VEOMA produktivna, koliko prijateljska toliko poslovna (književna, izdavačka, autorsko-pravna) prepiska između dvojice autentičnih, svojevrsnih srpskih pesnika XX veka, Miloša Crnjanskog (1893-1977) i Tanasija Mladenovića (1914-2003) - prepiska na adresama London (Crnjanski) i Mladenović (Beograd) trajala je nepunih deset godina, ali je, danas i ovde, dobila svoju dostojnu javnost i dokumentarnost, podjednako dragocenu za proučavanje književnog angažmana obojice pesničkih sustvaralaca i "glasnika epohe".     
     Tanasija Mladenovića, uveliko poznatog književnika, kulturnog poslenika, urednika "Književnih novina" i izdavačkih preduzeća, Crnjanski je upoznao preko svojih emigrantskih sadruženja - upoznao ih je Dragan Aćimović, koji je posle rata drugovao sa pesnikom "Stražilova" na liniji Pariz - London. Odužujući se Mladenoviću, za krupne usluge u košmarnim ratnim godinama, ovaj vrsni znalac nekoliko jezika zadobio je Tasinu dobru volju i razumevanje tako da je ubrzo došlo do "Susreta prve vrste". Posle prvih taktova prepiske, u međuvremenu, kada se probudila zavičajna melanholija Crnjanskog, a u Beogradu porasle simpatije i znatiželja liberalnije kulturne elite, Mladenović je počeo posećivati Crnjanskog u Londonu. Posećivati, dakle, i podsticati, podržavati, objavljivati u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, i plasirati drame "Konak" i "Tesla" do kojih je veliki pesnik sujetno, i jogunasto veoma držao.
   
 O SVOJIM pismima, razglednicama, i intimnim epistolama, Tasa Mladenović je govorio (štampao) u sedmoj knjizi svojih Izbranih dela: "Usputne skice za portrete". U poglavlju "Povratak Miloša Crnjanskog" Mladenović piše, između ostalog, kako je stupio u kontakt sa velikim piscem i kako mu je pomogao da se vrati u otadžbinu.
"Zamisao o tome kako da se omogući povratak u zemlju Miloša Crnjanskog nije nastala odjednom. Trebalo je da prođe neko vreme i da se slegnu mnoge stvari, da utihnu razne predrasude i naše, po zlu poznate, netrpeljivosti, ne samo načelne već i lične prirode, pa da se, tek onda, pređe na ostvarenje tog poduhvata. Do rata nisam lično poznavao Miloša Crnjanskog, a delimično sam poznavao njegovo književno delo; znao sam za njegove sukobe i polemike koje je vodio s našom književnom levicom u svom listu "Ideje". I sam sam pripadao levici i uređivao u Smederevu, časopis "Književni krug", u kome je Radovan Zogović polemisao sa njim, ali mi to nije ni onda smetalo da volim njegov "Dnevnik o Čarnojeviću", njegov roman velikog poetskog zamaha "Seobe" (dotad je samo prvi deo bio objavljen) i posebno njegovu zbirku stihova, čuvenu "Liriku Itake".
Za Miloša Crnjanskog se, zasigurno, može reći da nije izabrao emigraciju i emigrantski život, nego da je, sticajem svakojakih okolnosti, ona izabrala njega. On nije iz zemlje izbegao u emigraciju i voljno izabrao izgnanički put. Njega je emigracija prosto-naprosto "snašla", jer je službovao u inostranstvu. Bio je ataše za štampu pri jugoslovenskim poslanstvima u Berlinu, zatim u Rimu, i, najzad, u Madridu. Izbijanjem rata, iz Madrida je, sa osobljem poslanstva, prešao u Portugal i tamo je, sa svojom ženom Vidom, više meseci čekao brod i englesku vizu, da bi se, konačno, prebacio u London.

IZ NjEGOVIH kasnijih pričanja, emigrantski curriculum vitae mu je, ukratko, izgledao ovako. U prvo vreme je, u vladi generala Simovića, radio svoj dotadašnji posao, onoliko koliko su tadašnje prilike zahtevale. Rekonstrukcijom izbegličke vlade, padom Simovića, i dolaskom na čelo vlade Slobodana Jovanovića, još je neko vreme bio vladin službenik. Za sve to vreme stanovao je besplatno kod poznate ledi Pedžet, prijatelja naše zemlje još iz vremena Prvog svetskog rata, u dvorišnoj zgradi na njenom posedu, ili, kako je Crnjanski govorio, ne bez gorčine, u adaptiranoj bivšoj konjušnici.
Ovaj detalj o "adaptiranoj konjušnici", iz priče samog Crnjanskog, baca prilično svetla na prirodu i narav ovoga našeg pisca kao čoveka. I iz kazivanja drugih nekih pisaca, starijih generacija, po godinama bliskih njemu, dobrih poznavalaca i njegovog dela i njegove ličnosti, izlazilo je da je Crnjanski bio preke naravi, prznica, čak bojdžija, i, zašto i to ne reći, teška svađalica. Dušan Matić mi je pričao kako je, u jednoj prilici, čak Crnjanskom bio sekundant u zakazanom, ali nisam siguran da li i održanom, dvoboju s poznatim predratnim avijatičarskim asom i velikim osvajačem ženskih srdaca Tadijom Sondermajerom. Iste ili slične stvari mi je pričao moj venčani kum Veljko Petrović, i to sa mnogo poštovanja i simpatija za Crnjanskog kao značajnog našeg pisca. Odvajao je, pri tom, jasno i razgovetno, pisca od dela, i čvrsto stajao na stanovištu da je takvom piscu mesto u zemlji, da bi, kako je govorio, umro među svojima, a ne negde "pod tuđim plotom". Štaviše, i Milan Bogdanović, koji je sa njim i njegovim "Idejama", u predratnim danima, vodio oštre polemike, i kojeg se Crnjanski (uz Marka Ristića) posebno plašio, čak mi je odlučno rekao: "On treba da se vrati u zemlju; nikakvih smetnji više nema; ono što je bilo - bilo je!..."
Elem, najverovatnije zbog takve svoje prirode, Crnjanski je, prilično brzo po dolasku u London, ostao bez ikakve službe pri izbegličkoj vladi, a to je značilo i bez ikakvih stalnih prihoda.

www.novosti.co.yu

Plišane lutke za trnovit život

DOK je bilo ušteđevine, pričao je kasnije Crnjanski, nekako se živelo. Uporedo sa svim nevoljama, i uprkos njima, intenzivno se bavio književnim radom. Pisao je knjigu o Hiperborejcima, završio "Roman o Londonu", započeo je drugu knjigu "Seoba", započeo svojevrsnu monografiju o Mikelanđelu, usavršavao engleski jezik, išao na kurseve o filmskom scenariju, dobio, u toj školi, čak i diplomu. Po svom predratnom romanu "Kap španske krvi", objavljenom u nastavcima u listu "Vreme", i o glavnoj junakinji tog romana, poznatoj igračici Loli Montez, napisao je scenario za film i predao ga filmskim producentima. "Roman o Londonu" preveo je sam na engleski jezik i predao ga izdavačima, piše dalje Tanasije Mladenović u svojoj knjizi "Usputne skice za portrete".
"Nikakvog odziva nije bilo ni sa jedne strane. Kao da niko u njemu nije osetio velikog pisca. Desilo se ono što i sa mnogim drugim velikim ljudima u istoriji kulture i literature, da sva priznanja dobije - tek posle smrti. I to, u punoj i pravoj meri, i u svojoj zemlji i u inostranstvu.
U nervozi i očekivanju kakvih-takvih rezultata, a to će reći kakvih-takvih prihoda, od svog književnog roda, došao je u sukob i sa svojom dobrotvorkom ledi Pedžet. I ostao bukvalno na ulici. Uselio se brže-bolje u jednu ogromnu najamnu kućerinu, u kojoj je valjda bilo između trista do četiri stotine malih stančića i garsonjera (jedna omanja soba, čajna kuhinja ispred kupatila, i kupatilo).
ZAPOSLIO se, nekako, u jednoj velikoj obućarskoj radnji u Londonu, u kkojoj je radio sve i svašta, od poslova knjigovođe do raznosača. Gospođa Vida je, silom prilika, naučila da pravi plišane lutke za velike trgovačke magazine, kao što je, na primer, čuvena robna kuća "Harods". Video sam te lutke, bile su izrađene sa mnogo mašte i sa puno smisla za ono što se može dopasti svakom detetu. Te lutke su im bile, za sve vreme njihovog boravka u emigraciji, glavni izvor prihoda za život (Uzgred budi rečeno, gospođa Vida mi je tada rekla: "Verujete li, gospodine Mladenoviću, da do ovog rata nisam imala prilike da uzmem iglu i konac u ruke, a sad, vidite i sami, na šta velika nužda može naterati čoveka!"). A da rad na izradi lutaka ne bi bio prekidan, Crnjanski je naučio da kuva, tako da su na njemu ležali i svi kućevni poslovi.
Nekoliko godina pred povratak u zemlju, stupio je u kontakt s Milanom Stojadinovićem, koji je, kao emigrant živeo u Argentini i tamo izdavao list "El economista". Stojadinović je svojevremeno bio ministar spoljnih poslova, i znao je dobro vrednost, a i vrednoću ovog našeg pisca. I u zemlji poznat kao finansijski stručnjak (između ostalog silno i "stručno" se bio obogatio u poznatoj malverzaciji sa obveznicama ratne štete!), Stojadinović je, izgleda, uspeo da dobar deo svog bogatstva na vreme prebaci u inostranstvo i da tako, i van otadžbine, prilično udobno živi. Crnjanski mu je, za list, bio dopisnik iz Londona, redovno mu je slao razne berzanske i privredne vesti. Ali, i to su bili mali prihodi.
A SAD, da se vratim na početak ovog poglavlja o povratku Crnjanskog. Kako je došlo do mojih prvih veza sa Crnjanskim i do ideje da se nešto uradi u vezi s njegovim povratkom u zemlju?
Počelo je to još 1952. godine, u Parizu. Cele te godine proboravio sam u Francuskoj, gde sam bio došao radi usavršavanja francuskog jezika, uz obećanje da ću dobiti dvogodišnju stipendiju. Tako mi je bar Đilas bio obećao, koji je i odobrio moj odlazak u Pariz. Od stipendije, međutim, nije ispalo ništa, još manje od dvogodišnjeg boravka. O tome sam na drugim mestima već pisao; ne bih ništa novo da dodam. Tek da bih zaradio svoju platu, upućen sam na rad u Agenciju za informacije, koja je, pored ostalih kulturno-informativnih poslova, izdavala nedeljne novine - bilten na francuskom jeziku "Les nouvelles yougoslave" i časopis "Ljuestions actuelle du socialisme". Uređivanje tih publikacija bio je moj posao, a glavni prevodilac na francuski jezik svih priloga za list i časopis bio je naš poznati esejist, profesor Sreten Marić.
U Agenciju je, u to vreme, često navraćao Dragan Aćimović (umro 1987. godine u Johanesburgu, Južnoafrička Unija), predratni saradnik "Vremena", rodom iz Jagodine, stručnjak za film, pesnik (izdao je nekoliko knjiga stihova), prevodilac sa francuskog, engleskog i latinskog jezika i, nadasve, izvanredan poznavalac grafike i štamparstva. Bili smo stari poznanici još iz gimnazijskih dana, zatim sa studija u Beogradu. Sticajem raznih prilika i neprilika, naših, tipično srpskih, našao se u emigraciji, imao neku malu štampariju, u Parizu, i tu objavio kratak bibliofilski izvod - izbor stihova (uz direktnu saradnju sa autorom) iz "Lirike Itake", koju mi je odmah poklonio. Održavao je stalnu prepisku s Crnjanskim, s kojim se dobro upoznao još prvih posleratnih godina, za vreme svog boravka u Londonu.

www.novosti.co.yu

Čežnja za svojima


U DRUGOJ polovini juna, te 1952. godine, Aćimović mi je saopštio da Crnjanski tih dana dolazi u Pariz - piše dalje u "Usputnim skicama za portrete" Tanasije Mladenović. Zamolio sam ga da mi s njim zakaže sastanak i, stvarno, jednoga dana, on mi javlja da će te večeri doći između sedam i osam časova, zajedno s Crnjanskim, u čuveni pariski kafe "Deudž Magots" preko puta poznate i čuvene crkve Sen Žermen de Pre. Moja žena i ja došli smo na vreme na terasu spomenutog kafea, a sa nama i naš tadašnji ambasador u Parizu Srđa Prica, koji je sa oduševljenjem prihvatio ideju da se susretnemo i porazgovaramo s Crnjanskim. Od svega, međutim, nije ispalo ništa. Crnjanski je, kako mi je sam kasnije pričao, u Parizu imao sastanak i sa poznatim konzervativcem, bivšim direktorom "Vremena" Stanislavom Krakovom. Ovaj je uspeo da ga odgovori od nameravane ideje o susretu, rekavši mu otprilike da je to verovatno neka komunistička ujdurma i da sam ja, pre svega, političar, pa tek onda pesnik.

Po povratku u zemlju, pored drugih poslova i dužnosti koje sam obavljao (narodni poslanik u Saveznoj skupštini, zatim sekretar Odbora za prosvetu Savezne skupštine), na skupštini Udruženja književnika Srbije bio sam izabran za predsednika, a Đuza Radović za sekretara Udruženja. Obnovili smo i "Književne novine", koje su u toku mog boravka u inostranstvu bile ukinute, pa sam, tako, zajedno s Radovićem, preuzeo i uređivanje lista. Zašto o ovome govorim? Jednostavno zbog toga što su list "Književne novine", a nešto malo kasnije, i izdavačko preduzeće "Minerva" iz Subotice, bili one tribine (ako bi tako moglo da se kaže) pomoću kojih smo omogućili povratak Milošu Crnjanskom, prvo u književnost, a zatim i u zemlju.

KNjIGE Miloša Crnjanskog, objavljene između dva rata, jedva da su mogle, tu i tamo, da se nađu u našim malobrojnim antikvarnicama. Bilo ih je u vlasništvu pojedinaca, poneka ili nijedna u javnim bibliotekama. Pri tom, Crnjanski je bio i pod embargom, politički nepoželjna ličnost, pa - prema tome - nepoželjan i kao pisac. To nikako nije značilo da je interesovanje za njegovo književno delo opadalo. Mladi pisci, naročito pesnici, prvih posleratnih generacija, prosto-naprosto su tragali za svakom njegovom knjigom, za svakom njegovom pesmom, listajući stare časopise i doratnu štampu.

U uređivačkom odboru izdavačke kuće "Minerva" našli smo se, u to vreme: Živko Milićević (predratni urednik "Politike"), pesnici Dušan Kostić, Nikola Drenovac, Risto Tošović i ja. Svako je od nas vodio brigu o ponekom "Minervinom" izdanju, ali smo svi skupa o izdavačkom planu zajednički odlučivali, razumljivo uz podršku i pomoć direkcije preduzeća i radničkog saveta. Jednom prilikom sam im ispričao o mom neuspelom susretu s Crnjanskim u Parizu, i predložio da objavimo "Dnevnik o Čarnojeviću" i "Seobe" (prvi deo) kao najbolji način i put da mu omogućimo povratak u zemlju. Mislim da sam im tom prilikom pokazao primerak Aćimovićevog i autorovog kratkog izbora iz "Lirike Itake" s malim pogovorom Crnjanskog, iz kojeg su izbijale njegova jaka nostalgija i čežnja za zemljom. Imao sam, tad, prvo izdanje "Seoba" i ono predratno, prvo i poslednje Cvijanovićevo izdanje "Lirike Itake". Ne znam, zapravo ne sećam se, kako sam do tih knjiga došao, odmah po oslobođenju Beograda. "Dnevnik o Čarnojeviću" nisam posedovao, ali smo i njega ubrzo pronašli.
Ideju su svi jednodušno prihvatili, uprkos izvesnim rizicima. U Beogradu je postojalo, u to vreme, i predstavništvo "Minerve" koje je u početku bilo smešteno u jednoj prostoriji nasred Terazija, a kasnije u ulici 29. novembra. U tom "isturenom" predstavništvu direkcije "Minerve" radili su, u to vreme, Živko Milićević, Milan Šantić i poznati prevodilac i kasniji izdavač Uglješa Krstić.

POSLE izlaska ove dve spomenute knjiga, u stvari još i za vreme njihovog štampanja, stupio sam, putem pisama, u direktni kontakt s Crnjanskim. Kao predstavnik Miloša Crnjanskog, pojavio se, jednog dana, u redakciji "Književnih novina", njegov šurak, predratni poznati fudbaler, a posleratni fudbalski sudija i funkcioner u Fudbalskom savezu Jugoslavije Jovan Ružić, rođeni brat gospođe Vide. On je, s vremena na vreme, išao službeno u London, tako da je imao stalne kontakte sa zetom i sestrom. Preko Jove Ružića smo regulisali i honorarisanje knjiga i priloga, koje je Crnjanski, na moje traženje, slao iz Londona, za "Književne novine". Bili su tu odlomci iz knjige "Kod Hiperborejaca", iz "Druge knjige Seoba", iz knjige o Mikelanđelu, koju, nažalost, nije stigao ni da završi. Palavestra mu je, nekako istovremeno, objavljivao u nastavcima u časopisu "Savremenik" odlomke iz takođe nezavršene knjige "Embahade". "Savremenik" je u to doba, bio u istoj izdavačkoj kući s "Književnim novinama."

Posle prepiske i dogovora preko Jove Ružića, Crnjanski nam je ubrzo poslao i svoju novu dramu "Konak", koja je prvo bila objavljena u "Minervi", a onda, posle dogovora s rediteljem i upravnikom Savremenog pozorišta Dinulovićem, u toj kući i prikazana na sceni. Više godina posle rata bio sam predsednik Pozorišnog saveta čuvenog avangardnog Beogradskog dramskog pozorišta, a kasnije preimenovanog u Savremeno pozorište.

www.novosti.co.yu

U mreži intriga



"JEDNOG dana javlja mi se pokojni književnik Gvido Tartalja i traži od mene da napišem za poznatu 'Prosvetinu' ediciju 'Brazde', koju je on uređivao, pogovor za knjigu poezije Miloša Crnjanskog", piše Tanasije Mladenović. "Rado sam prihvatio poziv, jer se radilo o novom izdanju slavne zbirke 'Lirika Itake', samo ovoga puta dopunjene komentarima Crnjanskog o svakoj pesmi. Bila je to svojevrsna lirska autobiografija pesnika. Dobila je i nov naslov 'Itaka i komentari'. Ova knjiga je izašla 1959. godine i dospela u našu javnost, blagodareći celokupnom dotadašnjem nastojanju da se u našoj sredini konačno 'legalizuje' književno delo Crnjanskog."

Koliko je Tanasije Mladenović učinio da književno delo Crnjanskog bude prihvaćeno i priznato na našim prostorima, stvarajući istovremeno teren za njegov povratak iz emigracije, možda najbolje svedoči prepiska između dvojice pisaca, a posebno pisma adresanta Crnjanskog sa londonskim žigom. Uostalom, ima pisama koja su tako sveža, tako nedočitana, unatoč svojoj drevnosti, prohujalosti. U dramatičnoj neistovetnosti opštih pogleda na svet i na misteriju poezije, kao takve, veliki Crnjanski i dostojni Mladenović našli su se na istoj "višegradskoj stazi", kako bi rekao Ivo Andrić, koga u ovoj prepisci ima na više mesta i povodom više obraćanja.

POSLEDNJI VITEZ

"DRAGI Mladenoviću,
                         5. 2. 1958.


     Primio sam Vaše pismo od 3. 1. 1958. Hvala Vam na ljubaznim rečima koje ste mi uputili.
     U MEĐUVREMENU, ja sam odgovorio 'Minervi', što se tiče štampanja mog pozorišnog komada 'Konaka', pa se nadam da ste to pismo čitali. Tako ćete moći doneti definitivno rešenje. Što se tiče prikazivanja komada na pozornici, ja sam o tome razgovarao sa Dinulovićem, direktorom Beogradskog dramskog pozorišta, koji je bio u poseti u Londonu. On je prvog dana bio jako oduševljen, posle mu je oduševljenje splasnulo, on će najbolje znati zašto. Meni je stalo da se 'Konak' štampa, a do prikazivanja mi više nije stalo.
     Intrige oko toga postale su mi dosadne.
     Ne vredi da se ni Vi, toliko, lično, oko toga zauzimate. I ako se mi ne poznajemo lično, ja Vam mogu reći da Vas znam donekle iz pričanja jednog Vašeg školskog druga, a sad mi je i Dinulović o Vama pričao. Pošto sam daleko stariji od Vas, hteo bih da Vam kažem samo toliko: 'Pas trop de zele!' Nisu mi dovoljno poznate diskusije koje se u književnosti u Beogradu vode. Ne znam šta je u 'Mladosti' rečeno. Ne razumem ni Matićevo sočinjenije o upotrebi tačnih reči. Krajnje je vreme zaista da počne upotreba tačnih reči u polemikama. Ovde, vrlo teško dolazim do časopisa i listova. Kad sam od 'Nolita' tražio, da budu ljubazni, pa da mi pošalju 'Delo' u kom je bio članak Marka Ristića, nisu mi ni odgovorili. Pa sam batalio.
     Čujem da će u London, uskoro, doći M. Bogdanović i Krleža, a da će i Marko Ristić doći na otvaranje pozorišta u Coventry. A video sam i to da su Vas izabrali za predsednika Udruženja književnika Srbije, i to mi je da čujem bilo milo. Žalim da vidim da je u opasnosti 'Literarni list', da prestane. Znači da je Pegaz u FNRJ, opet oćopavio? Verujte, bilo mi je prijatno da čujem da me uveravate kako imam tamo prijatelja, iskrenih, i ako ih ne poznajem i nisam ih video. Moram Vam reći da ja sa svoje strane smatram da je Bogdanović uspeo da pokvari moje planove za saradnju, a Marko, pomogao. Što je najgore, ni jedan ni drugi ne rade po sopstvenoj inicijativi nego su samo pioni na šahovskoj tabli. Međutim, šta je to prema večnosti? Molim Vas pozdravite dakle Odbor 'Minerva' i recite svima koji sa simpatijom prate moju nesreću, da se ne uzbuđuju.
     Nema lepše slike, ni lepših stihova, nego što su oni o Bošku Jugoviću, na Kosovu, o poslednjem vitezu. Samo, nažalost, ne mogu da se na mene primene, to je bio mlad čovek, a ja omatorio.
     Toga mi je, recite svima, jedino, žao.
     Sa srdačnim pozdravom,
                         M. Crnjanski"                   
NAKLONOST
ŠKOLSKI drug koga Crnjanski pominje u pismu je Dragan Aćimović, nešto stariji od Tase, a znali su se sa Pravnog fakulteta. Aćimović je bio izuzetno obrazovan i govorio je nekoliko stranih jezika. Pošto je od 1946. godine živeo u Parizu kao emigrant, stupio je u vezu sa Crnjanskim koji je već bio u Londonu. Aćimović mu je pomagao u raznim prilikama. Uprkos sumnjičavosti Crnjanskog, uspeo je da stekne njegovu naklonost i poverenje.

www.novosti.co.yu

Naš Pasternak u Londonu

SLEDEĆE pismo Crnjanskog Tanasiju Mladenoviću je svakako najzanimljivije, najrečitije: čitava jedna ispovest, dragoceni sažetak "lamenta" nad samim sobom, i rastuženom pričom o piscu u emigraciji. U vremenu i nevremenu. Povodom Mladenovićevog angažmana u jugo i stranim asocijacijama književnika, Crnjanski izričito osuđuje lelujavu "politiku" PEN-a, sa kojim je, jugoslovenskim, imao nesporazuma i između dva svetska rata. Sve manje izglede za rehabilitaciju u novoj Jugoslaviji, Crnjanski "pripisuje" svojim nekadašnjim saborcima moderne književnosti" Milanu Bogdanoviću i Marku Ristiću, čiji je esej "Tri mrtva pesnika" svakako pročitao. Aluzija na velikog Pasternaka vezuje se za zlehudu pesnikovu sudbinu Nobelove nagrade. A bitka za položaj i šanse u pozorištu za dramu "Konak" traje na obe obale.

MUKE PO "KONAKU"

     Dragi Mladenoviću,
                         12. 11. 58.

     Odlagao sam odgovor na vaše pismo, u očekivanju, da vidim šta će biti sa izdavanjem "Konaka". Pošto se to pitanje, kako mi Krstić piše, rešilo, da nastavimo našu korespondenciju. Mogu vam reći, uzgred, da sam, inače, svu svoju jugoslovensku korespondenciju obustavio. Ljudi, koji su mi pisali, i obećavali kule i gradove, prvo se zahušku, pa posle ih ućutkaju. Pa mi je to dosadilo. Vašu izdržljivost, i simpatiju, cenim tim više, a ne bih se začudio da vam to škodi, jer će se moji protivnici i komp. potruditi da tu vezu prekinu. U svakom slučaju znajte, da mi je vaša simpatija bila prijatna, što reče Dučić, jako.
     ŠTO se tiče iznošenja "Konaka" na pozornicu, vi ste možda čuli za jednu belešku, u listu "Politika", u kojoj se, slučajno, nevino, sugeriše da nije za pozornicu. To će biti druga faza pokušaja da se "Konak" sabotira kao "neizvodivo". Do Dinulovića je sad da se od te klike koja radi podmuklo brani, a da pokaže da je taj spectacle i te kako za pozornicu. Da sam u Beogradu ja bih od toga, sasvim sigurno, napravio veliku predstavu. A popularnu.
     Ja ću se sad obratiti Dinuloviću, pismom, i lično. Ako do premijere dođe, zasluga pripada, predsedniku saveta u tom teatru (predsednik Saveta je dugi niz godina bio Tasa Mladenović - prim.aut.).
     Što se pak tiče vašeg poziva, od toga su mnoge babice napravile veliku komediju. Od strane emigracije to mi je donelo anatemu, a od strane mnogih babica, mnoge neprijatnosti. Sve je to, međutim, nepotrebno. Ja se nikad nisam bojao ni da kažem, ni da napišem što sam hteo. Ja nisam veliki Pasternak, ali moj slučaj je "mali Pasternak", obrnuto. Moja "poseta" je propisno zamršeno legalno i moralno pitanje, a moj Milan Bogdanović ga je, pre dve godine, propisno reklamirao i pokvario. Ja mislim da će takve probleme rešiti organizacija, kakvu ste pripremili u Napulju (Evropska zajednica pisaca - COMES - prim. aut.). Ona će evropskim književnicima dati jedan legalni status kakav nisu dobili u ranijim sličnim organizacijama, kao i P.E.N. klubu, na primer, čiji rad posmatram već 34 godine očajno. Mene je vaš odlazak u Napulj i vaš članak u "Književnim novinama" jako obradovao. Ako vam to bude bilo interesantno ja sam gotov, kad tome bude bilo vreme, da i javno istupim za takvu organizaciju književnika, sa jednim, mojim, člankom, u "Knj. nov.". Ne bih želeo da ovo pismo završim lamentom nad samim sobom, ja to nikad nisam radio, ali je slabo verovatno da biste mi mogli pomoći u mojim izdavačkim problemima. Transfer honorara ne možete mislim dobiti ni vi, kao što ga ni druge države ne odobravaju lako, a ja do danas, za sve što sam štampao ni paru nisam primio. U mojoj situaciji to znači da sam primoran da radim kojekakvi novinarski posao, pa će me posle toga Marko optužiti pred spomenikom večnosti da sam se živ sahranio. To, kad je u pitanju srpski književnik, nije novo. Biće mi milo ako mi javite da ste primili ovo pismo i ako našu korespondenciju nastavimo. Najbolje želje za kongres u novembru.
     CRNJANSKI jogunasto, pokašto ironično "zahuktava" prepisku, trudeći se da požuri izvođenje "Konaka" u Beogradskom dramskom, a naporedo i štampanje manuskripta, kao i obećano izdanje Druge knjige "Seoba" u "Minervi", subotičkom već reprezentativnom izdavačkom preduzeću. "Prosveta" priprema "Itaku, i komentare" Crnjanskog, sa Tasinim predgovorom, koji je naš londonski emigrant primio sa
radošću i nadom da mu je dato "zeleno svetlo" u beogradskom književnom "saobraćaju".



     Dragi Mladenoviću,
                         1. 4. 59.

          Što se tiče žučnih napada i odlaganja premijere za "jesen", verujte da sam ja već prešao preko toga. Radite onako, kako to mora da se radi: prema interesima koji nisu literarni, ali meni sasvim razumljivi u vašoj annus mirabilis. Samo, posle šetanja tog komada od strane Milana Bogdanovića i raznih odlaganja Dinulovića, mislim, da treba razumeti i to, da je autoru stvar postala, davno, dosadna. Prema tome neću trošiti na to ni reči. Pređimo preko toga...

www.novosti.co.yu

PREPISKA ZA NEZABORAV (6)


Zebnja zbog konaka


     "ŠTO se tiče štampanja 'Konaka', ja sam žurio sa knjigom, iz jednog vrlo neprijatnog razloga", nastavlja Crnjanski u pismu Tasi od 1. 4. 1959. "Bio sam informisan da je Vučo napravio scenario od toga, a pošto je meni dolazio Rodo Andrić, za film, iz moga komada, hteo sam da moj tekst izađe pre toga. Nisam verovao da bi pisac ranga Vučoa, ni čovek sa kojim sam bio u prijateljskim odnosima i koji je ostao meni prijatan u mojim uspomenama iz Beograda, mogao da se spusti do plagijata. Daleko od toga. Ali sam se bojao da se ne napravi neka filmska verzija komada, a to mi se desilo sa mojim romanom 'Kap španske krvi' (o Loli Montez), koji se šetao po filmskim preduzećima, posle čega se pojavio, slučajno, film, Maksa Ofilsa, za koji ja mislim da ima ne samo istorijske, nego i neke, neshvatljive, toaletne, i pejsažne, coincidenzije, sa mojom knjigom. Zato sam žurio sa štampanjem 'Konaka', koje je trajalo dugo. Izvinite. Tim više što ja i sam, posle izvesnih studija, mislim na izradu nekih scenarija. Jugoslavija je, u tome, ne samo iza Italije, nego i Mađara.
     Što se tiče kritike Mihisa, o 'Konaku', čoveka ne znam i nisam sa njim u prepisci. Dabome, njegova teza jako mi je prijala i mnogo sam mu, nepoznatom, zahvalan. A 'Politici', čiji sam bio član redakcije, isto tako.
     Što se tiče Vašeg pogovora 'Itaki', žurio sam se da ga vratim Tartalji. Možda bi trebalo da uvod malo skratite, inače je to lep rad, a teza, teorijska, jasna i fino kazana, da ne kažem francuskom logikom. Mnogo vam hvala.
     O daljem štampanju mojih stvari i druge knjige 'Seoba' pisaću Vam, iz više razloga, drugi put. Bojim se da i mojoj donkihoteriji mora biti, u mojim godinama, jednom kraja. Izbor dvanaest apostola naših romana, na engleskom, naveo me je na razmišljanje.
     Nadam se da ste čuli da sam prisustvovao proslavi Andrića, prijateljski, pa i angloambasadorskom ručku. Verovalo se, ili ne, radovaću se ako uspe priprema Andrića za nagradu Nobela. A žalim što nemam sredstva da dođem i da Vas vidim prilikom izrade statusa Org. evropskih pisaca."

ODLOŽEN SUSRET

PRVI put u ovoj prepisci, Crnjanski se žali na tešku nemaštinu.

"Dragi Mladenoviću,
                         12. 11. 1959.

     Primio sam Vaše pismo iz Beograda. Odgovaram na njega, kao što ste u pismu tražili, na adresu, koju ste mi dali. Razume se da bih rado došao do Pariza, ali moje je finansijsko stanje takvo da ne mogu da odvedem ženu ni do Savske obale ovde, to jest do mora, a kamo li da mogu da idem do Pariza. Izgleda da moj šurak nije hteo, ili nije umeo, da Vam predstavi tačno nemaštinu u kojoj živim. Mnogo žalim što Vas neću videti. Ostaje mi jedino nada da ćete Vi nekako uspeti da dođete do Londona."
NEVERICA I ČUĐENJE

"Dragi Mladenoviću,
                         16. 2. 1960.

     MENE interesuje, naročito, ideja, jedne organizacije Zajednice evropskih pisaca i rado bih na ostvarenju te ideje sarađivao sa Vama. Neka imena, koja sam video na spisku plana za tu organizaciju, ne zaslužuju da budu u obzir uzimana.
     Pravo da Vam kažem, čudim se da kažete da niste imali novaca da iz Pariza dođete do Londona. A još više što kažete da niste mogli da dobijete vizu, tako brzo. Meni kažu da ste Vi poslanik u Saveznoj skupštini, pa se pitam kako da niste imali za tako mali put sredstva, a još više da niste dobili vizu, kad ko sve ne dobija!
     Ništa ne razumem!
     Mene je deprimiralo, da su Vas, očigledno, izgurali iz Udruženja književnika, a sad kad kažete da imate mnogo nevolja, još više sam začuđen. Ništa ne razumem.
     Što se tiče mojih literarnih briga, svakako ste čuli o potraživanju i pokušaju iznuđivanja 3 odsto, 12 odsto za muziku u 'Konaku', koju je Dinulović naručio bez mog znanja, odobrenja, i pristanka. Pravo da Vam kažem i to me degutira. Sve se radi ispod žita. A nije potrebno.
     Piše mi Krstić, kao što ste videli, i pita šta je sa 'davno obećanom' drugom knjigom 'Seoba'. Druga knjiga je davno gotova, samo imam muke oko prepisa, a pravo da Vam kažem, još mi se i ne štampa. Pošto Krstić kaže da prva knjiga NE ide dobro, mislim da će najbolje biti da odložimo izdanje druge knjige.
     Što se tiče moje posete u Beogradu, oko tog se toliko brblja i intrigira, da mi je stvar postala ogavna. I znani, i neznani, pišu mi i dolaze, pa pitaju kad ću doći, da li ću doći. A što je najlepše, kažu: kažite samo meni, da znam, a ja nikom reći neću. Zar to nije komedija?
     Ja sam na takvo pitanje, pre neki dan, odgovorio Žiki Todoroviću u 'Politici' od reči do reči ovo: Ja sam obećao Mladenoviću da ću doći, on je zaslužan što se 'Konak' prikazuje, a da li ću doći aprila, juna, ili septembra, to je zaista nevažno sada. To zavisi od mnogih sitnica, koje su krupne. Za to je nadležan ovdašnji moj prijatelj, ambasador, pa je krajnje vreme da ne bude toliki broj babica."

www.novosti.co.yu

Mera po Andriću


OSETLJIV, ali zapožaren, u sve boljoj literarnoj kondiciji, Crnjanski naglašava da mu je Mladenović jedini, najpouzdaniji prijatelj, i da računa na njegovu isključivu saradnju u "Književnim novinama".

KNJIGA O NEMAČKOJ

     "Dragi Mladenoviću,
                         5. 1. 1961.

     Moj šurak, Jovan Ružić, penzioner (Milovana Milovanovića 5.) piše mi da Vas je video i da ste mi poručili da pošaljem neki prilog za 'Književne novine'.
     Pravo da Vam kažem, posle one svinjarije, protiv mene, koju je potpisao neki Simović (koji mi je, pre toga, poslao adoratorsko pismo i najavio svoju zbirku pesama, ali odgovor nije dobio na to) nisam mislio da, uopšte, više sarađujem u listovima literarnim u FNRJ.
     Međutim, pošto ne bih želeo da Vas uvredim, i Vaš list, koji mi je prvi otvorio svoje stranice posle rata, rešio sam se, ipak, da se odazovem. U prilogu Vam za to šaljem jednu svoju stvar koju bih voleo da ponovim, posle 30 godina, jer je sasvim zaboravljena, kao i toliko drugo što sam, pre rata, štampao. A posle, ako hoćete, nastaviću saradnju ponovo. 'Književne novine' primam redovno o Vašem trošku, pa bih želeo, već i za to, da se zahvalim. Ovaj prilog je iz moje 'Knjige o Nemačkoj' (izdanje knjižare 'Geca Kon' god. 1930. a ta knjiga je dobila nagradu Kolarčevog univerziteta te godine). Molio bih Vas samo da se na kraju priloga označi svakako: Iz knjige 'Knjiga o Nemačkoj' god. 1930. U tekstu sam brisao svega dve rečenice, koje su onda bile aktuelne, a koje su sad besmislene.
     U slučaju da patite od snobizma literarnog žurnalizma u listu, pa Vam smeta što štampate jednom štampan tekst, možete ga podvesti pod rubriku: 'Iz davnih dana'. Za publiku čitalačku biće taj tekst, uveren sam, sasvim nov.
     Ja pratim i dalje Vaš rad u zajednici evropskih pisaca i želim Vam mnogo uspeha. A o mom novom komadu koji mi traži Dinul, pisaću Vam zasebno."
         
Crnjanski sve ofanzivnije "zagovara" prvo izdanje "Druge knjige Seoba", ali i sa prvom, zajedno kao svojevrsnu rapsodiju. I, dakako, traži slavodobitno, honorare u visini Andrićevih i Krležinih. Inače, do kraja života Crnjanski je sebe video, i samopoštovao, u trojstvu sa Krležom i Ivom.

MEĐU VELIKIMA

     "DRAGI Taso,
                         23. 1. 1962.

     Molim Vas za ljubaznost da mi se pošalje 5 primeraka 'Osmeha'. Trebaju mi. Ta je stvar bila prevedena na engleski, a davana na irskom radiju. Nemački prevod se sprema. Što se tiče moje saradnje na 'Knj. N.', ja ću Vam uskoro poslati nešto. Odlomak iz 'Druge knjige seoba', ili možda 'Lament', koji će izići, u privatnom izdanju, u Johanesburgu, kao O. Stihovi u Parizu. Ako hoćete, možete ga štampati, u listu, iz korekture.
     Pozdravite i Andrića. On mi se javio kartom iz Švedske. Ja sam mu uputio pismo na 'Politiku', jer mu privatnu adresu ne znam. Pozdravite i Božovića, sa Vesnom. To su bili vrlo prijatni ukućani, sa mnom, ovde. Javili su mi se iz Švedske sa Andrićem. Ne znam im privatnu adresu. Dinul mi se nije javio, valjda se naburio, a morao da skine 'Konak' sa repertoara. Trebalo je da mi kaže zašto. Imam za njega novu komediju i dramu.
     Toliko privatno.
     A sad poslovno, u odgovoru na Vaše pismo. Pristajem vrlo rado da SKZ izda 'Drugu knjigu seoba', zajedno sa prvom. Pristajem da je izda i 'Minerva' paralelno, ako se sporazumeju. Ako mi SKZ uputi zvanično pismo, a još bolje ugovor, poslaću odmah rukopis koji je gotov davno, to jest prepis mašinom. Moj uslov je samo da to bude za ovu godinu. Za honorar tražim ono što SKZ plaća Krleži i Andriću. U slučaju da 'Minerva' odustane, s obzirom na izdanje SKZ, predlažem Vam 'Kod hiperborejaca' za 'Minervu'. Uslov je opet za ovu godinu. Ako mi pošalje ugovor, može dobiti rukopis odmah.
     Što se tiče 'Matice', to je svršio Stamatović, iz JAA, koji se drži, već davno, prema meni, lepo. Potpisao sam sa Maticom još 1. 6. 1961. privremeni ugovor o izdanju sabranih dela, ali do danas nisu se potrudili da privremeni ugovor pretvore u punopravni. JAA mi je javila neko drugo lice, koje je trebalo da bude redaktor. Milo mi je da ste to Vi, sa Leskovcem. Samo, pošto se u Lalenlandu ne radi za kiriju, oni rade lagano. Javila mi je JAA, da će oni izdati, još 1961, jednu moju knjigu proze, u izdanju Sto knjiga, pa nisu. Sad su mi tražili neštampana dela, da vide. Ja sam odgovorio da ću, neštampana dela, dati iz ruku, samo ako prvo vidim šta će uneti u sabrana dela i tek kad privremeni ugovor pretvorimo u punopravni. Na tome je ostalo..."

BRISANJE ISTINE
OD 23. 1. 1962. godine Crnjanski se u svojim pismima obraća Mladenoviću sa "Dragi Taso". Među tim pismima, nedostaju tri - dva iz 1962. i jedno iz 1964. koja su na volšeban način nestala. Tasina pisma Crnjanskom, koja je Crnjanski držao u jednoj fascikli i pokazivao ih Olgi Mladenović, gospođa Vida Crnjanski je predala Narodnoj biblioteci uz ostalu arhivu. Međutim, i ona su "nestala". Kažu, postoji jedno jedino (?!)

www.novosti.co.yu

PREPISKA ZA NEZABORAV (


Molim, bez politike

 
     "ŠTO se tiče 'Matice', moje je mišljenje, da bi trebalo početi prozom. Prva knjiga mogla bi biti proza, koju treba izabrati iz 'Priča o Muškom' (ja predlažem samo 'Legendu') izdanje Cvijanović, - iz 'Sabranih dela' (ja predlažem 'Dubrovnik') izdanje Narodne prosvete, - i iz 'Knjige o Nemačkoj' (ja predlažem "Iris Berlina", 'Osmeh', i 'Tajnu Albrechta Duerera') izdanje Geza Kohn. Druga knjiga bi se mogla sakupiti iz časopisa 'Savremenik' (1917/1918) 'Književni jug' (1918/1919) "Dan" (1919/1920), a pored toga i iz časopisa "Misao" i drugih. Najviše proze moglo bi se izabrati iz novina 'Politika' (1922/1924) i 'Vreme' (1925/19335). Ja te listove nemam. Ali, ako bi neki Vaš mlađi sekretar mogao da mi javi, samo naslove, onog, što je, tamo, bilo od mene, mogao bih vam reći, sasvim siguran, šta vredi, a šta ne vredi ponoviti.
     Treća knjiga proze mogla bi biti: 'Ljubav u Toskani' (Kohn. 1939) u slučaju da u toj knjizi neka rečenica smeta, pristajem da je u jednom izdanju sabranih dela brišemo, izostavimo. Četvrta knjiga, mislim, da bi trebalo da bude senzacija - roman 'Kap španske krvi'.
     Zato što je štampan u dnevnom listu, a osim toga i iz političkih razloga, da mi se lično škodi, taj roman je imao nezasluženu sudbinu. Međutim, to je čisto literarno delo, psihološko, poetično, odlično. Izlazio je u nastavcima u 'Vremenu' 1933, ako se ne varam. Pročitajte ga, začudićete se, šta sve, kod nas, napadaju, neopravdano.
     Ostaje još roman o Londonu, sa kojim bismo mogli prozu da završimo. Poeziju mislim da treba ostaviti na kraju. A četiri knjige Embahada, i ako nisu pamflet, nego literatura, mislim da nećete hteti ubaciti u početku.
     To je moj program, pa sad znate sa čim imate da računate sa moje strane. U svakom slučaju, ja nemam više nikakvih teorijskih, ni političkih, teza i ambicija, posle 20 godina u inostranstvu, pa ćemo lako moći da dovedemo u harmoniju, moje želje, i vašu redakcijsku želju. Mislim da sam Vam ovim i poslovno sve odgovorio.
     Crnjanski neumorno, ironično 'iskosa' prati kulturne i književne manifestacije po Beogradu, kao što je sve češći gost u našoj ambasadi u Londonu. Upoznaje i mladog Jovana Hristića, sekretara SKZ. Mladenoviću i dalje šalje poruke, najavljuje nove projekte, vajkajući se kako 'Seobe' 'nikako da prođu' razne peripetije i komplikacije. Sa svojom tipičnom dijatribom rimuje 'Seobe' i 'Deobe' (Dobrice
Ćosića)."

PRIJATELJSKI SAVET
"Dragi Taso, 6. 2. 1962.

Što se tiče Vaših čestih putovanja, ja vam zavidim. Što se tiče Vašeg poslednjeg puta, nadam se da će doneti koristi
našoj književnosti, a nadajmo se da nije prolazna iluzija. Ovde su, međutim, bili Vaši delegati PEN. kluba. Ambasador im je priredio večeru, pa je i mene zvao. Predstavnika Ljubljane sam od pre znao, a Feldman iz Zagreba, pričao je uspomene, iz prvih dana, posle Prvog svetskog rata, kada smo ležali postelja do postelje u Zagrebu. Mladi Hristić valjda predstavnik Beograda, sekretar SKZ, bio je vrlo interesantan. O tom potom.
     Pošto ste se sad vratili 'do naše zemlje večito brižne', ja ću, ako hoćete vrlo rado nastaviti našu korespodenciju. Da Vam odmah dodam, Vaša zbirka koju je izdala SKZ, mnogo je jača, čini mi se, nego ona druga, panteistička. Iz 'Politike' sam video da su Vas urezali u jedan spomenik palima. Ej, hej. To vam vredi koliko orden. Više nego direktorstvo. Primetio sam i Vaš smederevski lament koji ste napisali na račun 'Politike' u 'Knj. novinama'. Bilo bi vreme da budete manje mlad, i borben. Što se mene tiče, ja pristajem rado, da se češće javljam u 'Knj. novinama', ali sam stekao uverenje, da se od mene, u mojim godinama, traži da radim mufte. Ni sa najboljom voljom, to neću i ne mogu.
     Što se tiče SKZ primio sam od nje 55 knjiga i video drugu knjigu 'Seoba'. Pošto ste zadavili 'Konak' i Dinula, i Markovića, pratim sad da vidim kako će prećutkivati 'Seobe'. Jer nisu deobe. Što se tiče 'Matice', Leskovac mi je pisao, zaljubljeno, pri odlasku na letovanje, poslao mi je i slike svoje da će, valjda da mi pokaže kako lepo žive u Sremu, ali se njegova korespodencija prekinula odmah posle toga. Mislim da su odustali, posle toliko odugovlačenja, od sabranih dela. Kako hoće. Najbolje bi bilo, da još jednom vrate ugovor pa da definitivno odustanemo. Ja pristajem.
     U Bagdali ona mala bubašvaba piše li piše, što rekao nisam i što je sabrao iz raznih knjiga radi malo provokacije. To je rđava taktika kad se o meni radi. To mi je hvala što sam ga lepo primio i ugostio koliko sam mogao. Idući put
neće dirnuti moje srce. Od mog Jove imao sam svega jednu kartu sa letovanja u Benkovcu i novine. Vaše takozvane dobre vesti nisu stigle do mene."

www.novosti.co.yu

Režim glavni cenzor

SA prijateljskom zavišću Crnjanski prati međunarodne destinacije Tase Mladenovića. Razočaran je brzim "raspadom" predstave "Konak". Raspituje se za "Maticu srpsku", i još uvek veruje u dobre namere Mladena Leskovca, glavnog čoveka ove ustanove. Podsmešljivo, "odgovarački" na svoj način, prekoreva "Maticu" kako jedino verno drži do Isidore i Veljka Petrovića.

PITANjA BEZ ODGOVORA



Dragi Taso,

7.03.62

Pošto Vi korespondirate godišnje jedanput, a pošto ste sad u Kairu, sad u Milanu, sad u Parizu, pišem vam kao što udaramo, ko u klin ko u ploču. Odgovaram vam dakle na drugo pismo koje ste mi pisali 18.1. A primio sam i pismo prof. Leskovca u međuvremenu.
Ugovor, potpisan, poslao sam SKZ. Nije potvrdila prijem. Rukopis nove knjige "Seoba" poslaću uskoro, u pitanju je da dobiju sigurno, poštar mi je jedan rukopis poslat tako u Nemačku, izgubio, pa sam postao nepoverljiv.
Što se tiče SKZ. nije mi sasvim jasno. Treba li to izdanje da bude zajedničko sa Maticom? Javite mi to. Vi u svom pismu tražite nove "Seobe" i za "Minervu". Kako to da razumem. Ja nemam ništa protiv, ali bih pre toga hteo da dobijem od SKZ, crno na belo. Molim Vas da objasnite to.
Što se tiče sabranih dela u Matičinom izdanju, dobio sam i od Leskovca program, koje knjige, i kojim redom želite. On mi piše da ima moju bibliografiju, i da će mi je poslati. Čim bibliografiju dobijem ja ću vam javiti svoj program, ali to za urednike nije obavezno. To je moje mišljenje, a vi možete unositi što god hoćete. Mislim samo da bi trebalo početi sa nečim što je svet u zemlji davno zaboravio, ili nije čitao. Na primer: "Ljubav u Toskani". Izbor Proze. Putopisi. A "Kap španske krvi" načinila bi senzaciju.
Kad dobijem bibliografiju, pa vam javim svoje predloge, vi možete rešiti definitivno, a sporazumećemo se lako. Prema tome nastojte da pregledate bibliografiju i da je pošaljete i meni. Što se tiče neštampanih dela koja pominjete u svom pismu, ja sam gotov da štampam "Kod Huperborejaca" i mogu dati rukopis još ovo leto a predlažem i prvu knjigu Embahada ako hoćete. U njoj se može brisati ako nešto mislite da treba brisati za današnjeg čitaoca, ali, u celini bilo bi novo i interesantno. Poslaću vam odlomak za "Književne novine" iz tih knjiga, pa vidite.
Na kraju, možete li mi reći šta bi sa "Konakom"?
Zašto je Dinulović pao i glumci se razišli? Zašto Roksandić na primer, koji je bio u Londonu, pa se sa mnom oduševljavao, nije nikad "Konak" zatražio? Možete li da mi objasnite to. U međuvremenu želim vam svako dobro. I ja pozdravljam Andrića sa svoje strane. Putuje li on u Kinu?
CRNjANSKOM sve više godi što ga u Beogradu prihvataju, čitaju, adoriraju mladi: Predraga Palavestru prepoznaje po ocu, književniku sarajevskom, mladog kritičara Bogdana Popovića siluetira po "starom" Bogdanu, a košnicu asocijacija izazivaju mu Branko V. Radičević (na stražilovskog Branka). Rasplamsava "igre oko zida" to jest neprilike (kako ih on zagriženo, i sebe svesno vidi oko izdavanja druge knjige "Seoba". Pričinja mu se, u svoj svojoj emigrantskoj "maniji gonjenja" da mu je "režim, skinuo "Konak" sa repertoara.

OTAC ILI SIN

Dragi Taso,
3.5.62.

SKZ me je izvestila da je primila rukopis Druge knjige "Seoba" (tako se zove i nikako drukčije) koji sam dostavio preko konzulata FNRJ u Londonu. Prema tome, sa moje strane, sve je u redu, kao što ste Vi želeli. Hvala.
...Čujem da je Palavestra održao predavanje o meni. Voleo bih da ga vidim, ako ima kopiju. Ne znam je li to Palavestra otac koga sam znao, ili sin. Posle toliko godina u inostranstvu nikad ne znam, je li Bogdan Popović vaskrsnuo, ili dobio dete. O Branku Radičeviću i da ne govorim. Pozdravite ga.
ŠTO se tiče "Konaka" ja sam načuo da ga je režim skinuo sa repertoara, a Dinulović mi nikad ništa nije pisao. Zato nisam ni slao novu dramu. Rade Marković tvrdi, mom šuraku Jovi Ružiću, da mi je pisao, ja to pismo nikad nisam dobio.
Što se tiče "Minerve" o tom da nastavimo razgovor, čim sa Maticom svršimo. Ja nisam "Minervu" zaboravio. Molim vas pozdravite ih. Ne treba da misle da sam ih izneverio.
Što se tiče Matice ja sam sa prof. Leskovcem izmenjao nekoliko pisama i molio ga da vam ih pročita. Mislim da je on dobronameran, ali da se "Matica" zaglavila u Veljka i Isidoru, pa nema mesta, te odugovlače da sa mnom potpišu.
Kad budete bili u mojim godinama videćete kako je kuriozno osećati da čekaju da otegnete papke, pa da vas štampaju, slavno i jeftino. Ja sam pretplaćen na "Politiku" a dobijam ovde redovno "Borbu" pa tako mogu da pratim zemlju, književnost, mećutim, samo preko "Književnih novina".

Vaša izdavačka delatnost, što se tiče izdanja u inostranstvu, i što se tiče prevoda za uvoz u zemlju, preko raznih komisija za kulturnu vezu, ne dopada mi se, ali sam prestao da se mešam u polemiku. Čujem da će Ivo Andrić posetiti ovo leto Englesku. Bilo bi mi vrlo prijatno ako biste udesili da i Vi dođete. Imali bismo mnogo što šta da se pitamo...

www.novosti.co.yu

Pred vratima Matice

U NAREDNIM pismima Crnjanski sve očiglednije iskazuje neograničeno poverenje u Tanasija Mladenovića, u želji da njihova saradnja preraste u prijateljstvo

KOMPROMIS

"DRAGI Taso,

16. 6. 1962.

Primio sam Vaše ekspres pismo od 16. 6. a primio sam i ono od 16. 5. Evo odgovora:
Pošta mi ovih dana nije bila u redu. Jedno pismo sekretara SKZ Hristića izgubilo se, pa je oko toga bilo komplikacija. Sad je valjda sve u redu. Tekst definitivni imaju. Ugovor imaju. Tražio sam samo da vidim poslednju reviziju, ali da se ne bi izgubila, molio sam da mi je pošalju preko zvaničnih. Hristić mi piše da oni žele, zbog forme izdanja, Drugu knjigu `Seoba` (tako treba da se zove) da podele, pola uz I, a pola uz II knjigu. Meni se to ne dopada, ali sam pristao. Nadam se da će to sprovesti, koliko je moguće, lepo. (`Minerva` je uz `Seobe`, kao što znate, donela dnevnik, pride, bez naslova.)
Što se tiče odlomka `Tasso`, koji sam Vam poslao, čekao sam da vidim kako će to kod vas izgledati, zato i nisam odgovarao. Za čudo, broj `Knj. n.` od 20. 5. nije mi došao, a to se prvi put desilo, inače je dolazio redovno. Odlomak `Seoba` uredno sam primio. Ja sam želeo da ceo odlomak izađe u `Knj. n.`, ali ako je nemoguće pristajem da iziđe u `Savremeniku`, stim da Carducci, ceo, izađe u `Knj. n.`, a da se kaže da nastavak izlazi u `Savremeniku`. Bojim se samo da će biti mnogo štamparskih grešaka u talijanskom tekstu. Pošaljite mi pet primeraka kad bude izašlo. U međuvremenu, svakako ćete primiti `Lament`, koji sam štampao privatno u Johanesburgu. Pisao sam da Vam ga pošalju. Ako hoćete možete to štampati u `Knj. n.`.
ŠTO se tiče Matice, ugovor sam im poslao, potpisan. Leskovac hoće da počne `Lirikom`. Molim Vas da vidite da se `Prosveta` ne pobuni na to. Budite ljubazni pa zatražite pismo koje sam Leskovcu pisao, da ne bih dvostručio. U buduće slaću vam svaku kopiju. Oni hoće da prve dve knjige izađu tek 1963. a traže da dođu sa Tišmom u London da vide knjigu `Kod Hiperborejaca` i `Embahade`. Ja sam odgovorio da mislim ne bi trebalo dolaziti zato. `Kod Hiperborejaca` mogu dobiti i pre 1. okt. pod uslovom da one prve dve vidim u štampi i da vidim oglas `Sabranih dela`. `Embahade`, posle izvesnih iskustava, ne pokazujem, dok ne prođu nadležne, u Beogradu. Vi ćete ih dobiti na čitanje. Uostalom, ima vremena za to. Planovi za sabrana dela često se menjaju. Javio mi se Ređep iz Matice, oduševljeno. Kaže da ga je Leskovac uzeo za pripremu sabranih dela. Ovde je bio u poseti Kosta Dimitrijević iz `Politike`, uzeo intervju. Mladići svašta pišu. Voleo bih da vidite to. O slučaju Konaka i Z. E. pisaca i PEN kluba, drugi put. Krajnje bi bilo da se vidimo i razgovaramo usmeno..."
NA pomolu su, najzad, "Sabrana dela" Miloša Crnjanskog. Ili u Matici srpskoj ili beogradskoj "Prosveti". Crnjanski obaveštava i roditeljski i posesivno obavezuje Mladenovića.

ANEGDOTA

"DRAGI Taso,
29. 8. 1962.

Primio sam Vaše pismo od 23. 8.
Pošto ste na letovanju u Orebiću svakako osveženi, nadam se da ste zaboravili kako u londonskim restoranima vozaju. Ja sam uživao u vašoj mladosti i jurnjavi. Što se tiče `Lamenta`, možete ga štampati kako želite. Molio bih Vas samo da bude vidno odeljen od ma kakvih komentara i mislim da bi trebalo da bude na prvoj strani. Odlomak iz `Embahada` možete štampati docnije.
Iz Matice mi se javio Leskovac, pre odlaska u Dubrovnik, a predložio je tobože definitivan raspored `Sabranih dela`. Ja sam usvojio njegove predloge. Kad budu štampali dobiće i "Hiperborejce". Ovde je bio, iz Edinburga, Bulatović. Poslao je odavde jednu dopisnu kartu gospođi St. a zamolio me da joj i ja dodam koju reč. Napisao sam da znam da smo rod, ali sad, kad sam čuo da nismo, molim Vas da me kod nje izvinite.
Ako se njen muž ljuti, ispričajte mu anegdotu kako su se dve Lale u mojoj Ilanči orodili: Tvoja kera crkla u mojoj bašti pa smo rod. Ja volim njenog muža, po fotografiji. Čim budem dobio jedan lep primerak `Lamenta`, kao što je onaj koji je Aćim poslao vama, poslaću joj `Lament`.
Posle onog `intervjua` ovde su u jednom časopiščiću `Naša reč` ponovljeni napadi na mene, a Aćim je pokušao da se brani, ali mu odgovor neće štampati. Ja čekam svojih pet minuta. I dnevnik `Glas kanadskih Srba` donosi članak o mom `slučaju`. A karavan prolazi..."

www.novosti.co.yu