Karl Segan i En Drajan ~ Seni zaboravljenih predaka






Širom sveta poznati naučnik Karl Segan i proslavljena spisateljka En Drajan napisali su Korene ljudske vrste, blistavu i zanimljivu pripovest o tome kako su ljudi postali ovakvi kakvi jesu. Seni zaboravljenih predaka predstavljaju uzbudljivu sagu koja počinje nastankom Zemlje. Uz humor i dramu pokazuju da su mnoge naše ključne crte - samosvest, tehnologija, porodične veze, priklanjanje autoritetima, mržnja prema onima koji se makar malo razlikuju od nas, razum i etika - ukorenjene u dubokoj prošlosti, a da na njih baca svetlost naše srodstvo sa životinjama.

Segan i Drajanova otisnuli su se na vrtoglavo putovanje kroz prostor i vreme, ustremili se na prekretnice u istoriji revolucije i krenuli tragom porekla seksa, čovekoljublja, nasilja, silovanja i prevlasti. Knjiga dostiže vrhunac zapanjujuće originalnim istraživanjem veze između osobina primata i ljudi.



Izvor: Laguna


Naslov originala:  Carl Sagan and with Ann Druyan ~ Shadows of Forgotten Ancestors
Izdavač za SCG: Laguna
Cena:                  za naručivanje preko sajta izdavača ~ 584 din, sa popustom do 395 din
                            u knjižarama ~ 584 din i više




Odlomak

Prvo poglavlje


NA ZEMLJI
KAO I NA NEBU



Koliko dugo su zvezde
polako bledele,
Svetlo lampe
prigušivalo se…

Nansen,

(748–834, Kina)1

Da bi se stvorila zemlja, rekoše „Zemlja“.
Izdigla se iznenada, kao oblak, kao magla,
stvarajući se, razmotavajući…

Popol Vuh: Knjiga Zora života naroda Maja2

Ništa ne živi večno, na nebu kao ni na Zemlji. Čak i zvezde stare, raspadaju se i umiru. Umiru i rađaju se. Jednom je bilo vreme pre no što su postojali Sunce i Zemlja, vreme pre dana i noći, davno, davno pre no što je bilo ikoga da zabeleži Početak za one koji bi mogli doći posle.

Bilo kako bilo, zamislite da ste bili svedok tog vremena:
Ogromna masa gasa i prašine brzo se sažima pod sopstvenom težinom, vrti se sve brže, pretvara iz uskovitlanog, haotičnog oblaka u nešto nalik razgovetnom, uređenom, tankom disku. Njegovo tačno središte tinja mutnim višnjevim crvenilom. Posmatrajte odozgo, iznad diska, tokom stotinu miliona godina, pa ćete videti kako središnja masa postaje sve belja i blistavija, dok, posle nekoliko neuspelih i nepotpunih pokušaja, ne brizne u sjaj, termonuklearnu vatru koja se sama održava. Sunce je rođeno. Ono će verno sjati sledećih pet milijardi godina – dok će materija u disku evoluirati u bića sposobna da rekonstruišu okolnosti njegovog postanja, a i sopstvenog.
Samo su unutrašnje oblasti diska, najbliže središtu, osvetljene.
Dalje od centra Sunce ne uspeva da prodre. Zaronite u dubinu oblaka da vidite kakva se to čuda tamo odvijaju. Otkrivate kako se milion malih svetova vrti oko velike središnje vatre. Tu i tamo nekoliko hiljada većih, koji uglavnom kruže blizu Sunca, mada su neki i na velikim udaljenostima, sudbinski su predodređeni da se pronađu, spoje i postanu Zemlja. Obrtni disk, odakle se obrazuju svetovi, potpuno se sabrao iz rasute materije što ocrtava ogromno područje međuzvezdanog vakuuma u galaksiji Mlečni put. Atomi i parčad koji ga čine predstavljaju naplavine galaktičke evolucije – ovde atom kiseonika stvoren iz helijuma u unutrašnjem paklu neke odavno mrtve džinovskecrvene zvezde; tamo atom ugljenika izbačen iz ugljenikom bogate atmosfere zvezde u nekom sasvim drugačijem galaktičkom sektoru; a sad i atom gvožđa oslobođen za stvaranje sveta moćnom eksplozijom supernove u još daljoj prošlosti. Pet milijardi godina posle događaja koje opisujemo, upravo ti atomi možda teku vašim krvotokom.

Naša priča počinje tu, u tom mračnom, uskomešanom, mutno osvetljenom disku: onakva kakva se zaista odigrala, kao i ogroman broj drugih priča koje su se mogle dogoditi da su stvari krenule samo malo drugačije; priča o našem svetu i vrsti, ali takođe priča o mnogim drugim svetovima i oblicima života osuđenim da ih nikada ne bude. Disk vrvi od mogućih budućnosti.3 Većim delom svojih života zvezde sijaju pretvarajući vodonik u helijum. To se događa pri ogromnim pritiscima i temperaturama, duboko u njima. Zvezde se rađaju u Mlečnom putu već deset milijardi godina ili više – u nemerljivo velikim oblacima gasa i prašine. Gotovo celokupna posteljica gasa i prašine koja je jednom okruživala i hranila zvezdu brzo se gubi, bilo tako što je njen stanar proguta ili je izbljuje nazad u međuzvezdani prostor. Kada su malo starije – ali i dalje govorimo o detinjstvu zvezda – može se razlučiti masivni disk gasa i prašine, gde unutrašnje putanje žustro kruže oko zvezde, dok se spoljne kreću dostojanstvenije i sporije. Slični diskovi opažaju se oko zvezda koje jedva da su izašle iz mladosti, ali sada samo kao tanušni ostaci samih sebe iz prošlosti – i to je uglavnom prašina, gotovo bez gasa, svako zrnce prašine minijaturna planeta u orbiti oko središnje zvezde. U nekim od njih mogu se razabrati mračne putanje bez prašine. Možda polovina mladih zvezda na nebu, masivnih kao Sunce, ima takve diskove. Starije zvezde nemaju ništa slično, ili bar ništa što smo trenutno u stanju da utvrdimo. Naš sopstveni Sunčev sistem do današnjeg dana zadržava vrlo tanušni prsten prašine što kruži oko Sunca, nazvan zodijački oblak – kao koprenastu novu verziju ogromnog diska iz koga su rođene planete.

Ova opažanja pripovedaju nam sledeću priču: zvezde su se obrazovale u grupama iz ogromnih oblaka gasa i prašine. Gusta nakupina materijala privlači okolni gas i prašinu, postaje sve veća i masivnija, sve efikasnije uvlači materiju u sebe i kreće svojim putem pretvaranja u zvezdu. Kada temperature i pritisci u njenoj unutrašnjosti postanu dovoljno visoki, atomi vodonika – daleko najobilnijeg materijala u Vaseljeni – sabijeni su i termonuklearne reakcije otpočinju. Kada se to dogodi u dovoljno velikim razmerama, zvezda se zapali i okolna tmina je odagnata. Materija se pretvara u svetlost.

Oblak koji se urušava vrti se sve brže, biva spljeskan u oblik diska, a grumenovi materije prikupljaju se – uzastopce u veličinu čestica dima, zrnaca peska, kamenova, stena, planina, malih svetova. Zatim se oblak sređuje jednostavnom metodom pošto najveći objekti gravitacijom privlače delove. Putanje bez prašine predstavljaju zone hranjenja mladih planeta. Kako središnja zvezda počne da sija, ona odašilje i velike oluje vodonika da oduvaju čestice nazad u prazninu. Možda će neki drugi sistem svetova, čija je sudbina da nastane milijardama godina kasnije, u nekom dalekom kutku Mlečnog puta, dobro iskoristiti ove odbačene gradivne blokove.

Mislimo da u diskovima gasa i prašine što okružuju mnoge susedne zvezde vidimo jaslice gde se svetovi, daleki i egzotični, akumuliraju i sažimaju. Svuda po našoj Galaksiji, ogromni, nepravilni, grudvasti, potpuno crni međuzvezdani oblaci urušavaju se pod sopstvenom težom i začinju zvezde i planete. To se dešava otprilike jedanput mesečno. U vidljivom svemiru – sa čak sto milijardi galaksija – možda se svake sekunde stvara stotina solarnih sistema. U tom mnoštvu svetova, mnogi će biti jalovi i pusti. Drugi mogu biti bujni i plodni, a na njima mogu rasti bića izvrsno prilagođena nekolikim okolnostima, i mogu sazrevati i pokušavati da odgonetnu sopstvene početke. Univerzum je raskošniji nego što možete i da zamislite.

Dok se prašina sleže, a disk stanjuje, sada već možete da razaberete šta se dole dešava. Ogromni dijapazon minijaturnih svetova kovitla se oko Sunca, svaki u malo drugačijoj orbiti. Strpljivo posmatrate. Epohe prolaze. Uz toliko tela koja se kreću tako brzo, samo je pitanje vremena kada će se svetovi sudariti. Gledajući pobliže, primećujete sudare bezmalo svuda. Sunčev sistem počinje usred gotovo nezamislivog nasilja. Ponekad je sudar brz i čeon, a razorne, iako bešumne eksplozije ne ostavljaju iza sebe ništa osim krhotina i delova. U drugim situacijama – kada su dva minijaturna sveta u gotovo istovetnim orbitama i sa gotovo istovetnim brzinama – sudari su blago gurkanje; tela ostaju zajedno i stvara se veći, dvostruki minijaturni svet.

Epohu ili dve kasnije primećujete da raste nekoliko znatno većih tela – svetova koji su imali sreće da izbegnu uništavajuće sudare u svojim ranim, ranjivijim danima. Takva tela – svako uspostavljeno u sopstvenoj zoni ishrane – oru kroz manje minijaturne svetove i proždiru ih. Ona su postala toliko velika da je njihova gravitacija smrvila sve nepravilnosti; ti veći svetovi su gotovo savršene sfere. Kada se minijaturni svet približi masivnijem telu, iako nije dovoljno blizu da bi se sudario, on skrene; orbita mu je promenjena. Na svojoj novoj putanji može da se sudari sa nekim drugim telom, mrveći ga možda u paramparčad; ili završava vatrenom smrću padajući u mlado Sunce, koje guta obližnju materiju; ili biva gravitaciono izbačen u ledeni međuzvezdani mrak. Samo nekoliko njih nalazi se u srećnim orbitama, i oni nisu niti pojedeni, niti razneseni, niti sprženi, niti prognani. Oni nastavljaju da rastu.

Preko određene mase, veći svetovi ne privlače samo prašinu, već i ogromne struje međuzvezdanog gasa. Gledate kako se razvijaju, kako svaki od njih na kraju poseduje veliku atmosferu gasovitog vodonika i helijuma što okružuje jezgro od stenja i metala. Pretvaraju se u četiri džinovske planete, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.
Možete da vidite kako se pojavljuju karakteristične prugaste oblačne šare. Sudari kometa s njihovim mesecima šire elegantne, šarama prekrivene, raznobojne, kratkoveke prstenove. Komadi sveta koji je eksplodirao okupljaju se opet nazad, stvarajući haotični, polovnjački, heterogeni novi mesec. Dok gledate, telo veličine Zemlje zaore u Uran, obori ga na bok, tako da jednom u svakom obilasku orbite njegovi polovi bivaju upereni pravo u daleko Sunce.

Još bliže, tamo gde je disk gasa sada očišćen, neki od svetova postaju zemljolike planete, druga klasa preživelih u ovoj igri gravitacionog ruleta što uništava svetove. Konačno prikupljanje zemaljskih planeta ne traje više od sto miliona godina, otprilike onoliko vremena u poređenju sa životom Sunčevog sistema koliko je prvih devet meseci prema životnom veku prosečnog ljudskog bića. Krofnasta zona od miliona kamenitih, metalnih i organskih minijaturnih svetova – asteroidni pojas – preživljava. Bilioni ledenih minijaturnih svetova, komete, polako kruže oko Sunca u tmini iza najdalje planete.


Glavna tela Sunčevog sistema sada su obrazovana. Sunce sija kroz providan međuplanetni prostor gotovo oslobođen prašine i zagreva i osvetljava svetove. Oni nastavljaju da putuju i zanose se oko Sunca. Ali ako pogledate još bliže, razabraćete da se događa dalja promena.

Nijedan od ovih svetova, podsećate se, ne poseduje sopstvenu volju; nijedan ne namerava da bude u određenoj orbiti. Ali oni koji se nalaze na pristojnim kružnim orbitama teže daljem rastu i napretku, dok će oni na vrtoglavim, divljim, ekcentričnim ili nemarno nakrivljenim orbitama naginjati tome da budu uklonjeni. Kako vreme prolazi, zbrka i haos ranog Sunčevog sistema postepeno se pretvaraju u sve uredniji, jednostavniji, ravnomernije razmaknut i, za vaše oči, sve divniji skup putanja. Nekim telima suđeno je da prežive, drugim da budu uništena ili prognana. Ovaj odabir svetova funkcioniše preko nekoliko izuzetno jednostavnih zakona kretanja i gravitacije. Uprkos dobrosusedskim odnosima uljudnih svetova, povremeno možete spaziti skandalozne nitkove među minijaturnim svetovima koji se kreću na putanji sudara. Čak i telo s najpristojnijom kružnom putanjom nema garanciju da neće biti u potpunosti uništeno. Da bi i dalje preživljavao, zemljoliki svet mora da ima sreće.

Uloga nečeg nalik slepoj slučajnosti u svemu ovome bode oči. Nije očigledno koji će minijaturni svet biti uništen ili odbačen, a koji će bezbedno odrasti u planetu. Postoji tako mnogo objekata u toliko komplikovanom skupu međusobnih odnosa da je vrlo teško reći – isključivo na osnovu posmatranja početne konfiguracije gasa i prašine, pa čak i pošto su se planete uglavnom obrazovale – kakva će biti konačna raspodela svetova. Možda bi neki drugi, dovoljno napredan posmatrač, mogao da predvidi njenu budućnost – ili čak i da sve pokrene, kako bi se, milijardama godina kasnije, kroz neki složeni i suptilni sled procesa, postepeno ostvario željeni ishod. Ali to još nije za ljude.

Počeli ste sa haotičnim, nepravilnim oblakom gasa i prašine, koji se kovitla i sažima u međuzvezdanoj noći. Završili ste sa elegantnim, dragulju sličnim Sunčevim sistemom, blistavo osvetljenim, gde su pojedine planete uredno udaljene jedna od druge, a sve ide kao sat. Planete su lepo razmaknute, dolazi vam do uma, jer su one koje nisu bile takve sada nestale.

** *

Lako je videti zašto su neki od ranih fizičara, prvi prozrevši stvarnost planetnih orbita koje se ne presecaju i u istoj su ravni, smatrali da se tu raspoznaje ruka Tvorca. Oni nisu mogli da zamisle nikakvu alternativnu hipotezu koja bi objasnila takvu veličanstvenu preciznost i red. Ali u svetlosti modernog razumevanja, tu nema znaka božanskog vođstva, ili bar ničeg izvan fizike i hemije. Umesto toga, vidimo svedočanstvo vremena nemilosrdnog i trajnog nasilja, gde je bilo daleko više uništenih svetova nego stvorenih. Sada nam je donekle razumljivo kako je izuzetna preciznost koju Sunčev sistem danas ispoljava bila izdvojena iz nereda jednog međuzvezdanog oblaka u razvoju na osnovu shvatljivih nam zakona prirode – kretanja, gravitacije, dinamike fluida i fizičke hemije. Neprekidno dejstvo procesa odabiranja bez ikakvog razuma
može pretvoriti haos u red.4

Naša Zemlja rođena je u takvim okolnostima pre oko četiri i po ili 4,6 milijardi godina, mali svet od stenja i metala, treći od Sunca. Ali ne smemo misliti da je iz svog katastrofičnog nastanka mirno izronio na Sunčevu svetlost. Ni u jednom trenutku sudari Zemlje s malim svetovima nisu u potpunosti prestali. Čak i danas predmeti iz svemira naleću na Zemlju ili ih ona sustiže. Naša planeta nosi nepobitne ožiljke skorašnjih sudara sa asteroidima i kometama. Ali Zemlja poseduje mašineriju koja popunjava ili pokriva ove tragove – tekuću vodu, tokove lave, stvaranje planina, tektoniku ploča. Veoma stari krateri nestali su. Ipak, Mesec ne nosi šminku. Kada ga pogledamo, ili uperimo pogled na Južna pobrđa Marsa, ili na mesece spoljnih planeta, pronalazimo mirijadu udarnih kratera, nagomilane jedne preko drugih, zapise o katastrofama minulih doba. Pošto smo mi ljudi doneli delove Meseca na Zemlju i odredili im starost, sada je moguće rekonstruisati hronologiju stvaranja kratera i nazreti dramu sudara koja je nekada vajala Sunčev sistem. Ne tek povremeni sitni udarci, već i masivni, zapanjujući, apokaliptički sudari nameću se kao neizbežan zaključak na osnovu zapisa sačuvanih po površinama susednih svetova.

Do sada, u Sunčevom srednjem dobu, ovaj deo Sunčevog sistema očišćen je od gotovo svih odmetnutih minijaturnih svetova.
Postoji šačica malih asteroida koji se približavaju Zemlji, ali su šanse da neki od većih udari u našu planetu male. Nekoliko kometa posećuje naš deo Sunčevog sistema iz svoje daleke postojbine.
Tamo napolju, ponekad ih u prolazu prodrma kakva zvezda ili obližnji, masivni međuzvezdani oblak – i pljusak ledenih minijaturnih svetova uleće, zanoseći se, u naš unutrašnji Sunčev sistem. Ali ovih dana velike komete vrlo retko naleću na Zemlju.

Ukratko, usmerićemo pažnju na samo jedan svet, Zemlju. Istražićemo evoluciju njene atmosfere, površine i unutrašnjosti, kao i korake koji su doveli do života, do životinja i do nas. Pažnja će nam se onda progresivno sužavati i biće nam lako da razmišljamo o sebi kao izdvojenima od Kosmosa, o samodovoljnom svetu koji brine svoju brigu. U stvari, na istoriju i sudbinu naše planete, i na bića na njoj, duboko, ključno je uticalo ono što je tamo napolju, i to kroz čitavu povest Zemlje, a ne samo u vreme njenog nastanka. Naši okeani, naša klima, gradivni blokovi života, biološke mutacije, masovna istrebljenja vrsta, ritam i tempo evolucije života, ništa ne može biti shvaćeno ako zamislimo da je Zemlja hermetički izolovana od ostatka Vaseljene, dok samo nešto malo Sunčeve svetlosti curka u nju spolja.

Materija koja sačinjava naš svet stigla je s neba. Ogromne količine organske materije pale su na Zemlju, ili su stvorene Sunčevom svetlošću, postavljajući scenu za postanje života. Jednom začet, život je mutirao i prilagođavao se promenljivoj okolini, delimično gonjen zračenjem i sudarima koji su došli spolja. Danas gotovo sav život na Zemlji koristi energiju požnjevenu sa najbliže zvezde. Tamo gore i ovde dole nisu zasebna odeljenja. Zaista, svaki atom koji je ovde dole, jednom je bio tamo gore.5

Nisu svi naši preci pravili istu oštru razliku između Zemlje i neba, kao što to mi činimo. Neki su prepoznali vezu. Praroditelji bogova Olimpa, pa prema tome i praroditelji ljudi, bili su, po mitovima starih Grka, Uran,6 bog neba, i njegova žena Gea, boginja Zemlje. Stare mesopotamske religije delile su istu ideju. U dinastičkom Egiptu polovi su zamenili uloge: Nut je bila boginja neba, a Geb bog Zemlje. Glavni bogovi Konjak Naga sa indijske granice Himalaja danas se zovu Gawang, „Zemlja-Nebo“, Zangban, „Nebo-Zemlja“. Kiče Maje (iz onoga što su sada Meksiko i Gvatemala), zvali su Vaseljenu kahuleu, bukvalno „Nebo-Zemlja“.

Tamo živimo. Odatle dolazimo. Nebo i Zemlja su jedno.

Izvor: Laguna




Pogledajte i druge preporuke:

• En Mekafri ~ Let zmajeva
• Dejvid Edings ~ Pion proročаnstva
• Lorens Darel ~ Crna knjiga
• Douglas Adams ~ Duga, mračna čajanka duše