Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla".

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition).

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on.  "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci...

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on.  "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on.

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on.  "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

Sve je izgledalo kao da se nikada nije ni dogodilo. Pitala sam se da li je sve to bila istina ili moja usamljenicka fantazija. Izgledalo je tako jednostavno, tako spontano... a opet previse zapetljano. Tako to biva kad se probudis u krosnji drveta juzno americke parasume. I jednostavno konstatujes: "Ona poslednja tekila je ipak bila previse". Ustajes, teturas se i trazis svoju kacu kiselog kupusa za specijalne potrebe, ali od nje ni traga. Uzaludno tragajuci, pokusah da se setim sta me je dovelo i zaustavilo bas ovde. Napregla sam mozak do krajnjih granica secanja, ali, nista sto bi objasnilo moje prisustvo ovde i sad se nije pojavilo. Morala sam da nastavim sa trazenjem kace, inace bi sa mnom bilo svrseno. Jedna muva mi je prozujala pored uha prekinuvsi ovu mucnu situaciju.Odnekud , iz daljine osecam miris kupusa, i znam da je moja kaca tu negde, samo je treba naci. Definitivno cu je sledeci put ostaviti na vidnom mestu! Naravno, pod uslovom da se jos jednom probudim u krosnji drveta juznoamericke prasume, sto, kada sam ja u pitanju, i nije malo verovatno da ce se ponoviti. Ugledah nepoznate tufnaste boksaje... nastade mi potpuna konfuzija u mozdanim vijugicama... prouzrokovana iznenandnim separatistickim ispadima pojedinih vijuga koje su podstrekavale okolinu na organizovane teroristicke napade na ostale organe u telu...

Nista mi drugo nije preostalo doli da pobedim te agresivce koji su vrsljali mojim sopstvenim telom i da se napokon pokrenem. Napregnuh preostalu snagu u svoje udove i krenuh ka stacinaru gde su me, nadam se, cekale kolege - stigavsi ,bacih se pod tus uzivajuci u mlakim mlazevima vode, ostavljajuci razmisljanje o prethodnoj noci za kasnije. Iznenada oseti se miris sveze janjetine pod sachem... A ja osetih neodoljivu potrebu da utolim svoju iznenadnu glad. Pravila pristojnosti jedenja vise nisu vazila za mene... tolika je bila moja glad.

Zadovoljno, uzivajuci u svakom zalogaju tog, za mene predivnog obroka, pogled mi odluta ka susednom stolu gde je, takodje uzivajuci koliko u opojnom mirisu toliko i u samoj konzumaciji hrane, sedela osoba ciji me je znacajno upitni pogled u momentu naterao da mi zalogaj zastane u grlu... te se naglo zakasljah, izgubivsi dah. Sva sreca, pa je moj dobar prijatelj sedeo do mene te me dobro drmnu po ledjima i dade mi casu vode. Zacuh zvonki glas: "Gospodjice, poznajemo li se...?", otrcani fazon, pomislih ja. Stoga, ni ne pogledavski u muskarca koji je uputio to pitanje, odsecno odgovorih: "Ne bih rekla". U pozadini je odzvanjao Sinan i pesma "Sve je postalo pepeo i dim" (live edition). "Bice onda da je to moj veliki propust, mom ostrom oku retko mogu da promaknu neobicne okolnosti, a upoznavanje sa tako gladnom damom koja uziva u svakom zalogaju, je za mene dogadjaj", uz osmeh nastavi on.  "Ako je to poziv da ti ustupim to socno parce butkice u mom tanjiru koje vec 5 minuta merkas, odgovor je: Ne!" - odgovorih zadubljena u njegove smaragd zelene oci... "Hmm..." - zamisljeno ce on. I pomisli: "Ova mora da nije jela danima".

U tom trenutku munja zapara nebo, pojacavajuci napetost koja je rasla medju nama.