Zemljo, oprosti nam!

Počelo je proleće, za mnoge najlepše godišnje doba. Zemlja je u svojoj igranci oko Sunca došla u položaj prolećnog ekvinocija (lat. aequs = jednak, nox = noć), tj. dan prolećne ravnodnevice.

Stigli su nam duži dani, a s njima i karakterističan miris mešavine toplog vazduha i bujne prirode.



Sigurno se svakome bar jednom desilo da, ne obraćajući pažnju na dešavanja oko sebe, u jednom trenutku ostane iznenađen time kako se za kratko vreme sve promenilo - siva, od zime izmučena zemlja postala je zeleni tepih, a suve, iskrivljene grane ukrašene su svežim pupoljcima.

Udišući prolećni vazhuh, neko će se sigurno zapitati kako to da su se takve promene desile “preko noći” i kako ih ranije nije uočio?

Danas su ljudi, zaokupljeni svojim problemima i sve bržim načinom života, postali mašine koje malo ili nimalo osluškuju zvukove prirode oko sebe.

Ako je moguće da ne primetimo nabujalu reku punu prolećnog života, da li je moguće da ne primetimo ako ta reka jednog dana presuši i postane suvo korito?

Ako je moguće da drvo ozeleni, a da mi ni to ne zapazimo, da li je moguće da ne primetite kada neko isto to drvo poseče?

Naravno da jeste jer kao što kaže narodna izreka (koja se vrlo ironično i metaforično može primeniti u današnjem svetu), “učeni smo da novac ne raste na grani drveta nego u džepu našeg šefa”.



Prečesto se dešava da stvari prolaze pored nas bez da ih konstatujemo. Postali smo previše materijalni i sebični. Preko 90% ispitanika će na konstataciju da energenata na Zemlji ima još za manje od 100 godina izjaviti: “Baš me briga, ja ionako tada neću biti među živima.”

Kada smo mi to kao ljudski rod, krećući se istorijskom stazom, skrenuli u “pogrešnu ulicu”? Ili je to pak ugrađeno u nas od samog našeg postanka, kakav god on bio?

Sve dok smatramo da smo visoko od poplava, daleko od ratova i dovoljno bogati da ne gladujemo živećemo u imaginarnom svetu koji će trajati do momenta kada realnost rasprši našu iluziju. Ni sekundu duže.

Čini se da smo zakoračivši u 21. vek ovladali svime oko nas - od sila prirode, pa do međuplanetarnih putovanja.

Međutim, nismo uspeli da ovladamo sobom na način na koji je po zakonima i logici prirode trebalo.

Danas, 22. aprila, je Dan Zemlje. Još jedan u nizu od 1970. godine kada je ustanovljen. Ako su od tada ljudi prema njoj postali išta obazriviji, ona to nije primetila.



Planetu ne impresioniraju “fensi” i odlučni govori. Niti će biti oduševljena činjenicom da je Leonardo di Kaprio pre desetak godina intervjuisao Bila Klintona ispitujući ga o njegovom stavu o globalnom zagrevanju.

Zemlja nema mehanizam da registruje dobre namere, buduće izume ili “velika verovanja u bolje sutra”. Čak ne obraća pažnju ni na dolare, koji su iz njenog ugla posmatranja samo jedna u nizu besmislenih izmišljotina čovečanstva. Planeta “oseća” samo realne, opipljive stvari – materiju i energiju koje konstantno odlaze iz nje.

Ono što Zemlja vidi je da je 1970. godine na njoj bilo tri i po milijarde hiperaktivnih homo sapiensa, a danas ih ima gotovo sedam. Takođe, vidi i besomučno crpljenje nafte (preko 90 miliona barela dnevno), nekontrolisano krčenje šuma, isušivanje reka, menjanje klime i nemilosrdno ubijanje životinja. Spisak bi mogao ići u nedogled, da ni najmoderniji superračunar ne bi uspeo da ga smesti u svoju memoriju.

Naravno da ne treba biti isključiv u celoj priči. Onaj ko krči šumu kako bi prehranio svoju porodicu, svakako nije neko koga treba osuđivati zbog toga. Tu je i pitanje zašto gajiti useve za biogoriva ako u svetu gladuje dve milijarde ljudi. Ali to su samo neki izuzeci i dileme u moru negativnih stvari koje radimo.

Jedno je sigurno - laste će do sledećeg proleća napraviti krug do juga i natrag, a ljudi će nastaviti da žive kao gosti na sopstvenoj planeti. I to kao bahati gosti.

Dan Zemlje nekako najviše podeća na Dan majki – komercijalni dan na koji kupujete cveće osobi koja preostala 364 dana (a i taj!) čisti za vama. To je klasičan pokušaj uklanjanja osećaja krivice. Trivijalizacija. I prilično opasna stvar.

Imajmo na umu jedno - sve majke imaju svoju kritičnu tačku nakon koje “puknu”. Ali majka Priroda nakon prelaska iste neće pokazivati strpljenje i sentimentalnost. Možda je Fukušima samo jedno od upozorenja koja ćemo kao takva prepoznati tek kada bude prekasno.

Ovo je preuzeto sa sajta www.ekopedia.rs?