Na sahrani Duška Trifunovića - Čola, Brega, Bebek, Balašević...

Na Čeratskom groblju u Sremskim Karlovcima u ponedeljak je sahranjen pesnik Duško Trifunović, čovek koji je od svega ponajviše umeo da se poigrava rečima, stapajući ih u stihove od kojih je većina zauvek ostala zabeležena u antologijskim pesmama domaće rok i pop scene. Na večni počinak ispratili su ga najmiliji, supruga Dana, ćerka Ana, sin Severin, brat Luka, a poslednju poštu čika Dušku, kako su ga iz milošte zvali, mimohodom u pravoslavnoj kapeli, odali su Zdravko Čolić, Goran Bregović, Đorđe Balašević, Oliver Mandić, Seid Memić-Vajta, Željko Bebek, Bata Kovač, Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić, Zafir Hadžimanov, Minja Subota, Gabor Lenđel, Gane Pecikoza, Nele Karajlić, Toma Kuruzović, Nebojša Bradić...

„Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu... Ostarismo, a ne pobedismo. Zbogom, druže moj”, uputio je nad odrom poslednje reči svom prijatelju Pera Zubac, a na komemoraciji u Matici srpskoj, koja je prethodila sahrani, prigodnim govorom od Duška se oprostila i Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada, grada u koji se doselio početkom ratnih sukoba u BiH. Tu je i preminuo, u Kliničkom centru nakon kraće bolesti, u 73. godini života.

Prema sopstvenoj želji, u večni mir i spokoj uplovio je baš u Karlovcima, sa kojima je, više slavan nego srećan, uvek gajio neku tajnu vezu i gde je davne 1959. dobio svoju prvu nagradu, onu Brankovu...

Uvek je rado navraćao u Karlovce, da bi svojevremeno, nedaleko od groblja, kupio i kućicu, što je voleo da pravda rečima: „Odavde sa Čerata mogu da vidim Bačku i to Panonsko more. Neće mene ribe grickati jer biću na budućem ostrvu ovom...”

Nek mu je večna slava i hvala! (Kurir)

tema:

http://forum.burek.com/index.php/topic,79295.0.html

slava mu
jedini covek koji je dao bjelom dugmetu nesto, i jedini koga postujem iz citave te price

Poznavao sam pjesnika Duška Trifunovića i imao s njim ne tako česte, ali bitne kontakte. Bio je to virtuoz pisane riječi koju je umio i da izgovori na silan način - onaj koji plijeni čitavo biće čovjekovo. Koliko god je bilo zanimljivo pročitati svaku novu pjesmu ili knjigu Duška Trifunovića, još zanimljivije ga je bilo slušati. Duško je imao dara da pred javnošću razgovara sa svojom pjesmom kao sa nekim bićem ravnim njemu, nekom njegovom dvojniku. Dakle, nije to bilo izgovaranje riječi, već razgovor sa sobom pomoću riječi sopstvene pjesme. Dakle, Duško Trifunović bio je ne samo pisac, već i pojava koja je pisca predstavljala na sasvim nov način. Otud je teško odgovoriti na pitanje šta su ljudi više voljeli kod Duška - njega ili njegovu poeziju. To je bilo vezano pupčanom vrpcom, pa je meni Duško Trifunović kao čovjek ličio na poeziju. Kao uspomenu na naše kontakte i saradnju, ostavio sam ovaj svoj zapis nakon njegove smrti:


Memento

Dušku Trifunoviću

A kako ću
bez Tebe sa sobom
sabirati glase za pojanje?
I čemu ću
kada s Tobom neću
do Parnasa više putovati?
Sabiraću riječi za snove
kojim ću Te sebi povratiti.
Vjerovaću
potom da si opet
dojezdio
u moje predjele,
gdje se kljastri
tuku s aždajama:
da olakšaš moje breme tuge
što su bitke na Zemlji beskrajne.


Duško Trifunović je volio ovakav oblik stiha i ovu metriku, pa sam to iskoristio da mu izrazim svoje veliko poštovanje.

Mori Šamački