Gde smo to mi?


Lekcija iz biologije glasi ovako: čovek se rađa, diše, hrani, razvija, razmnožava, stari i umire. Nažalost, ovaj naizgled jednostavan prirodan proces, u zemlji kao što je naša, može ponekad da postane izuzetno komplikovan.

Ovde zbog birokratije ne može da rađa svako. Ovde zbog siromaštva ne može da se hrani svako. Ovde zbog politike ne može da se pravilno razvija svako. Ovde zbog sistema vrednosti ne želi da se razmnožava svako. Odavde zbog lepšeg života želi da pobegne svako. Ovde je preranom umiranju izložen svako!

Ali država i njeni predstavnici kao da nisu svesni svoje uloge, kao da im nije važno što nas je 350.000 manje nego pre deset godina. Kao da ih je baš briga što više od 100.000 ljudi živi na rubu siromaštva. Kao da ih ne potresa što nam je 20.000 doktora nauke napustilo zemlju. Kao da im je drago što su srpska sela pusta. Kao da ne primećuju da je beli svet postao san svima koji žele da žive normalno.

Zbog čega je pravo na potomstvo postalo privilegija bogatih? Zbog čega oni koji nisu u mogućnosti da se ostvare u ulozi roditelja moraju da čekaju po šest meseci na analize neophodne za vantelesnu oplodnju? Zašto nisu olakšali onima kojima je jedini smisao u životu da čuju plač svog deteta? Zašto su beloj kugi širom otvorili vrata?

Da je situaciju moguće preokrenuti, potvrđuje primer Jagodine, u kojoj je samo ovog meseca rođeno 68 beba. Tim porodicama je grad darivao po 1.200 evra, a oni koji čekaju treće dete dobiće i zaposlenje. Očigledno nije teško, samo je neophodno zapitati se gde smo to mi i gde bismo kao društvo želeli da budemo.


kurir