Vrhunski naučnik u svetu, u Srbiji bez posla

Miljana Leskovac    | 07. 07. 2013. - 19:59h | Foto: RAS   


Težak život u Srbiji nije obeshrabrio Srećka Stopića (48) da se bori i postane čuveni naučnik u Nemačkoj. Od podstanarskog života sa suprugom i dve ćerkice u Beogradu ovaj poznati metalurg dogurao je do jednog od najelitnijih Instituta Tehničkog univerziteta u Ahenu, a koliko je tamo cenjen svedoči i otkrivanje ploče s njegovim imenom u gradu Goslaru.


Srećko sa ćerkama Milicom i Vasilijom i suprugom Milenom

Stopić potiče iz skromne, užičke porodice. Otac Radenko bio je kovač, a majka Cmiljana domaćica. Iako mu nisu mogli pružiti materijalno bogatstvo, roditelji su ga, kaže, uvek podržavali i naučili da u životu bude stvaralac i davalac, a ne primalac. Baš zbog takvog vaspitanja, Stopić se nikada stideo nijednog posla. Posle Užičke gimnazije završio je prekvalifikaciju za mašinbravara, a novac za studiranje na Tehnološko-metalurškom fakultetu zaradio je mešajući malter i radeći razne građevinske poslove.

- Novo okruženje i jaka konkurencija me nisu obeshrabili jer su danonoćni rad i beogradske čitaonice bili moja sudbina. Radovao sam se prvom uslovu u septembru, a onda i prelasku u domove “Rifat” i “Penezić” na Zvezdari, zatim prvim desetkama i posebno prvoj nagradi Pante S. Tutunzić za sve položene ispite u toku jedne godine. Prvi sam diplomirao u svojoj generaciji za nešto manje od četiri i po godine.

 

Nakon tri meseca pošto sam diplomirao na Katedri za obojenu metalurgiju, dobio sam posao asistenta na predlog profesora Dušana Vucurovića, koji je morao da objasni kolegama da mu nisam nikakav rod, već da sa prosekom studiranja 9,05 zaslužujem jednu šansu - priseća se Srećko Stopić.
 
Kao diplomirani inženjer i asistent na TMF-u postao je ilegalac u Studenjaku kod devojke i buduće supruge Milene, jer mu plata nije bila dovoljna da plati stan. Onda je trebalo preći težak put preko magistrature (1994) i doktorata (1997) radeći u vreme inflacije.

Težak podstanarski život u Zemunu započeo je nekoliko meseci pred Milenin porođaj. Onda se 25. maja 1995. rodila Milica, a zatim 25. novembra 1996. stigla je i Vasilija.

- Vreme je prolazilo, deca rasla, a podstanarski život postajao je sve nepodnošljiviji. Na Fakultetu nije bilo opreme za nove eksperimente i nove analize. Smatrao sam da sam već naučio to što se moglo naučiti u Srbiji i trebalo je tražiti specijalizaciju u inostranstvu i učiti od boljih. Otići je bio jedini put - objašnjava čuveni naučnik.

Od 1.200 doktora nauka iz celog sveta koji su 2000. konkurisali za Humobltovu stipendiju u Bonu, dobilo ju je svega 300 naučnika, a među njima i Srećko Stopić, pri čemu je šestoro bilo sa prostora bivše Jugoslavije. Postao je naučni saradnik Instituta za procesnu metalurgiju i recikliranje metala na Tehničkom univerzitetu u Ahenu.

- Dogovor sa direktorom Fridrihom, koji je i sada na snazi, jeste da sam sebe izdržavam, tako što pripremam projekte koji u konkurenciji drugih moraju da dobiju finansiranje u Nemačkoj ili Evropi. Velika razlika u odnosu na Srbiju je saradnja s jakom nemačkom industrijom koja dolazi sa raznim problemima, a čijim rešavanjem sam razvio novu laboratoriju za hidrometalurgiju i nanotehnologiju. Za to sam dobio nagrade: 2005. od Instituta za bakar u Diseldorfu, 2011. od Saveza nemačkih Metalurga GDMB i 2012. nagradu u Goslaru. Ove godine sam potpisao novi ugovor na pet godina i radim na Evropskom projektu dobijanja elemenata retkih zemalja iz ruda i koncentrata - kaže Stopić.

U životu, dodaje, žali samo za onim što još nije stigao da uradi.

Izvor: Blic

e srbijo 

Класичан пример одлива мозгова. А са друге стране у Србији је металургија пропала, тако да не знам шта би Срећко код нас истраживао.

jel ga tero neko da bude naučnik