ekonomski biro "Koneko", partner Ministarstva za privatizaciju i Agencije za privatizaciju, bio je početkom 2003. godine dvaput opljačkan: lopovi su ukrali kompjuterske diskove na kojima su bili podaci o oko 100 firmi čija je vrednost procenjivana. Važnost ovih informacija je bila u tome što na aukcijama i tenderima daju veliku prednost u odnosu na konkurente.
Legendarne su tvrdnje o uspesima pojedinih firmi da čuvaju poslovne tajne: navodno je još nepoznat sastav koka-kole, koja iz razloga marketinga povremeno prijavljuje policiji svoje radnike jer navodno nastoje da prodaju recept konkurenciji iz "Pepsija", ali postoji i verovanje da je "Kentaki frajd čiken" čak 40 godina u sefu krio sastav smese sa 11 prirodnih začina za pohovanje piletine.

SAD - glavna meta
Na konferenciji za novinare u Vašingtonu, povodom podizanja optužnice protiv naturalizovanog Kineza Dongfan Cunga koji je optužen za krađu poverljivih podataka o programu spejs šatla, američkih vojnih trasportnih aviona i raketa, pomoćnik sekretara za nacionalnu bezbednost Kenet Vajnstin ocenio je da SAD i dalje predstavljaju glavnu metu međunarodne tehnološke i vojne špijunaže. Dodao je da Kina već dugo agresivno pokušava da se domogne američkih poverljivih dokumenata. Zvaničnih reakcija iz Pekinga još nema.

Izvor: Blic