Православни крст на муслиманском гробљу

Враћајући се коренима Сафет Курдић се покрстио и понео име Саво, за крсну славу одабрао је Светог Саву и одмах набавио икону. У Шипрагама код Котор Вароши, Срба је исто колико и Бошњака. Пред рат их је било по две хиљаде, а данас по хиљаду... У месној основној школи, са именом Петра Кочића, тристa ученика. Подједнако српске и децеБошњака. А у школи, међу просвeтарима, Срби, Бошњаци, али и Мађари и Словенци.
У Шипрагама код Котор Вароши нико никоме није сметао. Ником није било тесно. Тридесетак муслиманских породица веровало је комшијама, па остало. Други су избегли, углавном у Травник.У Шипрагама је, са породицом остао и Сафет Курдић. Био је међу првим добровољцима који су отишли у западну Славонију. Као припадник Војске Републике Српске, Сафет је касније ратовао и на Влашићу, а учествовао је и у борбама за пробој Коридора. Увек у првим борбеним линијама и никад рањен. Сви су се Сафетом поносили. А онда су утихнула борбена дејства. Рат је престао. Потписан је и дејтонски мировни документ.

У јануару деведесет и шесте Сафет је демобилисан да би одмах потом поднео захтев Станици јавне безбедности у Котор Вароши са намером да се покрсти. Тада је изјавио да се „враћа својим правим коренима и прелази на православље, без било каквих притисака са стране”.

Пред крштење требало је наћи и кума. Било је више кандидата, али је, бацањем новчића, одређено је да Сафету кумује наставник математике Никола Курушић.

– Кућа му је била издвојена из муслиманског села. Дружио се са нама Србима. Ишао на славе. Волео је православне обичаје. И није ме изненадио намером да пређе у православље, прича кум Никола.

Сафет је након покрштавања у месној цркви у Имљанима, добио ново име. Постао је Саво. За крсну славу одабрао је Светог Саву. И икону је одмах набавио. Почео је да живи нови живот. Посла није било па је надничарио како би прехранио фамилију. Поред Алена и Алме, које је стекао са супругом Сардином док се звао Сафет, Саво је добио и сина коме је наденуо кумовао име Никола.

А онда? Саво гине радећи у шуми. Целе Шипраге у сузама. На сахрану дошли и Срби и Бошњаци. И Савини ратни другови. Из далека стигле и сестре му Шерифа и Мина. И Савин таст дошао.

– На муслиманском гробљу, данас хумка и, како друго, до крст. На гробу Саве Курдића исписане године. Тек је тридесет и седму био узео. На муслиманском гробљу крст изненађује само оне који Саву нису познавали, опет ће кум Никола о великом и добром човеку.

– Прелазак у православље његова је добра воља. Не замерам му, а и како би када га на то нико није натерао. То је његова и воља и жеља, каже Савин комшија Мустафа Бјелановић.

Пре него ли је то учинио Сафет, у православље су прешла још два његова пријатеља из Шипрага. Кемал Ботић постао је Константин, а Мухамед Ковачевић, Никола.

Славиша Сабљић

------------------------------------------------------------

Никола мора на часове исламске веронауке

– Када се томе мало ко надао селом се прочуло како Никола, Савин син, мора да похађа часове исламске веронауке. Сигуран сам да га на то нису терали ни мајка ни брат и сестра. Неком је, изгледа, стало да у, увек мирним Шипрагама у којима су два народа, чак и за време ратова, живели без икаквих проблема, њих ипак буде, разочарано ће Димитрије Павловић, директор Основне школе „Петар Кочић” у Шипрагама.

Политика

Neka mu je vjecna slava i hvala! Smile