nije valjda da ne kazu jedan drugom "dobar dan" kada se sretnu u liftu 



eto vidis. da se tada mladjani vucic usprotivio seselju i da nije uveo "medijski mrak", veoma lose bi prosao. mozda bi cak bio prebijen bejzbol palicom.
narod cine navijaci, huligani, kriminalci, ali isto tako i oni koji nece nigde da izlaze kako ne bi imali problema.
ne, jso je rekao da se nece mesati i da ce pucati samo na regularnu vojsku ako se umesa.
nije legija cinio zemunski klan. vodje nisu radile u drzavnoj administraciji.
djindjic je hteo legiju da izbaci, ali legija se ne odbacuje kao iskoristeni prezervativ. to je djindjiceva greska.
mada postoje price koje spadaju u "teorije zavere". djindjic je kao jezuita odmah prodao Slobu i ubio glavnog masona Tapija. odgovor masona je bio ubistvo jezuite djindjica.

ovo moze komotno sa dobar br. tema ali reko'  ' ajd ovde 

Svejedno da li je član SNS ili član koalicije. A i nema nikakve veze jer je SNS prepun bivših Julovaca i zato će izgubiti izbore.


Ti si možda taj dan bila u kući pa si čekala da te SPS-ovci obaveste šta se dogodilo, a evo ako ne znaš: taj dan je preko milion gradjana izašlo na ulice. Bilo je ideja da država napadne te ljude, medjutim od toga se odustalo izmedju ostalog i tako što je napravljen dogovor sa JSO. Problem je u tome što je JSO kao i cela država bila do te mere kriminalizovana da je svaki pokušaj reforme bio praćen otporima, a kada je pokušana da se reformiše JSO, onda su ubili premijera Djindjića.



Pajkić je blizak radikalima, a ne znam ni za jednog Pajkićevca u LDP.
Vesna Pešić nije uopšte pominjala tako nešto, ja bih voleo da pokažeš tekst ili izjavu gde je to pominjala.
Gradjanski savez je gradjanska levica bio.

Čik pogodi koji...

       



Nisam napisao da je Pešićka pominjala ljotićevštinu,već da je razobličila razloge zbog kojih se preoblačite u levičare i gomilate u LDP/NVO...
Na kraju,natera me da iskopam jako dug tekst  koji pristojno podseća na neke stvari i koji se da rezimirati parafrazom : " Dođoh ! Videh ! Povratih ! "


Miloslav Samardžić, glavni i odgovorni urednik kragujevačkih "Pogleda" o ranim radovima Verana Matića, Vidosava Stevanovića, Biljane Srbljanović, Nikole Samardžića, Isidore Bjelice…
Nikola je bio najbolji!

izvornik : "Svedok",autor : Miloslav Samardžić (poslodavac pomenutih), ovde

Čitam na Internetu intervju visokog funkcionera Liberalno-demokratske partije dr Nikole Samardžića objavljen u sarajevskom nedeljniku "Dani" 18. januara (2008.).
       Novinar pita Samardžića: Mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od "Pogleda" do "Peščanika?" Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?"
       A Nikola Samardžić odgovara:
       "Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte".
       Nastavak:
       DANI: Da li Vam je podsećanje na Poglede neprijatno?
       Nikola SAMARDžIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su Pogledi. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikad nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama. To sam i uradio 1994.
       Nikolino iskupljenje za "greh" počinjen tokom "pomračenja svesti", ispoljeno u pisanju za "Poglede", sastojalo se u pomoći "jednom Bošnjaku" da napusti Republiku Srpsku.
       Povodom ovog intervjua, na Internetu su se ponovo pojavili Nikolini članci iz starih "Pogleda". Pominjani su i neki drugi naši novinari i saradnici iz prve polovine devedesetih prošlog veka, koji su u međuvremenu doživeli "promenu mišljenja". Jaka ekipa je to bila. Pišem ovde samo o njima kako su mi, kao glavnom i odgovornom uredniku "Pogleda", ostali u sećanju.
       Najviše sam se družio – kad su ti ljudi u pitanju – sa Vidosavom Stevanovićem. Razlog jednostavan: samo Vidosav je živeo u Kragujevcu, tj. u obližnjem selu Botunje. Vidosavljeva žena Mara bila je kuvarica na glasu, autor veoma tiražnog kuvara. Njeni ćevapi verovatno su bili najbolji koje sam okusio.
       Vidosav je prvi put došao u "Poglede" još proleća 1990, u vreme prvog tiražnog buma. Bio sam polaskan, jer je njegov "Testament", ovenčan NIN-ovom nagradom, spadao u red mojih omiljenih romana. Još pamtim "pisma iz groba" i one metafore o lapavici. Prvom prilikom, u Botunjama, poklonio mi je primerak, sa posvetom.
       Kao bivši direktor velikih državnih izdavačkih kuća Vidosav Stevanović je bio odlično upućen u detalje formalno-pravne prirode. Bez njegovih saveta "Pogledi" bi već tada zapali u tešku krizu, a možda bili i ugašeni. Postojala je procedura prelaska izdavačkih firmi u tzv. društvenom vlasništvu, u preduzeća akcionarskog tipa koju, u gužvi koja prati tiraž od 200.000 primeraka, uopšte nisam znao. Ako se stvari ne bi obavile do određenog roka, država bi jednostavno preuzela novine. Pretpostavljam da redakcija namerno nije bila obaveštena o tom propisu, jer su komunističke vlasti, na sve načine pokušavale da nam smrse konce. Bilo kako bilo, zahvaljujući Vidosavu uradio sam šta treba.
       Vidosav je dugo pisao kolumnu u "Pogledima". Izdvojio bih naslov "Šešeljomilošević". Vidosav je, dakle, bio protivnik Miloševića, pored ostalog i zato što su se njegovi prijatelji našli na Stambolićevoj strani. Šešelja smo i mi ostali kritikovali, uvek kada bi se udružio sa Miloševićem. Vidosavljeva kritika sadržala je i jednu drugu notu: on je bio protivnik nacionalizma.
       Ali, otkud njegove simpatije za "Poglede", koje je režim u startu označio kao "ekstremno nacionalističko glasilo" zato što su nam prva i najvažnija tema bili četnici i Draža Mihailović. Raspoloženje javnosti je 1990. bilo takvo: nekog ko je afirmativno pisao o Draži i četnicima, većina je smatrala ekstremnim nacionalistom. Ovakav pogled se promenio tek posle skupštinskog "izjednačavanja" četnika i partizana. Drugih novina koje su kritikovale Miloševića i podržavale opozicione stranke u početku je bilo malo. A promovisali smo sve iole važnije opozicionare. Primera radi, više puta smo objavljivali obimne intervjue Vesne Pešić.
       Prva Vidosavljeva reakcija na pisanje "Pogleda" o četnicima bila je poput reakcije Dragiše Pavlovića, još jednog Kragujevčanina, koji je iz vremena Osme sednice CK SK Srbije ostao poznat kao drugi po značaju protivnik Slobodana Miloševića (odmah iza Ivana Stambolića). Pogodilo se da sam kod Pavlovića, po intervju, otišao upravo onog dana, oktobra 1989. godine, kada su naši novinari u Arhivu Srbije našli do tada skrivanu nemačku poternicu za Dražom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu.
       "To je iz 1941. godine, kada je Draža sarađivao sa partizanima u borbi protiv Nemaca", rekao je Dragiša.
       Da je bilo neke ankete, takav odgovor dalo bi bezmalo svih 100 odsto ispitanika. Kazao sam da se na poternici jasno vidi datum: jul 1943. Dragiša je bio iznenađen, ali nije ulazio u priču. Vidosav, međutim, jeste. Dao sam mu najbolje emigrantske knjige, koje sam u međuvremenu dobio. Sistematsko, strasno, iščitavanje, pratila je teška unutrašnja borba. "Stvarno nije sve kao što su pisali komunisti", rekao mi je jednog jutra podnadulog lica.
       S druge strane, Vidosav je nastojao i da utiče na mene, kao i na sadržaj lista. Možda krajem 1991, vodio me je na sastanak sa novinarima koji će uskoro postati jezgro Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U sećanju mi je ostala samo Nadežda Gaće. Pričali smo o tome da njihova ekipa počne u većoj meri, organizovano, da piše za "Poglede".
       Sa tog sastanka, kao i uopšte iz razgovora sa Vidosavom, nikako nisam uspevao da dokučim šta se od mene tačno traži. Tako da nisam mogao ni da se izjasnim. Njihov koncept bio je maglovit, a naš kristalno jasan: želimo da izguramo tu stvar u vezi četničkog pitanja do kraja. Ako neko misli suprotno – štampaćemo i to. Objavili smo doslovce svako pismo koje nam je poslao Subnor. A bilo ih je mnogo.
       Nasuprot dolasku u redakciju, Vidosavljev odlazak nije mi ostao u sećanju. Mislim da se nije ni pozdravio. Primetio sam da ga more teške brige. Sa njegovim odlaskom prekinuta je i priča o pomenutoj grupi novinara.
       Vidosava dugo nije bilo, a onda je, posle poraza Socijalističke partije na lokalnim izborima 1996, postavljen za glavnog i odgovornog urednika Televizije Kragujevac. Koalicija "Zajedno", koja je preuzela vlast u gradu, prepoznavala se i po odlascima na Ravnu goru. Kad, iznenada, na gradskoj televiziji počeše da se nižu afirmativne emisije o J. B. Titu, kakvih nije bilo ni u doba socijalista. Događaji su, naravno, imali neumoljivi tok i Vidosav uskoro ponovo odlazi u "dobrovoljni egzil".
       Prošlo je možda i deset godina kada sam ga ponovo video, ovoga puta na Televiziji Sarajevo. Rekao je doslovce:
       "Dozvolite da Vam se, pre odgovora na prvo pitanje, najpre izvinim što se zovem Vidosav i što se prezivam Stevanović".
       Program sam odmah promenio, ali te reči Vidosava Stevanovića, sada dosta starijeg lika, dugo su mi se motale po glavi.
       Moj saradnik Veran Matić je 1990. godine bio novinar Radija B-92, glasila Saveza socijalističke omladine Grada Beograda. Za radio, i Verana, nije se znalo. Najpre me je zvao u goste, u jednu emisiju koju je vodio, a 1991. je organizovao i promociju "Pogleda" u Domu omladine. Kao i u emisiji, Veran nas je i ovde, pred punom salom, predstavio biranim rečima. Na fotografiji koju sam sačuvao on sedi sa strane, pored stola, dok su kraj mene bila dva saradnika kojima smo se najviše ponosili: akademici Nikola Milošević i Kosta Čavoški.
       Veran je za "Poglede" radio intervjue sa istaknutim četničkim komandantima iz emigracije. Zapravo, intervjue je radio uživo, za B-92, dok bi prekucane tekstove kasnije davao nama. Ostale su mi u sećanju korekcije tih tekstova, pošto se u pisanju nije tako dobro snalazio. Da li zbog toga, ili zbog opšteg utiska, nisam stekao bogzna kakvo mišljenje o njegovim sposobnostima. Zato me je iznenadilo što su zapadni fondovi baš od Radija B-92 napravili jednu od najjačih medijskih kuća u zemlji. Od 1992. više ga nisam viđao. Cenim izjavu koju je dao novinama prošle godine. Rekao je da je intervjue radio kao profesionalni novinar i da se toga ne stidi.
       Biljana Srbljanović je bila studentkinja drame, koja je u "Pogledima" pekla zanat dramskog kritičara. Stidljivo je sedela u dnu niza spojenih stolova u restoranu u kom bismo održavali sastanke beogradskog dela redakcije. Da nije postala slavna, svakako je se ne bih sećao. Za razliku, od primera radi,Isidore Bjelice, koja je davno već bila na glasu. Zapravo, u toj ekipi dominirali su Isidorini puleni sa Fakulteta dramskih umetnosti. Isidora, koja je bila asistentkinja na Fakultetu, sve ih je hvalila kao "našu" – u smislu desničarsku i četničku – avangardnu omladinu.
       Nekoliko godina kasnije, mislim 1997, Biljanu sam sreo na Televiziji "Studio B". Nju, mladog funkcionera Jugoslovenske levice Aleksandra Vulina i mene, Olja Bećković je pozvala u "Utisak nedelje". Biljana i ja složno smo osuli paljbu po Vulinu i izgledalo je da će on tu pretrpeti težak poraz. Ali negde na polovini emisije počeh da kritikujem Soroš fond. Tada Biljana, u kojoj više nije bilo ni traga negdašnje povučenosti, onako žestoko kao do maločas na Vulina, obruši se i na mene. Sa zadrškom, zbog starih vremena, ja joj uzvratih, a Vulin iskoristi priliku i pridruži mi se. Posle nam je direktor televizije, Zoran Ostojić, koga sada vidim u LDP-u, pričao da su naše polemike, a naročito taj obrt, doneli "Studiju B" rekordnu gledanost od čak milion i četristo hiljada gledalaca. Rekao je da će nastaviti koncept emisija sa "nepotrošenim TV licima".
       Prošle su godine pre nego što me pozvao Milomir Marić da za časopis "Profil" napišem kratku romansiranu autobiografiju o burnim devedestim. Kada je časopis izašao, vidim da je Milomir za isti takav prilog zamolio i Biljanu Srbljanović. To je jedini njen članak koji sam pročitao, sem, naravno, onih iz "Pogleda". Zaprepastila me je dubina mržnje prema srpskoj tradiciji i naročito prema episkopu Nikolaju Velimiroviću. Stekao sam utisak da je ona postala neka vrsta sofisticiranog Petra Lukovića.
       Đorđe Milosavljević, još jedan iz Isidorine ekipe, takođe je pisao u kulturnoj rubrici. Iz onih dana i njega pamtim kao i Biljanu: stidljivi dečko iz ugla. Posle je postao poznati filmski scenarista.
       Nedavno, dr Slobodan Antonić je u analizi "kulturnog rata" protiv Srbije, pored Biljane Srbljanović kao primer naveo i Đorđa Milosavljevića. Antonić najpre podseća kako je "teško da bi se mogao zamisliti patriotskiji film" od Milosavljevićeve "Nebeske udice" iz 1999. A onda prelazi na analizu njegove drame "Kontumac" iz 2005. Obrt je potpun.
       Antonić piše: "Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac – mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruju neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman. On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin. On je stranac koji pokušava da civilizuje divlje Srbe..."
       Taj stranac, koji se zove baš Adolf, nije uspeo u svom naumu.
       Ovo me podsetilo na reči Biljane Srbljanović, one večeri u "Utisku nedelje", kada sam počeo da kritikujem Soroš fond. Rekla je, naime, da bi mnogi talenti u raznim oblastima umetnosti ostali neiskazani da nije takvih dobrotvora kao što je Soroš. Tako je, nema sumnje. Samo, pitanje je u kom su se pravcu ti talenti razvijali. Nešto pre sankcija, započeli smo ozbiljne pripreme za osnivanje Televizije "Pogledi". Za nabavku kompletne opreme bio je zadužen dopisnik iz Berlina, Nikola Živković. Istočnonemačke televizije dolazile su, posle ujedinjenja, do nove tehnike, rasprodajući staru po bagatelnim cenama. Za ondašnje srpske prilike cena je izgledala sasvim pristojno. Svega 40.000 maraka. Tehničar je izmerio šta treba za postavljanje repetitora na Svetinji, sa koje se vidi pola Šumadije. Za špicu Dnevnika odredili smo refren himne "Bože pravde". Redakcija je počela da se okuplja.
       Međutim, ondašnja radiodifuzna agencija – ili kako se to već zvalo – prijavu "Pogleda" na konkurs uopšte nije uzela u razmatranje. Pozvao sam telefonom nadležnog u saveznoj vladi. Da sam tražio dozvolu za putovanje na Mars, to bi mu izgledalo logičnije. Te godine dozvolu je dobio "Pink", a uz dozvolu i silne milione maraka državnog novca za uspešniji početak.
       Razume se, posle pokretanja televizije razmišljali bismo o snimanju filmova. Provocirala nas je činjenica da je, čim se zaratilo, snimljen "Dezerter", a iza njega i niz drugih defetističkih filmova. Mi bismo radili po ugledu na zapadne zemlje: kad se zarati, snimaju se filmovi o junacima. Finansiranje drama za ondašnji naš budžet bilo je luk i voda.
       Da li neko misli, da je sve bilo kako treba, da Biljana Srbljanović i Đorđe Milosavljević ne bi prihvatili da rade ovakve drame? Jer, šta su ove njihove drame sada uistinu? Uz pomoć Slobodana Antonića videćemo sadržaj još jedne od njih, za koju Biljana Srbljanović dobija silne nagrade po Evropi: "Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete. "Šta to bi, snajka?’ pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće.
       "Je si l' postila? – Nisam.
       E pa zato.
       Jesi li se prala? – Jesam.
       – Još gore!’
       Na to se uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjm:
       "Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra! (...)
       U šta veruješ?
       U nauku.
       Čemu se diviš?
       Kulturi.
       E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!’ (...)
       Tokom tog programa, Nikolaj je (majku) podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):
       'U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj'"
       Elem, sa Televizijom "Pogledi", umesto televizija "Pink" i B-92, to bi bila sasvim druga priča. Stotine talenata razvijalo bi se u dijametralno suprotnom pravcu. Ovako, sudbina ih je odvela tamo gde ih je odvela.

Tako je pisao Nikola
       Od svih pomenutih saradnika Nikola Samardžić je u "Pogledima" imao najduži staž i pisao je najozbiljnije članke. Svi smo poštovali njegovog oca, akademika Radovana Samardžića, kao velikog istoričara i zbog činjenice da je spadao među malobrojne članove SANU neuprljane komunističkom prošlošću. Bilo nam je drago što je Radovan gajio velike simpatije prema "Pogledima"
       Mladi asistent Filozofskog fakulteta, poznavalac francuskog i engleskog jezika, osoba briljantnog uma i sjajnih analitičkih sposobnosti Nikola Samardžić je bio pisac kakvog bi svaki časopis poželeo. Teško mi je pao naš rastanak u Knez Mihailovoj ulici. Pamtim to kao da se odigralo juče ili prekjuče. Bilo je to u vreme sloma redakcije 1993. godine. Posle toga sreli smo se samo jednom, slučajno, na Trgu Nikole Pašića, prošle godine. Znao sam da je postao potpredsednik LDP – stranke koja je, po mom mišljenju, najcrnja pojava savremene srpske političke scene. Obojici nam je bilo neprijatno.
       Danas kada čitam Nikoline članke, smeta mi oštrina, stvorena obiljem atributa. Ja nikada nisam pisao tako oštro i uopšte spadam u protivnike prevelike upotrebe prideva i atributa. Ne sećam se da li smo ikada pričali o tome. Nema sumnje da je ratna psihoza činila svoje. Primetio sam, sem toga, da su Srbi poreklom iz zapadnih krajeva pisali za nijansu vatrenije od nas iz Šumadije. Razumljivo: pred njihovim pragom je gorelo, njih su najpre na nišan uzimali i mudžahedini i zapadne sile istovremeno.
       Sve u svemu, Nikola je pisao što i mi ostali, samo malo emotivnije. Njegovi članci su i danas aktuelni i bilo bi najbolje sve ih odštampati, ali verujem da se barem približan utisak može steći i na osnovu nekoliko citata, koji slede.
       Sve srpske teritorije: "Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji... Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije." (Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 14. juna 1991.)
       "Domaći izdajnici": “Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana mizernim stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 30. oktobra 1992.)
       Muslimanski azilanti: "Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje...
       Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 13. novembra 1992.)
       Teror nad Srbima: "Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koje se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 13. novembra 27. novembra 1992.)
       Evropska nedemokratičnost: "Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 25. decembra 1992.)
       Džihad i Bošnjaci: "...Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteskni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 9. jula 1993)
 
----------------------------------------------
Uzgred,razreši li se ikada onaj skandal sa krađom-prekrađom-proneverom donirane love u trouglu Pešićka-Korać-Dereta ? Čini mi se da je baš on bio razlog međusobnog optuživanja između pomenutih i stvaranja te tvoje "stranke građanske levice" .Ma,hajde.Još da ne poznajem i lično šljam koji je u tu stranku ulazio odmah po formiranju...

I DS je pun kriminalaca pa opet ljudi glasaju za zute...

Tačno,ali meni nikada ne bi palo na pamet da ih "reformišem" kako to napisa maslinjavi.Gde nestade poštovanje različitosti i demokratskih načela u koja se (navodno) kune ?

Maslina nemoj molim te da pričaš bajke, narod izašao na ulice i desio se preokret? Da, da, i tako je mrmot umotao opet svoju čokoladicu u folliju. Ili si naivan ili si drzak. Dobro se zna iz kog se centra rušila vlast 2000 i sve što tvrdiš nema podlogu, tako da te ne smatram ozbiljnim sagovornikom nego rekla-kazala dnevnim reporeterom. Toliko.

Ne postoji niko ko bi doveo do promena
slobodan kostić

 Možda ne umemo da se organizujemo protiv Demokratske stranke, ali bismo sigurno umeli protiv SNS. Izbori ne služe samo tome da dođu bolji, jer se to unapred i ne zna baš tačno, sem u ekstremnim situacijama, nego da se kazne oni koji su loše upravljali i naneli štetu društvu

 Bez obzira na to što je još tokom sedamdesetih zakačila virus politike u oblasti zaštite ljudskih sloboda i građanskih prava, Vesna Pešić, doktor socioloških nauka, i sve donedavno, visoka funkcionerka Liberalno demokratske partije, prestaje da se bavi partijskom politikom i onim što podrazumeva bilo kakva kandidatura za vlast. Na osnovu tog segmenta njenog života, koji je tekao paralelno sa naučnim radom, mogla bi se rekonstruisati čitava istorija opozicionog delovanja u Srbiji, svi oni usponi i padovi, rani disidentski kružoci, progoni, hapšenja, nadanja, dolazak na vlast i razočaranja. No, čak i ako više nikada ne sedne u poslaničku klupu, u rečima naše sagovornice, za koju je u ovom trenutku pitanje "političke mafije" ključna tema za Srbiju, biće više aktivizma od formalnog članstva većine drugih koji sede u nekoj stranci:

 "Šta vredi što je partokratija raskrinkana i što svi govore da partijske vrhuške, zajedno sa tajkunima, drže sve u svojim rukama, kada se ništa ne menja", objašnjava ona prirodu onoga što naziva "političkom mafijom". Njihove privilegije i sistemska korupcija sve više izjedaju društveno tkivo, a to kao da naše vladare nimalo ne uznemirava. Umesto da se razvija pravna država – jača ova partijska. Vrhovi stranaka su zarobili državu, privatizovali je za lične interese i uživanje i ona više ne služi potrebama građana. Sadašnji vlastodršci u koje ubrajam i tajkune, jer je to jedna te ista grupa, rade šta hoće, pošto su sve institucije, uključujući i pavosuđe, stavili pod svoju kontrolu. Zato ih zovem ‘političkom mafijom’. Oni su zabavljeni svojim interesima i hedonističkim strastima, a javni poslovi ih slabo zanimaju. Zbog veoma lošeg upravljanja, zemlja sve više zaostaje na svim važnim rangiranjima i nalazi se na samom dnu, među nerazvijenim zemljama trećeg sveta. Još gore je što ovu vladajuću grupu možemo da ‘raskrinkavamo’ do preksutra, to nema efekta. Ona postaje sve arogantnija, što širi depresiju u čitavom društvu, ljudi ne vide izlaz, besperspektivnost je jedan od ključnih problema."

 "VREME": Ko čini tu vladajuću grupu za koju govorite da se korupcijom i pohlepom naselila na leđa uništenog društva?

VESNA PEŠIĆ: Nju čine oni koji su postali nekažnjivi šta god radili, koliko god kršili pravila, zakone i rasipali sredstava iz budžeta. Nema pozivanja na odgovornost. Nema smenjivanja. Protiv njih nema krivičnih prijava. Ako se neko nezavisno telo i usudi da ih podnese, tužilaštvo ih ignoriše, ili odbacuje kao neosnovane. Kada Državna revizorska institucija izvesti javnost o dramatičnom kršenju pravila o trošenju budžetskih sredstava, na šta sve pare bacaju ministri i direktori javnih preduzeća, i koliko para ode na korupciju u javnim nabavkama, šta se dešava?

Šta?

 Ništa, naravno, možda se dogode samo neke prekršajne prijave, koje stižu posle dve godine, ako uopšte dođu do prekršioca. Da li ste čuli da je neko smenjen zbog toga? Niste. Ako nekažnjivost obeležava granice te grupe, nju sadržinski čine visoki partijski funkcioneri raspoređeni na državne i javne funkcije, koji veoma često obavljaju i više takvih dužnosti, a osim toga imaju i svoj privatni biznis. Ta političko-poslovna grupa ima ogromnu moć i predstavlja glavnu prepreku napredovanju Srbije. Partijski lideri su moćniji od države, oni su državu likvidirali. Ona im nije ni važna jer imaju naciju, pa šta će im i država. Predsednik Boris Tadić je preko svog kabineta i nelegalnog mešanja u sve grane vlasti, posebno u izvršnu, postao faktor koji podriva stvaranje institucija.

Ima li u toj vrsti ponašanja razlika između vlasti i opozicije?

 Koliko smo dosada mogli videti – sve stranke su se izjednačile po tome što ih najviše interesuju vlast i novac. Postoje razlike u tome ko je za nezavisno Kosovo, a ko smatra da je Kosovo zauvek u Srbiji, ko više voli Moskvu, a ko Brisel. Većina stranaka je nacionalistička, retki su izuzeci, ima ih nekoliko. Osim toga sve partije su nedemokratske i autoritarne. Neke govore da su za ulazak Srbije u EU, a u praksi se ponašaju potpuno suprotno tom cilju, jer sprečavaju da se uspostavi vladavina prava, mada i oni koji su protiv Evropske unije ništa nisu učinili da se Srbija uredi kao pravna država.

Mislite da je jedini cilj tzv. stranka demokratskog bloka da se nakon izbora svi zajedno nađu na vlasti?

 Pa to je sasvim evidentno, mada se sada svađaju, na primer SPO i DS, a ko je kriv to uopšte nije važno, jer će se na kraju svi zajedno naći u vladajućoj koaliciji. Ima dosta svađa i zađevica među budućim partnerima, ali ozbiljne rasprave o važnim pitanjima nema. Važnije je podela uloga.

Kakvih uloge?

 Svako na svom frontu treba da privuče glasače, ali je plan da se na kraju svi ti "frontovi" ujedine u vladajuću koaliciju, da bi nastavili po starom.

Mislite da je to strategija Demokratske stranke da ponovo obezbedi većinu?

 DS sebe dugoročno vidi kao stožernu stranku vladajućih koalicija, uz pomoć manjih stranaka. U krajnjem slučaju, ako u tome ne bi uspela, što nije mnogo verovatno, ona će se opredeliti za koaliciju sa Srpskom naprednom strankom. Problem je u tome što se DS obrukao, jer se na njega računalo da će insistirati na pravnoj državi, sređivanju zemlje i otklonu prema nacionalizmu. Socijalističku partiju Srbije neću ni pominjati, jer od nje ništa nisam očekivala, njene kadrove znamo odranije. Zbog toga što je DS loše upravljao Srbijom za poslednje četiri godine, trebalo bi da bude kažnjen gubitkom izbora.

A šta je druga mogućnost, da na vlast dođu naprednjaci?

 Tako svi dreknu kada kažem da DS treba da bude kažnjen. Naravno da ne bi trebalo da na vlast dođe SNS, ali politika ima neka svoja pravila. Kada po ovom kijametu odete da pijacu, videćete da su sve tezge prekrivene snegom, i da nigde nikoga nema. Tako vam je i u našoj politici. Sve je prekrivano debelim snegom i još se ne vidi kraj. Problem je u tome što je sistematski zatirana alternativa.

Mislite da nema alternative?

 Otkud uopšte uverenje da uvek mora biti alternative? Bilo bi dobro da je tako, ali nažalost nije, jer postoje svesni napori da se one zatiru. Naravno da mi ne pada na pamet da je SNS alternativa. Ako bi izgubili izbore oni koji su sada na vlasti, mogla bi da se pokrene nova dinamika i da se dogode nova okupljanja. Možda ne umemo da se organizujemo protiv Demokratske stranke, ali bismo sigurno umeli protiv SNS. Izbori ne služe samo tome da dođu bolji, jer se to unapred i ne zna baš tačno, sem u ekstremnim situacijama, nego da se kazne oni koji su loše upravljali i naneli štetu društvu. To je put da stignu drugi, bolji, a ne tako što će na vlasti da sede jedni ti isti. Ne bi bilo dobro da ostanu oni koji su sada na vlasti, jer bi se još više osilili.

Gore nego da dođe Tomislav Nikolić?

 Ako smo dozvolili da se zatvore alternative, u tom smislu – da, neka dođe on ako dobije većinu i uspe da formira vladu. Nema nam druge, jer je to demokratsko pravilo. I Koštunica je vladao četiri godine i bio u kohabitaciji sa DS-om. Ja to nisam podržavala, ali je posle pada prve vlade i ubistva Đinđića on u tome uspeo. Trenutno ne postoji neko ko bi doveo do promena, tako da se taj neko sada može pojaviti zaobilaznim putem. To znači da DS treba da izgubi izbore i da sadašnje rukovodstvo na čelu sa Tadićem treba da odgovori svojoj stranci i javnosti: zašto su izgubili poverenje građana i zašto su loše upravljali društvom. Ta stranka mora da se preispita, uvidi greške, izabere novo rukovodstvo i krene novim putem. Tadić vlada već osam godina, pa valjda je bilo dosta. On je napravio trampu da DS glasa za Koštuničin ustav, ali da mu ovaj obezbedi još jedna mandat, odnosno treći.

Ustavni zakon, kojim se reguliše sprovođenje Ustava, dopušta mogućnost njegove kandidature?

 Pa da, dopušta Ustavni zakon, pa to je ta trampa koja je napravljena, to da Tadić dobije treći mandat, bez ikakvog razloga. Ja mislim da takvi dogovori nisu legitimni. U Ustavu piše da jedno lice može biti birano dva puta na mesto predsednika Srbije. I šta sad? Opet će da se menja Ustav, kako se već uveliko govori, a da bi se to desilo, možda opet da se napravi slična trampa.

Neki stručnjaci za Ustavno pravo tvrde da Tadić ima pravo da se ponovo kandiduje jer je promenjen Ustav?

 Nisam shvatila da stručnjaci tvrde da kad god se promeni Ustav, to omogućava kršenje samog tog ustava koji propisuje dva mandata za predsednika države. Dva mandata su uobičajena. Možda nisam u pravu, ali ja nisam čula da je sebi neko izdejstvovao treći mandat. A eto, kod nas padaju i takvi dogovori. Toga više nema ni u državama Latinske Amerike. Iako veoma uspešan, bivši brazilski predsednik Lula da Silva je morao da ode jer je ispunio dva mandata. Jedini primer koga mogu da se setim se dogodio u Hondurasu, gde je predsednik hteo da izvrda pravilo i dobije još jedan mandat u čemu nije uspeo. A mi izvrdamo to pravilo ko od šale. To je taj legalizam, legalno jeste, ali nije legitimno.

Hoćete da kažete da ni "Pokret za preokret" nije prava alternativa onima koji su na vlasti?

 "Pokret za preokret" nastoji da Srbija ostane na putu ka EU i da se problem Kosova reši priznanjem njegovog realnog postojanja. Ja se s time slažem, i to jeste veoma važno, ali je njihov problem u tome što nisu imali malo više strpljenja, da se ne juri u vlast po svaku cenu, da se stranka očuva kao prava alternativa. Sada bi imali 20 odsto, da nisu pali na uobičajene srpske strasti. Glasali su za ozloglašeni Zakon o informisanju i politizovanu reformu pravosuđa. Mislim da je fingirana reforma sudstva bila neoprostiva greška za sve proevropske stranke. Šta se kunu u Evropu, kada miniraju sudstvo. Proevropske stranke, bilo u vlasti ili opoziciji, nisu smele da dozvole da propadne još jedna reforma sudstva. Temelj liberalne i demokratske države, leži u pravdi i vladavini zakona.

Zar nisu te opozicione, građanske stranke, najoštriji kritičari DS-a?

 To su često samo verbalne egzibicije, bez većeg dometa. Najvažnije je da naša politička elita zaključi da je i za nju i celo društvo bitno da se donese pravi Ustav, a da se ovaj oktroisani odbaci, da se na stvarnom konstitucionalizmu i zakonima vrši vlast, i da se samo tako može napraviti onaj ključni pomak bez kojeg nema civilizovanog društva. Evropa može da pomogne, ali mi moramo da pokažemo da smo sposobni da sredimo svoju državu. Uzaludna su nadanja da će to uraditi neko drugi umesto nas. Ako nismo u stanju da sami tako nešto učinimo, da se upristojimo i da institucije, a naročito pravosuđe, počnu da funkcionišu, nikada nećemo stići u Evropu. Ranije sam mislila, "eh, još samo da predamo optužene Haškog tribunalu", "e, da nam je da sredimo odnose sa Crnom Gorom, pa de se okrenemo Srbiji i njenoj budućnosti". Ali to nikako nije dolazilo na dnevni red. Uvek je bilo na tapetu novo nacionalno pitanje, a država se sve više i više raspadala i udaljavala. Tako sam i došla do zaključka da je prioritet da sredimo državu, a ne da se pokrivamo mantrama, bilo kosovskim zavetima, bilo evropskim. Onda će nas primiti u EU, a i nama samima će život imati više smisla.

Pa dobro, loša je vlast, ne valja opozicija, šta je rešenje, "beli listići"?

 Sve stranke pate od legitimacijskog deficita, izgubile su poverenje građana. To je faktično stanje. "Beli listići" nisu nikakva izmišljotina ili posledica bilo čije uobraženost, kako neki govore. Još je smešnije kada profesor Dragoljub Mićunović govori da je to voajerizam. Kritičari "belog glasa" neka prvo postave pitanja Demokratskoj stranci zašto je tako loše upravljala društvom i dopustila ovakvu korupciju i bezakonje. Zašto je izneverila očekivanja građana, pa umesto da idemo ka EU, šalje ministra spoljnih poslova da neprekidno sedi u avionu i trči po svetu da ne bi Kosovo bilo priznato, ili kada glasa za rezolucije koje su direktno uperene protiv interesa Evrope i podržava Iran koji dramatično krši ljudska prva; kada bojkotuje dodelu Nobelove nagrade ili kada njihov koalicioni partner, Ivica Dačić, otvoreno preti Americi da će dovesti ruski štit u Srbiju? Da li je to evropska politika? Demokratska stranka je bila veliki oslonac moderne i građanske Srbije, i veliki je potres kada se pokaže da ona to nije. Mi smo zaostalo društvo, ne možemo da stvaramo sto alternativa na sat, pa kad propadne ono što smo gradili, onda kažu, eto, doći će oni stari. Pa da, ali i vi ste postali oni stari! Najveća je greška što se DS nije bavila stvarnom evropeizacijom države i društva i da pokaže da je ozbiljno mislio da Srbija uđe u EU.

A nije?

 Naravno da nije. Mi smo za ovih deset godina pojeli sebe zato što te ključne stvari nismo uradili.

 ...tako da se ključne odluke za sudbinu države donose na telefonskim sednicama vlade, pa je jedina veza između Cvetkovićevog kabineta i građana Srbije postao vladin činovnik Milivoje Mihajlović?

 Zato što su to samo makete i poslovođe onog koji stvarno donosi odluke – a to je predsednik Boris Tadić . U prethodne četiri godine nismo imali predsednika vlade, pa čak ni ministra finansija, vlada nije vodila politiku, uvek je iza paravana stajao Tadić, što je pravilo velike probleme i stvaralo konfuziju. A ni sam Cvetković nije nikakav deda Mraz, nikakva naivčina, kako mnogima izgleda. Zato sednice vlade više nisu imale smisla, postale su čisto tehničke, odnosno i bukvalno – telefonske. Ja mislim da su više radile SMS poruke i naređenja iz centrale, nego ozbiljne analize problema i traženje rešenja u vladi. Strašno je kada se podrije izvršna vlast, tj. sama vlada, a ona je odgovorna za vođenje politike, a ona to nije mogla da čini i da je htela, jer su se odluke donosile na drugom mestu.

Da li će Srbija ipak biti prinuđena da zatvori pitanje svojih granica, što podrazumeva prihvatanje nezavisnosti Kosova?

 Naravno da će morati, ali je pitanje koliko mi činimo da do toga zaista dođe što pre? Izmislili smo kako je Kosovo na putu Srbije ka EU, kako su nam Kosovo oteli Amerikanci. Istina je sasvim drugačija. Srpska vlast je toliko loše i zločinački upravljala Kosovom, da je Beograd zauvek izgubio pravo da tamo ima bilo kakve ingerencije. Zato nema kompromisa, jer su se Albanci izborili za svoje oslobođenje od takve vlasti i više se ne može nazad.

Ko će naterati Srbiju da to prihvati? EU?

 Ne znam, valjda nekakva nužda, ekonomska propast. Možda ćemo doći i do neke samosvesti o sebi koja sada ne postoji. Ljudi ovde nemaju nikakvu samosvest o našoj prošlosti, niti ima nekakvog plana za budućnost. Mi nismo svesni kako nas drugi vide, nećemo da se korigujemo, to činimo samo minimalno kada moramo. Pa kako nam bude, ali neka se ljudi ne žale ako neće da vide i svoju krivicu za beznađe i siromaštvo koje nas je snašlo.

I sama EU je zaokupljena svojim ekonomskim problemima i umorna od proširenja, šta će se dogoditi ukoliko Brisel izgubi volju da se bavi Srbijom?

 To je svakako tačno, ali to nema veze s nama, mi imamo dovoljno svojih problema da bismo se bavili svetskim teškoćama. Nama se svet sve manje bavi, Balkan više nije u fokusu velikih sila. Ali, to ne znači da je odustao da se integriše u EU.

Kako je uopšte moguće da se Srbija, čitavu deceniju nakon rušenja Miloševića, našla na ovoj tački, a da veliki broj onih koji su bili na ulicama 5. oktobra ne može da se oslobodi utiska beznađa?

 Zato što se još ne shvata da tranzicija u smislu modernizacije i promene vrednosti, mora biti zasnovana na autonomnim institucijama koje sprovode univerzalne vrednosti, dogovorene Ustavom. Do toga se može stići jedino ako institucije nisu podrivene političkim, ideološkim ili tajkunskim interesima. A to se desilo u Srbiji i zaustavljeni smo. Nacionalističke vrednosti koje još dominiraju ne mare ni za državu, ni za pravdu, ni za ustav, ni za zakon. Nacionalizam je asocijalna ideologija i ne može da obezbedi integraciju slobodnih građana i složenog društva. A Srbija i dalje insistira na takvom identitetu.

Mislite da su problemi Srbije bili dublji od postojanja Slobodana Miloševića?

 Ne mislim. Srbija je pre toga napredovala 30 godina i imala rast od šest odsto bruto nacionalnog dohotka, a onda se survala sa nacionalizmom, ratovima, zločinima, zarđalim načinom upravljanja, korupcijom, a sve je to nastalo upravo s Miloševićem. Od tada počinje pad u ambis. Nova-stara elita je i posle 5. oktobra, zadržala nacionalizam kao integrativni okvir i zato nije uspela da dođe do demokratskog ustava i uspostavi normalnu i sređenu državu.

Da li to onda znači da su se u odnosu na Miloševićevo vreme promenili samo ljudi na čelu države, a da su ostali identični mehanizmi vladanja?

 Pa, nisu baš identični, ali je činjenica da su preživeli zastareli mehanizmi upravljanja. Na primer, još za vreme samoupravnog socijalizma, za rukovođenje privrednim preduzećima nije bio dovoljan samo partijski kriterijum, da podsetim samo na famozne tehnomenadžere koji su dobijali mesta i privredi. A sada, posle toliko decenija, kod nas nema profesionalnog menadžmenta, nema profesionalne i efikasne administracije, nego je sve to i celo društvo pretvoreno u partijsko-tajkunsku vojsku.

Uvek se govori o drugima, da li vi lično osećate neku vrstu odgovornosti zbog ovoga, da li ste mogli da učinite više kao nekada uticajni član LDP-a, poslanik, ambasador?

 Glupo je da kažem da nisam mogla da učinim više, sigurno sam mogla. Kao ambasador mislim da sam dobro radila, takođe smatram da sam bila aktivan i dobar poslanik, ali nisam mogla da utičem na politiku LDP-a jer danas stranke nisu dovoljno otvorene za demokratsku raspravu i traženje najboljih rešenja. Niko me nije ograničavao u poslaničkom radu, odnosi su bili pristojni, ali odluke u svim strankama, ne samo u ovoj, donosi šef stranke sa nekolicinom svojih ljudi koji su oko njega. Nekada, u devedesetim godinama, kada sam ja bila na mestu predsednice stranke, na Glavnim odborima nisam mogla da se odbranim od diskusije i kritike. Danas se mnogo više ćuti.

I da li zaista ozbiljno razmišljate o povlačenju iz aktivnog bavljenja politikom?

 Ja sam rekla jednom novinaru da se neću više baviti partijskom politikom i niti kandidaturama za vlast, ali nisam rekla da se neću baviti politikom u jednom širem smislu, na koji svaki građanin ima pravo