Преминуо Милорад Павић :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Борхес наших истина

Смрћу Милорада Павића са српске књижевне сцене отишао је последњи велики прозни писац који је својим делом на срећан начин повезао двадесети и двадесет први век. Као мало који писац Павић се успешно огледао у различитим књижевним жанровима. Био је подједнако песник, приповедач, романсијер, драмски писац, књижевни историчар, есејиста и преводилац. У скоро сваком од ових жанрова оставио је значајан, а у некима и трајан траг у српској књижевности. По уметничкој вокацији Павић је био превасходно приповедач. То се види и у његовим романима у којима је велики број сасвим самосталних приповедних целина мозаично склопљених у форми великог обима. Таква је и парабола о нашем човеку-градитељу, "Плава џамија", једна од најлепших прича написаних на српском језику.
Павић је писао прозу која није била по "нашим" правилима. Он је барокни дух преводио у осећајност новога доба и у модерну, мозаичну причу. Новина његовог приповедачког поступка у томе је што на нов начин укршта старе и нове текстове, књижевну традицију и савременост. Такође на нов начин спаја документ и фикцију, тј. стварно и измишљено. Павић је разбио класичну причу у роману, дајући јој сасвим непознате облике - чак и форму речника са стотину лица. Новина његовог поступка огледа се и у удвајању улоге приповедача и писца. Павић ставља у интерактивни однос и везе између писца и јунака, јунака и приповедача. Такав поступак успоставља и везе између писца, субјеката приче или чинилаца књижевног текста и самог читаоца. У његовој прози аутор заподева игру са читаоцем којем није дато само да сазна причу, него и да у њој има активну улогу. Одабраним начином читања читалац не бира само свој пут кроз причу.

Он посредно причи даје форму и ток, исход и смисао. Павићева је машта раскошна, језик глагољив, док ерудиција у његовом делу не препричава нити преписује оно што је познато. То познато само је "доказ" или алиби за уметничку истину коју приповедач измишља. У таквој причи, на Борхесовом трагу, ерудиција је грађена на стварном документу или измаштаном факту. Тако су живот и оно што је историји познато код Павића постали књижевна мистификација и вид фантастике. На тај начин Павић успева да догађај приказан у његовој прози постане уверљив и уметнички веродостојан.

Милорад Павић на најбољи начин остварио се у белетристици, у науци о књижевности и преводилаштву. Довољне би му биле само приповетке или "Хазарски речник" да остане непомерив у историји српске па и европске прозе. Довољне би биле и незаобилазне синтезе о нашем бароку, класицизму и предромантизму да остане у историји српске науке о књижеввности. Био би довољан изузетан превод Пушкиновог романа у стиху "Евгеније Оњегин" да остави трајан знак у нашем преводилаштву. Све ово значи да се Павић увременио у српској књижевности. Упркос свему, па и чињеници да је роман "Хазарски речник" постигао планетарни успех, а његов аутор био виђен као озбиљан кандидат за Нобелову награду, то овој средини није било довољно. Речју, било је превише. Отуд је Павић волео да цитира знатно млађег књижевног сабрата који је, поводом Тесле, написао како је успех неког ствараоца у неуспешној средини, ствар неприлична и равна издајству те средине. Ту врсту "кривице" живео је и трпео Павић који је, после Андрића, пронео у свету глас српске књижевности више него иједан други наш писац.

Но, све то није било довољно да му се српска култура и њени титулари одуже грађански пристојним и лепим гестом. У другој средини, осамдесета годишњица светски познатог писца, која се управо навршила, била би повод, бар, за достојан и репрезентативан међународни скуп. Да не помињем како се у истој, овој, години навршила и четвртина века од објављивања "Хазарског речника" који је доживео и доживљава светску славу. Отуд и пишчева смрт у парадоксима његовог живота може да буде суров прекор игнорантима и "освета" ствараоца који је, за овога света и без њих, подигао себи велики и трајан споменик.

Председник Србије Борис Тадић упутио је, поводом смрти српског књижевника и академика Милорада Павића, изразе најдубљег саучешћа његовој породици и САНУ.
"Смрт академика Павића велики је губитак, како за српску, тако и за светску културу. Отишао је изузетан прозни писац, али и велики песник и историчар књижевности", навео је председник Србије.

ДРАГАН ВЕЛИКИЋ: БЕЗ ПРЕДАКА

Са Павићем је отишао последњи светски славан српски писац. Његове књиге ће остати на засебној полици српске литературе. Павић јесте био оригинална појава још од времена када је са своје три збирке прича ("Гвоздена врата", "Коњи светог Марка" и "Руски хрт") представљао острво изван постојећих трендова у књижевностима тадашње Југославије. Павић је писац без књижевних предака, али са много потомака.

СИНИША КОВАЧЕВИЋ: ВЕЛИКИ ГУБИТАК

Ових дана су два велика српска писца умрла, Брајковић и Павић. И за велике народе и за веће културе од наше, то би био велики губитак. Искрено сам ганут смрћу њих обојице. Павићева слава је светска буквално, за разлику од Брајковића, што не умањује Брајковићев потенцијал и капитал уметнички. Где год сам био у свету, апсолутно су знали и чули за Павића. Он је омеђио једно време, он је постмодернистички патријарх у Србији. "Хазарски речник" је за оно време један међаш, роман који ће на фантастичан начин сведочити не само о свом аутору него и о времену. Ваљда ће из тог семена које су они посејали, нешто и нићи, јер нови писци се рађају и стварају тако што негде, у правом тренутку, на правом месту узму праву књигу у руке.

ДАНИЛО НИКОЛИЋ: НЕДОКУЧИВ

После Црњанског и Андрића наша књижевност није застала. Распламсала се баш у тешким годинама за наш народ. Од неколико снажних гласова, три романсијера више нису међу нама. Немерљиви Пекић, недокучиви Павић и, мада затурен, али првокласан Мирослав Поповић. Укуси се мењају, али фундаментална дела остају. То нарочито важи за фасцинантни "Хазарски речник" Милорада Павића, његове приче фантастичног жанра и његових дела из наше књижевне историје. Павић је писац са великим почетном словом.

СВЕТЛАНА ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ: НИТИ ПЛЕМЕНИТОГ ПРЕДИВА

Последњи пут сам чула његов глас у суботу, 28. новембра, после првог подневног сата. Глас је, преко мобилног телефона, био ослабљен, изнурен, са станкама, али смирен и усредсређен. Обрадовао се, осетила сам, кад сам му рекла да сви много бринемо за њега и да очекујемо повратак старе његове снаге. "Хвала Вам", прошапутао је, "много Вам хвала". Ништа више нисмо рекли, његов глас се повукао у тишину. Сад ја желим да му искажем хвалу што је српској књижевности пронео славу не само по Европи, него и у Азији, и у обе Америке, и по Аустралији - с краја на крај света. Као и сав тај свет, највише волим његов "Хазарски речник" у којем је његово господарење игром и са духом и са душом хумора достигло један од врхова списатељског мајсторства. Посланик барокне мисли у 20. и 21. веку, Миша Павић је неприметно, једини, у плетиво свога књижевног ткања уплео и племениту веру у вредности уметности. Колико више буде време одмицало, та његова вера ће се све јаче истицати као светлосна нит на његовом богатом књижевном предиву.

САХРАНА

Књижевник, академик Милорад Павић биће сахрањен у четвртак, 3. децембра, у 12 часова на Новом гробљу у Београду, саопштила је Српска академија наука и уметности.

Пренето са...