Јеси то закључио после довољно удараца главом зид?
Зна се како историја кога памти, а аналогно томе како ће историја кога сада памтити. И како ће ко пролазити на изборима, рецимо сад председничким, а с тим у вези...

п.с. Ево ме ван радног времена, а у зауставном времену премијер лиге.

Јесте, Вук Бранковић и Вујица Вулићевић. 

A sta vi znate o boju na Kosovu, osim sta zica kaze?
Ima vas koji slavite Boj na Kosovu i nas koji pamtimo.
Velika razlika.

А ти памтиш? Био си тамо?

Шкорпи, док не схватиш да је могуће учинити на штету себи, а за опште добро, нећемо исто гледати на Косовски бој. Кнез Лазар није био ситан шићарџија, био је истински јунак и као такав је урезан у свест Срба.

Nisam ja bio tamo. Mislio sam da si jedan od radikala sa gramom mozga duh. Budi malo duhovitiji kada hoces da ironises.
Slusam zice i mislim da je lep primer Kosovskih junaka. Sve sto je dobro izgine i ostavi sve ostalo 500 godina da bude jebeno. I zica radi.
Pa se mislim ako je vec tako, zar se ne moze malo pameti iz svega izvuci?
Tebi to sekiro ne trazim, bice previse.

Срећна нова '48

Да ли је овако било ’48? Притисци се множе као гљиве после кише. Немачки амбасадор Цобел у Београду раскраја Србију, Џефри Најс из Лондона подрива пресуду Међународног суда правде, драма у Сарајеву и Загребу, водећи западни медији воде из фиока кованице и стереотипе о Србима и земљи Србији из доба “прогона” када је њоме владао “балкански касапин”, разговори о визним олакшицама се суспендују… Одједном смо сведоци лаке ломљивости годинама грађених “путева напретка”, “мостова сарадње”, “добросуседских односа”, у трену нам се уклањају кулисе “европских перспектива” и јављају да смо четврт века далеко од циља, зраци “евроатласнког интегрисања” губе се у маглама и претећој буци… Олакшања, за понеку тиху ноћ, јесу кад Бернс “призна” у Вашингтону да су га агенције погрешно цитирале у вези са унилатералним признањем Косова, или када аустријски канцелар Алфред Гузенбауер јави да није помињао “независност”.
Тако ћемо бити бомбардовани, извесно је, док се “косовски чвор” не пресече. Помогло би само да јавимо Мартију Ахтисарију да он боље зна шта је наш интерес него ми сами.
И као штп су “мали комунисти” из мале земље тада били запрепаштени и застрашени претњама “великих комуниста” из “црвене Москве”, те се преиспитивали у самој суштини свога бића – да ли је уопште могуће да “Велики Брат” не запажа оно што “ми” баш јасно видимо – тако данас “неупитне демократе” из Брисела и Вашингтона данас режећи објашњавају да је правда смешна утопија и да је права не треба држати као пијан плота. Па није ваљда да ћемо у XXI веку инсистирати на границама своје државе, позивати се на окоштале повеље и романтичне списе попут Хелсиншких папира.
Реалисти на  све додају да се јакима не ваља супротстављати таман и да ти секу руку, лобисти знају да отпор и тако нема смисла јер кад они намере да одсеку одсећи ће а ти само гледај да што мање искрвариш. Буде се домаћи верници у непогрешивост Центра па бескомпромисно одузимају и право било коме да другачије мисли. Може, ипак, мало да се копрца – јер демократија није диктатура – али да зна да је презрен и класификован за политичко подземље друштва и боље му је да отуд не излази.
Ту негде се и губе паралеле са ’48. Друго је то време, други односи. Јер тада се у овој земљи живело с геслом које ће амерички председник Кенеди формулисати так за деценију и по: Не питај се сада шта домовина може урадити за тебе, већ шта ти можеш учинити за њу. Насупрот: “Србија може бити поносна на нас, али ми не можемо бити поносни на њу”, говори у живом ТВ програму тридесетогодишњак, глумац, афирмисан. Тројица у студију климају главом.

Шта ризикујемо? Гулаге и Голе отоке, судећи по “знацима времена” ипак не. Гвантанамо и тајни затвори ЦИА су мањих капацитета и скромнијих резултата. Али ту је извлачење ушију, задржавање у статусу приправника недораслог за узвишене стандарде племенитог демократског братства – виртуелне Деминтерне, улога комитента у кога се не може увек поуздати; никад нећемо добити противракетни штит према Русији, као послушни народи.
Народ и појединци имају интересе који су изнад свакодневне политике. Њихова заштита је дужност и смисао постојања. Није тачно да су либерализам и западне демократија оперисани од бриге за своје територије, да су измештени у огољени практицизам. У класичном делу либерализма “Поредак слободе” Фредерик Хајек ће рећи да су велике историјске промене покретане осећајем човека да су му чињене неправде. И не виде најбоље они који свој поглед концентришу искључиво на стварност иза угла. “Ништа није плодније дивотама него бити слободан; али ништа није толико мучно као приучавање слободи. Слобода се... обично рађа усред бура, она се с муком успоставља усред грађанских раздора, и тек кад већ остари могу јој се спознати благодети.” Ове Токвилове речи, у нашем случају и као утеха и као претња конформизму. У сваком случају на звуче као лаж или опсена из кокаколијанских рекламних проповеди о најбољем животу и политикантских приповести како ништа осим евроатланских интеграција, па биле оне и на дугом штапу није важно. Тако некако живели су и наши родитељи, а ова законитост неће заобићи ни животе наше деце. У историјској епизоди која се зобе “Косовска битка” (други пут) имамо право и обавезу да учествујемо кроз “мучно приучавање слободи”, ако већ другачије не може. А Бернс, Најс, Цобел, суседи у Загребу и Сарајеву, декомпоновање пресуде која није нашла српски геноцид, новинари који радије држе лекције него да слушају саговорнике, стварање ситуације у којој “наш највећи пријатељ” постаје Карла дел Понте, претње, подметања, бука, бес… Ако останемо при Токвиловој слици, онда је то “рађање усред бура”.

Слободан Рељић

Predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sanda Rašković-Ivić izjavila je da će misija Saveta bezbednosti UN, zahvaljujući diplomatskoj ofanzivi Beograda, posetiti, osim Beograda i Prištine, sever Kosova i Metohije i srpske enklave u Pokrajini.

Ona je, gostujući na jagodinskoj televiziji Palma plus, sinoć rekla da je "zahvaljujući diplomatskoj ofanzivi Beograda i razgovorima sa ambasadorima zemalja članica Saveta bezbednosti UN, promenjen prvobitni plan posete misije Saveta bezbednosri UN Srbiji, koji je podrazumevao posetu Prištini, Beogradu i trećeg dan odlazak u Beč".

Rašković-Ivić je navela da je iz tog plana otpao Beč, jer je Beograd insistirao da misija, čiji je cilj uvtrdjivanje činjenica i sprovodjenje standarda na Kosovu, poseti sever Kosova i Metohije i srpske enklave u Pokrajini.

"To je uvaženo, tako da će delegacije Saveta bezbednosti UN, nakon Beograda i Prištine, posetiti i severenu Kosovsku Mitrovicu i tamo razgovarati sa predstavnicima Srba, a onda će se uputiti u neke od srpskih enklava", kazala je Rašković Ivić.

Ona je rekla da se "u nekoj kancelariji u Prištini ne može utvrditi činjenićno stanje na terenu i podsetila da je i Kai Ejdeu trebalo tri meseca da napravi izveštaj.

Prema njenim rečima, plan je promenjen u petak i još ne zna koje će enklave posetiti misija. "Mi smo ponudili široku lepezu i gde god da odu, u Novo Brdo, Osojane, Orahovac, Veliku Hoču, Brestovik ili bilo gde drugde, dobiće pravu sliku stanja na terenu", navela je Rašković-Ivić.

Ona je ukazala da je po prvobitnom planu bilo predvidjeno da se misija u Prištini sastane i sa predstavnicima "šest srpskih partija na Kosovu, koji ne predstavljaju ni svoje porodice".

"Ne želim da ih imenujem, ali oni će se sami prepoznati. Kada je reč o akciji masovnog povratka Srba, preko prelaza Jarinje, izmedju Raške i Kosovske Mitrovice, Koordinacioni centar ne učestvuje u tome, ali podržava tu akciju", kazala je Rašković-Ivić.

Jevremović: Misija da ostane koliko bude potrebno

Šef misije Srbije pri UN Pavle Jevremović preneo je Savetu bezbednosti zahtev Vlade Srbije da misija te medjunarodne institucije poseti srpske enklave na Kosovu i Metohiji i da u pokrajini ostane onoliko dugo koliko bude potrebno da stekne realnu predstavu o primeni odredbi Rezolucije 1244 o demokratskim standardima za Srbe i druge nealbance.

Ambasadoru Jevremoviću je, takodje, rečeno da prenese Savetu bezbednosti kako ovaj zahtev Vlade Srbije podržava i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, kao šef diplomatije stalne članice Saveta bezbednosti, na čiji zahtev misija i odlazi u posetu Beogradu i Prištini, saopštio je Ministarstvo inostranih poslova Srbije.

Kako je ranije potvrdjeno, misija Saveta bezbednosti stiže u Beograd 25. aprila posle čega će posetiti i Kosmet.

Izvor: mondo

BEOGRAD - Preliminarni program posjeta misije Vijeća sigurnosti UN-a srpskim sredinama na Kosovu je "ispod očekivanja" službenoga Beograda. Izvor agencije Beta kaže kako će predstavnici misije na Kosovu posjetiti Kosovsku Mitrovicu te da će u sjevernom dijelu grada razgovarati s liderima srpske zajednice.

U istom bi gradu članovi misije trebali obići i jedno romsko naselje te općinu Novo Brdo, gdje bi trebali razgovarati s predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, a očekuje se da će posjetiti i manastir Visoki Dečani te selo Brestovik kod Peći. Beograd je nezadovoljan takvim preliminarnim programom posjeta jer smatra da njime nisu obuhvaćene neke ključne točke, kao što je, primjerice, Orahovac.

Misija VS UN-a u četvrtak će se sastati s dužnosnicima u Beogradu, a nakon toga će otputovati u Prištinu. Cilj misije je da se prije rasprave o budućem statusu Kosova provjeri situaciju na terenu. Misiju će sačinjavati petnaestočlana delegacija koju predvodi belgijski veleposlanik pri UN-u Johan Verbeke.

Osim pitanja dolaska misije na Kosovo, gdje bi ih trebali dočekati i kosovski Srbi kako bi ukazali na nužnost povratak izbjeglih s Kosova, srbijanski mediji bave se i pismom koje je predsjednica Koordinacijskog centra za Kosovo Sanda Rašković Ilić uputila Albancima.

U pismu objavljenom u dnevnom tisku na srpskom i albanskom jeziku S. Rašković Ivić pozvala je kosovske Albance da odustanu od snova o neovisnosti kako bi se mogli školovati i liječiti u Beogradu. U pismu se Albancima obratila riječima “dragi albanski prijatelji”, dodajući da bi Beograd za svakog Albanca, kao što je to i ranije bio, trebao biti metropola, obrazovna, kulturna, gospodarska itd.

Jedan od lidera kosovskih Srba, Moma Trajković, izjavio je kako sama činjenica da je takvo pismo uputila S. Rašković Ivić, a ne Koštunica ili Tadić, pokazuje da srpska vlada podcjenjuje kosovski problem. S druge strane, Azem Vlasi, savjetnik kosovskog premijera Agima Cekua, kaže da je takvo obraćanje potpuno besmisleno.

- Oprostite, ali tko je Sanda Rašković Ivić da piše pismo Albancima. Takvo se pismo ne piše s tog nivoa i te adrese, mogu ga pisati Koštunica ili Tadić. Iako nam je u pismu poslala poljupce i izljeve ljubavi, to ipak ne zaslužuje komentar - ustvrdio je Vlasi.

 
Izvor: Jutarnji.hr
Datum objave 24.04.2007 19:13