Sta mislite o ovome :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

(Odlomak iz knjige Dj.Ferija,mladog italijanskog pisca) Smile

"...Zamisljam stubove,stepenice i ogromna,delimicno odskrinuta vrata krvavo zlatnog sjaja.Na levom i desnom kraju prizora izvori savrseno bistre vode,koja otice,nekuda,gotovo horizontalno.Ispred vrata stoji Ona.Devojka plave kose obucena u ruzicastu haljinu,bosa,sa razgolicenim gornjim delom grudi,lepog,vidno negovanog lica,no donekle bezizrazajnog pogleda koji izgleda nije uperen u mene iako u pozadini ne primecujem prizor koji bi mogao biti interesantniji od moje malenkosti.Tim pre sto na sebi od odece nemam nista.Zasto?Ko je ona?Sta se nalazi iza vrata?Koliko mogu primetiti prostor koji okruzuje dvoranu u svim pravcima ravnomerno je osvetljen,blagom krvavo zlatnom svetloscu...Kakva je svrha stubova,radi cega su postavljeni?No oni i ne izgledaju kao stubovi drzaci,jer su im vrhovi zasiljeni.Kuda li streme?U visinama se nista ne nazire.Cak ni zvezde...Prilazim polako,neznim korakom."Ko ste vi?",pitam.Devojka cuti.Na usnama kao da joj se razvlaci blagi smesak..."A ti?",konacno odgovara,gotovo prekorno.Cutim,vidi se da mi odgovor prija,iako cak i ne razmisljam o njemu...Zbilja neobicno za mene,koji sebe oduvek smatram dominantno misaonim bicem.No mozda mi je ovom prilikom rezon zasenjen lepotom koja me okruzuje.Prilazim devojci,polako koracajuci uz niske stepenike.Zaustavljam se neposredno pred njom,i desnom rukom joj dodirujem grudi.Skrece pogled ka meni,na usnama joj se ponovo ocrtava blag,nadmocan smesak.Povlacim ruku.Posmatra me nimalo prodornim,ali ipak izrazajnim pogledom.Pogledom gotovo majcinskim a ipak nadmocnim,nimalo upitnim,kao da je u stanju da shvati svaku moju misao,svaki moj oset i pre mene samog."Kuda si posao?"."Ka izlazu",odgovaram."Ja te ne zanimam?"
"Naravno,da me zanimas..."Instinktivno sam presao na 'ti' osetivsi neobicnu bliskost sa ovim drazesnim bicem."Ja ne znam ko si ti,ja ne znam gde sam,ali meni je savrseno jasno da ja nikada nista i nisam znao,i da ovo mesto nije ni po cemu cudnije od bilo kog mesta koje sam do sakda posetio...Razlikuje se jedino po lepoti..."
"Po mojoj lepoti?"
"Da,tvojoj... i po lepoti ovog krvavo zlatnog sjaja,takodje..."
"Zasto zelis da izadjes?"
"Ostao bih sa tobom citavu vecnost,da je moguce..."odgovorih,pomalo iznenadjen ovim sto sam rekao,i dodirnuh njene usne na kojima se sada ocrtavao sasvim jasan smesak,nalik na kakvo otelotvorenje univerzalne lepote kakvom mora da su tezili pesnici poput Remboa ili Puskina..."Ali ja ,isto tako,zelim da saznam...Sve...Lepota,u to sam sasvim siguran,nije ono sto me moze zadovoljiti."Nezno me pomilova po obrazu."Zasto mislis da Istina postoji?"
"Upravo zato,sto mislim..."
"A da li mislis da su tvoje misli zaista tvoje?"
"Nisu samo moje...Preko mene univerzum saznaje za svoju sopstvenu egzistenciju."
"Saznaje li Univerzum i za svoju lepotu,preko tebe...Saznajem li ja za svoju lepotu,kroz sjaj u ocima mladog muskarca...?"
"Ja ne mogu znati,zasto sam nastao...Ali svrha postoji.Predanja o njoj govore,i ja u nju verujem."
Okrecem se i primecujem antickog vojnika,nalik rimskim legionarima,koji dolazi iz pozadine,naoruzan pozlacenim kopljem;onakvim kakva su koliko se mogu setiti koristili legionari Julija Cezara,kako bi cuvali oruzje..."Quo vadis",izgovorih ne razmisljajuci.Vojnik je cutao.Okrecem se opet ka devojci.Malo je svukla haljinu,oslobodivsi levu sisu.Spustam se na kolena i pocinjem da joj ljubim grudi i lizem bradavicu.Miluje me po kosi i posmatra blagim,ali kao i uvek nadmocnim pogledom,po prvi put punim ljubavi,uz sad vec siroki,iskreni osmeh.Osecam mleko koje tece iz nje,a ubrzo i strasan bol.Koplje,baceno iz daljine,me probada.Jos uvek sam svestan,ali znam,da je ovo kraj.Devojka seda na najvisi stepenik i polaze me na svoje grudi..."