Niko ne voli da mu zvocaju. Velika većina "zvocavih" ne voli to što zvoca. Plus, zvocanje ne pomaže - nekad pomogne kratkoročno, ali na duže staze samo napravi razdor, ljudi pre ili kasnije pobegnu od osobe koja im zvoca. Zašto onda iko zvoca, i kako prestati s tim?

Generalno uzev, postoje tri vrste zvocanja (odmah da kažemo, nije zvocanje ako primedbu izreknete jednom, nego ako je ponavljate i ponavljate i ponavljate - čuli su vas i prvi put, a do petog ponavljanja su najverovatnije prestali da vas slušaju). Jedno je "majčinsko zvocanje" - stalo vam je do toga da draga osoba nešto uradi kako treba (da uradi domaće zadatke, ispravno se hrani, vežba dovoljno...) i izbegne ono loše što bi joj se desilo ako to ne uradi kako treba. Nekada tu mozak smesta napravi pomalo preteran skok u budućnost, pa neurađen domaći poveže s budućom nezaposlenošću, deset "utamanjenih" čokoladnih bananica s "trokrilni orman" izgledom i/ili poispadalim zubima, nedovoljno vežbanja s neverovatnom gomilom svih mogućih i nemogućih boleština... Ali, u principu, iza svih tih strahova i zvocanja koje usledi kao njihova posledica stoji ljubav i briga za dragu osobu.

Druga vrsta zvocanja je već manje dobroćudna, to je "moj način je jedini ispravan način" zvocanje. I tu ima ljubavi u osnovi, i želje da osobi kojoj zvocate bude dobro, moguće i da izbegne greške koje ste vi pravili, ali ima i nemogućnosti da se uvidi da i drugačiji način od vašeg može takođe da bude dobar, nekada i pokušaja da se sopstveni način nametne po svaku cenu.

Treća vrsta zvocanja nema ničeg dobrog u sebi, niti pokušaja da se ma šta popravi. To je "agresivno zvocanje". Osoba koja na taj način zvoca je zbog nečega nesrećna, loše se oseća i želi da i osoba koju krivi za svoju nesreću pati. Zvocanjem se, praktično, istresa na osobi koju krivi za to kako se sama oseća.


Izvor: Krstarica

 ne dopustam da mi niko zvoca i govori kako bi trebalo da zivim,niti ja kome zvocam - to je tako dosadnoooooo

Zvocanje: niko ne voli da mu zvocaju, niko zaista ne uživa u tome što zvoca, a opet, može da bude jako teško prestati s tim. Osoba koja zvoca ima neku potrebu koja je tera da to čini, i deluje joj kao da bi zvocanjem mogla da reši neki problem.

Veliki problem sa zvocanjem je to što, u suštini, ništa ne rešava. Možda možete zvocanjem da ubedite dete da konačno sedne i počne da radi domaći zadatak, ali da zvocanje rešava problem dečjeg razvlačenja, bilo bi potrebno primeniti ga jednom, eventualno dvaput-triput, i dete bi počelo i bez toga da radi domaće, zar ne? A nije tako; zvocanje svaki put morate da ponovite. Zvocanjem nije moguće nikoga ubediti u ispravnost zahtevanog; prihvatiće, možda, da to uradi, da bi zvocanje prestalo, "da bude mira u kući", zato što je dete koje još uvek zavisi od vas pa mora da vas posluša, ali od osobe koja konstantno zvoca i pridikuje obično na kraju svi odu. A kad odu, rade ono što hoće, onako kako hoće - nekada i steknu odbojnost prema načinu koji su koristili dok im se zvocalo samo zato što im se zvocalo zbog toga. A nekada i, često nesvesno, zbog previše zvocanja steknu utisak da ništa ne umeju da urade kako treba i postanu krajnje nesigurni, što bi duže vreme moglo jako da im smeta u životu.

Sad, kako prestati sa zvocanjem? Zahtev da prestanete s zvocanjem može da deluje kao zahtev da prestane da vas bude briga, neka ih, neka rade šta hoće, neka se upropaste, a to ne možete kad se radi o nekome do koga vam je stalo. Prestati sa zvocanjem se za mnoge pokazalo kao veoma težak problem, i neko garantovano rešenje ne postoji.

Može da pomogne ako razmislite zašto zapravo zvocate - možda se radi o vašem iracionalnom strahu (vaše dete je pojelo porodično pakovanje čipsa, a vi ste pročitali gomilu članaka o riziku kome su gojazna deca izložena da u pubertetu dobiju dijabetes, pa od jednog porodičnog pakovanja čipsa odmah vidite svoje dete kao pregojeno i dijabetično)? Ili se, možda, radi o tome da želite da i vaše dete nauči da svira klavir, onako kako ste i vi naučili, ili da istraje u nečemu u čemu vi niste, a dete se jednostavno ne zanima za sviranje klavira, neke druge stvari ga zanimaju mnogo više? Ako ste svesni (ne kažemo da je to sigurno slučaj, samo da nije nemoguće) da nešto zapravo ne činite za nečije dobro, kao što govorite sebi, već zato što svoje strahove, želje i slično projektujete na druge, to bi mogao da bude dobar motiv da prestanete s tim.


Izvor: Krstarica