Место жене у свету за последњих две хиљаде година није се нимало изменило. Све оно, чему учи Свето Писмо, чему учи Црква, и даље је животно и актуелно, и место жене у свету остаје неизмењено, и онакво какво је одредио Бог речима: "Да му начиним (мушкарцу) друга према, њему" (Постање 2,18). Друга ствар је, што данас, у савременом цивилизованом свету, испуњеном гордошћу због својих умишљених вредности и одвојеном од духовних корена, жена све више и више заборавља своју истинску улогу и своје исконско место у животу... и све више и више се осећа несрећном. Јер ни заузимање високих положаја, ни успешна каријера - ништа не може да јој замени тиху породичну срећу, срећу да воли и има ослонац у лицу мужа, срећу да рађа и одгаја децу.

А шта се дешава у савременом свету? Шта се дешава у породици?

"Мушкарац престаје у савременим условима да буде глава породице, - примећују психолози (то је уосталом видљиво и нестручном оку). Ова улога прелази на жену, што неизбежно повлачи за собом мењање психолошких својстава савремене жене: нежност, осећајност, послушност, трпељивост и многи други високи квалитети "вечне женствености" по мишљењу многих одлазе у прошлост. О овоме говоре и фризура савремене жене, и одећа, које се понекад скоро и не разликују од мушких, и обављање тешких послова својствених мушкарцу, и руководеће улоге које жене заузимају у друштвеном животу. "

На принципу једнакости мушкарца и жене засновано је данас чак и васпитавање деце. Јапан је савремена земља за коју се не може рећи да је заостала. Али у њему до данашњег дана постоје "празник дечака" и "празник девојчица", који се сваке године обележавају у целој земљи. Тамо се од детињства одгаја култура мужевности и женствености. Ово је право "полно васпитање" (за разлику од бесполног) - то значи подизати правог мушкарца и истинску жену.

"Обртања" полног васпитања, како признају психолози, уопште нису безопасне појаве: као резултат занемаривања особености мушке и женске психологије јављају се дубоке трауме личности и тешки породични конфликти.

Грех нарушава хармонију човекове природе. Како нас учи Свето Писмо, грехови родитеља (и прародитеља) могу да утичу на њихову децу (Изл. 20,5; 4 Цар. 23,32; Плач. 5,7; 1. Пет 1,18), и у многоме одређују њихов карактер.

Ако се девојчица васпитава у породици, где жена влада над мужем, овај стереотип понашања она понавља и у својој породици. Тенденција да се доминира над мужевима протеже се често кроз многа поколења. Ако жена, можда свесно, одбија и осуђује такав вид понашања у породици, који је усвојила од детињства - заповедништво, суровост, отуђење, она га у стварном животу испољава у опхођењу с дететом и с мужем са поражавајућом тачношћу, - и не може да промени себе никаквим напрезањем свести и воље.

Заједно с овим унутрашња осећања овакве жене су далеко од мира и спокоја. Она осећа да није пронашла себе у животу, осећа се као "мала девојчица", при потпуном спољашњем благостању прати је осећај сопственог сиромаштва, незадовољства при општењу. Нису спољашње околности разлог њене несреће, већ је душевни склоп чини несрећном, и такав душевни склоп предаје се њеној кћери.

Да, тешко је бити женствена! Треба мењати тон, треба се одрећи наредбодавности, преобратити раздражљивост у нежну молбу. Власт над мушкарцем убија љубав, изопачује супружничке односе, и с "тежњом за владањем" треба се борити да би се сачувала хармонија супружничких односа: саветовање и љубав. Уместо наредбодавног тона потребно је саветовати се, наћи заједничко решење - у име љубави. Овде треба бити нарочито пажљив према себи. Иначе се врло лако може преобратити у "свадљиву женетину".

Па, да ли жена која живи у свету и ван Цркве, има могућност да промени себе? Нема спасења ван Цркве, говоре свети Оци. Само у Цркви, и у њеним Тајнама и обредима, ми добијамо благодат Божију, која нас учвршћује на путу повратка врлини, даје нам снагу да се очистимо oд греха. Уопште, врлина је благодатни дар. А где још, ако не у Цркви, савремена жена може да црпе снагу за сопствено мењање? На шта она може да полаже своје наде, у борби са својим страстима ако не на помоћ Божију? "Само у хришћанству, - пише отац Александар Јелчанинов, - жена постаје једнака мушкарцу, потчињава вишим начелима свој темперамент, добија уразумљење, трпљење, способност да расуђује, мудрост. Само тада је могућа њена заједница с мужем".

Није лако бити женствена, али није лакше ни бити мужеван.

Савремени мушкарац почиње да се боји жене, као дете мајке, која може да га пошаље у ћошак, стално осећа узнемиреност, као да је нешто урадио или није урадио исправно и како треба. Али осећај детета које је згрешило - није сигурно осећај према вољеној жени.

Мушкарац мора себи да врати "право мушкости", да открије жени пут женствености, пробуди у њој љубав, без које жена не зна за радост и спокој. Љубав нису само емоције, већ и разумна воља. Мушкарац мора да успе да нађе достојно место за "слабији сасуд" и у свом личном животу, и у породици. Он мора да постане глава породице, и жена ће на крају добити оно, што је увек подсвесно желела: снажног, вољеног и тврдог мушкарца.



[Edit by krouli: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

УЛОГА ЖЕНЕ
Из књиге прот. Димитрија Соколова
"Улога жене према учењу Речи Божије"


Није добро човеку да буде сам:
Створићу му помоћника
сличном њему. Пост.2,18


Бог је несебично обдарио првог човека даровима Своје благодати. Али Адаму је ипак нешто недостајало. Шта? Он ни сам није знао, већ је само претпостављао, да му управо недостаје помоћник сличан њему. Без овога помоћника није било потпуно блаженство раја. Обдарен способношћу да мисли, говори и воли, он својом мишљу тражи друго мислеће биће, реч његова тужно звучи у ваздуху и само мртви ехо служи му као одговор. Цело његово биће жуди за другим, сличним њему, али таквог бића нема, не налази се за Адама помоћник сличан њему. Створења видљивог света, који га окружује, много су ниже од њега, она не могу да буду помоћници слични њему. Биће које је Више, невидљиво, и које му је даровало живот - неизмерно је више од њега.

Тада свеблаги Бог, који је створио човека за блаженство, задовољава његову потребу и ствара жену. Ево тог бића које је тражио Адам, његовог другог ја, али истовремено и различитог од њега.

Жена-друг својим живим учешћем у његовом блаженству, била је дужна да својом љубављу учини ово блаженство потпуним, јер је њено призвање - љубав. Овом призвању и одговара оно место, које је жени наменио Сам Бог. Жена није ниже од мушкарца, она је помоћница, слична њемy, јер само у условима једнакости она може да укаже помоћ, која је њему потребна. Али ово место је другостепено, зависно: жена је створена после мужа, саздана за мужа, узета од њега, "кост, од кости његове, тело од тела његовог" (Постање 2,21).

Грехопад је до основе изопачио однос мушкарца и жене. Ђаво је завео жену и потом је употребио као оруђе да се заведе муж. Ђаво је знао, да му је најсигурније да делује на жену, јер је она слабија од мужа, и лакше ће му бити да је наговори. Свој нежни, дубоки утицај на мужа, жена је искористила, да би и њега завела у обману, и на тај начин му је платила за живот који је од њега добила.

Због таквог заборављања љубави Бог је кажњава суровим болестима, због заборава да је зависна, Он понижава њен положај, потчињава је мужу." И воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега" (Постање 3,16)

Од тог времена у породици је почела борба. Уместо тога да трпељиво носи бреме брига и послова, наложено на њега према суду праведног небесног суда, муж се стара да се ослободи од овога бремена. Сваљујући све ове бриге и послове на жену, муж, авај, оставља себи само једно право: да наређује и влада. Жена као последица овога, у почетку постаје од другарице -радница, а затим роб. Она се труди не само да се ослободи од ропства, него и да задобије власт над мужем, а немајући снаге за то прибегава лукавству и пакостима. Почела је борба деспота с робом.

Али милосрдни Бог је одмах по грехопаду понудио средство, које може да обнови изгубљену равнотежу међу половима: од Дјеве се мора родити обећани Помиритељ, који је уништио дела ђавола (1. Јн. 3,8). "Семе женино мора да порази главу змије" (Постање 3,15).

И ево га назначени час је дошао. Пресвета Дјева, по снази љубави и смирења, примила је у Себе Бога и оваплотила Га. Жена је вратила мужу оно што је од њега одузела; вратила је неизмерно више него што је он изгубио преко ње, а тиме је ослободила себе од ропства. Притом Богоматер није ослободила жену од ропства устајањем против мужа, већ напротив - смирењем. И после Свога великог дела Она остаје у Свом скромном положају. Узнесена више Херувима и Серафима, Она се скрива иза Сина Свога за време Његовог земног живота, не види се ни испред ученика Његових, иако је они дубоко поштују. Није ли то идеал жене - хришћанке?

На љубав и скроман положај указује жени и хришћански брак: жена је призвана да воли мужа, као што Црква воли Христа (ван љубави нема друге везе између Христа и Цркве), и према снази ове љубави подчињава се мужу, као Црква Христу, јер је царство благодати царство љубави, а не ропског страха.

Против неправилних односа између мужа и жене, који су се образовали под влашћу греха, упућују своје речи апостоли. Да би уништио деспотизам мужа, апостол Павле му прописује љубав према жени: "Мужеви волите своје жене". Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он јој исказује на основу чега је она дужна да се потчињава мужу: "Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу... Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради" (1.Кор. 11; 3, 1-9). Да би уништио сво лукавство кокетства, кроз које се изражава стремљење жене ка превласти, апостол изражава жељу да "жене у пристојном одјелу са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, или бисером, или хаљинама скупоцјеним". Да овом поуком жели да прекине стремљење ка превласти, види се и из следећих речи: "Жени не допуштам да учи нити да влада мужем" (1. Тим . 2, 9-12).

Ово није поробљавање жене: њен скромни положај служи само као средство. Апостол говори да жена мора да послужи спасењу мужа, извршавајући у исто време и своје сопствено спасење, рађањем деце.

На тај начин, жена-другарица, дата мужу, дужна је да се из побуда љубави труди за његово добро, трудећи се тако првенствено за вечно добро.

ОСОБЕНОСТИ И НАКЛОНОСТИ ЖЕНСКОГ КАРАКТЕРА
 

Свако биће створено је сагласно са својом улогом, зато се улога сваког бића испољава у његовим наклоностима, пројављује се у његовим стремљењима. Куда жену вуку њене наклоности?

Немогуће је не приметити у жени посебну црту, превучену руком Творца преко њених способности. Одузети жени њену женственост - значи уништити у њој жену.

Да ли су способности жене једнаке способностима мушкарца? Оне нису ни једнаке ни неједнаке; њихов карактер је другачији, премудро прилагођен другом циљу.

За испуњавање обавеза које има мушкарац, жена не поседује његове способности: посао мушкарца није делокруг њених способности. (Овде имамо у виду опште правило, а не изузетке.) Што се тиче делокруга послова, одређеног границама породичног живота, делокруга који је по простору тесан, али опширан по свом утицају, овде су способности жене веће од способности мушкарца, тачније она поседује такве способности које он нема. Ово је широко поље, на коме она може да покаже сву снагу своје душе, не поражавајући блештањем, него пленећи својим нежним карактером, женственошћу. Овде ће се потпуно испољити и практичан поглед на ствари, и вештина да се проникне у срце, путевима који су за мушкарца недоступни, и пажња, колико строга толико и неприметна, и стална доступност на сваки позив, и непрекидно ослушкивање свих, и опрез, чак и у испуњавању ситница, и спретност у ручним радовима, и склоност да саучествује у свачијој несрећи, и многи други квалитети, толико својствени женској природи.

Погледајмо на осећања унутар саме жене. Зар осећања као што су стид и скромност, коју жена никада не престаје да цени, нису доказ исписан на страницама њеног срца и несвесно испољен у изразу њеног лица, да се потпуно задовољство њених стремљења и њена част, - налазе у скромном и зависном положају? Постоје у животу и такви случајеви када скромност и зависност желе да се испоље, а да их природа супротставља једно другоме и тера на међусобну борбу, и у исто време не дозвољава да једно другог победе. Има ли жене која бар једном у животу није, подстакнута осећајем зависности, осетила потребу да нађе ослонац у мушкарцу и да у мужу пронађе себи склониште? Исто тако има ли жене која подстакнута скромношћу није у дубини свога срца чувала ову тајну, очекујући да ће доћи да је просе, макар требало чекати на ово до смрти. Пламен унутрашње борбе је можда и прождире, али она је спремна да пре изгори у њему, него да му дозволи да се појави и постане видљив. Овај непроменљиви поредак супружништва, који даје право мушкарцу да буде просац, није углађени цивилизацијски манир, већ је то закон свих времена, укључујући и варварска времена дивљих народа.

Природа је на тај начин сагласна са откровењем које се односи на положај жене, и са њеним призвањем, а природно женино призвање је љубав. Према томе може се рећи да је у Светом Писму пре свега утврђено оно, што је написано у срцу жене. Истина ни жени није стран егоизам, који царује над целим човечанством, али ако занемаримо све греховне израслине и погледамо жену онакву, каква је изашла из руку Творца, видећемо да је љубав - основа и суштина њеног бића.

Када је реч о љубави, није тако важан њен степен колико карактер љубави. Љубав је темељ постојања жене. Али каква љубав? Постоје две врсте љубави: једна налази срећу у самом осећању које је доноси и у жртвама које јој се приносе; друга налази своје блаженство у осећањима која су њоме надахнута, и у жртвама које она приноси. Ова два вида љубави нису одвојена једно од другог и она су оба позната жени, али у њој преовладава љубав друге врсте. Када је други воле она је срећна, мада је у том случају та срећа променљива. Али волети и жртвовати се у име љубави, потреба је њене душе, закон је њеног постојања, закон на који је нико и никада не присиљава. Сви народи свих времена живели су у складу с овим. Које осећање је постало пример чисте, живе и дубоке љубави код свих народа и на свим језицима? То је љубав жене, љубав мајке, која после свих недаћа, целодневног рада, пробдевене ноћи, сматра да је довољно награђена само једним осмехом и умиљавањем детета. Материнску љубав су прославили песници и моралисти, али све ове похвале стају у једну: и сама очинска љубав уступа јој првенство. И не само то, и Сам Бог изабрао је материнску љубав међу свим људским наклоностима за изражавање Своје љубави.

Ако је срце жене такво, како да јој се не призна да је њено призвање љубав? Љубав не само да пружа жени самопожртвовање, она јој даје и храброст. Овде се не ради о активној храбрости, овде мушкарац превазилази, и мора да превазилази жену, и она му ову предност без страха уступа. Али она има много више оне храбрости која је чешће потребна у свакодневној ненаметљивој, делатности. Мушкарац ће пре прекинути с нечим, што ће жена боље поднети; мушкарац је предузимљивији, жена трпељивија; мушкарац је смелији, жена је чвршћа. Нисте сигурни? Погледајте на жену у време најгоре болести, која је задеси, и која прети и самом људском животу; упоредите њу са мушкарцем у време његове усамљености, болести, сиромаштва, удовства, несреће... Предност у трпљењу остаје на страни жене. У случају јавног мучења, мушкарац ће подржати своју част, али ако дође до страдања која су скривена од људских погледа, будите сигурни да ћe се жена показати издржљивијом.

Зато је Господ и устројио тако живот да на женски удео уопште, отпада више ситних непријатности, него на мушкарца, и истовремено мање задовољстава, ако не рачунамо у задовољства, задовољство да се чини добро. Ово задовољство жена поседује чак и у време страдања, и самим страдањем се везује за онога за кога страда.

На овај начин, сама природа је учинила жену способном да испуни ону улогу, која јој је намењена Речију Божијом. Али ово не значи, да би она у свом стварном природном стању била способна да испуни своју улогу. Због једне од таквих противречности, које је породио грех, реметећи али не рушећи дело стварања, и жена постаје способна, а у исто време и неспособна за своју улогу. Способна јер поседује извесна душевна стремљења која је вуку право ка главном задатку у животу; а неспособна зато што код ње постоје својства која су препрека за тај исти задатак. У том истом срцу у које је руком Творца постављено семе живота саобразно улози жене, враг је посејао друго семење, које гуши или чини неплодотворним оно прво. Да би поставио што више препрека улози жене, успео је да наметне лажни правац и оним средствима која су јој од Бога била дата за испуњење свога призвања.

Под његовим тајним и страшним утицајем све је добило другачијим изглед: активност се претворила у немир, брижљивост је прешла у празну радозналост, оштрина ума у лукавост, проницљивост у дрскост, брзина погледа на ствари у ветропирство, нежност у кокетерију, укус у избирљивост, богатство утисака у ћудљивост, способност да се прониче у срце прешла је у склоност ка интригама, моћ да се утиче прерасла је у деспотизам, нежност природе у раздражљивост, потреба да се буде корисном у жељу за допадањем. И два главна стремљења која смо поменули, скромност и љубав добили су другачији правац. Преображај душевних склоности, поставили су жену у такав положај, да је она при ограниченом делокругу занимања која су дата као женин део, почела да обраћа пажњу само на спољашњу, мање важну страну ствари, постала је једнострана у својим назорима. И пошто њена пажња, усмерена само на узани круг није никада запала у потешкоће, појавила се код ње самоувереност. И она више не сумња у своје знање, ни у своју снагу, не трпи противречје, не жели чак ни да их разуме, и без обазривости према самој себи, прелази на пут гордости. И шта бива даље? Због своје потребе да воли и да се жртвује, а при лажном усмерењу својих наклоности, жена почиње да галами о самој себи до самозаборава, постаје љубоморна и завидљива. И тако једна од најбогатијих ризница земаљских, женско срце, престаје да буде Божија ризница, и постаје ризница непријатеља рода људскога.

Ово није клеветање жене, као што није ни ласкање, оно што је раније речено.[1] Свето Писмо потврђује наше речи. Описујући све женске врлине, оно у оштрим цртама показује и све њене пороке и заблуде. За апостола Павла брбљиве жене које се беспотребно скитају по туђим домовима представљају извор саблазни (1.Тим. 5,13; 2. Тим. 3, 6-7). У књизи Приче, која се завршава описом врлинске жене, Соломон у горко-сатиричном тону описује не само палу жену, чија убиствена дела још нико није описао с таквим светим ужасом, већ и сваку жену која је изневерила Богом јој дану улогу. Његова моћна реч погађа и безумну жену која сопственим рукама подрива дом свој, и жену свадљиву, с којом је горе живети него у земљи пустој или на крову ( Приче 21,19, 25,24), и жену срамотну која је као трулеж у костима мужа свог (Приче 12,4), и жену развратну с којом је брак неиздржив и представља једну од појава због које се земља тресе (Приче 30, 20-21), и жену лепотицу али без разума, која је као златна брњица у губици свиње (Приче 11,22), и свадљиву жену, која је кanљaњe у кући када је кишни дан (Приче 27,15). И на крају остаревши и пребирајући једну по једну успомену, из целог свог живота, Соломон постаје свестан да је узалуд тражио себи жену по срцу ( Књига Проповедника 7,28). Зато је потребно да се овакво срце, срце жене - врело, али уједно и страсно, нежно и љубоморно, осећајно и раздражљиво, храбро и слабо, добро и зло, исправи, да би животни ток, који се из њега излива, заузео правац који му припада.

А ко може да исправи, да преваспита женско срце? Од кога очекивати такву благодат, ако не од Сина Божијег, који је преко Својих богонадахнутих служитеља указао жени на њену улогу, и осим тога, показао јој је у Свом животу најсавршенији образац живота, у Свом крсту открио јој је пут за достизање овог обрасца? Истина, живот Спаситеља, као раскривање свих врлина, представља највиши образац живота и за мушкарце и за жене. Као што је истина да је Исус Христос, распети Исус, Чији је живот савршени пример свих врлина, јединствена жртва која чисти од греха и јединствени извор те љубави која у својим разноврсним видовима ослобађа од греха и мужа и жену. Али ако је могуће да Исус Христос у једном делу људског рода сретне више саосећања него у другом, онда више саосећања Он среће од стране жена. У бити, зар Господ Исус, Чија је природа - љубав, Господ који је целог Себе предао на жртву, појавивши се на земљи, да би свима доказао плодове највише љубави сједињене с најдубљим смирењем, зар није био увек близак срцу жене, чији је удео - смирење, и чије је призвање - љубав?! Вера Христова, толико блиска природи људске душе, још је сроднија души жене, толико сродна да жена може да буде истински жена само под условом прихватања Јеванђеља. И према томе, жена може потпуно да испуни своју улогу само тада, када стоји уз смиренога и преобилно испуњеног љубављу Спаситеља. Овде је њено преваспитање, овде је њено спасење, овде је њена величина![2]

ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ


Зауставимо сада нашу пажњу на положај жене за који је она створена, и у коме према томе лакше може да испуни своју улогу. Бог је рекао: није добро човеку да буде сам, начинићу му помоћника према њему. Ако у садашње време Сам Бог непосредно не приводи жену к мужу, он преко Својих служитеља изриче речи благослова, дајући њиховој вези тајанствени карактер, као пример савеза Христа са Црквом. Овим освештањем њихове узајамне обавезе постају свештене обавезе, тако да ако их прекрши једно лице, ово не даје право и другом да их крши. Зато без обзира да ли муж извршава своје обавезе или не, жена мора да их испуњава, памтећи да рачун неће испостављати мужу, већ Господу. Па у чему се састоје њене обавезе?

Положај жене је положај бића које воли и које је предано. Такав положај одредио је сам Бог (Еф. 5, 22-24, 33; 1. Петр. 3, 16). Ако је такав положај жене дат Божанственим законом, онда је њена срећа могућа смо при испуњавању овога закона. Кршење поретка који је Бог установио не може проћи не кажњено. Зато средиште свих жениних стремљења постаје муж. Своје име она је заменила његовим и заједно с овим његову славу признала за своју. Али истовремено ово коришћење славом другога не ослобађа је од обавеза. Она сама треба да служи као слава, као венац своме мужу (Приче 12,4).

Својом разборитошћу, својом нежношћу, бригом за домаћинство, старањем о деци она треба да од свога дома начини светилиште реда, мира, среће, где би муж после својих активности ван куће могао да нађе за себе спокој и разоноду, и толико добра да му ни на памет не би падало да на другом месту тражи одмор од напора, и обнављање снага заморене душе, где би налазио добар савет, који би био уз њега и у друштвеном животу, и неприметно доводио у меру његове страсти и занимања, усмеравао га према свему што је добро и свето. Осим тога, служећи привременој срећи мужа, жена мора да послужи и његовом вечном спасењу, у том случају она ће бити истински његова помоћница.

"Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?"... (1. Кор. 7,16).

А како она може да испуни ову своју улогу? Њен положај у овом случају помаже јој, и она ћутећи може да произведе спасоносну промену, коју не би могла да постигне никаквим уразумљивањем. Претпоставимо да се њен муж колеба између вере и неверја и да расејано гледа на дело свога спасења, под утицајем друштвеног живота којим је заузет, и да се излаже саблазнима и сумњама, и ево види поред себе човека који живи по вери; он познаје тог човека, сигуран је у његова осећања и несвесно, неприметно за себе, почиње да прати пример побожности, који је пред његовим очима. Жена слави - она врши спасење свога мужа. Она не проповеда о Спаситељу, она га оваплоћује у свом животу. Она не учи свога мужа Јеванђеоским истинама, али својим делима, својим речима, начином целог свог живота уграђује у њега ове истине. Не објашњавајући истину, она мужа тера да је осети. Овакву женину делатност нисмо ми измислили. Апостол Петар јасно је прописује и ставља је у тесну везу са зависношћу жене од мужа: Жене будите покорне својим мужевима. А због чега? Да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање са страхом. (1.Петр.3,1-2). Ту је заправо величина жене иако је потчињеност та која је видљива! Требало би да муж буде крајње заслепљен и суров да се не заинтересује призором живе и истинске побожности, која се пројављује у животу његове жене, и чији су плодови пријатни, толико да он несвесно себи поставља питање ко више добија - он у садашњем животу, или она за будући, вечни живот? Колико је тек блаженство за жену када она у срцу мужа прочита речи Божије: није добро човеку да буде сам! И колико је тешко за њу, ако је само у стању да прочита у срцу мужа друге речи: добро је да човек буде сам!

У опису женских врлина, који је написао Соломон, изложено је укратко све, што је речено, и што уопште може бити речено о томе. Ако општи тон и неке посебне црте у овом опису изгледају несагласни с представом о хришћанској жени, која се налази у Јеванђељу, не заборављајте, да он припада Старом Завету, где очигледно служи као предворје у духовност. Ево тог описа: "Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер. Ослања се на њу срце мужа њезина, и добитка неће недостајати. Чини му добро, а не зло, свега вијека својега... Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. Не боји се снијега за своју чељад, јер сва чељад њезина има по двоје хаљине. Покриваче сама себи гради. Одијело јој је крепост и љепота, и осмијева се на вријеме које иде. Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је; Многе су жене биле врсне, али ти их надвисујеш све. Љупкост је пријеварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода руку њезинијех, и нека је хвале на вратима дјела њезина." (Приче 31, 10-31). А ето уместо ове жене, пуне љубави, смирења и побожности, стоји друга жена - без жеље да буде од користи мужу, која уместо да буде слава мужа у брачној вези, само тражи средства како да себе прослави и да чак затамни мужа; жена - без љубави, која у руке најамника даје главни интерес свог сопственог дома и саму бригу о деци, која мужу свом даје повод да тражи забаву ван куће, која му с горчином противречи, с заједљивошћу открива његове грешке, умишљене као и стварне; раздражљива и непријатна у кући, мила, предусретљива и чим се нађе за прагом дома свог; жена - без побожности која је спремна да каже о свом мужу, као Каин о Авељу: "Зар сам ја чувар његов", која се његовим поверењем користи само да би га удаљила од Господа, слично Јорамовој супрузи, чији је погибељни утицај Свети Дух изразио речима: "И хођаше путем царева Израиљевијех, као што чињаше дом Аковов, јер се ожени кћерију Акововом" (2. Пар. 21,6). Може ли таква жена стати високо уз све своје блиставе вредности? Не, она је само у стању да натера свога мужа да тајно оплакује онај дан када је био толико заслепљен да проси њену руку.

О РАВНОПРАВНОСТИ МУШКАРАЦА И ЖЕНA
Из текста епископа Висариона
" Положај лица женског пола у хришћанском,
породичном и друштвеном животу"


Нема више мушког и женског,
јер сте ви сви један (човек)
у Христу Исусу. Гал 3, 28


Свуда се чују размишљања о изједначавању права лица мушког и женскоr пола у разним областима друштвеног, породичног, па чак и црквеног живота. Како на ово гледа Реч Божија? Она допушта једнакост мушкараца и жена само у односу на дело спасавања душа. Спасење душе доступно је сваком човеку према вери у Господа Исуса Христа. Вера сједињује све верујуће у Господа Исуса Христа у једно , тако да овде нема разлике између мушког и женског пола, као што нема разлике између верујућих Јудејаца и пагана, робова и слободних. Јер сви верујући у Христа посредством духовног рођења кроз Тајну Крштења постају Божија чеда по благодати усиновљења Богу. Јер " ако си ми син, и насљедник си Божији кроз Христа" (Гал. 4,7). Сваком крштеном је, као сину Божијем у Христу Исусу, доступно наслеђе вечног блаженства у Царству Небескоме. Лицима мушког и женског пола у једнакој мери припада учешће у овом блаженству, као и учешће у свим блазима Христове земаљске Цркве. Сви крштени сједињени у храму Божијем, без разлике у половима, једнако су вољени и блиски Оцу Небескоме, као што су вољена и блиска телесном оцу рођена деца, браћа и сестре који живе с њим. Зато апостол Петар саветује мужеве да указују част својим хришћанским женама "као сунасљедницама благодати живота" (1.Пет.3,7). Право на ово наслеђе женама припада у једнакој мери. Вредност жене се ванредно узвисила у лицу Богоматере, која је стала изнад сваког створења, јер је послужила спасењу људи кроз оваплоћење од Ње Сина Божијег, стала је чак и изнад Херувима и Серафима, који јој се клањају као Господарици и Царици. Што се осталих жена тиче, посебне части удостојиле су се оне, које су својим светим животом засијале на земљи, и стекле на Небесима исту славу као свети мушкарци. Али без обзира на високо место лица женског пола у односима који су описани, оне су дужне да мушкарцима уступају предност у другим односима. Од времена прародитељског грехопада, жена је, као прва грешница, потчињена власти мужа, кога је она увукла у грех. "И воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар" (Пост. 3,16).

Власт мужа над женом у паганско време била је нарочито тешка: она је била робиња у немилости мужа. Уз то је њен значај био понижен и многоженством. Чак је и међу изабраним народом било допуштено многоженство, и мужевима је било дато право да се разводе од жена по сопственој вољи, док жене незадовољне мужем нису имале то право. У хришћанском свету многоженство је уништено; право да тражи развод у случају брачног неверства дато је не само мужу, већ и жени. Али власт над женом остала је на снази и у Новом Завету. "Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви. Као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима (Еф.5, 22-24).

Какав год да је муж, добар или лош, нежан или суров у опхођењу са женом, она мора да му се покорава, и колико год да је горак њен живот, не треба да тражи раздвајање од њега, осим у случају брачног неверства. "Што је Бог саставио, човек да не растави." Тако звани борци за еманципацију жена, устају против нераскидивости брачне везе и траже, како за мушкарце, тако и за жене, пуну слободу развода под било каквим наизглед добрим или лошим изговором. Испуњење овог захтева било би праћено најпогубнијим последицама, и повело би у уништавање породичног живота, у безгранични разврат.

Шта рећи о друштвеном положају жена? По мишљењу бораца за повећавање женских права, њихов друштвени положај мора да буде исти као положај мушкараца. Не сме јој се одузети право да буде судија, министар, градоначелник, професор, адвокат, па чак и војник. Али праведности ради, треба рећи, да све то превазилази снагу жене, која по самој својој природи у поређењу с мушкарцем поседује мање умне и телесне силе. За све то су неупоредиво способнији мушкарци. Апостол Павле заповеда жени да ћути у Цркви (1 Кор. 14,34-35). Постоје и таква физичка стања у којима се налази жена, када јој је забрањено да прелази праг храма. Истина, међу светим женама, биле су и такве које су послужиле Цркви на апостолски начин, као на пример равноапостолна Марија Магдалена, Царица Јелена, велика руска кнегиња Олга, просветитељка Грузије Нина. Али таква црквенодруштвена делатност била је својствена врло малом броју жена, које су имале особено призвање за то од Бога. Христос је призвао на апостолско служење само мушкарце. Исто тако по вољи Господњој и наследници њиховог служења, бивали су и бивају, само лица мушког пола. Исто то треба рећи и за високе грађанске дужности. Жене су увек биле удаљаване од њих, а нису их ни саме тражиле. Постојао је мали број блиставих изузетака. У историји је забележено неколико жена које су управљале државом, и међу њима водеће место заузима руска царица Екатерина Велика. Али не треба такође заборавити да су све жене које су царевале имале министре и уопште помоћнике у управљању мушкарце, а не жене.

Против тежње жена за високим образовањем не би смело ништа да се каже, тим пре што има оних које по уму не заостају за мушкарцима. Ипак треба и овде рећи истину да ових изузетака није много. У историји научних знања, покретачи науке, уметности и заната били су само мушкарци, женама је припадала част да само усвајају плодове тог рада. У овом смислу универзитетско образовање може да буде за њих веома корисно. Но без обзира на високу вредност универзитетског образовања, оно може да служи само као украс жени због задовољавања њене жеље за познањем, али никако не представља суштинску потребу, јер жене не могу да га примене у друштвеном ангажовању и да га учине практично употребљивим у разноврсним видовима служења друштву. Њена директна улога је породични живот. Положај жене као мајке у породици, као васпитачице деце, као домаћице и помоћнице мужа јесте највиши положај. Пошто је васпитачица деце, њој није ускраћен ни утицај на друштвени живот. Нека она учи своју децу страху Божијем, љубави према Цркви и Отаџбини и радним навикама. Кроз ово она припрема корисне делатнике за друштво и државу и тиме им чини велику услугу, много већу него да је постала државни чиновник. Државна служба би је само удаљила од породичног живота, недостајало би јој слободе и времена да учествује у подизању деце. Свесно или несвесно дошло би до тога да ово свето дело преда у руке најамницима, који би користећи се тиме да их нико не контролише почели да небрижно обављају свој посао, и уместо да васпитавају, почели би да развраћају децу. Исто тако и кућа би могла да почне да пропада, ако би мајка породице, због обавеза у друштвеној служби, била спречена да пази на домаће послове. Главни призив жене, састоји се од служења добру породице. Ништа јој не служи више на част него материнско старање о деци, и ништа је толико не може утешити, као искрена и заслужено узвраћена љубав и поштовање деце.

Жене које стреме да изједначе свој положај с мушкарцима, узалуд мисле да ће тиме постати значајније у очима мушкараца. Не, неће овим заслужити поштовање мушкараца. Они који истински цене женске вредности неће ценити спољашњи положај жене, већ њене моралне квалитете. Њен најлепши украс је женствена скромност, стидљивост, честитост, кроткост, уздржљивост језика, брига о деци, о мужевљевом спокоју, о домаћинству. Нека се она понаша тако, да се мушкарци у њеном присуству држе с поштовањем према њој, и не дозвољавају себи да учине или кажу нешто што би увредило њену скромност и достојанство. На лошем су гласу жене које тежећи к једнакости с мушкарцима усвајају њихове рђаве навике, као што је пушење дувана на

пример, или учествују у њиховим нескромним разговорима, забави и доколици. Такве жене губе право на поштовање и изазивају подсмех и презир према себи. Жена која цени своје достојанство, никада себе неће понизити до тако јадног положаја.

ПОДЕЛА ОБАВЕЗА У ПОРОДИЦИ И ЊЕНО ЈЕДИНСТВО
Из књиге Н. Е. Лестова "Пут к савршеној радости"


Господ је уградио у организам мушкарца и жене, како физичке, тако и душевне особености, тако да они једно друго допуњују. Ако је за мушкарца углавном својствена мужевност, физичка снага и издржљивост, затим обдареност како интелектуална, тако и за разне вештине, женама у већем степену одговара снага љубави, предусретљивост срца, нежност у осећањима итд. Као последица овога проистиче и идеална подела низа породичних обавеза. Материјално издржавање породице пада на мужа, а домаћи послови и брига о деци- првенствено на жену.* (Домаће, породично васпитање налази се у рукама мајке. Такво васпитање, које се добија од жене, може се назвати женственим. Могућ је негативан утицај таквог васпитања у случају да је оно искључиво, и у породици оно бива уравнотежено утицајем мушкарца.) Васпитавање деце, природно, обавезује оба родитеља. По закону који је Бог установио за људе муж је хранилац породице и зато не може да све своје време проводи у породици. Али зато мајка мора да припада породици и деци. Њихово васпитање и брига о породици представља њен дуг пред Богом , државом, друштвом и мужем. Удаљавање мајке од породице због зарађивања је највећа несрећа за децу, то је и породична несрећа, нарушавање целине и јединства породице. Најчешће је то доказ недовољне љубави према деци, знак духовне болести мајке и њеног маловерја. Зарађивање и удаљавање од деце због тога може да буде оправдано само код удовица. Али и овде при тврдој вери и снажној молитви Господу и Богородици, могу се избећи недаће и наћи начин да се прехрани без напуштања деце. Бог је Бог милости, који ће "сиромаха и удовицу примити". И свемогући Господ налази храну за удовице, не одвајајући их од деце. Можда ће бити потребно да се суочи са недаћом и нуждом, али су оне неупоредиве у односу на несрећу одвајања деце од матере. У Историји Цркве постоје многобројни примери побожник удовица. Позната је старозаветна прича о чудесном прехрањивању удовице у Сарепту Сидонском. Ова удовица је била побожнија од свих израиљских удовица и због овога није оскудевала у време велике глади, као што сам Господ сведочи о овоме (3 . Цар. 17,10; Лк. 4, 25-26): Дубоки познавалац живота цар и пророк Давид овако говори: "Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни деце његове да просе хљеба." (Пс. 36, 25). А оно што је имало места у Старом Завету, тим пре се остварило у Новом, када се благодат неизмерно умножила. Зато нико не може да одвоји децу од мајке, која је с вером предала себе у руке Промисла Божијег и која пре свега тражи Царство Божије. Таква породица представљаће домаћу цркву, као што је то било у првим вековима хришћанства. У таквој породици, повезаној љубављу у једну целину, владаће другачији односи у поређењу с огреховљеним светом, и неће бити генерацијског јаза - између "старих" и "младих". Породица представља утврђење, на које "непријатељ рода људскога" неуморно напада.Подела породице је ужасна ствар. О томе Спаситељ говори: "Ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати" (Мк. 3, 25). Главни услов опстанка целине породице и чврстине духовник основа преданих деци, представља узајамна повезаност, љубав међу члановима породице. Чувајмо јединство породице у љубави, памтимо и у породици најпре испуњавајмо заповест која је прва по значењу, а последња по времену када је Господ изрекао: "Да љубите једни друге, као што ја вас љубих" (Јн. 13, 34). Хришћанска породица, отац, мати, деца, су образ Свете Тројице на земљи. И као што је Св. Тројица, једна целина, тако је и права хришћанска породица једна целина повезана љубављу. У томе је и залог њене бесконачне радости у вечности. И нека супружницима непоколебљиво јединство породице буде главни светионик кроз живот. Достизање јединства породице је слично достизању тајне Свете Тројице - достизању антиномије Њене "неспојивости и нераздељивости". Онај ко заиста воли, не живи собом и за себе, већ животом онога и за онога кога воли: његове мисли и осећања посвећени су само животу вољених. Његова душа је неодвојива од оних које воли и не могу је одвојити ни удаљеност места, ни протицање времена. Љубав је јача од смрти, и ништа не може да савлада и победи љубав. У породици истински хришћанској, која живи љубављу, отац не живи свој живот, него животом жене и деце, а жена животом мужа и деце, а деца душом неодвојивом од вољених родитеља. Љубав брише границе индивидуализма и делове сједињује у једну нераздељиву целину.

Свети Теофан Затворник
О ОБАВЕЗАМА МУЖА И ЖЕНЕ


Личне обавезе сваког од супружника проистичу из схватања о улози сваког од њих. Муж је глава жени. Одавде следи да муж: а) мора да има и да показује своју власт над женом, да не понижава себе и не уступа водећу улогу због малодушности и страсти, јер је ово срамота за мужеве. Само ово не сме да буде деспотска власт, већ власт заснована на љубави. Нека ти жена буде друг и натерај је да ти буде покорна снагом своје љубави. б) У свим пословима она за тебе мора да буде прва, највернија и најискренија саветница, прва којој се поверавају тајне. в) Мораш да пазиш на њу, да се бринеш о њеном умном и моралном усавршавању, снисходљиво и трпељиво отклањајући оно што није добро, а усађујући добро, а да оно што је непоправљиво у телу и нарави подносиш благодушно и благочестиво. г) Али никако не смеш дозволити да је развратиш својом небригом и самовољом. Муж је убица, ако смирена, кротка и побожна жена уз њега постане расејана, својеглава и без страха Божијег...д) Брига о моралности, исто тако не представља препреку да се задовољи њена жеља за општењем са спољним светом, али уз његову сагласности.

Жена, пак, са своје стране: а) мора да у свему слуша мужа, да на све начине своју нарав приклања његовој нарави и да му буде потпуно предана и да ни поступцима ни мишљу чак ни не планира ништа без његове воље. б) И зато тачно да извршава све његове одлуке, савете, заповести и да не допушта ни мисао о томе да остане при своме, и уопште ни у чему да не жели и не показује своје главешинство. в) У случају несагласности да буде попустљива и трпељиво да подноси све што јој не буде по вољи; другачије нећеш сачувати драгоцени мир. г) Исто тако ово јој не ускраћује обавезу да се брине о добром владању свога супруга. Својом мудрошћу и утицајем она може променити рђаво понашање свога мужа; у крајњој мери она не сме да не брине о њему, и колико има снаге и ума, треба да делује на њега и да га погађа као из огња. д) Зато саму себе треба да украшава најпре врлинама, а да јој украшавања друге врсте буду страна, узгредна, од којих се лако одрећи, нарочито када треба да се поправи стање. ђ) На крају треба да се сећа да је на њој да брине о домаћим пословима, макар то било само њихово извршавање... Њена дужност је да делује у позитивном смеру; ако види нешто што није у реду да каже и поправи или да уради.

Свети Јован Златоуст
ПОУКА ЖЕНАМА


Господ вам заповеда да избегавате бучна и немирна места, да би се молиле у тишини свога дома, јер је пребивање у самоћи и далеко од друштва злих људи веома корисно. Брод који није изложен бури, плови мирно. Тако се и душа која није заузета друштвеним пословима налази у пристаништу. Зато жене треба да буду благоразумније од мужева, јер су оне везаније за домаће послове. И Јаков није чинио зло јер је живео у кући, ослобођен спољних брига. Није без разлога у Светом Писму о њему написано: да живљаше у шаторима (Постање 25, 27). Рећи ћеш да и у кући има много брига. То је зато, што ти сама тако хоћеш, и сама себе окружујеш мноштвом брига.

За разлику од мужа који је изложен ударима спољашње ларме и таласања, жена седећи кући, као у неком склоништу побожног размишљања, усресредивши се на себе и на своје мисли, има могућност да се бави молитвом, читањем и другим благоразумним делима. И као што они који живе на осамљеним местима, не бивају ни од кога узнемиравани, тако и жена, док се налази кyћи, може да ужива у миру. Жена у ствари треба да излази из куће због одласка у Цркву или ради одласка у купатило; затим велики део времена проводи кући. Она зато и може да борави у тишини свога дома и да дочекујући узнемиреног мужа пренесе на њега смирење и утеху, да разгони непотребне и тешке мисли, и да га из куће поново испрати без тих непријатности, које је са собом донео, већ са добрим расположењем које је у кући стекао. Заиста, побожна и разумна жена може пре свега да утиче на мужа и да његово душевно расположење удеси према својој жељи. Јер никога, ни другове, ни учитеље и наставнике он неће послушати тако као своју жену и њене савете и сугестије. Због велике љубави према својој саветници њене сугестије представљаће и својеврсно задовољство за њега. Могао би да набројим низ примера сурових и неукротивих мужева који су на овај начин омекшали. Јер жена са мужем дели и трпезу и постељу, и рођење деце, и послове јавне и тајне, с њим је и при доласку и одласку, и много чему другом. Она му је у свему предана и сједињена с њим као тело с главом. И ако је разумна и брижна све друге ће надмашити у старању о свом мужу.

Зато вас уверавам жене: сматрајте ово обавезом и дајте мужевима исправне савете. Жена има велику силу, како у врлини тако и у пороку. Она је погубила Авесалама; она је погубила Амнона; намеравала је да погуби Јова. Али она је и избавила Навала од смрти; спасила је цео народ. Тако су Дебора и Јудита показале одважност мушкараца - војсковођа. Такве су биле и многе друге жене. Зато Павле и говори: "Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?" (1. Кор. 7, 16). И ми знамо, да су у древним временима Персида, Мариам и Прискила примиле на себе апостолске подвиге. На ове жена и ви треба да се угледате, не само на речима већ и делима да утичете на мужеве.

А како да га ми делима учимо? Па научићеш га, када види да ниси злог понашања, да не поклањаш пажњу раскоши, не волиш украшавања, не захтеваш непотребне новчане приходе, већ си задовољна оним што се има. У том случају он ће свакако послушати твој савет. Ако ти на речима будеш разумна, а на делима поступаш супротно, за њега ће твоје речи бити само пусто слово. А када речи буду пратила и поучна дела, тада ћеш бити похваљена, и муж ће те радо послушати. Исто ће се десити и ако уместо злата, бисера или скупоцених хаљина будеш тражила скромност, честитост, љубазност и ако поступајући тако исто то захтеваш и од њега. Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то улепшавање душе, а не украшавање и уништавање тела. Неће те учинити љубазном и пријатном за њега, злато којим се украшаваш, већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за свога супруга. Ово, пре свега осваја мужеве. Спољашње украшавање не годи мужу, јер угрожава његово имање и изискује много брига за издржавање. А све оно о чему је претходно већ речено, привезаће мужа за жену, јер нежност, дружење и љубав не доносе бриге, и не траже расходе већ дају све супротно овоме. Уз то навика да се кинђури временом постаје отужна, а украшавање душе цвета сваки дан и снажно распаљује љубавни пламен.

Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара , а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена од ових болести, и ослобођена сваке таштине. На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи, ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке, већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање о деци и друге истинске потребе. Али ако ти не будеш тако поступала, и ако ти тело буде украшено златом, а неопходне потребе буду свуда пред очима, стежући срце, каква ти је корист? Какав добитак? Тужно срце неће дозволити да приметиш оно чиме се очи одушевљавају. Познато је да ако неко види жену украшену лепше од других, он у томе неће наћи никакво задовољство, ако носи бол у души. Јер ко хоће да нађе задовољство, потребно је да најпре буде весео и има радосно расположење. Међутим, ако је злато потрошено на украшавање жениног тела, а у кући се оскудева, муж због тога може да буде само незадовољан.

И зато, ако желите да се свидите мужевима, доводите их у пријатно духовно расположење, а то ће се десити, када одбаците кинђурења и улепшавања. Све то, очигледно за њега представља одређену вредност у време брачног славља, али касније, током времена губи своју цену. Ми се по навици нарочито не дивимо, ни небу које је прекрасно, ни сунцу које блиста и с којим се ни једно тело не може поредити, како ће се онда муж стално дивити украшеном телу? Ово вам говорим, желећи да се украшавате истинском лепотом о којој говори апостол Павле: "Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољаше богопоштовању" (1. Тим. 2, 9 - 10). Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене. Уосталом, ако хоћеш и други ће те волети због честитости. Заправо, ниједан скроман и човек који је на свом месту, неће хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладострасни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив говорити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благоразумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога велика награда. Зато треба да ревнујемо за унутрашњу лепоту, да би и овде проживели безбедно и да би достигли будућа блага, и удостојили се њих, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.

О САВРЕМЕНОЈ ЖЕНСКОЈ ОДЕЋИ
Из текста архимандрита Лазара (Абашидзеа)
"О греху блуда"


Сатана, слично Навуходоносору, шаље своје слуге, да би они принудили, човечанство да се поклони "златном телету", тачније грубом дебелом телу, обученом у варљиву земну раскош. И ево већ сви народи на земљи, повинујући му се, клањају се идолу телесном "уз громке звуке музике". А да би се приклонили овом злу оне који су још остали верни, злочинац тера "седам пута јаче" да наложе огњену пећ саблазни, и да поквареним деловањем "савремене културе" узбуркају све људске страсти. Тако ће се последњи Хришћани који савесно чувају целомудреност, заиста уподобити тројици дечака у пећи вавилонској. Али и они ће само под покровом благодати Божије успети да се сачувају од свепрождирућег пламена.

Колико људи данас, свесни или несвесни своје кривице учествују у распаљивању ове нове вавилонске пећи! Као да не знамо, колико је погубно саблажњавати ближњег? Као да не памтимо Господње речи: "А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да му се објеси камен воденични о врат и да се баци у море" (Мк. 9, 42). Или: "Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном, кроз кога долази саблазан." (Мт. 18, 7)

Тешко свакој жени, која облачи нападну одећу, и таква долази у друштво мушкараца! И зато жено, немој се самозаваравати: такви поступци - када разголићујеш своје тело, или се утежеш у тесно припијену одећу, с жељом да покажеш заводљивост своје фигуре, сигурни су знаци да се у теби угнездила блудна страст, тежња да се у срцима мушкараца изазове сладострасна привлачност, односно иста она саблазан због које ћеш страдати!

Овде можда и није реч увек о намери да се неко увуче у грех, али то не умањује кривицу. Чак и тајно сладострашће, којем се несвесно одајемо, исто је тако отровно за наше срце, а оно које се испољава у нашем спољашњем понашању представља већ искушење, повод за спотицање наших ближњих, отров који трује душе људи који нас окружују и зато није нимало безазлен грех. Јер, Господ је рекао: "А ја вам кажем да је сваки који погледа на жену са жељом већ учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт. 5, 28). Може се и овако рећи: ти си жено излазила из куће у еротски привлачној одећи, шетала си по граду полуразголићена, многима си показала своју спољашњу лепоту, многи погледи су се сладили пријатношћу твоје спољашњости. Е па знај, да си тога дана учинила са многима прељубу. И тешко теби, јер су кроз тебе саблазни шетале улицом! Кажу: "Врућина је! Загушљиво је!" И шта, зар није могуће сашити широку лаку одећу, у којој је много свежије него у тесној која чврсто стеже тело, а шира одећа и кожу штити од сунчаних зрака који нису увек баш најкориснији. (Према подацима лекара, после летњих одмора, када хиљаде људи ходају обнажени под сунчевим зрацима, нагло расте проценат онколошких болести.) Уз то, лета су била врућа и пре сто, и двеста година, па се наши преци нису усуђивали да ходају у шорцевима и купаћим гаћама ни по кући, а камоли ван ње.

Нису жене због предрасуда у свим вековима и међу свим културним народима покривале тело широком и дугачком одећом, а удате су криле чак и косу од погледа других мушкараца. Једино најмрачнији народи, углавном потомци Хама, нису знали овај ред (некако баш њихова (не)култура је у двадесетом веку постала преовлађујућа у свету: савремена музика, плесови и одећа, стил живота, и иста та секс - култура, зар све то није од паганских афричких племена - директних потомака Хама?)

Није искомплексираност терала наше не тако давне претке да се наклањају пред женском скромношћу, устезањем, стидљивошћу. Нису одсуство културе и непросвећеност терале људе да црвене када се сумњало у њихову честитост. Не, не ради се о овоме. Овде је реч о томе да је пало човечанство постало лако подложно телесном сластољубљу, постало је врло запаљиво овим чулним огњем. Адам и Ева били су у рају наги и нису се стидели, али су ова света невиност и чистота изгубљени кроз грех неверја и непослушности, кршењем првог завета с Богом од стране првих људи. Све је у човеку постало болесно, скверно, лишено светости, највећим делом непристојно. Као последица ове изопачености јавио се стид и грижа савести, кроз осећај да нешто није у реду, да је учињен прекршај, да се изгубила сопствена вредност. Огрубело тело требало је сада да сакрије болест душе, а само тело које је узроковало укорењивање страсти у души, требало је да прикрије одећа. "Одећа је споменик грехопада" - сведочи светитељ Филарет Московски. Одећа је својеврстан знак покајничке жалости, смирујући покров, погребни прекривач, који подсећа да смо далеко од слободе, да немамо право да се опуштамо и пуштамо на вољу својим жељама. Обнаживање тела и раскалашна чулно понашање крије у себи противљење Божијој вољи и представља супростављање епитимији коју је човечанство заслужено добило (сетимо се кожне одеће у коју је Бог оденуо прародитеље - Пост. 3, 21), представља непризнавање кривице, одбијање да се види свој пад, увређеност, одрицање од смирења. Свако предано украшавање свога тела, жеља да се привуче пажња и да се други наведу на наслађивање посматрањем заносне лепоте, представља с духовне тачке гледишта безакоње, саблазан, богопротивно дело, јер је супротно покајању. Још су апостоли заповедали: "исто тако, и жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисерима, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима (1. Тим. 2, 9-10). "Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа" (1. Петр. 3, 3-4).

I? Imaš li ti lično mišljenje o položaju (pravoslavne) žene u savremenom društvu? Ili nekim čudom ovaj monolog sastavljen od probranih dela više ili manje poznatih učenjaka odražava baš ono što ti osećaš i smatraš kao ispravno?