U noći tako kad nikoga nema,
I kad ljude,zajedno sa zlobom,
Zaborav uzme,misao se sprema,
Da priđe tebi i govori s tobom.

K'o duga nebom posle mnoge kiše,
I moja nada pojavi se tada
Nad ljubavlju mi,i lagano briše
Dubok očaj i tragove jada.

I tvoja slika,kao zvezda sreće,
Prilazi meni: i ja vidim tebe
Daleko svuda; i znajući gde će
Toliki život,ja zavolim sebe.

Dugo ti pričam,zanesen,u žaru,
Budućnost našu što se drsko krije,
I onu pesmu o srećnome paru
U zemlji,kuda nikad tame nije.

Gde ljubav vlada,gde stanuju žudi,
I sve što dragan svojoj dragoj taji,
Dugo ti pričam,dok zadrhte grudi,
Dok snovi minu,priđu uzdisaji.



POD DUDOM


Malaksao,loman,sad odmaram telo,
daleko od tebe,na senci od duda;
Razlio se vazduh u pramenje belo,
Dan vreo i topal,mrtvilo je svuda.

Zagrljen umorom i pokriven prahom,
Mladost još me štiti i mis'o o tebi:
Ljubav,bol i žudnju,zajedno sa strahom,
Ja u duši nosim,ja nosim u sebi.

Šta li radiš sada,je li,nebo moje?
Dali mi se nadaš,da l' te slutnja peče?
Kuda oko gledi iz odaje tvoje,
Kad dan mrtav padne na radosno veče?

O, ne tuguj za mnom.Lili, o ne brini
Dobro mi je,lako na ovome putu.
Oblak s tvoga čela odagnaj i skini,
I srećnog me sanjaj u svom divnom kutu.

Da znaš kol'ko patim,kad pomislim tako.
Da me možda čekaš i izgledaš svuda:
Mene sve zaboli i plak'o bih,plak'o,
Na hladu i senci ovog starog duda.


PROMENADA


Kroz otvoren prozor,nestašan i mio,
Na zavesu vetrić nevidljivi sleće,
I njome se igra,bezbrižan i čio;
Noć na polju leži,mir se po njoj kreće.

Nad zemljom je suton; a svud po pučini
Tičina se digla da spokojstvom leči:
I u tome času meni se učini,
Da zvuk jedan dođe,nosi tvoje reči.

Zvala si me sebi.Ja se nisam mak'o;
Radost sva u tuzi prigrli me strasno:
"Ti si je ljubio kao oganj pak'o,
A ona je došla kad je sve već kasno".

I zaneh se potom.Misao mi ode
Do prošlosti moje,u krajeve znane;
Da poseti ljubav,koju boli vode,
Dok sećanja bružno od smrti je brane.

I tu videh doba,ona svetla,vedra,
Da ih već nestaje polako i tužno,
Da prolaznost svoja otvara im nedra,
I da stvarnost svuda podiže se ružno.

Iz misli se trgoh.Bacih pogled dole,
Nikog nije bilo.I dođe mi žao:
"Možda je čekala,možda mnogo vole,
A ja? - ja sam svirep,bezdušan i zao".

I tad pipah vazduh,tražeć kakva traga,
Ali reči tvoje nisam mog'o naći;
O kako je ljubav,velika i blaga,
Mada kao zvezda i ona će zaći.

Brzo,naglo odoh iz svog praznog stana,
Ugodno mi beše kretati se,ići
Razvalinom ovom života i dana,
Koju sunce sutra ponovo će dići.

Svuda tako mirno,izrazito, mračno:
K'o odblesci smrti senke pale redom,
Lišće tek zašušti jednoliko, plačno
U noći što diše mesečinom bledom.

Ne znam kako,zašto - ali glasno reko':
"Ja te volim,draga "; i osetih tada
Onu ljubav staru i doba daleko,
Doba koje nama pojavi se sada.

I ta ljubav stara,kao duh bez glasa,
Povede me žurno tamo,do svog stana:
Na prozoru nađoh sliku tvoga stasa,
Kao znak ljubavi i ranijih dana.

Došao sam kući.Vetrić se još peo,
Po zavesi igra sam u svom oru;
Dok na polju suton već postaje beo,
I pet'o se muči da probudi zoru.



Vladislav Petković Dis