Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on. "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama. "Boze, pravi klisei americkih filmova" pomislih. Sve je bilo tu: pijana Balkanka sa sve cetir uvis, koja glodje jagnjecu butkicu i zelenooki muzjak utucenog pogleda, pod satorom usred prasume uz zvuke Sinana i pljusak kisele kise... I kome naravno nista od svega toga nije jasno, ali mu je prilicno interesanto.

I dok je oluja besnela oko nas, oluja nepoznatih osecanja slomila je i poslednji napor volje da se oduprem iskonskom porivu kome se je tracak mog razuma uzaludno suprotstavjao. I rekoh sebi: "Zaj... razum - ipak u meni lezi animalna priroda". "Vodjenje ljubavi sa mnom, moja draga, svrstava te u ljubitelje sodomije. Da li si ikada gledala Opstanak i onu emisiju o parenju tigrova?" - rece On smeseci se zavodnicko-seretski. "Parenje tigrova, on ce meni" - pomislih - "pokazacu ja tipu sta znaci prava tigrica".


-Oh, moj Boze -rekoh sebi - kakav li je to bio splet okolnosti?

I kao da mi cita misli, rece: "Zar ne mislis da su okolnosti koje nas spojise toliko cudne da bi prosto bilo uvredljvo odupreti se nasem spoju?" A sumom je odjekivalo "je*o nas onaj ko nas sastavi".

"je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi... JEBO NAS ONAJ KOJI NAS SASTAVI!".
- STANI! - rekoh u bunilu - znas onaj vic o partizanima koji su se sakrili u bunar bezeci od nemaca?
A on ce meni ..."pa naravno,nije pametno uvek vikati".
"Pa naravno," - uzvratih - "ali je pravo uzivancija pustiti glas kada reprezentacija tvoje zemlje do nogu tuce protivnika". Skoro zaboravljeni osecaj...

Ali, nisu se nasi pogledi sreli da bismo razglabali o sportu vec... Pogledah ga pravo u oci, lagano trepnuvsi par puta.
"Na ovo mora da padne" - "oprobani recept Skarlet O'Hara".
- je*ote - njegov je seksipilni glas odjekivao u meni i neumitno slamao aktivnost mozdanih mi vijuga- jesmo li dosli da lovimo randosite o kojima stizu izvestaji sa svih strana ili sta?

- U ovom trenutku su randositi poslednje sto mi je u glavi - nesto mnogo zabavnije mi se vrzma u istoj - rekoh.

U tom trenutku iznenada se ispred mene sruci pesak iz pravca neba.
"Pa dobro, zar u ovakvom trenutku?" - pomislih - "a jedino sto sam htela jeste da se malko igram sa ovim finim covekom".

"Cuda se desavaju" - izusti on kao da mi je citao misli.

"Cudo ce tek da se desi kada zavrsim sa jelom" - rekoh i uputih mu videces-ti-vec-sta-sam-mislila-pod-tim pogled. Znacajno osmehujuci se, nastavih sa obedom.

Jedem onu hranu, jede ona mene...
I tako, cekam ja njegov potez...
A nema ga njega,na svetu ovakvoga primerka...galantno pogrbljen,kudrav tek toliko da se naslute koreni latinskih ljubavnika sa majcine i kurda nomada sa oceve strane,recit,direktan...i nadasve strpljiv.
"Posle dobre hrane" - nastavi on posle duze pauze "prijala bi jedna fina setnja, pa ako si za... rado bih ti pravio drustvo... ne brini, ne ujedam... verovala ili ne, na ovom svetu jos uvek postoje dzentlmeni" nasmeja se i nastavi "... becka skola, istureno odeljenje..."
"Ma ko sisa dzentlemena ovde, kada prorade svi animalni instikti... nego, decko, da ja i ti batalimo nepotrebne stvarcice te tvoje becke skole i predjemo konacno na pravu stvar?"
"A shto ne bi moglo?" - rece covek i ja tada shvatih da preda mnom stoji Peja, glavom i narocito podbratkom, licno i nadasve personalno.
"Izvadicu stvar, a ti proceni jel prava"
"Ajme meni... ali avaj...ajme meni..." - zaculo se tada.
Uto izvadi poveliku drvenu pljosku,otkopca kais i rece "Priroda uglavnom sve uradi sama,de gucni jednu pa da pocnemo"
"Mega guc.. glok.. glok.. glok.."

Posmatrah ga u cudu i pomislih kako je povremeno prvi utisak pogresan.
"U mom slucaju skoro uvek...."
A bejase to prava kruska,domaca...i to u sred prasume... Pogled mi se zaustavi nedaleko od mesta na kome smo stajali.
Bljesak metalnog predmeta me je skoro zaslepeo,hipnoticka moc zlatnog odsjaja mi nije dozvoljavala da skrenem pogled,zato i nisam primetila sta se dogadjalo za to vreme iza mojih ledja... Skocih u stranu, povukavsi doticnog brbljivca za ruku. Veliki,snazni,brkati covek pojavio se iza odsjaja ogromnog zlatnog predmeta koji mu je visio sa vrata...shvatili smo da je to... zastadoh sa razmisljanjem na trenutak s nevericom u ocima...
Jeti sumadinac je narodna legenda koliko ja znam...pa ako ovo nije on....bestraga mi glava "Miljenko,jesi li to ti?!"

Jesam, covjece, jesam! Ma znas li koji je kreten ostavio onaj smrdljivi kiseli kupus ispod moje jabuke?eno neka kaca stoji jos od jutros tamo.Ja sve cekam u zasedi pa gledam oce l' doc' taj imbecil,al evo vec je mrak,a njega nema li nema.. Pomislih u sebi "hjaooooo pa to je mili moj kupuuuuuuus pronadjen!!!"
Zelim da postanem postena i odlucila sam da ga i ne uzimam.Za narednih tri mjeseca obezbijedjena sam sa C vitaminom.
Osim ako Miljenko ne opere noge u njemu. "Cudnih li misli..." - pomislih i pogledah u pravcu neba.
Gde nestade ljubav...da me 'ebes ako znam a i ako ne znam -- rece kombinezon i pocepa se po savovima. Srecom, konca ima u izobilju.


II


"Kakav san... e svasta sanjam!" - pomislih, lagano otvarajuci oci.
Nabijem jednu pa drugu pesnicu u oko, zavrtim u smeru kazaljke na satu i izvadim levu nogu iz sigurnosti toplog jorgana. Shvatim da mi je majka uvek govorila da ustajem na desnu zbog malera pa vratih levu pod jorgan. Odlucih da ipak ustanem na levu nogu, malo promene nikada nije na odmet. Ucini mi se da carape gledaju nekako znatizeljno u mene, protrljah jos jednom oci da se bolje rasanim. Sada znam... ona kaca... kiseli kupus... bese prouzrokovano "opojnim mirisom" tih divnih, tufnastih carapica smrdljusica. Posto sada vec sedim na ivici kreveta i fiksiram "smrdljusice"...pitam se sta bi mi valjalo ciniti danas, ali pre svega cu svakako morati da piskim. Fizioloske potrebe su cudo. To je jedna od onih stvari u zivotu sto se mora nema jos puno takvih stvari u zivotu. Dakle, ustajem. Tesko li je ujutru ustatiti uopste nije tesko ustatit popodne. I tako... misli mi odlutase daleko... daleko... cinilo se da ce ovaj dan biti kao i svaki drugi u nizu... a do kraja ove dosadne, neverovatne godine... ostalo je svega... par dana... treba izdrzati jos malo... jos samo malo... do konacnog cilja. E osecao sam se kao ona ajkula sto je izgubila trku do broda od ajkule iste duzine iste tezine i istog svega i kad je pitala ovu drugu kako ona joj odgovori:"EEEEEEEEEEEEEE". I ko zna dokle bi ludi Radoje udarao čekićem u svojoj kovačnici, da se iznenada... Buaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaa zacu se komsijina beba

"Ne vredi, ovog trenutka ustajem da spasim makar ovaj dan u svom zivotu"... pomislih i resih upravo to.Ali ne lezi vraze pojavi se djavo nenadano i nenajavljeno

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on. "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama. "Boze, pravi klisei americkih filmova" pomislih. Sve je bilo tu: pijana Balkanka sa sve cetir uvis, koja glodje jagnjecu butkicu i zelenooki muzjak utucenog pogleda, pod satorom usred prasume uz zvuke Sinana i pljusak kisele kise... I kome naravno nista od svega toga nije jasno, ali mu je prilicno interesanto.

I dok je oluja besnela oko nas, oluja nepoznatih osecanja slomila je i poslednji napor volje da se oduprem iskonskom porivu kome se je tracak mog razuma uzaludno suprotstavjao. I rekoh sebi: "Zaj... razum - ipak u meni lezi animalna priroda". "Vodjenje ljubavi sa mnom, moja draga, svrstava te u ljubitelje sodomije. Da li si ikada gledala Opstanak i onu emisiju o parenju tigrova?" - rece On smeseci se zavodnicko-seretski. "Parenje tigrova, on ce meni" - pomislih - "pokazacu ja tipu sta znaci prava tigrica".


-Oh, moj Boze -rekoh sebi - kakav li je to bio splet okolnosti?

I kao da mi cita misli, rece: "Zar ne mislis da su okolnosti koje nas spojise toliko cudne da bi prosto bilo uvredljvo odupreti se nasem spoju?" A sumom je odjekivalo "je*o nas onaj ko nas sastavi".

"je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi... JEBO NAS ONAJ KOJI NAS SASTAVI!".
- STANI! - rekoh u bunilu - znas onaj vic o partizanima koji su se sakrili u bunar bezeci od nemaca?
A on ce meni ..."pa naravno,nije pametno uvek vikati".
"Pa naravno," - uzvratih - "ali je pravo uzivancija pustiti glas kada reprezentacija tvoje zemlje do nogu tuce protivnika". Skoro zaboravljeni osecaj...

Ali, nisu se nasi pogledi sreli da bismo razglabali o sportu vec... Pogledah ga pravo u oci, lagano trepnuvsi par puta.
"Na ovo mora da padne" - "oprobani recept Skarlet O'Hara".
- je*ote - njegov je seksipilni glas odjekivao u meni i neumitno slamao aktivnost mozdanih mi vijuga- jesmo li dosli da lovimo randosite o kojima stizu izvestaji sa svih strana ili sta?

- U ovom trenutku su randositi poslednje sto mi je u glavi - nesto mnogo zabavnije mi se vrzma u istoj - rekoh.

U tom trenutku iznenada se ispred mene sruci pesak iz pravca neba.
"Pa dobro, zar u ovakvom trenutku?" - pomislih - "a jedino sto sam htela jeste da se malko igram sa ovim finim covekom".

"Cuda se desavaju" - izusti on kao da mi je citao misli.

"Cudo ce tek da se desi kada zavrsim sa jelom" - rekoh i uputih mu videces-ti-vec-sta-sam-mislila-pod-tim pogled. Znacajno osmehujuci se, nastavih sa obedom.

Jedem onu hranu, jede ona mene...
I tako, cekam ja njegov potez...
A nema ga njega,na svetu ovakvoga primerka...galantno pogrbljen,kudrav tek toliko da se naslute koreni latinskih ljubavnika sa majcine i kurda nomada sa oceve strane,recit,direktan...i nadasve strpljiv.
"Posle dobre hrane" - nastavi on posle duze pauze "prijala bi jedna fina setnja, pa ako si za... rado bih ti pravio drustvo... ne brini, ne ujedam... verovala ili ne, na ovom svetu jos uvek postoje dzentlmeni" nasmeja se i nastavi "... becka skola, istureno odeljenje..."
"Ma ko sisa dzentlemena ovde, kada prorade svi animalni instikti... nego, decko, da ja i ti batalimo nepotrebne stvarcice te tvoje becke skole i predjemo konacno na pravu stvar?"
"A shto ne bi moglo?" - rece covek i ja tada shvatih da preda mnom stoji Peja, glavom i narocito podbratkom, licno i nadasve personalno.
"Izvadicu stvar, a ti proceni jel prava"
"Ajme meni... ali avaj...ajme meni..." - zaculo se tada.
Uto izvadi poveliku drvenu pljosku,otkopca kais i rece "Priroda uglavnom sve uradi sama,de gucni jednu pa da pocnemo"
"Mega guc.. glok.. glok.. glok.."

Posmatrah ga u cudu i pomislih kako je povremeno prvi utisak pogresan.
"U mom slucaju skoro uvek...."
A bejase to prava kruska,domaca...i to u sred prasume... Pogled mi se zaustavi nedaleko od mesta na kome smo stajali.
Bljesak metalnog predmeta me je skoro zaslepeo,hipnoticka moc zlatnog odsjaja mi nije dozvoljavala da skrenem pogled,zato i nisam primetila sta se dogadjalo za to vreme iza mojih ledja... Skocih u stranu, povukavsi doticnog brbljivca za ruku. Veliki,snazni,brkati covek pojavio se iza odsjaja ogromnog zlatnog predmeta koji mu je visio sa vrata...shvatili smo da je to... zastadoh sa razmisljanjem na trenutak s nevericom u ocima...
Jeti sumadinac je narodna legenda koliko ja znam...pa ako ovo nije on....bestraga mi glava "Miljenko,jesi li to ti?!"

Jesam, covjece, jesam! Ma znas li koji je kreten ostavio onaj smrdljivi kiseli kupus ispod moje jabuke?eno neka kaca stoji jos od jutros tamo.Ja sve cekam u zasedi pa gledam oce l' doc' taj imbecil,al evo vec je mrak,a njega nema li nema.. Pomislih u sebi "hjaooooo pa to je mili moj kupuuuuuuus pronadjen!!!"
Zelim da postanem postena i odlucila sam da ga i ne uzimam.Za narednih tri mjeseca obezbijedjena sam sa C vitaminom.
Osim ako Miljenko ne opere noge u njemu. "Cudnih li misli..." - pomislih i pogledah u pravcu neba.
Gde nestade ljubav...da me 'ebes ako znam a i ako ne znam -- rece kombinezon i pocepa se po savovima. Srecom, konca ima u izobilju.


II


"Kakav san... e svasta sanjam!" - pomislih, lagano otvarajuci oci.
Nabijem jednu pa drugu pesnicu u oko, zavrtim u smeru kazaljke na satu i izvadim levu nogu iz sigurnosti toplog jorgana. Shvatim da mi je majka uvek govorila da ustajem na desnu zbog malera pa vratih levu pod jorgan. Odlucih da ipak ustanem na levu nogu, malo promene nikada nije na odmet. Ucini mi se da carape gledaju nekako znatizeljno u mene, protrljah jos jednom oci da se bolje rasanim. Sada znam... ona kaca... kiseli kupus... bese prouzrokovano "opojnim mirisom" tih divnih, tufnastih carapica smrdljusica. Posto sada vec sedim na ivici kreveta i fiksiram "smrdljusice"...pitam se sta bi mi valjalo ciniti danas, ali pre svega cu svakako morati da piskim. Fizioloske potrebe su cudo. To je jedna od onih stvari u zivotu sto se mora nema jos puno takvih stvari u zivotu. Dakle, ustajem. Tesko li je ujutru ustatiti uopste nije tesko ustatit popodne. I tako... misli mi odlutase daleko... daleko... cinilo se da ce ovaj dan biti kao i svaki drugi u nizu... a do kraja ove dosadne, neverovatne godine... ostalo je svega... par dana... treba izdrzati jos malo... jos samo malo... do konacnog cilja. E osecao sam se kao ona ajkula sto je izgubila trku do broda od ajkule iste duzine iste tezine i istog svega i kad je pitala ovu drugu kako ona joj odgovori:"EEEEEEEEEEEEEE". I ko zna dokle bi ludi Radoje udarao čekićem u svojoj kovačnici, da se iznenada... Buaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaa zacu se komsijina beba

"Ne vredi, ovog trenutka ustajem da spasim makar ovaj dan u svom zivotu"... pomislih i resih upravo to. Ali ne lezi vraze pojavi se djavo nenadano i nenajavljeno... u vidu zvonjave mobilnog telefona, sam djavo se javlja.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on. "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama. "Boze, pravi klisei americkih filmova" pomislih. Sve je bilo tu: pijana Balkanka sa sve cetir uvis, koja glodje jagnjecu butkicu i zelenooki muzjak utucenog pogleda, pod satorom usred prasume uz zvuke Sinana i pljusak kisele kise... I kome naravno nista od svega toga nije jasno, ali mu je prilicno interesanto.

I dok je oluja besnela oko nas, oluja nepoznatih osecanja slomila je i poslednji napor volje da se oduprem iskonskom porivu kome se je tracak mog razuma uzaludno suprotstavjao. I rekoh sebi: "Zaj... razum - ipak u meni lezi animalna priroda". "Vodjenje ljubavi sa mnom, moja draga, svrstava te u ljubitelje sodomije. Da li si ikada gledala Opstanak i onu emisiju o parenju tigrova?" - rece On smeseci se zavodnicko-seretski. "Parenje tigrova, on ce meni" - pomislih - "pokazacu ja tipu sta znaci prava tigrica".


-Oh, moj Boze -rekoh sebi - kakav li je to bio splet okolnosti?

I kao da mi cita misli, rece: "Zar ne mislis da su okolnosti koje nas spojise toliko cudne da bi prosto bilo uvredljvo odupreti se nasem spoju?" A sumom je odjekivalo "je*o nas onaj ko nas sastavi".

"je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi... JEBO NAS ONAJ KOJI NAS SASTAVI!".
- STANI! - rekoh u bunilu - znas onaj vic o partizanima koji su se sakrili u bunar bezeci od nemaca?
A on ce meni ..."pa naravno,nije pametno uvek vikati".
"Pa naravno," - uzvratih - "ali je pravo uzivancija pustiti glas kada reprezentacija tvoje zemlje do nogu tuce protivnika". Skoro zaboravljeni osecaj...

Ali, nisu se nasi pogledi sreli da bismo razglabali o sportu vec... Pogledah ga pravo u oci, lagano trepnuvsi par puta.
"Na ovo mora da padne" - "oprobani recept Skarlet O'Hara".
- je*ote - njegov je seksipilni glas odjekivao u meni i neumitno slamao aktivnost mozdanih mi vijuga- jesmo li dosli da lovimo randosite o kojima stizu izvestaji sa svih strana ili sta?

- U ovom trenutku su randositi poslednje sto mi je u glavi - nesto mnogo zabavnije mi se vrzma u istoj - rekoh.

U tom trenutku iznenada se ispred mene sruci pesak iz pravca neba.
"Pa dobro, zar u ovakvom trenutku?" - pomislih - "a jedino sto sam htela jeste da se malko igram sa ovim finim covekom".

"Cuda se desavaju" - izusti on kao da mi je citao misli.

"Cudo ce tek da se desi kada zavrsim sa jelom" - rekoh i uputih mu videces-ti-vec-sta-sam-mislila-pod-tim pogled. Znacajno osmehujuci se, nastavih sa obedom.

Jedem onu hranu, jede ona mene...
I tako, cekam ja njegov potez...
A nema ga njega,na svetu ovakvoga primerka...galantno pogrbljen,kudrav tek toliko da se naslute koreni latinskih ljubavnika sa majcine i kurda nomada sa oceve strane,recit,direktan...i nadasve strpljiv.
"Posle dobre hrane" - nastavi on posle duze pauze "prijala bi jedna fina setnja, pa ako si za... rado bih ti pravio drustvo... ne brini, ne ujedam... verovala ili ne, na ovom svetu jos uvek postoje dzentlmeni" nasmeja se i nastavi "... becka skola, istureno odeljenje..."
"Ma ko sisa dzentlemena ovde, kada prorade svi animalni instikti... nego, decko, da ja i ti batalimo nepotrebne stvarcice te tvoje becke skole i predjemo konacno na pravu stvar?"
"A shto ne bi moglo?" - rece covek i ja tada shvatih da preda mnom stoji Peja, glavom i narocito podbratkom, licno i nadasve personalno.
"Izvadicu stvar, a ti proceni jel prava"
"Ajme meni... ali avaj...ajme meni..." - zaculo se tada.
Uto izvadi poveliku drvenu pljosku,otkopca kais i rece "Priroda uglavnom sve uradi sama,de gucni jednu pa da pocnemo"
"Mega guc.. glok.. glok.. glok.."

Posmatrah ga u cudu i pomislih kako je povremeno prvi utisak pogresan.
"U mom slucaju skoro uvek...."
A bejase to prava kruska,domaca...i to u sred prasume... Pogled mi se zaustavi nedaleko od mesta na kome smo stajali.
Bljesak metalnog predmeta me je skoro zaslepeo,hipnoticka moc zlatnog odsjaja mi nije dozvoljavala da skrenem pogled,zato i nisam primetila sta se dogadjalo za to vreme iza mojih ledja... Skocih u stranu, povukavsi doticnog brbljivca za ruku. Veliki,snazni,brkati covek pojavio se iza odsjaja ogromnog zlatnog predmeta koji mu je visio sa vrata...shvatili smo da je to... zastadoh sa razmisljanjem na trenutak s nevericom u ocima...
Jeti sumadinac je narodna legenda koliko ja znam...pa ako ovo nije on....bestraga mi glava "Miljenko,jesi li to ti?!"

Jesam, covjece, jesam! Ma znas li koji je kreten ostavio onaj smrdljivi kiseli kupus ispod moje jabuke?eno neka kaca stoji jos od jutros tamo.Ja sve cekam u zasedi pa gledam oce l' doc' taj imbecil,al evo vec je mrak,a njega nema li nema.. Pomislih u sebi "hjaooooo pa to je mili moj kupuuuuuuus pronadjen!!!"
Zelim da postanem postena i odlucila sam da ga i ne uzimam.Za narednih tri mjeseca obezbijedjena sam sa C vitaminom.
Osim ako Miljenko ne opere noge u njemu. "Cudnih li misli..." - pomislih i pogledah u pravcu neba.
Gde nestade ljubav...da me 'ebes ako znam a i ako ne znam -- rece kombinezon i pocepa se po savovima. Srecom, konca ima u izobilju.


II


"Kakav san... e svasta sanjam!" - pomislih, lagano otvarajuci oci.
Nabijem jednu pa drugu pesnicu u oko, zavrtim u smeru kazaljke na satu i izvadim levu nogu iz sigurnosti toplog jorgana. Shvatim da mi je majka uvek govorila da ustajem na desnu zbog malera pa vratih levu pod jorgan. Odlucih da ipak ustanem na levu nogu, malo promene nikada nije na odmet. Ucini mi se da carape gledaju nekako znatizeljno u mene, protrljah jos jednom oci da se bolje rasanim. Sada znam... ona kaca... kiseli kupus... bese prouzrokovano "opojnim mirisom" tih divnih, tufnastih carapica smrdljusica. Posto sada vec sedim na ivici kreveta i fiksiram "smrdljusice"...pitam se sta bi mi valjalo ciniti danas, ali pre svega cu svakako morati da piskim. Fizioloske potrebe su cudo. To je jedna od onih stvari u zivotu sto se mora nema jos puno takvih stvari u zivotu. Dakle, ustajem. Tesko li je ujutru ustatiti uopste nije tesko ustatit popodne. I tako... misli mi odlutase daleko... daleko... cinilo se da ce ovaj dan biti kao i svaki drugi u nizu... a do kraja ove dosadne, neverovatne godine... ostalo je svega... par dana... treba izdrzati jos malo... jos samo malo... do konacnog cilja. E osecao sam se kao ona ajkula sto je izgubila trku do broda od ajkule iste duzine iste tezine i istog svega i kad je pitala ovu drugu kako ona joj odgovori:"EEEEEEEEEEEEEE". I ko zna dokle bi ludi Radoje udarao čekićem u svojoj kovačnici, da se iznenada... Buaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaa zacu se komsijina beba

"Ne vredi, ovog trenutka ustajem da spasim makar ovaj dan u svom zivotu"... pomislih i resih upravo to. Ali ne lezi vraze pojavi se djavo nenadano i nenajavljeno... u vidu zvonjave mobilnog telefona, sam djavo se javlja.Pronto rekoh ja u nadi da ce pomisliti da je pogresio broj i da tripuje da je dobio Italiju

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on. "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama. "Boze, pravi klisei americkih filmova" pomislih. Sve je bilo tu: pijana Balkanka sa sve cetir uvis, koja glodje jagnjecu butkicu i zelenooki muzjak utucenog pogleda, pod satorom usred prasume uz zvuke Sinana i pljusak kisele kise... I kome naravno nista od svega toga nije jasno, ali mu je prilicno interesanto.

I dok je oluja besnela oko nas, oluja nepoznatih osecanja slomila je i poslednji napor volje da se oduprem iskonskom porivu kome se je tracak mog razuma uzaludno suprotstavjao. I rekoh sebi: "Zaj... razum - ipak u meni lezi animalna priroda". "Vodjenje ljubavi sa mnom, moja draga, svrstava te u ljubitelje sodomije. Da li si ikada gledala Opstanak i onu emisiju o parenju tigrova?" - rece On smeseci se zavodnicko-seretski. "Parenje tigrova, on ce meni" - pomislih - "pokazacu ja tipu sta znaci prava tigrica".


-Oh, moj Boze -rekoh sebi - kakav li je to bio splet okolnosti?

I kao da mi cita misli, rece: "Zar ne mislis da su okolnosti koje nas spojise toliko cudne da bi prosto bilo uvredljvo odupreti se nasem spoju?" A sumom je odjekivalo "je*o nas onaj ko nas sastavi".

"je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi... JEBO NAS ONAJ KOJI NAS SASTAVI!".
- STANI! - rekoh u bunilu - znas onaj vic o partizanima koji su se sakrili u bunar bezeci od nemaca?
A on ce meni ..."pa naravno,nije pametno uvek vikati".
"Pa naravno," - uzvratih - "ali je pravo uzivancija pustiti glas kada reprezentacija tvoje zemlje do nogu tuce protivnika". Skoro zaboravljeni osecaj...

Ali, nisu se nasi pogledi sreli da bismo razglabali o sportu vec... Pogledah ga pravo u oci, lagano trepnuvsi par puta.
"Na ovo mora da padne" - "oprobani recept Skarlet O'Hara".
- je*ote - njegov je seksipilni glas odjekivao u meni i neumitno slamao aktivnost mozdanih mi vijuga- jesmo li dosli da lovimo randosite o kojima stizu izvestaji sa svih strana ili sta?

- U ovom trenutku su randositi poslednje sto mi je u glavi - nesto mnogo zabavnije mi se vrzma u istoj - rekoh.

U tom trenutku iznenada se ispred mene sruci pesak iz pravca neba.
"Pa dobro, zar u ovakvom trenutku?" - pomislih - "a jedino sto sam htela jeste da se malko igram sa ovim finim covekom".

"Cuda se desavaju" - izusti on kao da mi je citao misli.

"Cudo ce tek da se desi kada zavrsim sa jelom" - rekoh i uputih mu videces-ti-vec-sta-sam-mislila-pod-tim pogled. Znacajno osmehujuci se, nastavih sa obedom.

Jedem onu hranu, jede ona mene...
I tako, cekam ja njegov potez...
A nema ga njega,na svetu ovakvoga primerka...galantno pogrbljen,kudrav tek toliko da se naslute koreni latinskih ljubavnika sa majcine i kurda nomada sa oceve strane,recit,direktan...i nadasve strpljiv.
"Posle dobre hrane" - nastavi on posle duze pauze "prijala bi jedna fina setnja, pa ako si za... rado bih ti pravio drustvo... ne brini, ne ujedam... verovala ili ne, na ovom svetu jos uvek postoje dzentlmeni" nasmeja se i nastavi "... becka skola, istureno odeljenje..."
"Ma ko sisa dzentlemena ovde, kada prorade svi animalni instikti... nego, decko, da ja i ti batalimo nepotrebne stvarcice te tvoje becke skole i predjemo konacno na pravu stvar?"
"A shto ne bi moglo?" - rece covek i ja tada shvatih da preda mnom stoji Peja, glavom i narocito podbratkom, licno i nadasve personalno.
"Izvadicu stvar, a ti proceni jel prava"
"Ajme meni... ali avaj...ajme meni..." - zaculo se tada.
Uto izvadi poveliku drvenu pljosku,otkopca kais i rece "Priroda uglavnom sve uradi sama,de gucni jednu pa da pocnemo"
"Mega guc.. glok.. glok.. glok.."

Posmatrah ga u cudu i pomislih kako je povremeno prvi utisak pogresan.
"U mom slucaju skoro uvek...."
A bejase to prava kruska,domaca...i to u sred prasume... Pogled mi se zaustavi nedaleko od mesta na kome smo stajali.
Bljesak metalnog predmeta me je skoro zaslepeo,hipnoticka moc zlatnog odsjaja mi nije dozvoljavala da skrenem pogled,zato i nisam primetila sta se dogadjalo za to vreme iza mojih ledja... Skocih u stranu, povukavsi doticnog brbljivca za ruku. Veliki,snazni,brkati covek pojavio se iza odsjaja ogromnog zlatnog predmeta koji mu je visio sa vrata...shvatili smo da je to... zastadoh sa razmisljanjem na trenutak s nevericom u ocima...
Jeti sumadinac je narodna legenda koliko ja znam...pa ako ovo nije on....bestraga mi glava "Miljenko,jesi li to ti?!"

Jesam, covjece, jesam! Ma znas li koji je kreten ostavio onaj smrdljivi kiseli kupus ispod moje jabuke?eno neka kaca stoji jos od jutros tamo.Ja sve cekam u zasedi pa gledam oce l' doc' taj imbecil,al evo vec je mrak,a njega nema li nema.. Pomislih u sebi "hjaooooo pa to je mili moj kupuuuuuuus pronadjen!!!"
Zelim da postanem postena i odlucila sam da ga i ne uzimam.Za narednih tri mjeseca obezbijedjena sam sa C vitaminom.
Osim ako Miljenko ne opere noge u njemu. "Cudnih li misli..." - pomislih i pogledah u pravcu neba.
Gde nestade ljubav...da me 'ebes ako znam a i ako ne znam -- rece kombinezon i pocepa se po savovima. Srecom, konca ima u izobilju.


II


"Kakav san... e svasta sanjam!" - pomislih, lagano otvarajuci oci.
Nabijem jednu pa drugu pesnicu u oko, zavrtim u smeru kazaljke na satu i izvadim levu nogu iz sigurnosti toplog jorgana. Shvatim da mi je majka uvek govorila da ustajem na desnu zbog malera pa vratih levu pod jorgan. Odlucih da ipak ustanem na levu nogu, malo promene nikada nije na odmet. Ucini mi se da carape gledaju nekako znatizeljno u mene, protrljah jos jednom oci da se bolje rasanim. Sada znam... ona kaca... kiseli kupus... bese prouzrokovano "opojnim mirisom" tih divnih, tufnastih carapica smrdljusica. Posto sada vec sedim na ivici kreveta i fiksiram "smrdljusice"...pitam se sta bi mi valjalo ciniti danas, ali pre svega cu svakako morati da piskim. Fizioloske potrebe su cudo. To je jedna od onih stvari u zivotu sto se mora nema jos puno takvih stvari u zivotu. Dakle, ustajem. Tesko li je ujutru ustatiti uopste nije tesko ustatit popodne. I tako... misli mi odlutase daleko... daleko... cinilo se da ce ovaj dan biti kao i svaki drugi u nizu... a do kraja ove dosadne, neverovatne godine... ostalo je svega... par dana... treba izdrzati jos malo... jos samo malo... do konacnog cilja. E osecao sam se kao ona ajkula sto je izgubila trku do broda od ajkule iste duzine iste tezine i istog svega i kad je pitala ovu drugu kako ona joj odgovori:"EEEEEEEEEEEEEE". I ko zna dokle bi ludi Radoje udarao čekićem u svojoj kovačnici, da se iznenada... Buaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaa zacu se komsijina beba

"Ne vredi, ovog trenutka ustajem da spasim makar ovaj dan u svom zivotu"... pomislih i resih upravo to. Ali ne lezi vraze pojavi se djavo nenadano i nenajavljeno... u vidu zvonjave mobilnog telefona, sam djavo se javlja.Pronto rekoh ja u nadi da ce pomisliti da je pogresio broj i da tripuje da je dobio Italiju.Ali Necastivi bese mudriji od mene(sto je i bilo za ocekivati) i skonta moj naglasak koji nikako nije uspevao biti dovoljno dobar i posle 13947568237437 javljanja...

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on. "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama. "Boze, pravi klisei americkih filmova" pomislih. Sve je bilo tu: pijana Balkanka sa sve cetir uvis, koja glodje jagnjecu butkicu i zelenooki muzjak utucenog pogleda, pod satorom usred prasume uz zvuke Sinana i pljusak kisele kise... I kome naravno nista od svega toga nije jasno, ali mu je prilicno interesanto.

I dok je oluja besnela oko nas, oluja nepoznatih osecanja slomila je i poslednji napor volje da se oduprem iskonskom porivu kome se je tracak mog razuma uzaludno suprotstavjao. I rekoh sebi: "Zaj... razum - ipak u meni lezi animalna priroda". "Vodjenje ljubavi sa mnom, moja draga, svrstava te u ljubitelje sodomije. Da li si ikada gledala Opstanak i onu emisiju o parenju tigrova?" - rece On smeseci se zavodnicko-seretski. "Parenje tigrova, on ce meni" - pomislih - "pokazacu ja tipu sta znaci prava tigrica".


-Oh, moj Boze -rekoh sebi - kakav li je to bio splet okolnosti?

I kao da mi cita misli, rece: "Zar ne mislis da su okolnosti koje nas spojise toliko cudne da bi prosto bilo uvredljvo odupreti se nasem spoju?" A sumom je odjekivalo "je*o nas onaj ko nas sastavi".

"je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi... JEBO NAS ONAJ KOJI NAS SASTAVI!".
- STANI! - rekoh u bunilu - znas onaj vic o partizanima koji su se sakrili u bunar bezeci od nemaca?
A on ce meni ..."pa naravno,nije pametno uvek vikati".
"Pa naravno," - uzvratih - "ali je pravo uzivancija pustiti glas kada reprezentacija tvoje zemlje do nogu tuce protivnika". Skoro zaboravljeni osecaj...

Ali, nisu se nasi pogledi sreli da bismo razglabali o sportu vec... Pogledah ga pravo u oci, lagano trepnuvsi par puta.
"Na ovo mora da padne" - "oprobani recept Skarlet O'Hara".
- je*ote - njegov je seksipilni glas odjekivao u meni i neumitno slamao aktivnost mozdanih mi vijuga- jesmo li dosli da lovimo randosite o kojima stizu izvestaji sa svih strana ili sta?

- U ovom trenutku su randositi poslednje sto mi je u glavi - nesto mnogo zabavnije mi se vrzma u istoj - rekoh.

U tom trenutku iznenada se ispred mene sruci pesak iz pravca neba.
"Pa dobro, zar u ovakvom trenutku?" - pomislih - "a jedino sto sam htela jeste da se malko igram sa ovim finim covekom".

"Cuda se desavaju" - izusti on kao da mi je citao misli.

"Cudo ce tek da se desi kada zavrsim sa jelom" - rekoh i uputih mu videces-ti-vec-sta-sam-mislila-pod-tim pogled. Znacajno osmehujuci se, nastavih sa obedom.

Jedem onu hranu, jede ona mene...
I tako, cekam ja njegov potez...
A nema ga njega,na svetu ovakvoga primerka...galantno pogrbljen,kudrav tek toliko da se naslute koreni latinskih ljubavnika sa majcine i kurda nomada sa oceve strane,recit,direktan...i nadasve strpljiv.
"Posle dobre hrane" - nastavi on posle duze pauze "prijala bi jedna fina setnja, pa ako si za... rado bih ti pravio drustvo... ne brini, ne ujedam... verovala ili ne, na ovom svetu jos uvek postoje dzentlmeni" nasmeja se i nastavi "... becka skola, istureno odeljenje..."
"Ma ko sisa dzentlemena ovde, kada prorade svi animalni instikti... nego, decko, da ja i ti batalimo nepotrebne stvarcice te tvoje becke skole i predjemo konacno na pravu stvar?"
"A shto ne bi moglo?" - rece covek i ja tada shvatih da preda mnom stoji Peja, glavom i narocito podbratkom, licno i nadasve personalno.
"Izvadicu stvar, a ti proceni jel prava"
"Ajme meni... ali avaj...ajme meni..." - zaculo se tada.
Uto izvadi poveliku drvenu pljosku,otkopca kais i rece "Priroda uglavnom sve uradi sama,de gucni jednu pa da pocnemo"
"Mega guc.. glok.. glok.. glok.."

Posmatrah ga u cudu i pomislih kako je povremeno prvi utisak pogresan.
"U mom slucaju skoro uvek...."
A bejase to prava kruska,domaca...i to u sred prasume... Pogled mi se zaustavi nedaleko od mesta na kome smo stajali.
Bljesak metalnog predmeta me je skoro zaslepeo,hipnoticka moc zlatnog odsjaja mi nije dozvoljavala da skrenem pogled,zato i nisam primetila sta se dogadjalo za to vreme iza mojih ledja... Skocih u stranu, povukavsi doticnog brbljivca za ruku. Veliki,snazni,brkati covek pojavio se iza odsjaja ogromnog zlatnog predmeta koji mu je visio sa vrata...shvatili smo da je to... zastadoh sa razmisljanjem na trenutak s nevericom u ocima...
Jeti sumadinac je narodna legenda koliko ja znam...pa ako ovo nije on....bestraga mi glava "Miljenko,jesi li to ti?!"

Jesam, covjece, jesam! Ma znas li koji je kreten ostavio onaj smrdljivi kiseli kupus ispod moje jabuke?eno neka kaca stoji jos od jutros tamo.Ja sve cekam u zasedi pa gledam oce l' doc' taj imbecil,al evo vec je mrak,a njega nema li nema.. Pomislih u sebi "hjaooooo pa to je mili moj kupuuuuuuus pronadjen!!!"
Zelim da postanem postena i odlucila sam da ga i ne uzimam.Za narednih tri mjeseca obezbijedjena sam sa C vitaminom.
Osim ako Miljenko ne opere noge u njemu. "Cudnih li misli..." - pomislih i pogledah u pravcu neba.
Gde nestade ljubav...da me 'ebes ako znam a i ako ne znam -- rece kombinezon i pocepa se po savovima. Srecom, konca ima u izobilju.


II


"Kakav san... e svasta sanjam!" - pomislih, lagano otvarajuci oci.
Nabijem jednu pa drugu pesnicu u oko, zavrtim u smeru kazaljke na satu i izvadim levu nogu iz sigurnosti toplog jorgana. Shvatim da mi je majka uvek govorila da ustajem na desnu zbog malera pa vratih levu pod jorgan. Odlucih da ipak ustanem na levu nogu, malo promene nikada nije na odmet. Ucini mi se da carape gledaju nekako znatizeljno u mene, protrljah jos jednom oci da se bolje rasanim. Sada znam... ona kaca... kiseli kupus... bese prouzrokovano "opojnim mirisom" tih divnih, tufnastih carapica smrdljusica. Posto sada vec sedim na ivici kreveta i fiksiram "smrdljusice"...pitam se sta bi mi valjalo ciniti danas, ali pre svega cu svakako morati da piskim. Fizioloske potrebe su cudo. To je jedna od onih stvari u zivotu sto se mora nema jos puno takvih stvari u zivotu. Dakle, ustajem. Tesko li je ujutru ustatiti uopste nije tesko ustatit popodne. I tako... misli mi odlutase daleko... daleko... cinilo se da ce ovaj dan biti kao i svaki drugi u nizu... a do kraja ove dosadne, neverovatne godine... ostalo je svega... par dana... treba izdrzati jos malo... jos samo malo... do konacnog cilja. E osecao sam se kao ona ajkula sto je izgubila trku do broda od ajkule iste duzine iste tezine i istog svega i kad je pitala ovu drugu kako ona joj odgovori:"EEEEEEEEEEEEEE". I ko zna dokle bi ludi Radoje udarao čekićem u svojoj kovačnici, da se iznenada... Buaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaa zacu se komsijina beba

"Ne vredi, ovog trenutka ustajem da spasim makar ovaj dan u svom zivotu"... pomislih i resih upravo to. Ali ne lezi vraze pojavi se djavo nenadano i nenajavljeno... u vidu zvonjave mobilnog telefona, sam djavo se javlja.Pronto rekoh ja u nadi da ce pomisliti da je pogresio broj i da tripuje da je dobio Italiju.Ali Necastivi bese mudriji od mene(sto je i bilo za ocekivati) i skonta moj naglasak koji nikako nije uspevao biti dovoljno dobar i posle 13947568237437 javljanja...Baterija se isprazni gde li je punjac nema ga i onda se setih.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on. "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama. "Boze, pravi klisei americkih filmova" pomislih. Sve je bilo tu: pijana Balkanka sa sve cetir uvis, koja glodje jagnjecu butkicu i zelenooki muzjak utucenog pogleda, pod satorom usred prasume uz zvuke Sinana i pljusak kisele kise... I kome naravno nista od svega toga nije jasno, ali mu je prilicno interesanto.

I dok je oluja besnela oko nas, oluja nepoznatih osecanja slomila je i poslednji napor volje da se oduprem iskonskom porivu kome se je tracak mog razuma uzaludno suprotstavjao. I rekoh sebi: "Zaj... razum - ipak u meni lezi animalna priroda". "Vodjenje ljubavi sa mnom, moja draga, svrstava te u ljubitelje sodomije. Da li si ikada gledala Opstanak i onu emisiju o parenju tigrova?" - rece On smeseci se zavodnicko-seretski. "Parenje tigrova, on ce meni" - pomislih - "pokazacu ja tipu sta znaci prava tigrica".


-Oh, moj Boze -rekoh sebi - kakav li je to bio splet okolnosti?

I kao da mi cita misli, rece: "Zar ne mislis da su okolnosti koje nas spojise toliko cudne da bi prosto bilo uvredljvo odupreti se nasem spoju?" A sumom je odjekivalo "je*o nas onaj ko nas sastavi".

"je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi...je*o nas onaj koji nas sastavi... JEBO NAS ONAJ KOJI NAS SASTAVI!".
- STANI! - rekoh u bunilu - znas onaj vic o partizanima koji su se sakrili u bunar bezeci od nemaca?
A on ce meni ..."pa naravno,nije pametno uvek vikati".
"Pa naravno," - uzvratih - "ali je pravo uzivancija pustiti glas kada reprezentacija tvoje zemlje do nogu tuce protivnika". Skoro zaboravljeni osecaj...

Ali, nisu se nasi pogledi sreli da bismo razglabali o sportu vec... Pogledah ga pravo u oci, lagano trepnuvsi par puta.
"Na ovo mora da padne" - "oprobani recept Skarlet O'Hara".
- je*ote - njegov je seksipilni glas odjekivao u meni i neumitno slamao aktivnost mozdanih mi vijuga- jesmo li dosli da lovimo randosite o kojima stizu izvestaji sa svih strana ili sta?

- U ovom trenutku su randositi poslednje sto mi je u glavi - nesto mnogo zabavnije mi se vrzma u istoj - rekoh.

U tom trenutku iznenada se ispred mene sruci pesak iz pravca neba.
"Pa dobro, zar u ovakvom trenutku?" - pomislih - "a jedino sto sam htela jeste da se malko igram sa ovim finim covekom".

"Cuda se desavaju" - izusti on kao da mi je citao misli.

"Cudo ce tek da se desi kada zavrsim sa jelom" - rekoh i uputih mu videces-ti-vec-sta-sam-mislila-pod-tim pogled. Znacajno osmehujuci se, nastavih sa obedom.

Jedem onu hranu, jede ona mene...
I tako, cekam ja njegov potez...
A nema ga njega,na svetu ovakvoga primerka...galantno pogrbljen,kudrav tek toliko da se naslute koreni latinskih ljubavnika sa majcine i kurda nomada sa oceve strane,recit,direktan...i nadasve strpljiv.
"Posle dobre hrane" - nastavi on posle duze pauze "prijala bi jedna fina setnja, pa ako si za... rado bih ti pravio drustvo... ne brini, ne ujedam... verovala ili ne, na ovom svetu jos uvek postoje dzentlmeni" nasmeja se i nastavi "... becka skola, istureno odeljenje..."
"Ma ko sisa dzentlemena ovde, kada prorade svi animalni instikti... nego, decko, da ja i ti batalimo nepotrebne stvarcice te tvoje becke skole i predjemo konacno na pravu stvar?"
"A shto ne bi moglo?" - rece covek i ja tada shvatih da preda mnom stoji Peja, glavom i narocito podbratkom, licno i nadasve personalno.
"Izvadicu stvar, a ti proceni jel prava"
"Ajme meni... ali avaj...ajme meni..." - zaculo se tada.
Uto izvadi poveliku drvenu pljosku,otkopca kais i rece "Priroda uglavnom sve uradi sama,de gucni jednu pa da pocnemo"
"Mega guc.. glok.. glok.. glok.."

Posmatrah ga u cudu i pomislih kako je povremeno prvi utisak pogresan.
"U mom slucaju skoro uvek...."
A bejase to prava kruska,domaca...i to u sred prasume... Pogled mi se zaustavi nedaleko od mesta na kome smo stajali.
Bljesak metalnog predmeta me je skoro zaslepeo,hipnoticka moc zlatnog odsjaja mi nije dozvoljavala da skrenem pogled,zato i nisam primetila sta se dogadjalo za to vreme iza mojih ledja... Skocih u stranu, povukavsi doticnog brbljivca za ruku. Veliki,snazni,brkati covek pojavio se iza odsjaja ogromnog zlatnog predmeta koji mu je visio sa vrata...shvatili smo da je to... zastadoh sa razmisljanjem na trenutak s nevericom u ocima...
Jeti sumadinac je narodna legenda koliko ja znam...pa ako ovo nije on....bestraga mi glava "Miljenko,jesi li to ti?!"

Jesam, covjece, jesam! Ma znas li koji je kreten ostavio onaj smrdljivi kiseli kupus ispod moje jabuke?eno neka kaca stoji jos od jutros tamo.Ja sve cekam u zasedi pa gledam oce l' doc' taj imbecil,al evo vec je mrak,a njega nema li nema.. Pomislih u sebi "hjaooooo pa to je mili moj kupuuuuuuus pronadjen!!!"
Zelim da postanem postena i odlucila sam da ga i ne uzimam.Za narednih tri mjeseca obezbijedjena sam sa C vitaminom.
Osim ako Miljenko ne opere noge u njemu. "Cudnih li misli..." - pomislih i pogledah u pravcu neba.
Gde nestade ljubav...da me 'ebes ako znam a i ako ne znam -- rece kombinezon i pocepa se po savovima. Srecom, konca ima u izobilju.


II


"Kakav san... e svasta sanjam!" - pomislih, lagano otvarajuci oci.
Nabijem jednu pa drugu pesnicu u oko, zavrtim u smeru kazaljke na satu i izvadim levu nogu iz sigurnosti toplog jorgana. Shvatim da mi je majka uvek govorila da ustajem na desnu zbog malera pa vratih levu pod jorgan. Odlucih da ipak ustanem na levu nogu, malo promene nikada nije na odmet. Ucini mi se da carape gledaju nekako znatizeljno u mene, protrljah jos jednom oci da se bolje rasanim. Sada znam... ona kaca... kiseli kupus... bese prouzrokovano "opojnim mirisom" tih divnih, tufnastih carapica smrdljusica. Posto sada vec sedim na ivici kreveta i fiksiram "smrdljusice"...pitam se sta bi mi valjalo ciniti danas, ali pre svega cu svakako morati da piskim. Fizioloske potrebe su cudo. To je jedna od onih stvari u zivotu sto se mora nema jos puno takvih stvari u zivotu. Dakle, ustajem. Tesko li je ujutru ustatiti uopste nije tesko ustatit popodne. I tako... misli mi odlutase daleko... daleko... cinilo se da ce ovaj dan biti kao i svaki drugi u nizu... a do kraja ove dosadne, neverovatne godine... ostalo je svega... par dana... treba izdrzati jos malo... jos samo malo... do konacnog cilja. E osecao sam se kao ona ajkula sto je izgubila trku do broda od ajkule iste duzine iste tezine i istog svega i kad je pitala ovu drugu kako ona joj odgovori:"EEEEEEEEEEEEEE". I ko zna dokle bi ludi Radoje udarao čekićem u svojoj kovačnici, da se iznenada... Buaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaa zacu se komsijina beba

"Ne vredi, ovog trenutka ustajem da spasim makar ovaj dan u svom zivotu"... pomislih i resih upravo to. Ali ne lezi vraze pojavi se djavo nenadano i nenajavljeno... u vidu zvonjave mobilnog telefona, sam djavo se javlja.Pronto rekoh ja u nadi da ce pomisliti da je pogresio broj i da tripuje da je dobio Italiju.Ali Necastivi bese mudriji od mene(sto je i bilo za ocekivati) i skonta moj naglasak koji nikako nije uspevao biti dovoljno dobar i posle 13947568237437 javljanja...Baterija se isprazni gde li je punjac nema ga i onda se setih... Ne, ipak nije tamo...