Preminuo Velimir Bata Živojinović! :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Poslednja Batina želja u intervjuu za "Novosti": FALI MI SIN, VRATITE MI GA

LEGENDARNI glumac Velimir Bata Živojinović preminuo je sinoć u 82. godini. Prenosimo vam u celosti intervju koji je glumac dao u svom domu tokom posete "Novosti", u oktobru 2015. godine.

Nismo se usudili da pritisnemo prekidač za zvono. Kucali smo... I, kucali na vrata. Iza tih vrata čula se Lula, Batina žena i ljubav već šest decenija.

- Ulazite, već smo pročitali reportažu - kazala je, otvarajući uz osmeh. - Bata vas čeka.

To "reportažu smo već pročitali", ohrabrilo nas je da se suočimo sa ocem koji pet godina nije video sina. Šta da ga upitamo? Šta, posle pozdrava, prvo da mu kažemo?

Dom Živojinovića, nedaleko od beogradskog Kalenića, iza topline Lulinog osmeha, bio je i onaj, za sva vremena memorisani, Batin glas.

- Šta ste se ukipili, ulazite!

I, ušli smo u kuću u kojoj je neprikosnoveno, šumadijsko, muško - domaćinsko. A, glas glumačke legende kojem je na poklonjenje "pala" čitava kineska sila obožavalaca. I ona, koju pamte i poštuju generacije ovdašnjih srpskih filmofila. Kao što je pamte i u bivšim jugoslovenskim republikama, bez obzira na to kom narodu i kojoj veri pripadali.

Ali povod naše posete nije bila - ta legenda. Povod je bila upravo reportaža o Batinom i Lulinom sinu Miljku, njegova priča koju je posle devet godina progona, poverio upravo "Novostima".

- Sve smo mi to prošli, zajedno s njim, i sve mi to znamo - kaže Bata.

UNUCI SU MI UTEHA - Dolaze mi unuci, Miljkova i Jelenina deca. Oni su mi uteha. Oni me podmlađuju, snaže. A, je li pravda da ova Miljkova žive sa žigom, da im je otac bez presude osuđen, da mora da živi u tuđini - govori Bata.
Čvrst stisak ruke. Živ pogled, gotovo vatren uprkos četvorogodišnjoj vezanosti za kolica i preživljenim svakojakim udarima posle kojih je, valjda, samo on "Valter", mogao da pregura. I da se, iz "otpisanih" pridigne u "neotpisane", kako bi sebi i Luli ispunio jednu jedinu želju - da dočeka sina. Zagrli ga... Pa, posle... kako god bude.

Imate li, Bato, snage da razgovaramo o Miljku, pitamo Velimira Živojinovića.

A on, doteran, utegnut, namirisan. U trenutku izvio se iz onih nesrećnih kolica. I, kao da je želeo da krene u susret. Kome, do sinu!

- A, imate li vi snage da čujete moju priču - sudarilo se njegovo, sa našim pitanjem.

I, počela je priča kojoj nije bilo potrebno nijedno jedino pitanje.

- Moj Miljko, moj sin, ja ga zovem: kućo moja, jedina, osuđen je bez suđenja. Osuđen da nema pravo da, sad, kada mi je najpotrebniji, bude tu, uz mene. Uz majku. Kakav je to sud, pitam vas... Eto, pitam vas, kad već od drugih odgovora nema.

Ćutimo.

- A!? Vi niste odavde - kaže, uz onaj prepoznatljivi osmeh nekadašnjeg šereta. I taj, Batin osmeh, naglo nestaje. Pogled udara u zidove. U porodične fotografije. U neko vreme, davno vreme. Nesreća ovog čoveka, velikana našeg glumišta, gotovo je opipljiva.

- Sanjam ga, stalno ga sanjam. Noću pokušavam da ustanem. Tražim ga...

Batina Lula dodaje:

- I mene probudi dok ga doziva...

Bata preseca Luline reči:

- Čekaj Lulo, ne treba mi prevodilac.

A ona, njegova Lula, kao porodična loza koja bi da savije i sakrije nemerljivu porodičnu nesreću, podređuje sopstveni bol Batinoj potrebi da prvi put ispriča nepravdu koja ih je pogodila.

- Ima li ikoga da kaže, da objasni, šta smo mi, šta je naš sin tačno... a to tačno da kaže, toliko zgrešio, da svi, zajedno, ovoliko patimo. Da dete svoje pet godina ne vidimo. Da mogu, ja bih uz njega bio. Ali, vezali me uz ova kolica, i bolest i starost.

Red gorčine, pa ponovo osmeh i šala:

- Mada se ja osećam mladim - kazao je Bata Živojinović. - Zapravo, osećam se tako da još moram da trajem, jer moram da ga dočekam. Evo, kažite mu, pošaljite mu fotografije da vidi: dobro izgledam. Kako i ne bi, kad me neguju ruke ovakve, moje žene.

Namignuo je Luli, zatražio cigaretu koju krije od lekara, nudio nas kafom i rakijom, kaže: "Trgnite koju, što da ne, vi ste novinari, a iza te vaše profesije niko ne stoji, lakše vam je da to prihvatite, kad malo trgnete".

- Živ čovek, šta ćete - dodaje, dok nam čita misli: da li je ikada, i ako nije, zašto nije, tražio kakvu pomoć od onih koji bi mogli da pomognu da se agonija ove porodice konačno završi. Da pomognu da Bata Živojinović ne zaspi sa neostvarenim snom.

- Zašto? Koga? Nikad nikog nisam molio. Na šta bi to ličilo, eto, vi mi odgovorite: na šta bih ja ličio sebi da nekom kažem "vratite mi sina, vratite ga, ja garantujem da nije kriv. Znam da nije".

Vreme, kao pesak kroz prste, curi. Velimiru Bati Živojinoviću stiže terapeut. On kaže:

- Ovim terapeutima se stalno nešto žuri. A ja, ja imam vremena. E, imam ga dok Miljko ne dođe.

Izvor: Novosti