Svakog vikedna ili petka ću objavljivati po jedno kratko poglavlje priče. Krenimo sa prvim.
POGLAVLJE I — Svet koji diše magijom
Svet je oduvek pripadao njima. Tako su govorile stare hronike, ispisane na pergamentima koji su svetlucali pod mesečinom, kao da i sami pamte dodir ženske magije. U njima je pisalo da je prvog dana stvaranja, kada je svet još bio mekan i neodlučan, jedna iskra pala iz neba i ušla u srce prve žene. Od tada, svaka devojčica rođena je sa tragom te iskonske svetlosti — nevidljivom, ali neumoljivo prisutnom. U gradu Lumeriji, gde se zidine presijavaju kao da su od stakla, jutra su počinjala tiho. Magija je uvek bila najmirnija u zoru. Devojke bi izlazile na balkone svojih domova, istezale ruke prema nebu i dozivale energiju koja je tekla kroz njih kao topla struja. Neke bi palile svetiljke bez dodira, druge bi prizivale vetar da im osuši kosu, a one najdarovitije — one koje su se već u detinjstvu izdvajale — mogle su da promene boju neba jednim treptajem. Momci su posmatrali. Ne iz zavisti, već iz nečeg dubljeg, gotovo svetog. Divljenje je bilo utkano u njih od rođenja, kao da su znali da su svedoci nečega što prevazilazi ljudsku prirodu. U školama, dok su devojčice učile kontrolu magije, momci su učili kako da razumeju njene tokove, kako da prepoznaju opasnost, kako da pruže podršku. Niko nije očekivao od njih da budu čarobnjaci — ali se očekivalo da budu mudri. U tom svetu, ravnoteža je bila krhka. Jer među svim devojkama, postojale su one retke, one koje su nosile previše moći. Zvali su ih Arhimađije. Njihova aura bila je toliko snažna da bi se vazduh oko njih blago talasao, kao da se prostor trudi da ih razume. Jedna takva devojka mogla je, u naletu emocija, da razori čitav grad. Zato su živeli oprezno, sa poštovanjem, ali i sa strahom koji se nikada nije izgovarao naglas. Te jutro, međutim, nije bilo kao ostala. Na glavnom trgu Lumerije, okupila se gomila. Devojke su stajale u polukrugu, njihove oči svetlucale u nijansama koje su odavale njihove darove. Momci su stajali iza njih, tihi, ali budni, kao svedoci ceremonije koja se održavala samo jednom godišnje — Prvo Buđenje. To je bio dan kada devojčice koje su napunile šesnaest godina prvi put javno pokazuju svoju magiju. Dan kada se otkriva ko je obična čarobnica, ko je darovita… i ko je potencijalna Arhimađija. U sredini trga stajala je jedna devojka, vitka, tamne kose, sa pogledom koji je bio previše dubok za njene godine. Zvala se Elara. Niko nije znao mnogo o njoj, osim da je ćutljiva, povučena i da je od malena imala neobične ispade energije — lampe bi pucale kada bi se uplašila, voda bi se dizala iz čaša kada bi se naljutila. Pored nje, u gomili, stajao je Arin, mladić koji ju je poznavao bolje nego iko. Odrasli su u istoj ulici, delili detinjstvo, ali nikada nije mogao da razume šta se dešava u njenim očima kada bi se zamislila. Kao da je gledala nešto što niko drugi ne vidi. „Elara…“ šapnuo je sebi, stežući pesnice. „Samo ostani mirna.“ Ali Elara nije bila mirna. U grudima joj je tutnjalo nešto staro, nešto što se budilo već mesecima. Osećala je kako joj se koža zagreva, kako joj srce lupa brže nego što bi trebalo. Magija je ključala u njoj, tražila izlaz, tražila oblik. Starija čarobnica, visoka žena sa srebrnim pramenovima, podigla je ruku. „Elara od Lumerije,“ rekla je svečano. „Pokaži svetu svoju istinu.“ Trenutak tišine. A onda — eksplozija svetlosti. Ne obične svetlosti, ne one koju devojke obično prizivaju. Ovo je bila svetlost koja je imala težinu, koja je vibrirala, koja je naterala sve prisutne da se povuku korak unazad. Vazduh je zatreperio, a kamen ispod Elarinih nogu počeo je da puca. Arin je zadržao dah. „Ne… ne može biti…“ Jer ono što je video u njenim očima nije bila samo magija. Bila je to sila koja je mogla da promeni sudbinu celog sveta. A Elara — devojka koja je želela samo da bude nevidljiva — upravo je postala najopasnija osoba
U Lumeriji je postojalo jedno nepisano pravilo: svaka devojka nosi moć, ali ne svaka nosi sudbinu. Polovina njih bila je sasvim obična — bez magije, bez svetlucanja u očima, bez mogućnosti da pomere ijedan kamen. Druga polovina posedovala je darove različite snage: od blagih telekinetičkih trzaja do sposobnosti da prizovu vetar ili zaleče ranu. Ali samo deseti deo svih devojaka imao je ono što se smatralo najređim i najopasnijim talentima: stvaranje kristalnih struktura ili vatrenu manipulaciju. Te devojke nazivale su se Elementarke. Njihove borbe, kada bi do njih došlo, bile su događaji o kojima se pričalo godinama. Kristali koji izrastaju iz zemlje poput živih bića, stubovi vatre koji se uvijaju kao zmije, eksplozije svetlosti koje se vide kilometrima daleko. Muškarci su dolazili iz svih krajeva da gledaju te duele — ne iz gladi za nasiljem, već iz čistog, iskonskog divljenja. Jer u tim trenucima, žene su bile veličanstvene. Nakon Elarinog Buđenja, grad je bio u stanju tihog usijanja. Glasine su se širile brže od vetra: „Nova Arhimađija.“ „Devojka koja je razbila trg.“ „Ona koja je mogla da nas sve uništi… a nije.“ Ali ono što je najviše brujalo među muškarcima bila je jedna druga misao — ona koju niko nije smeo da izgovori naglas, ali koju su svi osećali: „Zaljubio bih se u nju i da me može spaliti jednim pogledom.“ Muškarci su oduvek otvoreno pokazivali divljenje prema ženama. U svetu gde su žene bile nosioci magije, lepota i moć bile su nerazdvojne. Momci su se takmičili ko će biti bliži čarobnicama, ko će im pomoći, ko će ih pratiti na treninzima, ko će ih impresionirati znanjem ili hrabrošću. Ali sada, kada se pojavila devojka čija je moć prevazilazila sve poznato, divljenje je postalo gotovo religiozno. Elara je to osećala. Dok je hodala ulicama Lumerije, ljudi su se sklanjali, ali ne iz straha — već iz poštovanja. Devojke su je gledale sa mešavinom zavisti i ponosa. Muškarci… njihovi pogledi bili su drugačiji. Topli. Očarani. Kao da su gledali u nešto što prevazilazi ljudsko. Arin je to posebno primećivao. Stajao je pored nje dok su prolazili kroz trg, i svaki put kada bi neki mladić zastao da je pogleda, Arin bi osetio kako mu se stomak steže. Ne od ljubomore — bar ne samo od nje — već od straha da će Elara pogrešno protumačiti sve to. „Znaš…“ rekao je tiho dok su se penjali uz stepenice ka Akademiji. „Muškarci… oni te gledaju kao da si…“ „Opasna?“ upitala je, ne okrećući se. „Ne. Kao da si… čudo.“ Elara je zastala. Pogledala ga je, prvi put tog dana, pravo u oči. „A kako ti mene gledaš?“ Arin je progutao knedlu. Istina je bila jednostavna: gledao ju je kao devojku koju poznaje ceo život, ali i kao silu koja ga istovremeno plaši i privlači. Kao nekoga ko bi mogao da ga uništi… ili da ga spasi. „Gledam te kao Elaru,“ rekao je. „I to mi je dovoljno.“ Ona je spustila pogled, ali Arin je primetio kako joj se obrazi blago zarumeniše. Možda prvi put u životu, Elara je osetila nešto što nije bila magija — već ljudska toplina. U međuvremenu, u dvorani Akademije, starije čarobnice su se okupile. Njihovi glasovi bili su tihi, ali napeti. „Ako je zaista Arhimađija…“ „…moramo je naučiti da kontroliše emocije.“ „Muškarci je obožavaju. To može biti opasno.“ „Ili korisno.“ „Ne sme da zna koliko je voljena. To bi moglo da je destabilizuje.“ „A šta ako već zna?“ Tišina. Jer sve su znale jedno: kada devojka shvati da je voljena, njena moć raste. A kada Arhimađija shvati da je voljena… …svet se može promeniti. Te noći, Elara je stajala na krovu Akademije. Vetar joj je nosio kosu, a ispod nje grad je svetleo kao more zvezda. Mogla je da oseti poglede muškaraca, njihove misli, njihovu fascinaciju. Nije bila slepa za to. Nije bila ni ravnodušna. Ali ono što je najviše iznenadilo — i uplašilo — bilo je to što joj se dopalo. „Ako me vole…“ šapnula je sebi. „Šta onda?“ U njenoj ruci, sasvim spontano, formirao se mali kristal — savršen, providan, nežan. A zatim, u drugoj ruci, zapalila se mala iskra vatre. Dve suprotnosti. Dva elementa. Dve strane njenog srca. „Šta ako mogu biti i jedno i drugo?“ pitala se. A negde u daljini, kao odgovor, zemlja je blago zadrhtala.
« Poslednja izmena: 20. Dec 2025, 21:55:42 od Magic Master »
U Lumeriji se oduvek verovalo da je magija ženska. Da je svet oblikovan rukama čarobnica, da su gradovi podignuti njihovom snagom, da je ravnoteža održavana njihovom voljom. Muškarci su bili svedoci, pomagači, čuvari znanja — ali nikada nosioci moći. Ipak, postojala je jedna istina koju su samo najstariji znali. Istina toliko retka, toliko opasna, da se o njoj govorilo samo u šapatima. Postojali su muškarci sa magijom. Ne mnogi — jedva jedan do tri od sto. Ali njihova moć nije ličila ni na šta što je svet ikada video. Ti muškarci nisu palili vatru. Nisu stvarali kristale. Nisu prizivali vetar. Njihova magija bila je tiha, nevidljiva, ali zastrašujuće moćna. Mogli su da otvore pukotine u prostoru, da pošalju predmete — ili ljude — u druge dimenzije. Mogli su da menjaju klimu, da utiču na godišnja doba, da zaustave oluju ili izazovu sušu. Njihova moć bila je toliko velika da su se i najjače čarobnice osećale kao deca pored njih. Ali ironija je bila okrutna: što su bili moćniji, to su bili povučeniji. Zvali su ih Dimenzionari. Živeli su na ivicama gradova, u senovitim kućama, u bibliotekama, u podrumima punim starih knjiga. Nisu voleli gužve. Nisu voleli ceremonije. Nisu voleli da ih ljudi gledaju. Većina njih bila je tiha, introvertna, sklona melanholiji. Nosili su teret moći koju nisu tražili, moći koja ih je udaljavala od sveta. A najčudnije od svega — nisu želeli da vladaju. Želeli su da žene vladaju svetom. „One su stvorene za to,“ govorili bi u retkim trenucima iskrenosti. „Mi smo samo čuvari ravnoteže.“ Ali imali su jednu želju, duboku i nežnu, koju nikada nisu izgovarali naglas: da ih žene vole. Da ih štite. Da porodice budu mesta topline, a ne straha. Elara nije znala ništa o njima. Sve do dana kada je prvi put osetila da je neko posmatra — ne očima, već kroz prostor. Bila je u dvorani Akademije, vežbala kontrolu nad kristalima. U ruci joj se formirao savršen šesterougaoni oblik, kada je vazduh iznenada zatreperio. Ne kao magija čarobnica. Ne kao vatra Elementarki. Ovo je bilo nešto dublje. Nešto što je menjalo samu strukturu prostora. „Ko je tu?“ upitala je, okrenuvši se. Niko. Ali onda — glas. Tih, kao da dolazi iz daljine, iz druge prostorije, iz drugog sveta. „Ne boj se.“ Elara se ukočila. Kristal u njenoj ruci se raspao u prah. Iz senke je izašao mladić. Visok, mršav, sa tamnim podočnjacima i pogledom koji je nosio težinu hiljadu neprospavanih noći. Njegova aura bila je hladna, ali ne neprijateljska — više kao tišina posle oluje. „Ko si ti?“ pitala je. „Ime mi je Kael,“ odgovorio je. „I… nisam trebalo da dođem. Ali tvoja moć… probudila je nešto.“ „Ti… imaš magiju?“ Elara je jedva izgovorila. Kael je spustio pogled. „Više nego što bih želeo.“ Arin je ušao u dvoranu u istom trenutku. Zastao je kada je ugledao nepoznatog mladića. Nije znao ko je, ali je osetio nešto što ga je nateralo da se naježi — kao da je prostor oko Kaela bio pogrešno savijen. „Elara, skloni se od njega,“ rekao je instinktivno. Kael je podigao ruku, ne preteći, već smirujući. „Ne želim sukob. Samo sam želeo da je vidim.“ „Zašto?“ upitala je Elara. Kael je zastao. Kao da je tražio reči koje neće zvučati zastrašujuće. „Jer… ti si prva Arhimađija posle mnogo godina. A mi… mi koji imamo moć… mi želimo da žene vode svet. Ali želimo i da nas razumeju. Da nas ne odbace. Da nas… zaštite.“ Elara je trepnula. „Zaštite?“ Kael se blago nasmešio, ali to nije bio srećan osmeh — više kao priznanje sopstvene slabosti. „Mi možemo da pomeramo svetove. Ali ne znamo kako da živimo u ovom.“ U tom trenutku, Elara je prvi put osetila nešto što nije bila ni moć ni strah — već odgovornost. Ne samo prema sebi. Ne samo prema gradu. Već prema celom svetu koji je bio mnogo složeniji nego što je ikada zamišljala. A negde duboko u njoj, dve sile — kristal i vatra — zatreperile su u savršenom skladu. Jer možda je upravo ona bila most između svetova. Između žena koje vladaju i muškaraca koji se kriju. Između moći koja stvara i moći koja razara. Možda je njena sudbina bila veća nego što je iko mogao da zamisli.
Lumerija je živela u uverenju da su Dimenzionari senke, polubogovi koji se kriju od ljudi. Ali istina je bila složenija. Nisu svi ostajali skriveni. Nekolicina njih, retki i hrabri, odlučili su da kroče među obične ljude. Njihova prisutnost bila je tiha, ali nepogrešiva — kao da se prostor oko njih savija, kao da sama stvarnost zna da je u njihovom društvu. Oni su imali jedno pravilo, nepisano ali neumoljivo: žene moraju vladati svetom. Njihova moć nije bila namenjena za vlast, već za zaštitu. Intervenisali su samo u izuzetnim trenucima, kada bi ravnoteža bila ugrožena. I postojala je granica koju nikada nisu mogli da pređu: • Ako bi neko pokušao da povredi ženu, da je ponizi ili siluje, njihova reakcija bila bi trenutna. • Bez obzira na to gde se nalazili, njihova moć bi se probudila, prostor bi se savio, vreme bi zastalo, a napadač bi nestao — izbrisan iz stvarnosti, poslat u dimenziju iz koje nema povratka. • Žene nisu mogle biti povređene. To je bila njihova zakletva, njihova istina. Ali šta se dešava kada opasnost ne dolazi spolja, već iznutra? U Lumeriji se dogodilo nešto što je pretilo da razori grad. Dve izuzetne devojke, obe Elementarke, obe sposobne da unište čitave zidine jednim pokretom, sukobile su se oko nečega što je izgledalo bezazleno — mladića. Njegovo ime bilo je Daren, običan momak, bez magije, ali sa osmehom koji je mogao da razoruža i najtvrđe srce. Jedna devojka, Lyra, bila je majstorica kristala. Njene kule su rasle iz zemlje kao živi spomenici, oštri i blistavi. Druga, Seris, vladala je vatrom. Njeni plamenovi su plesali kao zmije, pretvarajući noć u dan. Njihov sukob počeo je kao šapat, kao ljubomora, ali se pretvorio u oluju. Na trgu Lumerije, kristali su počeli da niču, plamenovi da se kovitlaju. Ljudi su bežali, zidine su pucale, a grad je drhtao pod snagom dve devojke koje su se borile za srce jednog mladića. I tada su se pojavili oni. Dimenzionari. Iz senke, iz pukotina u prostoru, izašli su trojica. Njihove oči bile su tamne, njihove ruke mirne, ali prostor oko njih se savijao kao da se svet trudi da ih razume. Nisu došli da biraju stranu. Došli su da zaustave uništenje. „Dosta,“ rekao je jedan, glasom koji je odjekivao kao grom. „Ovo nije ljubav. Ovo je razaranje.“ Lyra i Seris su zastale, ali njihova moć je još ključala. Kristali su se lomili, plamen je škrgutao. „Ako nastavite,“ dodao je drugi Dimenzionar, „grad će nestati. A mi nećemo dozvoliti da nevini stradaju.“ Treći je pogledao Darena, zbunjenog i uplašenog. „Zbog tebe se bore. Ali ti nisi kriv. Ljubav nije oružje.“ U tom trenutku, Elara je stigla. Njena aura zasijala je jače od kristala i plamena zajedno. Pogledala je Lyrin plamen, Serisine kristale, i zatim Darena. „Ako se grad mora rušiti zbog ljubavi,“ rekla je tiho, „onda to nije ljubav.“ Dimenzionari su spustili ruke. Prostor se smirio. Kristali su se povukli, plamen se ugasio. Lyra i Seris su stajale, zadihane, oči im pune suza. Daren je prišao, ali nije znao šta da kaže. A Elara je shvatila nešto novo: moć može da uništi grad, ali samo srce može da ga spasi.
Tema: 
