Овом темом желим да свакога проведем кроз историјски поглед сваке религије, њен настанак, њена учења, књиге и усменим завештањем.Свако ко има неки предлог или било шта од литературе која је у вези са темом нека оставља своје постове.Унапред захваљујем.


Друштвене науке
антропологија - археологија - библиотекарство - демографија - економија - историја - војне науке - језик и лингвистика - когнитивна наука - музикологија - образовање - педагогија - психологија - социологија -филозофија - дефектологија

Религија и митологија
атеизам - ислам - јудаизам - мистицизам - митологија - православље - религија - спиритуализам - теологија - хришћанство

Атеизам (грчки Θεος - Бог, α - одрични префикс, безбожништво у дословном преводу) је позиција неверовања у постојање Бога, односно неверовање у Бога. Кроз историју се појављује и као одречан став према званичној религији. Не представља никакво систематично учење, а јавља се претежно као индивидуалан однос према проблему Бога, или егзистенције Бога, ређе као доктринарна позиција.

Учење о неверовању у највише биће (није обавезно да то буде Бог).
Термин се често примењује на оне који не верују у народне богове. То је био случај с Анаксагором, који је сматрао да је вероватније да је Сунце камен него бог. Отприлике у исто време, Буда је сматрао да је непостојаност свих ствари инкомпатибилна с постојаном, непроменљивом природом која се приписује божанским бићима. Сократ је био оптужен да не верује у државне богове (чини се да је био монотеист), Теодор Безбожник је био протеран из свог града због неверовања у било које божанство, а Спиноза, чији је бог у крајњој линији био идентичан са светом, оптужен је за пантеизам. Пантеисти су често били сврставани у исту групу са атеистима због „чудноватости" њиховог погледа на божанско.
С друге стране, постоји дуга традиција оних који су веровали да религија почива на сујеверју. Ова се традиција протеже од Хераклита и Ксенофана, преко Меслијеа, Фојербаха и Маркса, до Фројда, који је извор религије налазио у групној неурози. Меслије је изнео мишљење да је религија средство за контролисање маса, а слична идеја имплицитно је присутна и у марксистичкој мисли.
Независно од ових, емоцијама набијених становишта, остаје чињеница да филозофија материјализма не захтева Бога, и да та традиција има дугу историју и на Истоку и на Западу.
Атеистички став присутан је и у једној струји волунтаристичке и егзистенцијалистичке филозофије која полази од Шопенхауера, и преко Ничеа нас доводи до Сартра. Неки налазе елементе атеизма чак и код Тилиха, који је на Бога гледао као на моћ самог Бића, али се његово учење можда може посматрати и као блиско пантеизму. Скорашња теологија смрти Бога полази од филозофа из ове групе.
Сидни Хук се залагао за „атеизам отвореног духа", који гарантује слободу религијског веровања.
Немачка расправа о атеизму, (Atheismusstreit) која је на универзитету у Јени вођена поводом Фихтеових гледишта, oкончана je његовим отпуштањем с универзитета.

Ислам (арапски: предавање божијој вољи) је вера која се заснива на вери у: једног бога, Алаха (арапски: бог) који се не може оваплотити, изабраност Мухамеда за божијег изасланика, предодређеност људске судбине (предестинацију), награду за добра дела и казну за лоша, страшни суд, и ускрсавање мртвих. Основне обавезе сваког муслимана (арапски: муслим - верник) су вера у Алаха и Мухамеда као његовог изасланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу рамазану, давање милостиње, и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Колективном обавезом муслимана сматра се и учешће у џихаду (арапски: животна борба), за опстанак муслимана и њихове вере.

Постулати ислама објављени су у Курану (арапски: читати, рецитовати) , светој књизи ислама. Куран је писан на арапском језику, то је збирка прописа и наредби, садржи 114 сура (поглавља) са теолошким, митолошким, етичким и правним садржајем. Куран је настао од Мухамедових изрека и прописа из периода 611. - 633. Дефинитивна кодификација курана извршена је 650. године. Куран је збирка откровења које је од Алаха, а преко анђела Габријела (Џибрил, Гаврило) у пустињској пећини примио Мухамед.

Мухамед (570. – 632.) је историјска личност. За разлику од Христа, Мухамед није Божији Син, овлапоћен од Светог духа. Мухамед је рођен у Меки 571. године, у данашњој Саудијској Арабији, у Тиџани , у јужном делу Хеџаса, око 80 клилометара од Црвеног мора у каменој долини у којој влада неподношљива врућина. Пореклом је из племена Корејшита које је имало веома значјан друштвени положај у Меки. Још као дете Мухамед је остао без оба родитеља, па је бригу о њему преузео стриц. Као врло млад Мухамед је постао путујући трговац. На својим путовањима упознао је хришћанство, јудејство и источњачке религије. Од дана када је у пећини поред Меке доживео откровење почиње Мухамедова пророчка мисија. Овај догађај десио се око 610. године. Мухамед је неколико година проповедао своје учење по Меки, али без већег успеха јер није био прихваћен од стране аристократа. Коначно, у лето 622. године дошло је до чувене хиџре (арапски: бекство, пресељење) Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину. Овај догађај означава почетак муслиманске ере. У новој средини Мухамед је имао много више присталица и успеха у ширењу свог учења. Основао је верску заједницу на чијем челу је сам био. Непуних осам година од дана хиџре, 630. године Мухамед се тријумфално вратио у Меку, која постаје свети град муслимана, средиште ислама и циљ ходочашћа. Овај догађај муслимани су назвали Ал Фатах (арпски: отварање, почињање, освајање). Мухамед је ујединио Арапе и постао њихов верски и световни поглавар. Створена је јединствена арапска држава која је током векова успела да освоји Сирију и Египат, делове северне Африке, дошавши до обала Шпаније и француске границе (711. године). После Мухамедове смрти 632. године његови наследници су се звали калифе ( арапски: заменици ), а држава калифат. Калифат је укинут 1924. године.
[уреди]

Подела ислама

Поред Курана муслимани поштују и Суну, речи и дела Мухамеда о којима говоре збирке хадиса. Суна је заправо поред Курана други извор ислама. Неки муслимани поштују само у одређеној мери Суну. Чини се да је ово био повод да у другој половини седмог века дође до поделе на Шиите и Суните. Ипак, чини се да је поштовање односно непоштовање Суне било само повод за поделу и расцеп, док је прави разлог био спор око наслеђа у калифату . Треба споменути и вахабите који теже враћању првобитној чистоти ислама. Ова исламска секта први пут се јавља у Арабији у првој половини осамнаестог века.
[уреди]

Распрострањеност

По подацима из 1991. године ислам исповеда око 962 милиона људи, док по неким још свежијим подацима ислам исповеда чак 1,2 милијарде људи што чини 22% светског становништва. Оволики пораст броја верника се објашњава чињеницом да је ислам распрострањен у индустријски слабо развијеним земљама за које је карактеристичан висок природни прираштај. Под вођством калифа ислам се брзо пропирио по северној Африци, југозападној и југоисточној Азији, а касније и у југоисточној Европи.

Мухамед, пуним именом: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allah Ibn Abd al-Muttalib Ibn Hashim, је по Исламу задњи Божји посланик. Он је вероватно рођен 26. априла 570. године нове ере, у околини Меке у племену Курејш. Његов отац Абдулах је већ раније умро па је Мухамед остао само са мајком и дедом. Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Његов теча Абу Талиб га је онда прихватио и Мухамед је тада почео да живи са њим. С њиме је још као дечак путовао у Сирију и тамо упозано неке елементе хрошћанске вере. Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирију. Ступивши у брак са Хатиџом (која је била десетак година старија од њега), Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању.

У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младога ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање секте ханифа која је признавала Абрахама као свога претечу и веровала у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своја прва привиђења. Чинило му се да га дозива глас с неба и наређује му да божје име проговори своме народу као божји пророк.

Своје доживљњаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив. То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје адоптивне синове Алију и Заида као и неколицину других најближих родитеља и пријатеља.

Године 610. Мухамеда је у пећини близу Меке посетио Мелек. Он је тад почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Куранатако је почео Ислам. Мухамед је брзо почео да шири Исламску веру у Меки, где су Ислам прво прихватили сиромаси. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, док га је Абу Талиб чувао нико није ништа могао Мухамеду да уради. Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање Муслимана и Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим првим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је наилазио чешће на грдње и поруге него на одобравање. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзљивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божјој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Нарочито је сукоб избио када се дочула Мухамедова прича коју је он почео ширити, да га је арханђел Гаврило ноћу чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом , Мојсијем и Исусом и од самог бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.

После неколико контаката склопљен је споразум о пресељењу Мухамеда и његових присталица из меке у Јатриб (Медину), са сврхом да Мухамед ту уклони међусобне спорове између арапским становништвом и осигура његову домминацију, а за узврат његова ће вера имати пуну слободу и неометану могућност ширења.

Сеоба муслимана (хиџра) почела је 16. јуна 622 (1. muharaam) те године постао је првим даном у бројању година по муслиманској ери.

У Јатрибу је Мухамед развио веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица, прихватала је нову веру, а град је проглашен за „пророков град“ (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина. У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму.

У мединском раздобљу Мухамед је и даље развио своју религију многим мновим елементима, систематизирао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје верскополитичке заједнице под називом Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божјих поданика и следбеника.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и Мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду. Тако долазио до новог обрачуна са Меком. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самога Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз.Муслимани, са само 300 војника, побеђују армију Меке која је имала више од 800. Међутим, мало више од годину касније, Муслимани губе битку код Ухуда. У бици је сам Мухамед био рањен, а тречина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујучу битку. Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Меку. Ипак, Муслимани побеђују битку захваљујући бољој стратегији и припреми. Т У фебруару 628. Мухамед је с великом војском пошао против свога роднога града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против меке. До борби није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светога града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога бога Алаха. На тој основи дошло је мирног заузећа града. Најважније последице Мухамедовог заузећа Меке било је подвргавање најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету.
 
Исламска држава након Мухамедове смрти
Из Меке Мухамед шири границе Ислама и Исламске државе. Он инсистира да његови савезници прихвате Ислам, и тако је већ пола Арабије део Исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом Муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед се преселио на ахирет 8. јуна 632. године. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво.

Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршила се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је с тога морало плаћати данак (џизију); или је прихватило ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.

Мухамед је умро, у 63. години у родном граду 632. године пошто је завршена објава Кур'ана Часног.


Куран (арапски قرآن  qur'ān; најчешће од قرأ  qara'a = читати, рецитовати; понекад од قرن  qarana = спојити) је света књига ислама, која садржи Божије речи упућене Мухамеду.
 
Куран из 18. века

Куран је састављен из 114 (именованих) сура, од којих 113 почињу са bi-smi llāhi r-rahmâni r-rahīm (بسم الله الرحمن الرحيم: У име Бога милостивог...).

Куран је настао за негде око 20 година. По месту божијег обраћања Мухамеду, разликује се између меканских и мединских сура. Суре се састоје из различитог броја верзи (آية  āya, pl. آيات  āyāt) које су сортиране по дужини.

Поред суне, куран је главни извор исламског закона - шаријата.

Јудаизам


Јеврејска религија проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног бога, оца свих људи. Овај бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 24 књиге, канонизован у Јавнеу око 90. године пре нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа, као и старих митова које су Јевреји преузели од других народа истока. Стари завет дели се на три основне групе: (1) Закон (хебрејски: Тора, садржи тзв. Петокњижје - Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон), (2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и (3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила). Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека. Састоји се из два дела: Мишина (текст учења) и Гемара (објашњење учења). Постоје два Талмуда: Јерусалимски талмуд (приређен око 450. године нове ере) и Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски Моше, око 1225 п.н.е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице-законе који су постали основ јеврејске религије .Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија , пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну бога (Јехову) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јеврејству.

Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.

Распрострањеност

Према подацима из 1991. године у свету има 17.865.000 припадника јеврејске религије. Држава Јевреја је Израел.

Песма над песмама

Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
Списи   
Псалми   
Књига о Јову   
Приче Соломонове   
Прва и Друга књига дневника   
Јездрина и Немијина књига   
Књига о Рути   
Песма над песмама   
Књига проповедникова   
Плач Јеремијин   
Књига о Јестири   
Књига пророка Данила   

Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.

Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.

Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), он није њен аутор. Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п.н.е. Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.


Структура

Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
Наслов и пролог (1,1 – 4)
Прва песма (1,5 – 2,7)
Друга песма (2,8 – 3,5)
Трећа песма (3,6 – 5,1)
Четврта песма (5,2 – 6,3)
Пета песма (6,4 – 8,5)
Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
Додаци (8,8 – 14)

На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.

Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п.н.е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».


Тумачења

Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п.н.е.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna, Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:
Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.

У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.

Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада је не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. И поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.


По свему судећи да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.

Митологија

Митологије по регијама


Африка
Зулу митологија
Египатска Митологија


Азија
Будистичка митологија
Јапанска митологија
Кинеска митологија
Koрејска митологија
Индијска митологија


Аустралија i Океанија
Mалинизејска митологија
Микронезијска митологија
Полинезијска митологија
Митологија Абориџина


Блиски исток
Арапска митологија
Хришћанска митологија
Исламска митологија
Сумерска митологија
Јеврејска митологија


Европа
Англосаксонска митологија
Енглеска митологија
Етрурска митологија
Грчка митологија
Келтска митологија
Хришћанска митологија
Немачка митологија
Римска митологија
Словенска митологија
Нордијска митологија


Северна Америка
Америчка митологија
Навахо митологија


Средња Америка и Јужна Америка
Митологија Азтека

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

Јудаизам


Јеврејска религија проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног бога, оца свих људи. Овај бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 24 књиге, канонизован у Јавнеу око 90. године пре нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа, као и старих митова које су Јевреји преузели од других народа истока. Стари завет дели се на три основне групе: (1) Закон (хебрејски: Тора, садржи тзв. Петокњижје - Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон), (2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и (3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила). Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека. Састоји се из два дела: Мишина (текст учења) и Гемара (објашњење учења). Постоје два Талмуда: Јерусалимски талмуд (приређен око 450. године нове ере) и Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски Моше, око 1225 п.н.е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице-законе који су постали основ јеврејске религије .Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија , пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну бога (Јехову) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јеврејству.

Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.

Распрострањеност

Према подацима из 1991. године у свету има 17.865.000 припадника јеврејске религије. Држава Јевреја је Израел.

Стари завет


Хришћански назив за збирку списа које и Јевреји и хришћани сматрају светим, а који се састоје од књига светога закона, историје, пророштва и поезије. За јудаизам, списак светих књига на хебрејском језику утврдио је синод у Јавнеу (лат. Јаmnia) с краја 1. века око 90. године н.е. Рана црква користила је грчки превод, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Старозаветне књиге можемо поделити у четири групе:

1) Законске књиге: 5 књига Мојсијевих

1.Постање

2.Излазак

3.Левитска

4.Бројеви

5.Поновљени закони


3) Поучне или моралне:

1.Књига о Јову

2.Књига псалама

3.Књига прича Соломонових

4.Књига проповедникова

5.Песма над песмама


4) Пророчке:

књиге четворице великих пророка

1.Исаије

2.Јеремије

3.Језекиља

4.Данила


2) Историјске:

1.Књига Исуса Навина

2.Књига о судијама

3.Четири књиге о царевима

4.Две књиге дневника

5.Књига Јездрина

6.Књига Немијина

7.Књига о Јестири


књиге дванаесторице малих пророка


1.Осије

2.Јоиља

3.Амоса

4.Авдије

5.Јоне

6.Михеја

7.Наума

8.Авакума

9.Софоније

10.Агеја

11.Захарије

12.Малахије


Ова подела није строга, тј. у прорoчким књигама има доста историје, као и пророштва у законским и историјским. У књигама Старога завета обухваћен је временски период од постанка света до рођења Господа нашег Исуса Христа. Христовим рођењем испуњен је савез Бога са људима склопљен преко патријарха Аврама и његових потомака (Стари завет).

Књига постања почиње описом стварања света “У почетку створи Бог небо и земљу” (1.Мој.1;1). Што значи да је прво створен духовни, невидљиви свет (небо), а затим материјални, видљиви (земља). Бог је створио свет ни из чега, јер пре стварања света ничега није било осим Бога, који вечан.

Невидљиви свет чине духови, и има их много. Зову се анђели, што значи весници Божје воље. По њима Бог шаље људима важне вести. Они су невидљиви духови без тела, да би их људи видели они узимају људски облик. Сви су анђели исте природе, али се разликују у слави, сили и делатности. Постоји девет анђелских чинова: Престоли, Херувими и Серафими, Господства, Силе, Власти, Начела, Арханђели и Анђели.

Неки од анђела се погордише и не хтедоше више да слушају Бога. Због тога их Он отера од себе и баци их у пакао на вечну казну, тако постадоше зли духови или ђаволи. Они мрзе Бога и људе, завиде људима и гледају да их наведу на зло, и тако одведу у пакао. Анђели воле људе и чувају их од зла. Свако од нас има свог анђела чувара, који га опомиње да чини добро и избегава зло. Он се моли Богу за нас.

Стварање света имало је следећи ток:

Првога дана створена је светлост;

Другога дана створио је Бог свод над земљом, тј. плаво небо које ми видимо, “ и растави воду под сводом од воде над сводом ” (1.Мој. 1;7). Такође треба рећи да се иза овог нашег неба налазе безбројни светови и галаксије, које се налазе у међусобном беспрекорном поретку;

Трећег дана створио је Бог копно, као и биљни свет;

Четвртог дана створено је Сунце, да управља даном и Месец да управља ноћу, као и звезде. Сви они имају задатак да обасјавају земљу, као и да буду знаци времена (познато је да су сви календари који су тренутно у употреби везани за Земљино кретање око Сунца или за кретање Месеца око Земље);

Пети дан створио је Бог сва жива бића у води, као и птице у ваздуху;

Шестог дана створене су копнене животиње, и на крају створи Бог човека. Створен је од праха земаљског, да би му затим Бог удахнуо душу, и тиме га оживео. Име првог човека беше Адам (што значи од земље начињен). Затим је од ребра Адамовог створена и прва жена Ева (мати свих људи). Чињеница да је човек створен на крају говори нам да је Бог прво хтео да све на свету уреди за човека. Човек је најсавршенија Божја творевина, и он је сличан Богу по томе што има душу (Бог нема тело, Он је дух) која је бесмртна за разлику од тела које умире када га душа напусти.


Седмога дана се Бог одмори и благослови тај дан.


Први људи су живели са Богом у Рајском врту (који се налазио у једној земљи на истоку). Они су живели у изобиљу, љубави и доброти. Често су се молили Богу и захваљивали Му, зато што их чува и пази. Он им се често јављао и са њима разговарао. Био је то разговор родитеља са децом. Хранили су се плодовима дрвећа које је расло у Рају, и кога је било у изобиљу. Најважније од свих било је дрво живота, чији су их плодови чували од болести и смрти. Нису знали ни за какве бриге или проблеме, као ни за стид, бол или пак умор. Одмах поред дрвета живота расло је дрво познања добра и зла. Бог им је строго забранио да једу плодове овога дрвета. Рекао им је да ће одмах умрети ако буду јели плодове овога дрвета. Дрво познања добра и зла је постојало да би се проверила човекова верност и љубав према Богу. Кроз уздржавање човек је требало да не дозволи да постане роб било чему. Ово је у ствари био један вид поста.

Пошто је ђаво силно завидео људима на њиховој срећи одлучио је да их наведе на грех и тако одвоји од Бога. Он једанпут уђе у змију, да би лакше преварио Еву, која шетајући по Рају управо беше стигла до дрвета познања добра и зла. Послуживши се лукавством он убеди Еву да проба плод са дрвета. Затим она послужи Адама, те и он поједе забрањени плод. То је био први људски грех, којим су погазили Божју заповест, и изазвали Божју казну.

Казна је била протеривање људи из Раја, да би им било онемогућено да и даље једу плодове дрвета живота, и тако остану бесмртни али у греху. Бог још прокле Еву да ће с муком рађати децу, као и да ће бити под влашћу свога мужа, Адама. Адаму Бог рече:“Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле, се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1 Мој. 3,19). Први грех је наследан. Из њега су настали сви остали греси.

Адам је имао два сина један је био ратар и звао Каин, а други је био пастир и звао се Авељ. Каин је био лош и неправедан, док је Авељ био добар и праведан. Једнога дана њих двојица су приносили Богу жртве. Како је Бог знао какав је који од њих то Он прими жртву Авељову, а Кинову не. То изазва велику завист код Каина те он уби брата, Авеља. Овим се настави ширење греха међу људима. Због овога злочина прокле Бог Каина да никад нема среће, да се скита по земљи и да нигде мира не нађе. Тако се он потуцао по свету до краја живота.

Адам и Ева тако изгубише оба сина, да би их утешио Бог им даде трећег сина, Сита. Он је био добар као Авељ. После њега имали су још много деце. Ситови потомци су били добри и послушни Богу, али су се намножили и Каинови потомци који су били рђави. И рђави искварише добре. Људи су бивали све гори и гори. Када се грех и зло проширише међу људима одлучи Бог да пусти велику воду на земљу и тако подави све живо на њој.

Своју намеру Он је саопштио праведном и побожном Ноју, на кога се био смиловао, и кога је хтео да поштеди. Тада рече Бог Ноју да сагради дрвени брод, и да на њега, поред своје жене и деце укрца од сваке врсте животиња по пар, и да спреми довољно хране за све. Потом Бог пусти велику воду на земљу, као што је рекао, те се подави све живо на земљи изузев онога што се укрца на Нојеву лађу. После потопа, када се вода повукла, искрца се Ноје на земљу, и принесе Богу жртву, из захвалности на доброти коју му је Бог указао. Молитва Нојева била је угодна Богу, те Он благослови Ноја и његово потомство. Тада Бог обећа да неће више слати потоп.


Ноје је имао три сина, њихово потомство се множило, а кроз њих и људски род.Настало је много народа који се раширише по читавој земљи. Но, како је време пролазило људи су поново бивали све гори и гори. Поново почеше да греше и да заборављају на јединога правога Бога.

Клањали су се разним лажним боговима.Али у мору незнабожаца живео је и један човек који је сачувао своју веру у једнога Бога, и који је живео по Божјој вољи. Био је то побожни Аврам. Да би се сачувала чиста вера Бог одлучи да Аврама одвоји од његове средине, која беше незнабожачка, чак је и Аврамов отац био незнабожац. Бог се јави Авраму и рече му: “иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ и благословићу те” (1 Мој 12;1,2), као и “И у теби ће бити благословена сва племена на земљи.”(1 Мој. 12;3). Иако му је било жао да напусти своју земљу и родбину Аврам без оклевања послуша Бога. Пошао је на пут са својом женом Саром и синовцем Лотом (праведни Лот, који ће се касније оделити од Аврама и настанити у Содому, граду који ће због својих грехова бити збрисан са лица земље. Он и његове две ћерке биће, моилошћу Божјом, због своје доброте, једини преживели становници Содома). Аврам поведе и своје слуге, своју стоку и понесе сву покретну имовину. Настанио се у земљи Ханану, која беше плодна и лепа. Имао је свега довољно и био је задовољан, једино што га је жалостило било је то што нема потомства. Пошто је Бог волео Аврама подарио му је сина, Исака.

Исак је имао сина Јакова. Јаков је имао дванаест синова, од којих је касније настало дванаест племена израиљских. Јосифа, једног од синова Јаковљевих браћа су из зависти и мржње продала у Мисир (Египат). Због своје побожности и праведности он би спасен од Бога. Касније је он уживао велики углед међу Мисирцима, био је први до фараона. Када је наступила велика глад по целој земљи, он позва оца и браћу у Мисир, јер мисирске житнице, његовом заслугом, беху пуне. И тако их је спасао.

После смрти Јосифове његови потомци су били много мучени у Мисиру. Тада се Бог јави Мојсију, на брду Хориву, у облику пламена из купине која је горела, али није сагоревала, и рече му да изведе Јевреје из Мисира. Фараон није то дозволио, али уз Божју помоћ Мојсије учини многа чуда, и тако успе да изведе народ из Мисира. Путовање Јевреја у Обећану земљу трајало је четрдесет година. Ишли су преко пустиње, хранили се маном, чудесном храном са неба, захваљујући којој никада нису осећали глад. Одећа и обућа нису им се цепале. Господ је Мојсију, на брду Синају, предао Десет заповести:

1.Ја сам Господ Бог твој; немој имати других Богова осим Мене.

2.Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

3.Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.

4.Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

5.Поштуј оца и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

6.Не убиј.

7.Не чини прељубе.

8.Не укради.

9.Не сведочи лажно на ближњега свога.

10.Не пожели ништа што је туђе.

Осим Мојсија Јевреје су кроз цео Старозаветни период и други Свети Пророци учили закону Божјем. Најпознатији су цареви Давид и Соломон, Илија, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Амос, Осија, Малахија. Пророци су били побожни људи, које је сам Бог бирао, да би преко њих јављао људима своју вољу. Они су опомињали цареве и народ да се поправе и покају за своје грехе, и говорили им каква ће их казна стићи ако их не послушају, чинили разна чуда. Нису се бојали да кажу истину у очи и самим злим царевима, као и другим људима и због тога су често страдали, били гоњени, мучени и убијани. Сви Пророци су предсказивали долазак Спаситеља. Цар Давид је хиљаду година пре Христа предсказао муке Његове на крсту. Пророк Исаија предсказује “Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родити Сина, и наденуће му име Емануило”(Иса. 7;14) (Емануило - с нама Бог). Један пророк је рекао да ће Месија бити рођен у Витлејему. Последњи Пророк је био Свети Јован Крститељ или Претеча. Наравно све што су пророци о Христу рекли испунило се. Сви су се они трудили да олакшају народу живот под многим недаћама, тешећи га, одржавајући у њему веру у долазак Спаситеља света. Пророци нису могли да сасвим промене, тј. поправе људе, на којима је био прародитељски грех. Од тога греха ће их очистити тек Онај коме су Пророци припремали пут, Син Божји Исус Христос.

Песма над песмама

Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
Списи   
Псалми   
Књига о Јову   
Приче Соломонове   
Прва и Друга књига дневника   
Јездрина и Немијина књига   
Књига о Рути   
Песма над песмама   
Књига проповедникова   
Плач Јеремијин   
Књига о Јестири   
Књига пророка Данила   

Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.

Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.

Ауторство


Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), он није њен аутор. Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п.н.е. Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.
[уреди]

Структура

Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
Наслов и пролог (1,1 – 4)
Прва песма (1,5 – 2,7)
Друга песма (2,8 – 3,5)
Трећа песма (3,6 – 5,1)
Четврта песма (5,2 – 6,3)
Пета песма (6,4 – 8,5)
Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
Додаци (8,8 – 14)

На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.

Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п.н.е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».


Тумачења

Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п.н.е.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna, Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:
Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.

У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.

Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада је не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. И поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.


По свему судећи да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.



Књига о Јову

Књига о Јову припада мудрословној (заједно са Причама Соломоновим, Књигом проповедниковом и Песмом над песмама) старозаветној, хебрејској књижевности.
Списи   
Псалми   
Књига о Јову   
Приче Соломонове   
Прва и Друга књига дневника   
Јездрина и Немијина књига   
Књига о Рути   
Песма над песмама   
Књига проповедникова   
Плач Јеремијин   
Књига о Јестири   
Књига пророка Данила   

Не може се поуздано утврдити време настанка и аутор. Претпоставља се да је састављена око 6. в. ст.е.

За разумевање Књиге о Јову важно је знати да је настала у време када код Израелаца још увек не постоји идеја о животу после живота и награди за страдања на земљи. По веровању Израелаца, човек после живота не нестаје потпуно већ прелази у неки магловити, неодређени шеол. У том новом обитавалишту сви су једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли. Са тог становишта могла је једино да се развије идеја о награди у овом животу за побожност и добра дела. Награда за добро или казна за зло сагледавају се у земаљској перспективи и наглашавају се временске санкције. Из те перспективе књига о Јову припада раздобљу када идеја о награди у садашњем животу наилази на непремостиве тешкоће. Идеја о награди после живота за праведнике јавиће се тек у првој половини 2. в. ст. е. Књига о Јову представља помак у тражењу решења које ће одговарати стварности.

Књига о Јову се заснива на приповести о едомском шеику који се показао несаломив у својој вери када га је искушавао Сотона. Сотона ту још увек није зли дух касније библијске традиције.

Хебрејско име Јов са семантичког становишта може да означава неколико ствари:
питање - где је божански отац?
и епитет – онај који је омражен, прогоњен.

Један од главних циљева мудрословне, софиолошке књижевности јесте да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Зато таква књижевност обилује мудрим изрекама, сентенцама, филозофским и теолошким размишљањима о природи Бога, човека, њиховог односа и света уопште.

У Књизи о Јову разматра се питање порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Тема Књиге о Јову је незаслужена патња праведника, његово искушавање и ћутање Бога који оклева да помогне праведном Јову.

Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске религиозности и вере у бога пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси. Ако је Бог добро зашто дозвољава зло? Ако је Бог праведан, зашто дозвољава да невини страдају? Књига о Јову представља својеврсну теодицеју. Бог је праведан и изнад човека, који није у стању да схвати и да проникне у божанску промисао.

Јов је суочен са мучним проблемом - зна да је невин, а и поред тога испашта. Традиционално објашњење о кривици и испаштању, и награди у овом животу показало се у свој својој слабости и недовољности. Пријатељи Јова, Елифас, Вилдад и Софар бране традиционално учење. Они су уверени да је Јов починио неки грех и да због тога сада испашта. Док пријатељи Јова тврде да он мора да је велики грешник, Јов све време тврди да је невин.

Његов свет је срушен, његове патње су бесмислене. Проклиње дан када је рођен, и доводи у питање божанску праведност. У агонији се обара на Бога. На врхунцу расправе јавља се Бог из вихора питањем Јову «Где си био кад сам Земљу стварао?». Јов се покорава и каје.


Композиција Књиге о Јову

Главни облик мудрословне књижевности је машал (на јеврејском), односно парабола (грчки), што значи прича која својим површинским слојем упућује на дубљи духовни смисао. Најједноставнији тип машала је пословица у облику дистиха. Књига о Јову коју чине прозни пролог и епилог, средишњи песнички део од три циклуса расправа и одговор Бога из вихора има и дужи облик машала. Ова мудрачка и поучна књига има и драмски карактер.

1. пролог у прози

2. три циклуса расправа:

2.1. Јовова тужбалица

2.2. први циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Софар / Јовов одговор

2.3. други циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Софар / Јовов одговор

2.4. трећи циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Песма о мудрости
Јовова коначна одбрана
Елилујева беседа

3. Одговор Бога из вихора

3.1. први говор / Јов се покорава

3.2. други говор / Јов се каје

4. Епилог у прози


Првобитно дело представљало је књижицу у прози са дијалогом и теофанијом. Додавањем нових елемената добило је садашњи облик. Накнадно су унети у првобитни распоред Песма о мудрости и Елилујева беседа. Елилуј се не помиње као Јовов пријатељ нити у прологу нити у епилогу. Његов савет долази после расправе Јова са пријатељима. У пролошком, прозном делу одвија се дијалог између Бога и Сотоне. У песничком, средишњем делу нема ни најмање алузије на тај разговор. То је навело на закључак да је песнички део каснија интерполација непознатог аутора. У том делу Сотона се јавља као један о синова Божијих, као део божанског савета који обилази Земљу. У Књизи о Јову Сотона није зли дух касније библијске традиције. Он обилази Земљу трагајући за људским грешницима те се јавља у функцији својеврсног тужиоца. У случају Јова, он истрајава у свом убеђењу да људи, па ни Јов, искрено не поштују Бога, да га славе само дотле док осећају његову наклоност и примају награду за своју праведност.



Књига проповедникова

Књига проповедникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломонових и Песме над песмама, спада у мудросну, старозаветну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Назив


Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива εκκλεσιαστες (Ekklesiastes) како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Qohelet, партиципског облика женског рода једнине именице qahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као «онај који говори на скупу», што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.


Ауторство


На самом почетку ауторство се приписује Соломону ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.

Претпоставља се да је књига настала у другој половини 3. века пре н.е.

Композиција


У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповедника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дела отежава његову поделу на посебне целине и израду плана текста. Вилфрид Харингтон је предложио следећу поделу:
Увод, 1, 1-3
Први део
Пролог: Досада 1, 4-4, 11
Четири облика разочарања:
Соломонов живот 1, 12-2, 26
Смртност 3
Појединац у друштву 4, 1-5, 8
Новац 5, 9-6, 12
Други део
Пролог: Смех 7, 1-7
Четири облика разочарања:
Санкције 7, 8-8, 15
Љубав 8, 16-9, 10
Случај 9, 11-11, 6
Доб
Епилог 12, 9-14


Размишљања Проповедника о испразности земаљских ужитака представљају последњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповедникова у том смислу следи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи решење које сам живот неће моћи да оспори. Проповедник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан.Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које следи после божанског суда.

У изградњи

Сумерска митологија

Сумерци су били многобожци. Веровали су да су богови људског облика и да морају имати куће, храну, одећу, намештај. Веровали да од богова зависи благостање, безбедност, здравље и напредак људи. Због тога су Боговима зидани храмови и угађало им се. Сумерци су веровали да богови управљају природним силама. Неки сумерски богови су:
Еули - бог земље
Ану - бог неба
Шамаш - бог сунца
Нанар - бог месеца
Еа - бог воде
Нингал - Нанарова жена


Етрурска митологија

Етрурци су раса северних италијана интегрисаних у Риму. Много су слични римској митологији. Примарно тројство чине Тиниа, Уни и Менрва.


Етрурски богови
Аита                     Eтрурћански Бог подземног света. Идентичан је Хаду у грчкој и Плутону у римској митологији.
Алпан                   Етрурћанска богиња љубави и подземног света. Обично је сликана гола.
Ани                      Етрурћанска богиња неба. Живела је на највишем нивоу раја   
Аплу                    Аплу је етрурћански бог муње и грома. Веома је сличан грчком Aполу.
en:Artume
en:Atunis
en:Cautha
en:Charontes
en:Charun
en:Culsu
en:Evan
en:Februus
en:Feronia
en:Fufluns
en:Horta
en:Laran
en:Lasa
en:Losna
en:Mania
en:Mantus
en:Menrva
en:Nethuns
en:Nortia
en:Selvans
en:Semia
en:Sethlans
en:Tages
en:Tarchon
en:Thalna
en:Thesan
en:Tinia
en:Tuchulcha
en:Turan (goddess)
en:Turms
en:Tyrrhenus
en:Uni
en:Vanth
en:Veive
en:Voltumna


Грчка митологија

У почетку, за време родовских односа, грчка религија састојала се у обожавању природних појава (животиња, земље, дрвећа..). Након распада, у хомерско доба ова религија замењена је веровањем у богове. Грци су створили много богова, које су замишљали у људском облику. Ови Богови су такође имали и људску нарав, били бесмртни и свемоћни. Грчка митологија је сигурно имала утицаја на све остале митологије.


Настанак света

По грчком миту, у почетку су небо и земља били измешани и владао је хаос. Затим су се из хаоса издвојили богиња Геја - земља и Уран - небо. Њих двоје изродили су остале богове - титане. Међутим, Уран бојећи се да му неко од деце не преузме власт затвори титане под земљу. Међутим, један бог - Хронос (време) успео је да изађе из провалије и да ослободи осталу браћу и сестре. Тада, као што се Уран и бојао, Хронос одузме бласт оцу и постаде господар света. Међутим, Хроноса је затекла иста судбина као и његовог оца, јер га је свргнуо са власти његов млађи син - Зевс.


Настанак људи

У почетку, Грци су мислили да су људи никли из земље попут биљака, међутим временом је то веровање одбачено и мислило се да је титан Прометеј од глине направио човека, а да му је Атина удахнула душу. Прометеј је људе штитио, помагао им и учио их. Од Аполона је украо ватру и дао је људима, ухватио је дивљег бика и дао људима да га упрегну, научио их је како да ваде руде. Због свега овога Зевс се наљутио и наређено је да Прометеј буде окован гвозденим ланцима и на Кавказу он беше прикован за једну стену где је сваки дан слетао орао који му је кљувао јетру. Прометеј је дуго овако висио док га Херакле није ослободио.


Хероји

У грчкој митологији спомињу се и полубогови, који се називају херојима. Они имају натчовечанску снагу, памет, спретност. Обично су били заштитници људи, убијали чудовишта и разбојнике. Најпознатији грчки хероји јесу Херакле (Хераклес, Херкулес, Херкул), Тезеј, Јазон.

Грчка божанства:

Зевс
Хера
Посејдон
Афродита
Дионис
Аполон
Хермес
Деметра
Атина
Арес
Хестија
Артемида
Аполо
Аластор
Калипсо
Еол
Хад
Херакле
Ирис
Мојра
Морфеус
Немесис
Нике
Пан
Тетис
Тритон
Хеба
Хефест
Хестија

Na zahtrev pokretaca teme, Recycled.