Srpski teatrolog i književnik Jovan Ćirilov preminuo je danas u 84. godini, saznaje "Blic".





Jovan Ćirilov je rođen u Kikindi 1931. godine. Diplomirao je filozofiju na Univerzitetu u Beogradu 1955. godine.

 

Bio je erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama – jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenski i evropske kulture. 



Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je 1955, najpre kao asistent režije, dramaturg, pa umetnički direktor, a od 1985. upravnik JDP-a. Bio je umetnički direktor-selektor Bitefa od osnivanja 1967, kada je postao i dramaturg Ateljea 212 (do 1985).

Kao selektor Bitefa proputovao je mnoge zemlje, bio izuzetan poznavalac svetskog teatra i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje (Bruk, Bergman, Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Ronkoni, Nurija Espert, Ljubimov, Dodin, Living teatar), od kojih su mnogi svoju svetsku slavu počeli sticati u Beogradu.
Tokom četrnaest upravničkih sezona u JDP-u, podigao je ovu kuću ponovo na visoki svetski nivo, negujući domaće dramsko stvaralaštvo i postavljajući na repertoar velika svetska dela s naglaskom na ona koja su dotad bila nepoznata beogradskoj sceni.


Jovan Ćirilov bio je pozorišni esejist i kritičar. Pisao je za Student, Politiku (od 1956), Blic (od 1999), NIN, Ludus, Delo i mnoge druge časopise i listove. U novinama je pokretao svoje rubrike (Pozorištarije, Reč nedelje, Moji savremenici, Dnevnici). Bavio se leksikografskim radom i sastavio je nekoliko rečnika. Objavio je roman Neko vreme u Salcburgu (1980), dve zbirke poezije (Putovanje po gramatici i Uzaludna putovanja) i nekoliko filmskih scenarija. Bio je član Srpskog PEN centra.


Bio je dugogodišnji saradnik Blica. U njegovim kolumnama su uživali čitaoci, a u njegovoj poslednjoj knjizi "Svi moji savremenici" sabrao je događaje, trenutke, priče i anegdote o poznatim ličnostima, kao što su Ivo Andrić, Tito, Žerar Filip, Jurij Ljubimov, Ježi Grotovski, Robert Vilson, Peter Handke, Nurija Espert, Dušan Makavejev, Žan-Pol Sartr, Džordž Soros, Nevenka Urbanova i mnogi drugi.

 

Objavio je knjige: Putovanje po gramatici, pesme (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 1972), Neko vreme u Salcburgu, roman (Matica srpska, Novi Sad, 1980), Putovanje po pozorištu (Univerzitetska riječ, Nikšić, 1988), Uzaludna putovanja, pesme (Književna zajednica Kikinde, 1989), Dramski pisci, moji savremenici (Sterijino pozorje, Novi Sad, 1989), Pozorištarije (Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, 1991), Reč nedelje, 1986–1995 (Grad teatar Budva/Oktoih, 1996), Pozorištarije (Grad teatar Budva/Oktoih, Podgorica, 1998), Najkraće drame na svetu (Kov, Vršac, 1999), Dnevnici (Grad teatar Budva/Oktoih, Podgorica, 1999), Pre i posle gneva, zbornik savremene britanske drame (Zepter Book World, Beograd, 2001), Pre i posle „Kose“, zbornik savremene američke drame (Zepter Book World, Beograd, 2002), Reč nedelje, 1995–2005 (Prosveta, Beograd, 2006), Svi moji savremenici (u dve knjige, Laguna, Beograd)

 

Autor je Rečnika novih reči (Narodna knjiga, Beograd, 1982), Novi rečnik novih reči (Bata, Beograd, 1991), Srpsko-hrvatski rečnik varijanata/inačica (Stilos, 19891; Bata Orbis, 19942).


Ćirilov je preveo mnoga dela dramske književnosti koja su potom izvedena na scenu.
Jovan Ćirilov dobio je dve Sterijine nagrade, za kritiku i za životno delo, Oktobarsku nagradu grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, Nagradu „Joakim Vujić“ za doprinos srpskom pozorištu, a Francuska ga je odlikovala ordenom Viteza umetnosti i književnosti.


Dve sezone bio je i selektor međunarodnog festivala u Nansiju, član žiriju za Veliku evropsku nagradu za pozorište i član uprave Mitelfesta u Čividaleu, Italija.
Predsedavao je nacionalnom komisijom za UNESCO (od 2001).


Mesto i datum komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.




Blic

I na b92

Link

Ovde su linkovi i ka nekim intervujima, koga zanima

Лепе године.

Bas me zacudila vest. Doduse, i on je odlucio da mu je dosta Srbije.

Veliki gubitak za srpsku kulturu.Neka mu je vecna slava.
Mislio sad da je glupo ovde ostaviti citulju al ajde

"Objavite ovo posle moje smrti": Poslednja kolumna Jovana Ćirilova

NIN   | 20. 11. 2014. - 13:59h  izmena vesti 14:01h | Foto: Z. Ilić   |

Jovan Ćirilov pisao je za NIN skoro 30 godina. Poslednju Reč nedelje napisao je sa željom da bude objavljena u NIN-u nakon njegove smrti.


Poslednja reč nedelje
Ja

Jovan Ćirilov je želeo da ove reči budu objavljene posle njegove smrti
Jednog ja manje je na svetu. I to moga ja. To svi drugi znaju, osim mene koji više ne postojim. Lakše je ne postojati, nego postojati. Telo je jedino stanište svakog ja, ali telu nije lako što u njemu prebiva jedno ja. Ja muči telo, a i telo muči – ja.
 
Oni su u grčevitom zagrljaju dok postoje. Ja je svesno da ne može bez tela, a telo ne zna ništa. Ono prosto postoji ne zbog ja, ali kao da je tu zbog ja.
 
Otkako je ljudskog roda, bilo je bezbroj neponovljivih ja. Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje. I kad njega nema, kao da nema ni sveta. A ima ga. Koliko je za našeg življenja otišlo raznih ja iz života, i svet je nastavio da postoji bez tih ja. To je dovoljan dokaz. Evo, mene više nema, a svet postoji…
 
Celu kolumnu možete da pročitate u novom broju NIN-a.
 

Izvor: Blic

Ја

Јован Ћирилов писао је за НИН скоро 30 година. Његова Реч недеље била је међу најчитанијим рубрикама у нашем листу. У броју од 4.децембра ове године, уз НИН, читаоци ће добити на поклон књигу Реч недеље, са избором колумни Јована Ћирилова. Последњу реч недеље, која је пред вама, написао је са жељом да се објави након његове смрти.







Једног ја мање је на свету. И то мога ја. То сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а и тело мучи – ја. Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не зна ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је ту због ја.

Откако је људског рода, било је безброј непоновљивих ја. Свет постоји док га једно ја самосазнаје. И кад њега нема, као да нема ни света. А има га. Колико је за нашег живљења отишло разних ја из живота, и свет је наставио да постоји без тих ја. То је довољан доказ. Ево, мене више нема, а свет постоји.
Аз буки вједи је почетак црквенословенске азбуке. А Б В … „Аз буки вједи“, нису то само слова, него имају значење : „Ја слова знам“.

Ја је сродно са хеленским и латинским ego, готским ikk, немачким ich, литванским aš и хетитским ukka. Није случајно да је реч која означава сопство тако кратка. Као да је у тој краткоћи усредсређена сва суштина самопостојања, тврдо језгро непорециве егзистенције. Јер животно постојање док траје је апсолутно. Не може човек истовремено и да јесте и да није. Круни се његова грађа, али живљење као живљење је у једном тренутку дато у свој својој пуноћи и јединственој непоновљивости, без колебања између бића и ништавила.



Јован Ћирилов


НИН

Последње руковање са Јованом

Није му било лако да подноси насиље, али се борио са свим предрасудама и ишао је даље, све даље, и никада није стао. Он се непрекидно кретао, и путовао, путовао на све начине, и истовремено био до краја и без остатка присутан у свакој ситуацији. Увек је журио и свуда је стизао





Могла си се и спремити за то, тако би Јован рекао, а онда би Ћирилов додао да није лако писати и говорити када некога више нема (још је теже говорити и писати о нечијем значају док тога у овој средини има), и подсетио би да је јако важно не ословљавати одлазећег у првом лицу, увек у трећем, иначе се може подлећи емоцији, а онда то никако не испадне добро.

Тешко је о Јовану рећи нешто сасвим лично, јер све лично са Ћириловим или око њега било је и симболично, или закономерно, и питање размене ставова. Mој друг дугих година био је неко са ким се дели питање, проблем, тема, збиља нема никог другог коме се све могло рећи, а да то није нимало лично.

Лично је било то што Јован никада не би никоме другоме рекао то што би проценио да је лично, исто као што никада не би рекао шта је то лепо о вама рекао, или шта је то добро за вас учинио, увек то сазнате од неког трећег, никада од њега лично.

Није волео сентименталност, није волео да га неко без везе додирује, није волео ни да га љубе за рођендан, многих дочека нових година (а Јован није волео обичаје) увек је било руковање.
Као што знате, Јован је имао обичај да потеже прво дугме на сакоу и да мрда раменом. Због те навике, тика, једнога дана га је један ударио у трамвају. Јован се прво извинио и рекао да му је то тик, читао је, наравно, у превозу, али врли грађанин није прихватио извињење. Тешко је Јован то поднео.

Није му било лако ни да подноси насиље друге врсте (ментално), али се борио са свим предрасудама, и ишао је даље, све даље, и никада није стао, он се непрекидно кретао, и путовао, путовао на све начине, и истовремено био до краја и без остатка присутан у свакој ситуацији. Увек је журио и свуда је стизао. Михиз, који је у Атељеу био задужен и за посмртне говоре, умео је да пита Јована како може да у једном граду гледа први чин представе, а онда да стигне у други град, на други чин. „Деда“, тако смо звали Михиза, рекао би: „Ево карте, покажи ми молим те шта радиш, ово је један правац метроа, ово други, где то сиђеш и где то уђеш?“

Једно време је Милош Васић био као секретар Битефа. А у то време стизали су у Атеље 212 велики календари, и међународни, наравно (тада се пошта примала на адреси „Битеф Београд“, и то је било довољно), позади велике репродукције каквог уметничког дела било је дванаест малих. Омиљена игра нам је била прекривање потписа и погађање. Исто као и када би Михиз рекао. „Добро, децо, Никола – из којих дела, из ког времена, и по чему је познат лик са именом Никола?“ Лудели смо од Јована, он је апсолутно све знао. На пример, „Шпанија, мајолика, дванаести век“. Ова игра је трајала све док Мира Траиловић не би схватила да никога од нас нема на видику, стала на степениште, ослонила се на гелендер и викнула: „Одељење“! „Одељење“ би истрчавало и Миру питало „ко је ово“, или „шта је ово“, а Мира би рекла: „Нисам луда да о томе мислим, када имам вас“.

Јован Ћирилов је највећи могући погон свих знања, он пише идиоматске знаке, кинески и ромски су последњи језици које је савлађивао, и онда са Јапанцима преговара помоћу исписивања идиома на А4 папиру. Само је Јован као сам себи селектор, секретар, организатор, дипломата, поштар, преводилац, све одједном, могао да изнесе Битеф, тако и за те паре, по сваку цену. А највише по цену самога себе.
Сви су знали да Јован воли то што ради, и то је највећи ризик који у овој средини можете да предузмете.



Борка Павићевић


НИН

Neka počiva u miru.