Pregled kroz istoriju religija :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Јудаизам

Јеврејска религија проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног бога, оца свих људи. Овај бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 24 књиге, канонизован у Јавнеу око 90. године пре нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа, као и старих митова које су Јевреји преузели од других народа истока. Стари завет дели се на три основне групе: (1) Закон (хебрејски: Тора, садржи тзв. Петокњижје - Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон), (2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и (3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила). Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека. Састоји се из два дела: Мишина (текст учења) и Гемара (објашњење учења). Постоје два Талмуда: Јерусалимски талмуд (приређен око 450. године нове ере) и Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски Моше, око 1225 п.н.е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице-законе који су постали основ јеврејске религије .Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија , пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну бога (Јехову) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јеврејству.

Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.

Распрострањеност

Према подацима из 1991. године у свету има 17.865.000 припадника јеврејске религије. Држава Јевреја је Израел.

Стари завет

Хришћански назив за збирку списа које и Јевреји и хришћани сматрају светим, а који се састоје од књига светога закона, историје, пророштва и поезије. За јудаизам, списак светих књига на хебрејском језику утврдио је синод у Јавнеу (лат. Јаmnia) с краја 1. века око 90. године н.е. Рана црква користила је грчки превод, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Старозаветне књиге можемо поделити у четири групе:

1) Законске књиге: 5 књига Мојсијевих

1.Постање

2.Излазак

3.Левитска

4.Бројеви

5.Поновљени закони

3) Поучне или моралне:

1.Књига о Јову

2.Књига псалама

3.Књига прича Соломонових

4.Књига проповедникова

5.Песма над песмама

4) Пророчке:

књиге четворице великих пророка

1.Исаије

2.Јеремије

3.Језекиља

4.Данила

2) Историјске:

1.Књига Исуса Навина

2.Књига о судијама

3.Четири књиге о царевима

4.Две књиге дневника

5.Књига Јездрина

6.Књига Немијина

7.Књига о Јестири

књиге дванаесторице малих пророка

1.Осије

2.Јоиља

3.Амоса

4.Авдије

5.Јоне

6.Михеја

7.Наума

8.Авакума

9.Софоније

10.Агеја

11.Захарије

12.Малахије

Ова подела није строга, тј. у прорoчким књигама има доста историје, као и пророштва у законским и историјским. У књигама Старога завета обухваћен је временски период од постанка света до рођења Господа нашег Исуса Христа. Христовим рођењем испуњен је савез Бога са људима склопљен преко патријарха Аврама и његових потомака (Стари завет).

Књига постања почиње описом стварања света “У почетку створи Бог небо и земљу” (1.Мој.1;1). Што значи да је прво створен духовни, невидљиви свет (небо), а затим материјални, видљиви (земља). Бог је створио свет ни из чега, јер пре стварања света ничега није било осим Бога, који вечан.

Невидљиви свет чине духови, и има их много. Зову се анђели, што значи весници Божје воље. По њима Бог шаље људима важне вести. Они су невидљиви духови без тела, да би их људи видели они узимају људски облик. Сви су анђели исте природе, али се разликују у слави, сили и делатности. Постоји девет анђелских чинова: Престоли, Херувими и Серафими, Господства, Силе, Власти, Начела, Арханђели и Анђели.

Неки од анђела се погордише и не хтедоше више да слушају Бога. Због тога их Он отера од себе и баци их у пакао на вечну казну, тако постадоше зли духови или ђаволи. Они мрзе Бога и људе, завиде људима и гледају да их наведу на зло, и тако одведу у пакао. Анђели воле људе и чувају их од зла. Свако од нас има свог анђела чувара, који га опомиње да чини добро и избегава зло. Он се моли Богу за нас.

Стварање света имало је следећи ток:

Првога дана створена је светлост;

Другога дана створио је Бог свод над земљом, тј. плаво небо које ми видимо, “ и растави воду под сводом од воде над сводом ” (1.Мој. 1;7). Такође треба рећи да се иза овог нашег неба налазе безбројни светови и галаксије, које се налазе у међусобном беспрекорном поретку;

Трећег дана створио је Бог копно, као и биљни свет;

Четвртог дана створено је Сунце, да управља даном и Месец да управља ноћу, као и звезде. Сви они имају задатак да обасјавају земљу, као и да буду знаци времена (познато је да су сви календари који су тренутно у употреби везани за Земљино кретање око Сунца или за кретање Месеца око Земље);

Пети дан створио је Бог сва жива бића у води, као и птице у ваздуху;

Шестог дана створене су копнене животиње, и на крају створи Бог човека. Створен је од праха земаљског, да би му затим Бог удахнуо душу, и тиме га оживео. Име првог човека беше Адам (што значи од земље начињен). Затим је од ребра Адамовог створена и прва жена Ева (мати свих људи). Чињеница да је човек створен на крају говори нам да је Бог прво хтео да све на свету уреди за човека. Човек је најсавршенија Божја творевина, и он је сличан Богу по томе што има душу (Бог нема тело, Он је дух) која је бесмртна за разлику од тела које умире када га душа напусти.

Седмога дана се Бог одмори и благослови тај дан.

Први људи су живели са Богом у Рајском врту (који се налазио у једној земљи на истоку). Они су живели у изобиљу, љубави и доброти. Често су се молили Богу и захваљивали Му, зато што их чува и пази. Он им се често јављао и са њима разговарао. Био је то разговор родитеља са децом. Хранили су се плодовима дрвећа које је расло у Рају, и кога је било у изобиљу. Најважније од свих било је дрво живота, чији су их плодови чували од болести и смрти. Нису знали ни за какве бриге или проблеме, као ни за стид, бол или пак умор. Одмах поред дрвета живота расло је дрво познања добра и зла. Бог им је строго забранио да једу плодове овога дрвета. Рекао им је да ће одмах умрети ако буду јели плодове овога дрвета. Дрво познања добра и зла је постојало да би се проверила човекова верност и љубав према Богу. Кроз уздржавање човек је требало да не дозволи да постане роб било чему. Ово је у ствари био један вид поста.

Пошто је ђаво силно завидео људима на њиховој срећи одлучио је да их наведе на грех и тако одвоји од Бога. Он једанпут уђе у змију, да би лакше преварио Еву, која шетајући по Рају управо беше стигла до дрвета познања добра и зла. Послуживши се лукавством он убеди Еву да проба плод са дрвета. Затим она послужи Адама, те и он поједе забрањени плод. То је био први људски грех, којим су погазили Божју заповест, и изазвали Божју казну.

Казна је била протеривање људи из Раја, да би им било онемогућено да и даље једу плодове дрвета живота, и тако остану бесмртни али у греху. Бог још прокле Еву да ће с муком рађати децу, као и да ће бити под влашћу свога мужа, Адама. Адаму Бог рече:“Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле, се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1 Мој. 3,19). Први грех је наследан. Из њега су настали сви остали греси.

Адам је имао два сина један је био ратар и звао Каин, а други је био пастир и звао се Авељ. Каин је био лош и неправедан, док је Авељ био добар и праведан. Једнога дана њих двојица су приносили Богу жртве. Како је Бог знао какав је који од њих то Он прими жртву Авељову, а Кинову не. То изазва велику завист код Каина те он уби брата, Авеља. Овим се настави ширење греха међу људима. Због овога злочина прокле Бог Каина да никад нема среће, да се скита по земљи и да нигде мира не нађе. Тако се он потуцао по свету до краја живота.

Адам и Ева тако изгубише оба сина, да би их утешио Бог им даде трећег сина, Сита. Он је био добар као Авељ. После њега имали су још много деце. Ситови потомци су били добри и послушни Богу, али су се намножили и Каинови потомци који су били рђави. И рђави искварише добре. Људи су бивали све гори и гори. Када се грех и зло проширише међу људима одлучи Бог да пусти велику воду на земљу и тако подави све живо на њој.

Своју намеру Он је саопштио праведном и побожном Ноју, на кога се био смиловао, и кога је хтео да поштеди. Тада рече Бог Ноју да сагради дрвени брод, и да на њега, поред своје жене и деце укрца од сваке врсте животиња по пар, и да спреми довољно хране за све. Потом Бог пусти велику воду на земљу, као што је рекао, те се подави све живо на земљи изузев онога што се укрца на Нојеву лађу. После потопа, када се вода повукла, искрца се Ноје на земљу, и принесе Богу жртву, из захвалности на доброти коју му је Бог указао. Молитва Нојева била је угодна Богу, те Он благослови Ноја и његово потомство. Тада Бог обећа да неће више слати потоп.

Ноје је имао три сина, њихово потомство се множило, а кроз њих и људски род.Настало је много народа који се раширише по читавој земљи. Но, како је време пролазило људи су поново бивали све гори и гори. Поново почеше да греше и да заборављају на јединога правога Бога.

Клањали су се разним лажним боговима.Али у мору незнабожаца живео је и један човек који је сачувао своју веру у једнога Бога, и који је живео по Божјој вољи. Био је то побожни Аврам. Да би се сачувала чиста вера Бог одлучи да Аврама одвоји од његове средине, која беше незнабожачка, чак је и Аврамов отац био незнабожац. Бог се јави Авраму и рече му: “иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ и благословићу те” (1 Мој 12;1,2), као и “И у теби ће бити благословена сва племена на земљи.”(1 Мој. 12;3). Иако му је било жао да напусти своју земљу и родбину Аврам без оклевања послуша Бога. Пошао је на пут са својом женом Саром и синовцем Лотом (праведни Лот, који ће се касније оделити од Аврама и настанити у Содому, граду који ће због својих грехова бити збрисан са лица земље. Он и његове две ћерке биће, моилошћу Божјом, због своје доброте, једини преживели становници Содома). Аврам поведе и своје слуге, своју стоку и понесе сву покретну имовину. Настанио се у земљи Ханану, која беше плодна и лепа. Имао је свега довољно и био је задовољан, једино што га је жалостило било је то што нема потомства. Пошто је Бог волео Аврама подарио му је сина, Исака.

Исак је имао сина Јакова. Јаков је имао дванаест синова, од којих је касније настало дванаест племена израиљских. Јосифа, једног од синова Јаковљевих браћа су из зависти и мржње продала у Мисир (Египат). Због своје побожности и праведности он би спасен од Бога. Касније је он уживао велики углед међу Мисирцима, био је први до фараона. Када је наступила велика глад по целој земљи, он позва оца и браћу у Мисир, јер мисирске житнице, његовом заслугом, беху пуне. И тако их је спасао.

После смрти Јосифове његови потомци су били много мучени у Мисиру. Тада се Бог јави Мојсију, на брду Хориву, у облику пламена из купине која је горела, али није сагоревала, и рече му да изведе Јевреје из Мисира. Фараон није то дозволио, али уз Божју помоћ Мојсије учини многа чуда, и тако успе да изведе народ из Мисира. Путовање Јевреја у Обећану земљу трајало је четрдесет година. Ишли су преко пустиње, хранили се маном, чудесном храном са неба, захваљујући којој никада нису осећали глад. Одећа и обућа нису им се цепале. Господ је Мојсију, на брду Синају, предао Десет заповести:

1.Ја сам Господ Бог твој; немој имати других Богова осим Мене.

2.Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

3.Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.

4.Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

5.Поштуј оца и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

6.Не убиј.

7.Не чини прељубе.

8.Не укради.

9.Не сведочи лажно на ближњега свога.

10.Не пожели ништа што је туђе.

Осим Мојсија Јевреје су кроз цео Старозаветни период и други Свети Пророци учили закону Божјем. Најпознатији су цареви Давид и Соломон, Илија, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Амос, Осија, Малахија. Пророци су били побожни људи, које је сам Бог бирао, да би преко њих јављао људима своју вољу. Они су опомињали цареве и народ да се поправе и покају за своје грехе, и говорили им каква ће их казна стићи ако их не послушају, чинили разна чуда. Нису се бојали да кажу истину у очи и самим злим царевима, као и другим људима и због тога су често страдали, били гоњени, мучени и убијани. Сви Пророци су предсказивали долазак Спаситеља. Цар Давид је хиљаду година пре Христа предсказао муке Његове на крсту. Пророк Исаија предсказује “Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родити Сина, и наденуће му име Емануило”(Иса. 7;14) (Емануило - с нама Бог). Један пророк је рекао да ће Месија бити рођен у Витлејему. Последњи Пророк је био Свети Јован Крститељ или Претеча. Наравно све што су пророци о Христу рекли испунило се. Сви су се они трудили да олакшају народу живот под многим недаћама, тешећи га, одржавајући у њему веру у долазак Спаситеља света. Пророци нису могли да сасвим промене, тј. поправе људе, на којима је био прародитељски грех. Од тога греха ће их очистити тек Онај коме су Пророци припремали пут, Син Божји Исус Христос.

Песма над песмама

Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
Списи
Псалми
Књига о Јову
Приче Соломонове
Прва и Друга књига дневника
Јездрина и Немијина књига
Књига о Рути
Песма над песмама
Књига проповедникова
Плач Јеремијин
Књига о Јестири
Књига пророка Данила

Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.

Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.

Ауторство

Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), он није њен аутор. Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п.н.е. Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.
[уреди]

Структура

Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
Наслов и пролог (1,1 – 4)
Прва песма (1,5 – 2,7)
Друга песма (2,8 – 3,5)
Трећа песма (3,6 – 5,1)
Четврта песма (5,2 – 6,3)
Пета песма (6,4 – 8,5)
Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
Додаци (8,8 – 14)

На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.

Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п.н.е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».

Тумачења

Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п.н.е.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna, Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:
Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.

У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.

Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада је не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. И поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.

По свему судећи да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.

Књига о Јову

Књига о Јову припада мудрословној (заједно са Причама Соломоновим, Књигом проповедниковом и Песмом над песмама) старозаветној, хебрејској књижевности.
Списи
Псалми
Књига о Јову
Приче Соломонове
Прва и Друга књига дневника
Јездрина и Немијина књига
Књига о Рути
Песма над песмама
Књига проповедникова
Плач Јеремијин
Књига о Јестири
Књига пророка Данила

Не може се поуздано утврдити време настанка и аутор. Претпоставља се да је састављена око 6. в. ст.е.

За разумевање Књиге о Јову важно је знати да је настала у време када код Израелаца још увек не постоји идеја о животу после живота и награди за страдања на земљи. По веровању Израелаца, човек после живота не нестаје потпуно већ прелази у неки магловити, неодређени шеол. У том новом обитавалишту сви су једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли. Са тог становишта могла је једино да се развије идеја о награди у овом животу за побожност и добра дела. Награда за добро или казна за зло сагледавају се у земаљској перспективи и наглашавају се временске санкције. Из те перспективе књига о Јову припада раздобљу када идеја о награди у садашњем животу наилази на непремостиве тешкоће. Идеја о награди после живота за праведнике јавиће се тек у првој половини 2. в. ст. е. Књига о Јову представља помак у тражењу решења које ће одговарати стварности.

Књига о Јову се заснива на приповести о едомском шеику који се показао несаломив у својој вери када га је искушавао Сотона. Сотона ту још увек није зли дух касније библијске традиције.

Хебрејско име Јов са семантичког становишта може да означава неколико ствари:
питање - где је божански отац?
и епитет – онај који је омражен, прогоњен.

Један од главних циљева мудрословне, софиолошке књижевности јесте да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Зато таква књижевност обилује мудрим изрекама, сентенцама, филозофским и теолошким размишљањима о природи Бога, човека, њиховог односа и света уопште.

У Књизи о Јову разматра се питање порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Тема Књиге о Јову је незаслужена патња праведника, његово искушавање и ћутање Бога који оклева да помогне праведном Јову.

Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске религиозности и вере у бога пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси. Ако је Бог добро зашто дозвољава зло? Ако је Бог праведан, зашто дозвољава да невини страдају? Књига о Јову представља својеврсну теодицеју. Бог је праведан и изнад човека, који није у стању да схвати и да проникне у божанску промисао.

Јов је суочен са мучним проблемом - зна да је невин, а и поред тога испашта. Традиционално објашњење о кривици и испаштању, и награди у овом животу показало се у свој својој слабости и недовољности. Пријатељи Јова, Елифас, Вилдад и Софар бране традиционално учење. Они су уверени да је Јов починио неки грех и да због тога сада испашта. Док пријатељи Јова тврде да он мора да је велики грешник, Јов све време тврди да је невин.

Његов свет је срушен, његове патње су бесмислене. Проклиње дан када је рођен, и доводи у питање божанску праведност. У агонији се обара на Бога. На врхунцу расправе јавља се Бог из вихора питањем Јову «Где си био кад сам Земљу стварао?». Јов се покорава и каје.

Композиција Књиге о Јову

Главни облик мудрословне књижевности је машал (на јеврејском), односно парабола (грчки), што значи прича која својим површинским слојем упућује на дубљи духовни смисао. Најједноставнији тип машала је пословица у облику дистиха. Књига о Јову коју чине прозни пролог и епилог, средишњи песнички део од три циклуса расправа и одговор Бога из вихора има и дужи облик машала. Ова мудрачка и поучна књига има и драмски карактер.

1. пролог у прози

2. три циклуса расправа:

2.1. Јовова тужбалица

2.2. први циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Софар / Јовов одговор

2.3. други циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Софар / Јовов одговор

2.4. трећи циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Песма о мудрости
Јовова коначна одбрана
Елилујева беседа

3. Одговор Бога из вихора

3.1. први говор / Јов се покорава

3.2. други говор / Јов се каје

4. Епилог у прози

Првобитно дело представљало је књижицу у прози са дијалогом и теофанијом. Додавањем нових елемената добило је садашњи облик. Накнадно су унети у првобитни распоред Песма о мудрости и Елилујева беседа. Елилуј се не помиње као Јовов пријатељ нити у прологу нити у епилогу. Његов савет долази после расправе Јова са пријатељима. У пролошком, прозном делу одвија се дијалог између Бога и Сотоне. У песничком, средишњем делу нема ни најмање алузије на тај разговор. То је навело на закључак да је песнички део каснија интерполација непознатог аутора. У том делу Сотона се јавља као један о синова Божијих, као део божанског савета који обилази Земљу. У Књизи о Јову Сотона није зли дух касније библијске традиције. Он обилази Земљу трагајући за људским грешницима те се јавља у функцији својеврсног тужиоца. У случају Јова, он истрајава у свом убеђењу да људи, па ни Јов, искрено не поштују Бога, да га славе само дотле док осећају његову наклоност и примају награду за своју праведност.

Књига проповедникова

Књига проповедникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломонових и Песме над песмама, спада у мудросну, старозаветну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Назив

Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива εκκλεσιαστες (Ekklesiastes) како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Qohelet, партиципског облика женског рода једнине именице qahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као «онај који говори на скупу», што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.

Ауторство

На самом почетку ауторство се приписује Соломону ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.

Претпоставља се да је књига настала у другој половини 3. века пре н.е.

Композиција

У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповедника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дела отежава његову поделу на посебне целине и израду плана текста. Вилфрид Харингтон је предложио следећу поделу:
Увод, 1, 1-3
Први део
Пролог: Досада 1, 4-4, 11
Четири облика разочарања:
Соломонов живот 1, 12-2, 26
Смртност 3
Појединац у друштву 4, 1-5, 8
Новац 5, 9-6, 12
Други део
Пролог: Смех 7, 1-7
Четири облика разочарања:
Санкције 7, 8-8, 15
Љубав 8, 16-9, 10
Случај 9, 11-11, 6
Доб
Епилог 12, 9-14

Размишљања Проповедника о испразности земаљских ужитака представљају последњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповедникова у том смислу следи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи решење које сам живот неће моћи да оспори. Проповедник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан.Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које следи после божанског суда.