Arheologija
Piše: dr Predrag Medović

Proučavanja velikih prirodnih katastrofa novijeg doba podstakla su arheologe da posvete odgovarajuću pažnju sličnim pojavama u daljoj prošlosti našeg kontinenta. Imajući pred sobom vrlo precizne podatke posledica velike prirodne katastrofe koja je pogodila Evropu između 1815. i 1819. godine, čine se pokušaji da se iz ove građe prepoznaju slična događanja u praistoriji. Dosadašnje rasprave na ovu temu nisu mimoišle naše krajeve, pa je prilika da se o tome nešto kaže za širu javnost

Cela priča povezana je sa jednim odavno poznatim i zagonetnim događajem u srednjem Podunavlju. Otuda su krajem bronzanog doba (oko 1200. godine pre nove ere) krenula dva velika migraciona talasa. Jedan prema zapadu, dugi prema jugu. To su bili nosioci kulture, u nauci poznate kao Gava-Belegiš II. Prvi talas skrasio se u severnoj Italiji, drugi je stigao do Troje. Postavljalo se opravdano pitanje - koji su uzroci ovih pokreta? U ove plodne krajeve uvek su stizale migracije, a nikada pre i posle ljudi nisu odlazili iz njih. Pogotovo u vreme sa kraja bronzanog doba, kada je privredni život bio na relativno visokom standardu. Proizvodnja i upotreba bronzanih predmeta donela je veliku efikasnost i napredak u privređivanju.

O ekonomskom prosperitetu toga vremena svedoči vrlo luksuzna i kvalitetna crnoglačana keramika visokog sjaja. Gledano sa ovog aspekta, nije bilo nikakvog vidljivog razloga da se ovdašnji stanovnici upuste u veliku i nepredvidljivu avanturu.   

Osim pomenutih pokreta iz srednje Evrope, približno u isto vreme došlo je do velikih migracionih kretanja, od Srednje Evrope do Egipta i od Grčke do Srednjeg istoka. To znači da su ovi događaji delimično dotakli i naše krajeve. Kao posledica tih etničkih perturbacija zbilo se nekoliko krupnih događaja: palo je Hetitsko carstvo u Maloj Aziji, porušeni mikenski gradovi, razorena Troja, izvršena seoba Doraca sa severa na jug Grčke (Dorska seoba). Sada se postavlja logično pitanje, ima li to sve neke direktne veze sa prirodnim katastrofama ili je u pitanju istorijsko pregrupisavanje naroda.

Da bi shvatli veličinu užasa koji sa sobom donose velike prirodne katastrofe, pokušaće-mo da u kratkim crtama opišemo posledice vulkanske erupcije koja se 1815. godine dogodila na indonežanskom ostrvu Sumbava. Snažna vulkanska erupcija vinula se iz kratera kao centrifuga prema stratosferi noseći sa sobom ogromne količine vulkanske prašine. Kada je taj široki gusti oblak dostigao određenu visinu, usmerio se prema Evropi. Vrlo brzo se pojavio iznad srednje Evrope, Balkana, Švajcarske, severne i istočne Francuske i Britanskih ostrva. Ispod ovog gustog oblaka vulaknske prašine, nastao je tamni vilajet. Bez dovoljno sunčeve svetlosti došlo je do drastične promene klime. Leta su bila hladna, što se odrazilo na razvoj i izgled vegetacije. Događaju se obilne padavine sa olujama, gradom, poplavama. Nema letine, pa ni hrane za ljude i životinje. Počinju da haraju glad, kriminal, bolesti i strah. Jedan deo stanovništva sa ugroženog područja seli se prema severnoj Nemačkoj, Poljskoj i Rusiji, drugi prema Španiji i Kavkazu. Veliki broj ljudi dočepao se morskih luka i ubrzo obreo u Americi. Naravno, svo ugroženo stanovništvo nije našlo spas. Nesreća se otegla od 1816. do 1819. godine. U tom vremenu su jedni   stradali na putu, drugi su skončali na svojim ognjištima. Najteža je bila 1816. godina.

Ta godina je zabeležena i kod nas u Vojvodini. Olujno nevreme, nastalo kao posledica ove katastrofe, gotovo je zbrisalo vršačko vinogorje 12. jula 1816. godine. O tome  svedoče pisana dokumenta pronađena u arhivama Vršca. Navodimo izvorni tekst M. Tokina koji je proučavao istoriju vinogradarstva u okolini Vršca: "Te noći srušio se i toranj Saborne crkve. Gromovi su zapalili vrlo mnogo kuća, koje su u to vreme bile pokrivene trskom, ređe šindrom, dok su crepom bile pokrivene samo novije kuće najimućnijih ljudi; i vladičanski dvor je u to vreme bio pokriven šindrom. Od 4021 jutra vinograda, koliko je tada iznosilo vršačko vinogorje, posle nepogode je preostalo još samo oko 80 jutara." Ovde se govori samo o jednom aspektu. Nije rušenje i uništavanje vinograda bila jedina šteta. Autor citiranog teksta govorio je o uskoj temi Vinogorja. Malo je pomenuo i grad Vršac. Postavlja se pitanje šta je sa drugim posledicama katastrofe, van južnog Banata?

O njima, za sada, nemamo nikakvih podataka u dostupnoj literaturi. Moguće je da se ovde radi o lošoj ili nikakvoj administrativnoj organizaciji u susednim oblastima Srbije i Rumunije. To bi mogao biti jedini razlog što nemamo nikakvih podataka o širini ugroženog prostora. Sistematska istraživanja u tom pogledu mogla bi da znatno upotpune celovitu sliku događanja sa početka 19. veka.

Pored istorijskih izvora o posledicama katastrofe svedoče i tragovi u prirodi. Ako nemamo egzaktne podatke u pisanim izvorima, o intenzitetu i trajanju katastrofe čitamo na godovima rasta drveća. Proučavanjem posledica katastrofe na hrastovim šumama u Irskoj i južnoj Nemačkoj, utvrđeno je da postoje ekstremno uski godovi koji potvrđuju istorijske podatke iz 1815-1819. godine. Podsećamo da rast drveta i širina goda u normalnim uslovima ima određeni ritam i samo u ekstremnim situacijama bez svetlosti i vlage, dolazi do bitno smanjenog rasta drveta i sužavanja godova.

Ožiljci u prirodi iz katastrofe sa početka 19. veka, poslužili su arheolozima kao model za komparativno proučavanje sličnih pojava u praistoriji. Na osnovu vršenih istraživanja došlo se do zaključka da je sličnih katastrofa moglo biti 1628. godine pre nove ere, 1159. godine pre nove ere, 207. godine pre nove ere i 540. godine nove ere. Nas ovde posebno interesuje 1159. godina pre nove ere i rasvetljavanje okolnosti pokreta plemena iz Vojvodine i šireg prostora Podunavlja prema jugu i zapadu Evrope. Ovde će nam značajno pomoći još jedan važan podatak. Analizom C14 datovana je pojava soli u jezgru grenlandskog leda u 1120. godinu pre nove ere, uz odstupanje od plus-minus 50 godina. Pojava soli direktno je povezana sa trećom erupcijom vulkana Hekla na Islandu. To praktično znači da je erupcija na severu mogla izazvati sličnu katastrofu na tlu Evrope, pa i Podunavlju tokom 12. veka pre nove ere. Proučavanjem godova hrasta u Irskoj, ustanovljeno je da su se posledice erupcije na Islandu osećale čitave dve decenije (1159. do 1141. godine pre nove ere). Za to vreme drastično se smanjio broj stanovnika na najugroženijim područjima, na šta ukazuju i rezultati arheoloških istraživanja. Čitave oblasti ostale su nenaseljene.

Ako prihvatimo tezu da su stanovnici Gava-Belegiš II silom prilika napustili svoja ognjišta, onda su se duž Morave i Vardara prema grčkom kopnu kretale kolone izbeglica, a ne migracioni talasi. Na sličan način kretao se i drugi veliki talas, tražeći spas na zapadu, u severnoj Italiji. Tamo se primetno povećao broj naselja ovog doba oko jezera Garda. Materijalna kultura bila je slična onoj kod naših belegišana. U prilog tezi da je pokretač migracionih kretanja plemena bila prirodna katastrofa, govori i pojava velikog broja zakopanog blaga. Ako ih posmatramo iz ove perspektrive, mirne duše ih možemo smatrati žrtvama koje su prinošene bogovima. Da bi se spasili nesreće koja ih je zadesila i umilostivili nevidljive sile, ljudi su pribegavali praznoverju i darovima. Davali su sve  najdragocenije što su tada imali, a to su predmeti od zlata i bronze. I nesreća 1815. godine izazvala je masovnu pojavu religioznosti i praznoverja, pa je sasvim normalno da je intenzitet tih pojava u praistoriji bio daleko veći. Raspored otkrivenih ostava poklapa se sa ugroženim područjem. Samo u Rumuniji je do sada otkriveno preko 160 i sve potiču iz istog vremena. Kod nas ih je mnogo manje, nešto preko 70.

Posledice ove prirodne katastrofe u 12. veku pre nove ere vide se u skoro potpunom uništenju nekoliko ekonomski razvijenih kulturnih grupa srednje Evrope i Irske. Bio je to pravi društveni stres i egzistencijalna kriza. Manifestovala se bolestima, velikom smrtnošću stanovništva, društvenom nesigurnošću i praznoverjem.

Kao što se vidi, ovde smo posvetili posebnu pažnju događajima iz 1159. godine pre nove ere i 1815. godine nove ere. Sa razlogom, jer su posledice ovih događanja ostavile tragove i na našim prostorima. One nisu do kraja proučene, ali ono što se zna, vredno je pomenuti. Nažalost, još nemamo nikakvih podataka o tome šta se ovde dešavalo za vreme ostalih katastrofa, koje su napred pomenute. Svakako nas posebno interesuje katastrofa iz 1628. godine pre naše ere, koja se dogodila u našoj blizini, u istočnom Mediteranu. Znamo samo da je tada stradala minojska kultura na Kritu. Razoreni gradovi i palate najbolje govore o snazi katastrofe. Nema sumnje da je uzrok erupcija vulkana na misterioznom ostrvu Santorini. U toj nesreći ukrstile su se tri nevolje: zemljotres, kiša usijanog kamenja i pepela i ogromni morski talasi. Istraživanja ovih događanja još traju i jedno je sigurno - katastrofu je izazvala erupcija vulkana. Posledice su bile tragične. Sve je razoreno i delimično zatrpano. Kratko vreme posle ove katastrofe minojska kultura je egzistirala, ali ništa više nije bilo kao ranije.

To se podjednako odnosi na materijalnu i duhovnu kulturu. Izmenjeni su društveni odnosi, gradovi razjedinjeni i dezorjentisani. Tako je nestala jedna velika i najstarija civilizacija na evropskom tlu. Srećom, uskoro je zablistala mikenska civilizacija koja je imala veliki uticaj na naše krajeve.

Razmere prirodnih katastrofa u prošlosti bile su različitih efekata i trajanja. One su bile mnogo pogubnije nego u novije vreme. Nisu se znali uzroci ni granice tih pojava, još manje vreme trajanja. Strahovi su ovu nesreću dovodili u ravan sudnjeg dana. Zbog toga su ljudi bespomoćno tražili spas. Izlaz u tom mraku teško se mogao naći. Bez komunikacija, kakve danas imamo, bilo je skoro nemoguće uputiti se izlazu iz ugroženih oblasti. Slične okolnosti mogu se porediti samo sa utopljenikom koji ne može da odredi gde se nalazi površina.



Izvor: Sgi

Prirodne katastrofe nastaju delovanjem prirodnih sila, a manifestuju se kao nastajanje zemljutresa, požara (uključujući i šumske požare), poplave, suše, snežne lavine, olujnog nevremena, odrona i klizanja tla, orkanskih vetrova, vulkanskih erupcija i dr.

Jedna od zajedničkih karakteristika prirodnih ugrožavanja koja se odnosi na većinu njih, je iznenadnost nastanka (npr. zemljotresi, odroni i klizanje tla, požari otvorenog prostora i dr.) iako se kroz naučna dostignuća i modernu tehnologiju, danas već može predvideti nastanak neke od prirodnih ugrožavanja po mestu i vremenu (npr. poplave, uragani, niske temperature, suša i sl.).

Zemljotres

Zemljotres ili potres (trus) nastaje usled pomeranja tektonskih ploča, kretanja Zemljine kore ili pojave udara, a posledica je podrhtavanje Zemljine kore zbog oslobađanja velike energije.[1] Nasuprot rasprostranjenom uverenju da su to retke pojave, oni se dešavaju vrlo često, ali njihov najveći broj je slabog intenziteta i javlja se na relativno malim poršinama kopnenih prostora ili okeanskog dna.

Na zemljinoj površini, zemljotresi se mogu manifestovati kao drmanje ili dislociranje tla. Ponekada, mogu izazivati pojavu cunamija, razornog morskog talasa. Do zemljotresa dolazi usled zaglavljivanja tektonskih ploča pri čemu dolazi do naprezanja stenske mase i onog trenutka kada naprezanje postane toliko da ga stene ne mogu izdržati dolazi do lomljenja i klizanja duž raseda.

Zemljotresi mogu nastati prirodno ili kao rezultat ljudske aktivnosti. Manji zemljotresi mogu takođe biti izazvani vulkanskom aktivnošću, klizanjem tla, eksplozijama i nuklearnim testovima. U najširem značenju reč zemljotres se koristi da opiše bilo koji seizmični događaj - bilo da je u pitanju prirodni fenomen ili događaj izazvan od strane ljudi — a koji generiše seizmičke talase.

Zemljotresi ulaze u red najstrašnijih prirodnih katastrofa koje se dešavaju na Zemlji, zbog čega su još od iskona privlačili pažnju ljudskog roda. Zbog toga podatke o zemljotresima nalazimo u zapisima starim više hiljada godina. Ipak, značajnija proučavanja zemljotresa odvijala su se tek od 19. veka.


Definicija zemljotresa

Zemljotres predstavlja oscilovanje čestica tla izazvano prirodnim ili veštačkim uzrocima. Posledica su oslobođene Zemljine unutrašnje energije. Za skup svih seizmičkih pojava upotrebljava se zajednički naziv seizmizam.

Podela zemljotresa

Zemljotresi se, prema načinu postanka dele na prirodne i veštačke. Prirodni zemljotresi se, dalje, mogu podeliti na spontane i izazvane. Spontani zemljotresi su oni koji nastaju usled kretanja litosfernih ploča, pa se nazivaju i tektonski zemljotresi. U grupu izazvnih prirodnih zemljotresa spadaju vulkanski i urvinski zemljotresi.

Tektonski zemljotresi nastaju oslobađanjem seizmičke energije u Zemljinoj kori. Nastaju pod dejstvom velikih pritisaka u stenskim masama Zemljine kore, najčešće izazvane pomeranjem većih blokova Zemljine kore. Tako dolazi do iznenadnog loma stenske mase, koji je praćen elastičnim deformacijama okolnih stenskih masa, koje se zatim šire u prostor u obliku seizmičkih talasa. Uzroci pokreta u litosferi su konvekcijska strujanja koja se dešavaju u astenosferi. Tom prilikom se hladnija magma spušta iz gornjih delova, i iz donjih delova prema površini gura topliju magmu (slično procesu ključanja vode), što dovodi do širenja okeanskog dna. Litosfera je razlomljena u više ploča, koje se međusobno mimoilaze, sudaraju i razilaze. Mimoilaženje ploča se razvija blizu zona širenja, mada ne mora uvek biti vezano za njih. U ovim zonama su potresi vrlo česti, jer je astenosfera ohlađena i čvrsta, velike viskoznosti. Razilaženje ploča se odvija najčešće na okeanskom dnu, dok postoje samo dva primera razilaženja na kopnu - Island i istočna Afrika. Duž ovih granica potresi su ređi, jer je astenosfera još uvek žitka i male viskoznosti. Subdukcija ploča se razvija u oblastima sudaranja okeanskih i/ili kontinentalnih ploča. Ploče su ovde već očvrsle i hlađene, pa su i zemljotresi ovde najčešći i najjači.

Vulkanski zemljotresi nastaju kao posledica kretanja magme u oblastima savremenih vulkana. U neposrednoj su vezi sa snažnim vulkanskim erupcijama i eksplozijama vulkanskih gasova i para.

Urvinski zemljotresi nastaju kao posledica obrušavanja svodova i bokova velikih pećina i podzemnih prostorija. Obično se javljaju u terenima izgrađenim od krečnjaka, gipsa i drugih stena podložnih lakom razaranju u kojima nastaju pećine različitih dimenzija.

Veštački zemljotresi nastaju usled delatnosti čoveka, odnosno njegovim dejstvom na prirodnu sredinu. Najčešći primer takvih aktivnosti može se pratiti u oblastima u kojima su formirana velika veštačka akumulaciona jezera, gde se formiraju tzv. indukovani zemljotresi. Grupi veštačkih zemljotresa pripada i seizmička aktivnost stimulisana upumpavanjem vode u duboke bušotine (na primer, za potrebe eksploatacije geotermalne energije iz Zemljine unutrašnjosti).

Mehanizam nastanka potresa

Rasedi su mehanički diskontinuiteti stenskih masa, po kome se relativno kretanje blokova u datom veličinskom području ne može zanemariti. Žarišta zemljotresa nalaze se najčešće na ovim stenskim diskontiuitetima. Prema načinu postanka, rasedi se dele na: normalne (gravitacione), transkurentne i reversne rasede.
Elastični odsek se ogleda kroz periode prikupljanja i oslobađanja seizmičke energije. U prvom periodu se prikuplja energija, vrše se elastične deformacije, a trenje je još uvek veće od napona među pločama. U drugom periodu napon prevazilazi trenje među pločama, i dolazi do odskoka.

Elementi zemljotresa

Tačka zemljotresa na mestu inicijalne rupture (mesto oslobađanja energije) naziva se fokus ili hipocentar. Tačka na površini Zemlje direktno iznad hipocentra naziva se epicentar.
Hipocentar ili žarište zemljotresa je mesto u unutrašnjosti Zemljine kore od koga počinju da se prostiru seizmički talasi, odnosno mesto na kome se dešava elastični odskok.
Epicentar je ortogonalna projekcija hipocentra na površ Zemlje, odnosno to je mesto na površi Zemlje na kome se potres najjače oseća.
Potres se širi u talasima, a linije kojima na karti spajamo mesta jednake jačine potresa nazivamo izoseiste.
Prema načinu i brzini širenja, potresi mogu biti s longitudalnim ili primarnim te sekundarnim ili transverzalnim talasima. Longitudinalni su najbrži i prostiru u smeru širenja, dok transverzalni izazivaju strmo prostiranje čestica i šire se samo kroz čvrstu građu. Drugi talasi uzrokuju kružno i vodoravno prostiranje te imaju najslabiji učinak.

Merenje jačine potresa
 
Potres u San Francisku 1906. godine
 
16.07.2007.Zemljotres u Kašivazakiju (Japan)

Jačina potresa zavisi od više činilaca kao što su količina oslobođene energije, dubina hipocentra, udaljenosti epicentra i građi Zemljine kore.
Intenzitet zemljotresa odražava rušilački efekat zemljortresa na površi Zemlje. Izražava se različitim skalama, od kojih se u Evropi najčešće primenjuju MCS i MSK - 64 skale od 12 stepeni.
Magnituda zemljotresa predstavlja jedinicu mere količine oslobođene energije u hipocentru. Izražava se magnitudnom skalom Rihtera koja ima 9 stepeni.

Nauka koja se bavi potresima naziva se seizmologija, no uprkos njenom napretku i novim saznanjima, teško je predvideti pojavu potresa i njegove posledice.

nstrumentalno registrovanje zemljotresa

Seizmoskopi regitruju samo da se desio zemljotres, i eventualno amplitudu zemljotresa, tako da se može odrediti intenzitet. Prvi poznati seizmoskop napravljen je u Kini, i datira od oko 4000 godina pre nove ere. Pomoću njega bilo je moguće odrediti pravac iz koga su dolazili trusni talasi.
Seizmografi registruju vremensku istoriju potresa. Oscilacije se mehanički ili na neki drugi način prenose na traku koja se kreće ujednačenom brzinom, najčešće 60 ili 120 mm u minutu.
Optički seizmografi registruju vremensku istoriju potresa na foto osetljivom papiru. Oscilacije se prenose preko elektronskih sklopova uz odgovarajuće pojačanje.
Akcelerografi mere ubrzanje pri oscilovanju čestica tla.

Efekti i posledice

Klizanje tla

Zemljotresi mogu aktivirati pokretanje tla na padinama (klizanje), odlamanje kamenih blokova i nastanak odrona i pokretanje lavina koje mogu u brdsko-planinskim predelima naneti veliku materijalnu štetu i ugroziti ljudske živote.

Požari

Požari mogu biti pratioci zemljotresa pri čemu oni obično mogu biti izazvani kidanjem električnih vodova i gasnih infrastrukturnih pravaca.

Likvefakcija tla

Likvefakcija nastaje, kada usled trešenja tla, vodom zasićeni granularni materijal privremeno izgubi čvrstoću i počne da se ponaša kao tečnost. Ova pojava može uzrokovati znatne štete, kako na mostovima tako i na zgradama, koji se obično naginju ili tonu u otečnjeni sediment.

Cunami
 

Širenje cunamija od potresa u Indijskom okeanu 2004. godine

Potresi s epicentrom na dnu mora izazivaju talase su cunami koji mogu dosegnuti visinu i do 30 m (Cunami u Indijskom okeanu 2004.).

Procenjuje se da godišnje ima oko 900,000 potresa magnitude do 2.5 (po Rihteru) a oni jači su ređi i pojavljuju se svakih 5 do 10 godina.

Gde ima najviše zemljotresa?

Najveći broj zemljotresa vezan je za granice litosfernih ploča. Pritom, najjači zemljotresi generišu se u zonama sučeljavanja ploča, u prostoru gde se jedna ploča podvlači pod drugu. Najizrazitija takva zona je u vatrenom pojasu Pacifika, gde se dogodi 53% svih potresa. Druga po redu zona po broju potresa je mediteransko-alpsko-himalajsko područje (41% svih potresa). Zemlje u kojima se događa najviše potresa su: Čile (povezano sa subdukcijom Naska ploče ispod Južnoameričke ploče), Japan (subdukcija Pacifičke ploče pod Evroazijsku ploču), Indonezija.

Neki od jačih, destruktivnijih potresa
Potres u Skoplju, Makedonija, 26. jul 1963, poginulo oko 1000 ljudi
Potres u Kašmiru 2005. g., u kom je poginulo 90,000 a povređeno 110,000 ljudi.
Potres u Indijskom okeanu 2004. g., jedan od najjačih potresa ikad zabeleženih s jačinom od 9,3 stepena po Rihteru s epicentrom na obali Indonezijskog ostrva Sumatre koji je pokrenuo veliki cunami koji je odneo preko 250.000 života.
Tanšanski potres 1976, najdestruktivniji potres modernih vremena, procenjuje se da je u njemu stradalo oko 245.000 ljudi.
Šanhi potres (1556.) Najsmrtonosniji potres u istoriji čovečanstva za koji se procenjuje da je odneo 830.000 ljudskih života u Kini.
Potres u Čileu (22. maj 1960) - Zahvatio je površinu od 140.000 km² u blizini grada Valdivia. Zemljište je spušteno za 2 metra, nekoliko gradova je zbrisano, 25 ostrva čileanskog arhipelaga je potopljeno, a izdugnuta su neka nova. Reke Čilean, Rio Bio i Nuble su promenile su pravac kretanja. Kao prateća pojava, proradio je i vulkan Riniče, nakon 40 godina mirovanja. Topografske karte su bile neupotrebljive. Poginulo je oko 6.000 stanovnika. Ovo je najjači zemljotres zabeležen ikada, zabeležena je jačina od 9,5 stepeni Rihtera i 12 stepeni MKZ skale.

   



Izvor: Wikipedia

Tektonika ploča

Tektonika ploča je geološka teorija koja objašnjava pomeranja ploča Zemljine kore velikih razmera. Teorija uključuje, ali ujedno i zamenjuje, stariju hipotezu pomeranja kontinenata, koja datira iz prve polovine 20. veka, i koncept širenja morskog dna razvijen tokom 1960-ih godina.

Spoljni deo Zemlje se sastoji od dva sloja: spoljne ljuske (litosfera) koja obuhvata koru i kruti gornji deo omotača, a ispod litosfere se nalazi astenosfera. Iako u krutom stanju, astenosfera ima relativno nisku viskoznost i smičuću moć pa se zato, posmatrano u geološkoj vremenskoj skali, može smatrati fluidom. Ispod astenosfere se nalazi krući donji omotač, čije je fazno stanje nije posledica manjih temperatura, već visokog pritiska.

Litosfera je razlomljena (izdeljena) na tzv. litosferne ploče (tektonske ploče). Postoji sedam glavnih i još mnogo manjih ploča. Litosferne ploče plutaju na astenosferi. Postoje tri tipa granica među pločama:
konvergentne granice,
divergentne granice i
transformne granice.

Potresi, vulkanska aktivnost, izdizanje planinskih lanaca pa i oblikovanje okeanskih jaruga se pojavljuje duž granica ploča. Bočno se pomeranje ploča obično odvija brzinama od 0.66 do 8.50 cm godišnje.

Razvoj ideje

Teorija tektonike ploča vuče korene iz hipoteze pomeranja kontinenata. Koncept širenja morskog dna prvi je put predložio u ranim 1960-im Robert S. Dajc, iako se obično pripisuje Hariju Hesu.

Prvi čvrsti dokazi o tačnosti teorije bili su magnetske anomalije, koje su definisane kao simetrične, paralelne pruge slične magnetizacije na morskom dnu, sa obe strane srednjeokeanskog grebena. Razvijanje tehnika seizmičke grafičke dijagnostike i primena u zoni Vadati-Beniof, u kombinaciji s brojnim drugim geološkim istraživanjima, vrlo je brzo učvrstilo tektoniku ploča kao teoriju s izvanrednim mogućnostima objašnjavanja i predviđanja različitih pojava.

Proučavanje dubokog okeanskog dna bilo je presudno za razvoj teorije - disciplina dubokomorske marinske geologije je bukvalno procvetala 1960-ih. Shodno tome, teorija tektonike ploča razvila se tokom kasnih 1960-ih, od kada je univerzalno prihvaćena od svih geonaučnika. Teorija je revolucionizovala geonauke zbog svoje moći ujedinjavanja i objašnjavanja različitih geoloških pojava.

Osnovni principi

Podela spoljnih delova Zemljine unutrašnjosti u litosferu i astenosferu zasnovana je na njihovim mehaničkim razlikama i načinu prenošenja toplote. Litosfera je hladnija i kruća, dok je astenosfera toplija i mehanički slabija. Takođe, litosfera gubi toplotu kondukcijom, a astenosfera prenosi toplotu konvekcijom i ima gotovo adijabatski temeperaturni gradijent. Ta se podela ne bi smela mešati s hemijskom podelom Zemlje na jezgro, omotač i koru. Litosfera se sastoji i od kore i od dela omotača. Određeni deo omotača može pripadati litosferi, ali i astenosferi u različitom vremenu, što zavisi od temperature, pritiska i smičućoj sili. Osnovni je princip tektonike ploča taj da litosfera postoji u obliku odvojenih i zasebnih ploča koje plutaju na viskoelastičnoj krutoj astenosferi. Pomeranje ploča se odvija u rasponu od nekoliko milimetara godišnje (brzina rasta noktiju), pa do oko 5 centimetara godišnje (brzina rasta kose).

Ploče su oko 100 km debele i sastoje se od litosferskog omotača prekrivenog s jednim od dva tipa kore: okeanskom korom (stari naziv je sima) ili kontinentalnom korom (stari naziv je sial). Ova dva tipa kore se razlikuju u debljini - kontinentalna je kora znatno deblja od okeanske (reda veličine 50 km nasuprot 5 km).

Ploče se susreću duž granica ploča, koje su obično povezane s geološkim događajima poput zemljotresa i stvaranjem topoloških oblika kao što su planine, vulkani i okeanski jarkovi. Većina aktivnih vulkana javlja se na granicama ploča, s Pacifičkim vatrenim prstenom kao najaktivnijim i najpoznatijim.

Tektonske ploče mogu uključivati kontinentalnu ili okeansku koru, ali tipično jedna ploča sadrži obe. Npr. Afrička ploča uključuje i kontinent i delove Atlantskog i Indijskog okeana. Razlika imeđu kontinentalne i okeanske kore zasnovana je na gustini minerala koji ih izgrađuju - okeanska je kora gušća od kontinentalne zbog različitih udela raznih elemenata, i silicijuma. Okeanska kora (bazična) je gušća jer ima manje silicija i više teških elemenata od kontinentalne kore (felzične). Rezultat toga je da okeanska kora leži ispod nivoa mora (npr. većina Pacifičke ploče), dok je kontinentalna kora izbačena iznad nivoa mora (zbog principa izostazije).

Tipovi granica ploča

Postoje tri tipa granica ploča, koji su okarakterisani načinom na koji se ploče pomeraju relativno jedna prema drugoj, a povezane su s različitim površinskim fenomenima. To su:
Transformne granice, koje se javljaju na mestu gde ploče klize jedna pored druge duž transformnog raseda. Relativno pomeranje dve ploče je ili sinistralno (na levo u odnosu na posmatrača) ili dekstralno (na desno u odnosu na posmatrača).
Divergentne granice se javljaju na mestu gde se dve ploče odmiču jedna od druge (to su srednjeokeanski grebeni i aktivne zone cepanja kao što je Istočnoafrička brazda).
Konvergentne granice (ili aktivne ivice) se javljaju na mestu gde se dve ploče pomeraju jedna prema drugoj obično stvarajući zonu subdukcije (ako jedna ploča tone pod drugu) ili kontinentalne kolizije (ako obe ploče sadrže kontinentalnu koru). Dubokomorski jarkovi su tipični za zone subdukcije. Zbog trenja i zagrevanja subdukovane ploče, gotovo su uvek vezane sa vulkanizmom. Najbolji primeri za ove procese su Andi u Južnoj Americi i japanski ostrvski luk.

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/dc/Tectonic_plate_boundaries2.png/350px-Tectonic_plate_boundaries2.png
Tri tipa granica ploča: (1) astenosfera (2) litosfera (3) vruća tačka (4) okeanska kora (5) subdukcijska ploča (6) kontinentalna kora (7) kontinentalna riftna zona (mlada granica ploča) ( konvergentna granica ploča (9) divergentna granica ploča (10) transformna granica ploča (11) vulkanski štit (12) šireći okeanski greben (13) konvergentna granica ploča (14) stratovulkan (15) ostrvski luk (16) ploča (17) astenosfera (18) jarak

Transformne (konzervativne) granice

Zbog trenja ploče ne mogu jednostavno kliziti jedna pored druge. Tačnije, pritisak se povećava u obe ploče sve dok se ne dostigne stepen prekoračenja praga deformacije stena, kada se akumulirana potencijalna energija oslobađa u vidu deformacije na obe strane raseda. Deformacija je akumulativna i trenutna, i zavisi od reologije stene - rastegljiva donja kora i omotač akumuliraju deformaciju postupeno putem smicanja, pri čemu krhka gornja kora reaguje lomljenjem ili trenutnim otpuštanjem pritisaka, koje izaziva kretanje duž raseda. Rastegljiva površina raseda može takođe otpustiti pritisak kada je stepen deformacije prevelik. Energija otpuštena trenutnim pritiskom je uzrok potresa, učestalog fenomena duž transformnih granica.

Dobar primer ovog tipa granice ploča jeste rased San Andreas, koji se nalazi na zapadnoj obali Severne Amerike i deo je izuzetno složenog sistema raseda na tom području. Na ovoj se lokaciji Pacifička i Severnoamerička ploča pomeraju jedna prema drugoj na takav način da se Pacifička ploča pomera prema severozapadu u odnosu na Severnoameričku. Drugi primeri transformnih raseda uključuju Alpski rased na Novom Zelandu, i Severnoanatolijski rased u Turskoj. Transformni rasedi se nalaze i kao izdanci na krestama srednjeokeanskog grebena.

Divergentne (konstruktivne) granice

Na divergentnim se granicama dve ploče razmiču i na taj način stvaraju prostor koji se puni novim materijalom kore, koji potiče od magme nakupljene ispod. Poreklo je nove divergentne granice na trostrukom čvoru, za koji se smatra da je povezan s fenomenom poznatim kao vruće tačke. To su mesta na kojima neizmerno velike konvekcijske ćelije donose jako velike količine vrućeg astenosferskog materijala blizu površine, pa se stoga smatra da je kinetička energija na tim mestima dovoljna za razlamanje litosfere. Vruća tačka koja je podstaknula stvaranje sistema Srednjeatlantskog grebena trenutno se nalazi ispod Islanda koji se proširuje brzinom od nekoliko centimetara u jednom veku.

Divergentne granice su predstavljene u okeanskoj litosferi sistemom okeanskih grebena, kao što su Srednjeatlantski greben i Istočnopacifičko uzvišenje, a u kontinentalnoj litosferi dolinama brazdanja kao što je poznata Istočnoafrička brazda. Divergentne granice mogu stvoriti masivne zone rasedanja u sistemu srednjeokeanskog grebena. Generalno, širenje nije uniformno pa se masivni transformni rasedi pojavljuju tamo gde su različite brzine širenja susednih blokova stena. To su pukotinske zone a glavni su izvor podmorskih potresa. Karte morskog dna pokazuju vrlo čudan obrazac blokovitih struktura koje su odeljene linearnim elementima upravnim na osu grebena. Ovaj proces postaje jasniji ako posmatramo morsko dno između pukotinskih zona kao pokretnu traku koja odnosi greben od središta širenja na svakoj strani jaruge. Kresta starijih grebena, paralelna trenutnom centru širenja, biće starija i dublja (zbog termalne kontrakcije i tonjenja).
 
Promena magnetnog polariteta

Upravo je na srednjeokeanskim grebenima nađen jedan od ključnih principa koji je uzrokovao prihvatanje hipoteze širenja morskog dna. Vazdušna geomagnetna istraživanja pokazala su neobičan uzorak simetričnih pruga promena magnetnog polariteta na suprotnim stranama osa grebena. Uzorak je bio previše pravilan da bi se mogao smatrati slučajnim jer su se širine naspramnih traka previše dobro poklapale. Naučnici su proučavali polarne promene i napravili vezu. Magnetne su se trake direktno poklapale sa Zemljinim polarnim promenama, što je potvrđeno merenjem starosti stena u svakoj traci. Te nam trake pružaju kartu u vremenu i prostoru pomoću kojih se mogu odrediti i brzina širenja i polarna pomeranja.


Most preko Alfagja brazda blizu Grindavika na poluostrvu Rejkjanes na jugozapadu Islanda. Granica Evroazijske i Severnoameričke kontinentalne tektonske ploče.


Promena magnetnog polariteta

Konvergentne (destruktivne) granice

Priroda konvergentnih granica ovisi o tipu litosfere ploča koje se sudaraju. Na mestu gde se gusta okeanska ploča sudara s manje gustom kontinentalnom pločom, okeanska ploča se po pravilu podvlači zbog većeg uzgona kontinentalne litosfere, oblikujući zonu subdukcije. Na površini, topografski primetan obično okeanski jarak na okeanskoj strani i planinski lanac na kontinentalnoj strani. Primer zone subdukcije okean-kontinent je područje duž zapadne obale Južne Amerike gde se okeanska ploča subdukje pod kontinentalnu Južnoameričku ploču.

Dok je proces neposredno povezan sa stvaranjem rastopa iznad tonuće ploče, zbog čega dolazi do površinskog vulkanizma, još uvek predmet rasprava u geološkoj zajednici, opšteprihvaćeni konsenzus istraživanja koja su u toku ukazuje na to da glavni doprinos daju volatili. Kako ploča koja se subdukuje tone, njena temperatura raste zbog čega otpušta volatile (od kojih je najvažnija voda) zarobljene u poroznoj okeanskoj kori. Voda se izdiže u omotač naležuće ploče, smanjuje temperaturu rastopa okolnih stena pa proizvodi rastop (magmu) s velikim količinama otopljenog gasa. Ovaj se rastop uzdiže do površine i izvor je nekih od najeksplozivnijih vulkana na Zemlji zbog velike zapremine ekstremno stisnutih gasova (npr. Etna, Vezuv). Na ovaj se način oblikuju dugi vulkanski lanci u unutrašnjosti kontinentalnog šelfa i paralelno njemu. Kontinentalna kičma Južne Amerike obiluje ovim tipom vulkanskog izdizanja planina zbog subdukcije Nazca ploče. U Severnoj Americi je planinski lanac Kaskad, koji se proteže južno od Sijera Nevade u Kaliforniji, takođe ovog tipa. Takvi vulkani okarakterisani su promenljivim periodima mirovanja i epizodnim erupcijama koje započinju ispuštanjem eksplozivnih gasova sa finim česticama staklastog vulkanskog pepela i sunđerastog materijala. Celom ivicom Pacifičkog okeana protežu se vulkani pa je poznat pod nazivom Pacifički vatreni prsten.

Na mestima gde se dve kontinentalne ploče sudaraju, ploče se ili ispupčuju i zbijaju, ili se jedna ploča potkopava ispod ili (u nekim slučajevima) prelazi preko druge. Svako od tih delovanja stvara prostrane planinske lance. Najdramatičniji rezultat tih procesa se može videti na mestu gde se severna ivica Indijske ploče podvlači pod deo Evroazijsku ploču izdižući je i stvarajući Himalaje i Tibetski plato. Ovo je takođe uzrok deformacije Azijskog kontinenta prema zapadu i prema istoku na svakoj strani kolizije.

Kada se dve okeanske ploče primiču jedna prema drugoj, obično stvaraju ostrvski luk kako se jedna ploča subdukuje pod drugu. Luk je formiran vulkanima koji eruptiraju kroz naležeću ploču kako se ispod nje rastapa tonuća ploča. Lučni oblik se pojavljuje zbog sferične površine Zemlje (kada nožem zarežemo koru pomorandže, može se uočiti luk koji je napravljen ravnom ivicom noža). Duboka podmorska jaruga smeštena je ispred takvog luka na mestu gde gušća ploča tone. Odličan primer za ovaj tip konvergencije ploča bi bili Japan i Aleuti na Aljasci.


Konvergencija okeanske i kontinentalne kore: (1) okeanska kora (2) litosfera (3) astenosfera (4) kontinentalna kora (5) vulkanski luk (6) jarak


Konvergencija kontinentalne i kontinentalne kore: (1) kontinentalna kora (2) litosfera (3) astenosfera (4) drevna okeanska kora (5) planinski lanac (6) visoki plato


Konvergencija okeanske i okeanske kore: (1) okeanska kora (2) litosfera (3) astenosfera (4) kontinentalna kora (5) jarak (5) ostrvski luk

Ploče se mogu sudarati pod kosim uglom pre nego frontalno (npr. jedna se ploča pomera prema severu, druga prema jugoistoku), što može uzrokovati pružno rasedanje duž zone kolizije, kao dodatak subdukciji.

Nisu sve granice ploča lako definisane - neke su široki pojasevi čiji su pokreti naučnicima nejasni. Primer za to jeste mediteransko-alpska granica, koja uključuje dve velike ploče i nekoliko mikroploča. Granice ploča ne moraju se nužno poklapati s onim od kontinenata. Npr. Severnoamerička ploča ne pokriva samo Severnu Ameriku, nego i dalekoistočni Sibir i severni Japan.

Sile koje uzrokuju pokretanje ploča

Ploče se mogu kretati zbog odnosa gustine okeanske litosfere i slabosti astenosfere. Gubitak toplote iz omotača pravi je izvor energije koja pokreće tektoniku ploča, iako se više ne smatra da ploče pasivno plove po astenosferskim konvekcijskim strujama. Umesto toga, prihvaćeno je da velika gustina okeanske litosfere, koja tone u subdukcijskim zonama, pokreće ploče. U početku, kada se formira na srednjeokeanskim grebenima, okeanska litosfera je manje gustine od astenosfere u podlozi, ali s vremenom postaje sve gušća, kako se konduktivno hladi i zadebljava. Veća gustina starije litosfere u odnosu na astenosferu dopušta tonjenje duboko u omotač u subdukcijskim zonama, na taj način proizvodeći najveći deo pokretačke sile tektonike ploča. Slabost astenosfere dopušta pločama da se s lakoćom kreću prema zonama subdukcije.

Dvodimenzionalna i trodimenzionalna vizuelna dijagnostika Zemljine unutrašnjosti (seizmička tomografija) ukazuje na postojanje poprečne heterogene raspodele gustine kroz omotač. Takve varijacije u gustini mogu biti uzrokovane različitim hemizmom stena, različitim kristalnim strukturama ili termalnom ekspanzijom i kontrakcijom zbog toplotne energije. Manifestacija ove poprečne heterogenosti gustina je konvekcija omotača zbog sila uzgona. Kako je tačno konvekcija plašta posredno i neposredno povezana sa pomeranjem ploča, pitanje je sadašnjih istraživanja i rasprava u geodinamici. Ova energija mora se nekako prenositi u litosferu da bi se ploče pomerale. U osnovi postoje dva tipa sila koje bi mogle uticati na kretanje ploča: trenje i gravitacija.

Trenje
Temeljni otpor
Konvekcijske struje velikih razmera u gornjem omotaču prenose se kroz astenosferu - pomeranje je izazvano pojavom trenja između astenosfere i litosfere.
Usisavanje ploče
Lokalne konvekcijske struje vrše guranje ploča na dole u subdukcijskim zonama u okeanskim jarugama, pri čemu dolazi do trenja.

Gravitacija
Gravitacijsko klizanje
Na pomeranje ploča utiče to što se ploče na srednjeokeanskim grebenima nalaze na većoj visini. Kako se okeanska litosfera formira iz vrućeg materijala omotača na grebenima, koji se šire, postepeno se hladi i s vremenom (samim tim i s udaljenosti od grebena) zadebljava. Hladna okeanska litosfera značajno je gušća od vrućeg materijala omotača od kojeg potiče, pa s povećanjem debljine postupno tone u omotač da bi nadomestila veće opterećenje. Rezultat je neznatni poprečni nagib s udaljenosti od ose grebena.

Vrlo se često u geofizičkoj zajednici i još češće u geološkoj literaturi za niže školstvo ovaj proces referira kao potiskivanje od grebena. Ovo je u stvari pogrešan naziv s obzirom da se ništa ne potiskuje i da su tenzijske osobine dominantne duž grebena. Mnogo bi preciznije bilo imenovati ovaj mehanizam kao gravitacijsko tonjenje, s obzirom da ukupna varijabilnost topografije duž ploče može značajno varirati, a topografija širećih grebena samo je najistaknutija osobina. Na primer:
1. Savitljivo udubljivanje litosfere pre nego što potone ispod susedne ploče, na primer, izaziva jasno topografsko obeležje, koje može poremetiti ili barem izvršiti uticaj na promenu topografije okeanskih grebena.
2. Perjanice omotača (engl. mantle plumes) vrše udare na donjoj strani tektonskih ploča pa mogu drastično promeniti topografiju okeanskog dna.
Povlačenje ploče
Pomeranje ploča izazvano je težinom hladnih, gustih ploča koje tonu u omotač na mestu jaruga. Izdizanje materijala na srednjeokeanskim grebenima gotovo je sigurno deo ove konvekcije. Neki su raniji modeli tektonike ploča uzimali da ploče plove na vrhu konvekcijskih polja kao pokretne trake. Međutim, većina današnjih naučnika smatra da astenosfera nije dovoljno jaka da direktno uzrokuje pomeranja trenjem tih osnovnih sila. Povlačenje ploče je široko prihvaćeno kao dominantna sila koja deluje na ploče. Današnji modeli upućuju na to da usisavanje na mestu jaruga takođe igra važnu ulogu. Ipak, treba uzeti u obzir da Severnoamerička ploča, na primer, nigde nije subdukovana, a ipak se kreće, kao i Afrička, Evroazijska i Antarktička ploča. Sveobuhvatna pokretačka sila za pomeranje ploča i njen izvor energije ostaju predmet daljnjih istraživanja.

Spoljne sile

U istraživanju koje je objavljeno u januarsko-februarskom broju časopisa 2006. godine Američkog geološkog društva, grupa italijanskih i američkih naučnika prosudila je da se ploče pomeraju prema zapadu zbog Zemljine rotacije i rezultirajućeg trenja usled Mesečeve gravitacije. Kako Zemlja rotira istočno u odnosu na Mesec, njegova gravitacija lagano gura Zemljin površinski sloj nazad prema zapadu. Takođe je pretpostavljeno (premda kontroverzno) da ovo može objasniti zašto Venera i Mars nemaju tektoniku ploča, Venera nema mesec, a Marsovi meseci su premali da bi mogli imati gravitacijski uticaj na Mars.

Međutim, ovo nije novi argument - izvorno ga je pretpostavio Alfred Vegener, a suprotstavio mu se fizičar Harold Džefris, koji je izračunao da bi potrebna magnituda trenja uzrokovanog Mesečevom gravitacijom vrlo brzo zaustavila rotaciju Zemlje. Mnoge ploče se pomeraju prema severu i prema istoku, a dominantno pomeranje prema zapadu Pacifičkog basena proizlazi iz odstupanja pacifičkog centra širenja prema istoku (što nije predviđena manifestacija lunarnih sila). Ipak, pretpostavljeno je da, relativno prema donjem omotaču, kod svih ploča postoji neznatna komponentna pomeranja prema zapadu.

Relativni značaj svakog mehanizma

Stvarni vektor pomeranja ploča mora biti funkcija svih sila koje deluju na ploču. Doduše, tako ostaje nejasan stepen uticaja pojedinih procesa koji deluju na pojedine tektonske ploče.

Raznolikost geodinamičkih okvira i svojstava pojedine ploče mora jasno rezultirati u razlikama stepena uticaja takvih procesa na pokretanje ploče. Jedna metoda rešavanja ovog problema je uzimanje u obzir brzine pomeranja pojedine ploče i dostupnih argumenata za svaku pokretačku silu ploče, koliko god je to moguće.

Jedna od najznačajnijih nađenih korelacija jeste da se ploče prikačene na subdukovanu ploču pomeraju mnogo brže od onih koje to nisu. Na primer, Pacifička ploča je većim delom okružena subdukcijskim zonama (tzv. Vatreni prsten) i pomera se mnogo brže nego ploče Atlantskog basena, koje su prikačene (možda bi se moglo reći zavarene) na susedne kontinente umesto za subdukovanu ploču. Stoga se smatra da su sile povezane s pločom, koja se kreće prema dole (guranje ploče i usisavanje ploče), pokretačke sile koje određuju pomeranje ploče.

Uprkos tome, pokretačke sile pomeranja ploča su još uvek veoma aktivna tema rasprava i istraživanja u geofizičkoj zajednici.


Pomeranje ploča zasnovano na podacima NASA GPS satelita JPL. Vektori pokazuju smer i magnitudu kretanja.

Tektonske ploče

Najveće ploče su:
Afrička ploča, pokriva Afriku - kontinentalna ploča
Antarktička ploča, pokriva Antarktiku - kontinentalna ploča
Indo-australijska ploča, pokriva Australiju i Indiju - kontinentalna ploča
Evroazijska ploča pokriva Aziju i Evropu - kontinentalna ploča
Severnoamerička ploča pokriva Severnu Ameriku i severoistočni Sibir - kontinentalna ploča
Južnoamerička ploča pokriva Južnu Ameriku - kontinentalna ploča
Pacifička ploča, pokriva Pacifički okean – okeanska ploča.

U značajne manje ploče spadaju Arabijska ploča, Karipska ploča, Huan de Fuka ploča, Nazka ploča, Filipinska ploča i Scotia ploča.

Pomeranje ploča je uzrokovalo nastajanje i raspadanje kontinenata kroz vreme, uključujući povremene nastanke superkontinenta koji su činile većina ili sve kontinente. Smatra se da je prvi superkontinent Rodina nastao pre negde oko milijardu godina i da je bio sačinjen od većine Zemljinih kontinenata, a da se raspao na pet kontinenata pre negde oko 600 miliona godina. Pomeranje ploča uzrokovalo je formiranje i dezintegraciju kontinenata kroz geološko vreme, uključujući povremeno formiranje superkontinenata, koji su uključivali većinu ili sve kontinente. Najpoznatiji superkontinent bila je Pangea koja se raspala na Lauraziju (od koje su nastale Severna Amerika i Eurazija) i Gondvanu (od koje su nastali ostali kontinenti).


Raspored tektonskih ploča



Izvor: Wikipedia

Rased

Rasedi su mehanički diskontinuiteti stenske mase, po kojima se odigralo kretanje.

Prilikom rasedanja dolazi do kretanja blokova (krila) raseda. Površ po kojoj su relativno kretani blokovi, naziva se rasedna površ. Ukoliko je rasedna površ pod nekim uglom u odnosu na horizontalu, razlikuje se povlatno krilo, iznad, i podinsko krilo, ispod rasedne površi.

Ukupno odstojanje dve tačke, koje su pre rasedanja bile sastavljene, naziva se celokupno kretanje, koje se predstavlja vektorom definisanim elementima: padom, dužinom i smerom relativnog kretanja blokova. Horizontalna komponenta relativnog kretanja blokova je hod, a vertikalna - skok raseda.

Prema relativnom kretanju krila, rasedi se dele na:
normalne ili gravitacione rasede, kod kojih je jedno krilo spušteno;
reversne rasede, kod kojih je kretano povlatno krilo naviše, uz kosu rasednu površ;
rasede horizontalnog tipa (transkurentni rasedi), koji mogu biti levi i desni. Njihovo kretanje se određuje na taj način što posmatrač zamišlja sa blok na kome stoji miruje, dok se blok sa druge strane raseda kreće na levo (levi transkurentni rased) ili na desno (desni transkurentni rased). Transformni rasedi su posebna vrsta raseda horizontalnog tipa u oblasti srednjeokeanskih grebena.

Prema sklopu okoline, odnosno, prema odnosu na glavne strukture područja, rasedi se dele na:
longitudinalne - paralelne sa pružanjem slojeva, odnosno, paralelne sa osama većih nabornih struktura;
poprečne (transverzalne) rasde, upravne na pružanje slojeva;
kose (dijagonalne) rasede, koji su u odnosu na pružanje slojeva pod nekim uglom.

Prema padnom uglu rasedne površi, izvršena je podela raseda na: horizontalne i subhorizontalne (0-10°), blagog pada (10-30°), srednjeg pada (30-60°), strmog pada (60-80°) i subvertikalne i vertikalne rasede (80-90°). Posebni tipovi subvertikalnih raseda a padom različitog smera u različitim tačkama duž pružanja, nazivaju se ezitativni


Rased, vidljiv na uzorku krečnjaka



Izvor: Wikipedia

Fokalni mehanizam

Fokalni mehanizam zemljotresa opisuje neelastične deformacije u oblasti hipocentra, koje generišu seizmičke talase. S obzirom na to da je ovaj proces vezan za rased, pokazuje orijentaciju rasedne površi koja je kretana, kao i vektor kretanja. Fokalni mehanizmi su izvedeni od rešenja momenta tenzora zemljotresa, dobijenog na osnovu proučavanja seizmičkih talasa. Danas se podaci o svojstvima seizmičkih talasa dobijaju u digitalnom vidu, ali su to, i dalje, nedovoljni podaci za lako rešavanje momenta tenzora. Ranije, kada su ovi podaci bili analogni, fokalni mehanizam određivao se proučavanjem prvih talasa koji dolaze iz hipocentra.

Rešenje momenta tenzora

Rešenje momenta tenzora se obično prikazuje grafički, na polarnim dijagramima (na Šmitovoj mreži). Energija, koja je oslobođena tokom zemljotresa, u jednom pravcu pomeraja i u jednoj rasednoj ravni, može se modelovati, tako da se istaknu dva područja, matematički opisana kao specijalni slučaj tenzora drugog reda (slično kao kod stresa). Ovaj model naziva se moment tenzora.

Zemljotresi koji nisu uzrokovani aktivnošću raseda, imaju nešto drugačiji princip oslobađanja energije. U slučaju podzemnih nuklearnih eksplozija, na primer, seizmički moment tenzora je izotropan, i ova razlika dozvoljava da se ovakve eksplozije lako izdvoje od njihovog seizmičkog odgovora.

Grafički prikaz

Podaci dobijeni nakon zemljotresa nanose se na polarni dijagram u stereografskog projekciji, i to na donju hemisferu (Šmitova mreža). Da bi se, na mreži, odredio položaj pojedinačnih podataka, koriste se dva podatka - azimut seizmološke stanice, i ugao emergencije (što je ugao otklona seizmičkog zraka od vertikale, u tački u kojoj je zrak napustio hipocentar). Taj ugao se računa na osnovu standardizovanih tabela podataka, koje opisuju vezu između ugla i razdaljine između hipocentra i seizmološke stanice, na kojoj se vrši registracija. Po dogovoru, zabojena polja se koriste za podatke sa seizmoloških stanica, gde su prvi nailasci talasa imali pozitivnu amplitudu (kompresioni talasi), dok se bela polja koriste za stanice koje su prvo registrovale talase sa negativnim vrednostima amlituda (tenzioni talasi). Na taj način, zabojena polja označavaju prostor gde je izvršena kompresija, C, dok su bela polja oznaka za prostor gde je delovala tenzija, T. Umesto ovih oznaka, koriste se još i oznake P i E, koji označavaju pritisak i ekstenziju (polja gde je delovao pritisak su zabojena, a gde je delovala ekstenzija bela, isto kao i u prethodnom slučaju).



Izvor: Wikipedia

Nema šta da kažem, samo da ocenim temu i da begam 

Пожар

Пожар је неконтролисано ширење ватре у простору наносећи материјалну штету, а неретко односећи и људске животе.

Заштита животне средине

Пожари су један од главних узрочника уништавања шума. Примера има много, а један од драстичнијих је пожар у Висконсину и Мичигену (САД) који се десио 1871. године када је уништио 1,7 милиона хектара шуме и однео 2.200 људских живота. У Сибиру, 1915. године, пожар је уништио милион m² шуме. Чађ која је прекрила небо онемогућила је продор сунчевих зрака и температура се спустила за неколико степени.

Постоје и биљне врсте које су отпорне на пожар. Такав је случај са еукалиптусом. Наиме, чак и када изгори у пожару, еукалиптус се обнавља. По мишљењу научника, за то је одговорно посебно ткиво које регенерише изгубљене делове и које се налази у дубљим слојевима стабла ове биљке (док је код других врста као што је храст, ово ткиво близу коре).[1]

Мере против пожара
Коришћење незапаљивих или самогасећих материјала.
Опремање просторија сензорима који реагују на повишену темепературу уз коришћење уређаја који распрскују воду.
Обезбеђење противпожарних путева.
Обележавање локација где је забрањено коришћење отвореног пламена или алата који варничи (нпр рудници)

Начини гашења пожара

За сваку ватру пожар потребна су три елемента:
гориво - материјал који гори
температура паљења материјала који гори
кисеоник

Укидањем једног од та три елемента пожар се гаси.


Izvor: Wikipedia

hvala kolega 
mozemo zajedno da radimo na ovoj temi... prirodne katastrofe = ima ih previse... pa neka nam se pridruze i ostali 

Fala- moglo bi  Baš kad sam čitao ovo gore za cunami, setih se kada je u prošlom veku otpao komad planine u neki fjord, gore u Švedskoj, i podigao ogroman tals. Srećom taj deo je bio pust po pitanju naselja.