Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 06. Avg 2025, 22:09:28
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 4 5 7 8 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Православље  (Pročitano 110068 puta)
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0

Протојереј Георгије Флоровски


ТАМА НОЋИ


"Зло је међу нама".


Постојање зла као парадокс

Како је, у свету кога је створио Бог и чије је законе и услове живота установила божанска мудрост и доброта, могуће присуство зла? За зло је тачно да се противи Богу. Оно квари Његову творевину и одбацује Његове одлуке. Зло је то које није створио Бог. И док Божанство установљава разлоге за све што постоји и Свевишњи сам успоставља "довољне разлоге за живот"  неко може да потврди да зло као зло, постоји у инат недостатку разлога за животом, да постоји без иједног разлога свога постојања. Као што је рекао Св. Григорије Ниски, то је "непосејана биљка без корена и семена". Неко може рећи: зло је појава без основа, phaenomenon omnio non fundatum, а Бог је створио све основе за свет.

Наравно постоје увек и свуда узроци и разлози за зло. Условљеност зла је нарочито својствена. Узроци и разлози за зло су увек апсурдни и више или мање скривени. Ова чудна узрочност не улази у идеал низа Божијих деловања у свету. Зло се дели и раздваја. Та узрочност долази од противника Творца и уништитеља света. Зашто и одакле долази та разарајућа моћ? Све праве силе лрипадају Богу и само Богу. Неко се запитао да ли је постојање зла, примерено постојању Бога. Ипак та незванична сила није само анемични фантом. То је заиста сила  насилна енергија. Супростављање зла Богу је врло активно. Добро је заиста ограничено и угњетавано побуњеним злом. Бог се бори са силама мрака. У тој борби има правих губитака и добро се непрестано смањује. Зло је онтолошка опасност. Хармонија у свету, промишљена и васпостављена у Богу, заиста је у растројству. Свет је пао. Савршени свет је окружен сетним мраком ништавила. Није више то тај свет који је зачео и створио Бог. Ту су морбидне новине, нове егзистенције  отпале али стварне. Зло се додаје творевини Божијој а поседује чудесну силу имитирања творевине. У ствари, зло је продуктивно у своме уништењу. У палом свету, несхватљив је остатак који је ушао у творевину против воље Божије. У ствари, свет је украден од Оца и Творца. То је више од интелектуалног парадокса; то је скандал, тешко искушење за веру, због овог, надасве, уништења егзистенције од стране зла које је непоправљиво. Висока универзална нада нас спречава директним свеоком - Светим Писмом и експлицитним учењем Цркве. То ће бити спољна тама "синова проклетства" у долазећем свету. У случају постојаности зла, сва пустошења и настраности су произведене да би вечно били у парадоксалној вечности пакла. Пакао је неповољан доказ вртоглаве моћи зла. У судњем дану, ововековне борбе између Добра и зла, сва штета је произведена међу бићима која ће бити научена последњом објавом осуде зла. Изопачена подела улази у свет Божији насилно желећи да буде вечна. Јединство света је нарушено за увек. Зло жели да буде вечити поробљивач. Непопустљивост у злу, одлучна грешност, нису никада прекривене свемоћним Божијим сажаљењем. Ми смо већ сада у царству пуне мистерије.
Постојање зла као мистерија

Господ даје одговор злу. "Прастари закон људске слободе", као што је рекао Св. Иринеј, "још увек је од Бога, који је одобрио достојанство бића од почетка." Свака божанска принуда или насиље су искључени. Бог је оштро узвратио злу за све кроз вољеног Сина који је сишао у свет да поднесе грехе људи и све твари. Божији апсолутни одговор злу је био Крст Исусов, муке слуге Божијег, смрт оваплоћеног Сина. "Зло почиње на земљи и узнемирава небеса, и узрокује Синовљев силазак на земљу", закључује један руски проповедник у XIX веку. Зло је узрок да Бог сам страда и прихвати своје страдање на крају. Слава вечног живота сија победоносно из гроба оваплоћеног Сина. Муке Исусове су тријумф и пресудна победа. То је такође тријумф божанске љубави која призива и прихвата све без принуда. Од тада свако зло нам је дато без састрадалне љубави Божије. Љубав и сублимирана величина Божија су нам показани у завијеној форми зла и греха… Felix culpa quae tantum et talem meruit habere Redemptorum.

Неко је дефинисао зло као ништавило. Зло не постоји само у, већ и изван добра. Зло је тотална негација, осакаћење или несташица. Несумњиво, зло је недостатак или дефект, defectus. А и састав зла је такође парадоксалан и супротан. Зло је празнина ништавила, али празнина која постоји и која гута и прождире биће. Зло је немоћ, никада створена а тако разорне енергије. Зло се никада није уздигло, већ је стално у паду. Оно понижава биће страхом. Ипак, у основи зла постоји нека умишљена величина. Некада постоји и нешто генијално у злу. Али је ипак хаос и одвајање, разбијање које стално траје, растављање свих бића. Међутим, зло је без сумње добро организовано. У том тужном царству илузија и лажи, све је противречно и двосмислено. Зло постоји само кроз добро које деформише, али и прилагођава својим потребама. Тај разобличени свет је стварност коју само зло потврђује. У ствари, проблем зла није чисто философски проблем, и зато никада неће бити решен научним путем. То више није чисто етички проблем и на плану природног морала нико не може надвладати борбу добра и зла. Проблем зла може бити решен само теолошким (религијским) путем. Значење зла је чврсто супростављање Богу. Оно је отпорно и непослушно. Заједнички извор зла у правом смислу те речи је грех, тј. Противљење  Богу и трагично одвајање од Њега. Мишљења о слободи избора су увек јалова и двосмислена. Слобода избора, "libertas minor" блаженог Августина и гномичка воља Св. Максима Исповедника (Thelema gnomikon), су унижене слободе, умањене и осиромашене, слободе које постоје после пада творевине. Дуалитет, два корелативна смера, не припадају суштини слободе првостворених бића. То се мора вратити покајаним грешницима кроз аскезу и милост Божију. Првородни грех није био само погрешан избор и смер, већ одбијање да се узнесемо Богу и бежање од Бога.

Заправо, избор, као такав, није био потпуно могућ за прве грешнике јер зло није још увек постојало у идеалним условима. А ако је и било избора, то није био избор између добра и зла, већ избор између Бога и њега (човека). Између служења и лењости. Тако је и Св. Атанасије описао пад и првородни грех у свом делу "Против многобожаца". Позив првом човеку, урођен у природи, је да воли Бога дечијом приврженошћу и да му служи у свету у коме је човек био именован да буде пророк, свештеник и цар. Била је то молба очинске Божије љубави синовљевој човечанској љубави. Несумњиво је да испуњавање Божијих заповести и праћење његовог пута, укључује тоталну близину божанских дела. Безгрешан човек није имао ништа да жртвује, јер све што је имао потицало је од милости Божије. Овде имамо нешто дубље од обичне страствене везаности за свет. То је била трагедија изопачене љубави. Према мишљењу Св. Атанасија, човеков пад се састоји у чињеници да је човек оградио самог себе и да је почео да се заљубљује у себе. Кроз тај акценат на самом себи, човек се окренуо од Бога и раскинуо духовне, слободне везе са Њим. То је врста делиријума, еротска опседнутост собом, и на неки начин духовни нарцизам. Кроз све ово, човек се изоловао од Бога и постао свестан своје умешаности у ван космичке токове. Неко може рећи да је то била деспиритуализација људског постојања. Све остало је дошло као резултат  и смрт и разградња човечијег састава. У сваком случају, пад је прво био у духовном свету, јер се догодио у анђеоском свету. Схватање првородног греха је свуда исто  самољубље, понос и сујета. Све остало је последица духовне катастрофе у различитим подручјима људских могућности. Зло долази одозго, а не одоздо, од створеног духа а не од материје. Ово је дубље од погрешног избора, а чак и од избора између већег или мањег зла. Било је то безверје, сулудо одвајање од Једног Који је достојан љубави. Ово безверје је главни извор (негативне црте) зла. Било је то првородно, фатално, противљење. Неопходна је обазривост и не поистовећење пале природе са нераздвојивом савршености све твари. Ту нема ничег болесног и злобног у "природној несавршености" створене природе, осим оног што долази одозго после пада. У природи пре пада може се говорити о недостатку или мани. У палом свету постоји нешто више  изопаченост, одбојност, богохуљење и насиље. То је подручје узурпације. Црна плима изопачене љубави прекрива сва бића и продире у космос. Поред свих негација зла може се разликовати лажна позитивност, првобитна развратност, егоистичка произвољност ограничености личности. Пали свет је децентрализован, или чак постављен око замишљеног или непостојећег центра. Може се рећи да је тај круг деформисан и да личи на елипсу са два супротна пола: Богом и антибогом. Сада постоје две струје које се пресецају и прожимају, али обе остају суштински различите. Неко ће рећи, то су два света у једном: то су два града по мишљењу блаженог Августина. Зло, које почиње практичним атеизмом, ставља себе на Божије место, резултујући тако теоретски атеизам и претварајући се у Божанство. У том дуалном свету права слобода не постоји. Слобода избора је далека и бледа слика праве слободе.

Зло је створено личним посредником. Зло, у правом смислу те речи, постоји само у личностима и у њиховим делима. Физичко и космичко зло је такође потекло из људских дела. Зато зло има моћ и може бити активно. За зло је невероватна лична активност. Али та активост ће се неизбежно ширити до безличног. Зло деперсонализује своју личност. Ипак, потпуна безличност не може бити остварена, јер постоји моћна граница која не може да се пређе. Тенденција и тежња зла према тој граници потпуне дезинтеграције је снажно наглашена свуда. Чак и демони не могу престати да буду личности. То је суштински облик њихове егзистенције који не могу да изгубе Од када је личност "слика Божија" у духовним бићима, може да се сачува само у сталном односу са Богом. Одвојена од Бога личност нестаје. Таква отуђена личност, која се затвара у себе, често се сама губи. У свету греха увек постоји тензија између две ствари: "ја" и нешто безлично представљено инстинктима или чак страстима.

Страсти су место, седиште зла у човековој личности. Страсти, ta pathi, активне су, оне наводе. Личности запоседнуте страстима су пасивне ограничене и пате. Страсти су увек безличне; оне су скуп космичких енергија које чине човекову личност својим затвореником и робом. Слепе су и заслепљују све које запоседају. Човек који је обузет страшћу не ради ништа својевољно већ је поробљен: fata trahunt. Често губи и свест о постојању слободног посредника. Он сумња у постојање и могућност слободе, сумња уопште. Усваја неминовност као облик реалности (по мишљењу Charlesa Renouvier). Као последица овога, он губи своју личност и свој лични идентитет. Постаје хаотичан, са много "лица" тојест маски. "Страствени" човек није сасвим слободан, чак може да остави утисак активне и енергичне особе, а није ништа више од "масе" безличних утицаја. Он је хипнотисан тим утицајима који практично господаре њиме. Произвољност није слобода, већ је чак замишљена слобода која производи ропство. У духовном животу ми се боримо против страсти. "Бесрташће" је главни циљ духовног уздизања. "Бестрашће", apatheia, углавном је површно разумевано и интерпретирано. То није равнодушност, нити хладна неосетљивост срца. Напротив, то је активно стање, стање духовне активности које се стиче само после борбе или тешких искушења. Тачније, то је независност од страсти. Свака личност поседује своје "ја" као нешто добијено, ослобађајући себе од ропства. Човек може себе повратити само у Богу. Истинито "бестрашће" је остварено само у сусрету са Живим Богом. Стаза која води тамо је стаза послушности, служења Богу, али ова служба ствара праву слободу, конкретну слободу, слободу синова Божијих. Људска личност је апсорбована у зло безличном средином, чак и да грешник жели да буде слободан. У Богу се личност васпоставља и реинтегрише у Св. Духу, а чврстом дисциплином се одређује индивидуа.
Зло нам се јавило у свету, прво као патња и туга. Свет је празан, хладан и равнодушан ("равнодушна природа" код Пушкина). То је недођија. Сви патимо због зла, Зло распрострањено по свету, узрокује наше патње. Схватање опште патње нас понекад донесе до ивице очаја. Свеопшту патњу није први открио Шопенхауер. Она је потврђена још код Св. Апостола Павла (Рим. 8, 2022) који нам је дао врло јасно излагање: зло је представљено у творевини кроз грех. Сва творевина пати. То је космичка патња. Целовитост света је затрована злом и злим енергијама, а због тога читав свет пати.

Компликовани проблем Теодицеје је инспирисан чињеницама о патњи. То је главни проблем и за Достојевског. Свет је тежак, окрутан и немилосрдан. Свет је ужасан и застрашујући: teror antquus. Хаосје у њему, пун подземних олуја и елементарних непогода. Човек је несигуран и изгубљен у оваквом, негостољубивом свету. Зло нас напада, не само споља, из спољне средине, већ и изнутра из наше саме личности. Ми смо болесни и због тога патимо. Опет се долази до неочекиваног открића  не само да патимо због зла већ и чинимо зло. Неко је одушевљен злом и несрећом. Неко је срећан због "цвећа зла". Неко сања "идеал Содоме". Амбис злобно зове. Некад неко воли оба пута. Неко је тиме очаран. Лакше је радити зло него добро. Свако у себи може да открије "подземни свет" таме, подсвесну пуноћу злог се^ена, које је пуно окрутности и обмана. Анализирајући "Јаук" Достојевски, а и многи други, схватили су да то није болестан сан песимисте, који гледа у живот као кроз црне наочаре. То је истинито откривење тужне реалности наше егзистенцијалне ситуације. То се исто може наћи у списима старих хришћанских учитеља духовности. То је делиријум, духовна грозница, libido у сржи "овог света" и у сржи наше егзистенције. Не бисмо могли да питамо луду и манијакалну особу за разлоге. Она нема разлоге за своје лудорије, она је изгубила разум  луда је. Ориген је»био близу да нађе решење када је одредио узрок греха у духовном свету као досаду и залудност (desidia et laboris taedium in servando bono), или засићеност божанском близином и љубављу (De princ.. II, 92, 83). У сваком случају, оцењујући себе, налазимо у срцу и у разуму многа оживљавања истог делиријума и апсурда. Libido није исто што и путена страст. То је шири појам. То је синоним за самољубље које потиче од греха. Зло је у човеку  гордост, безосећајност, слепило ума и тешкоћа у срцу. Човек се затвара у себе, изолује се и одваја од свих. Зло има много облика и хаотично је. Постоје и неки контрастни облици у злу: агресија  "воља за моћи", садизам и солипсистички облик: равнодушност и хладно срце. Зло се раслојава унутар себе, то је неслога и дисхармонија, inordinatio. Зло је двосмислено, поколебљиво и променљиво. Оно нема чврст карактер. Седиште зла у човеку је у дубини срца, и није само у делима. Природа је сама по себи затрована и више није чиста. Динамична је или функционална настраност која није утврђена у метафизичкој трансформацији. Постојање зла је паразитско постојање, јер зло егзистира због добра, ех ratione boni . Састав првог и палог света су исти, али се разликује принцип организације. Иако динамична, изопаченост је непреобраћена. Он који је својевољно сишао у понор зла није устао сам. Његове енергије су биле исцрпљене. Без сумње, чак и у демонским дубинама, творевина остаје дело Божије и Божије црте са ње се никада не могу избрисати. Слика Божија, помрачена безверјем греха је ипак остала нетакнута и због тога је чак и у бездану онтолошко  божанско у нама, због Милости Божије. То је истина иако има оних који тврдоглаво одбијају Крст, који су неспособни да приме Животворне дарове Божије Љубави. Метафизички идентитет није уништен ни међу демонима. Демони су још анђели по природи, како каже Св. Григорије Ниски, а анђеоско достојанство није потпуно уништено у њима.

Можда ипак можемо да кажемо да је слика Божија у човеку сигурно парализована и неделотворна после одвајања од Једног Који ће увек остати у тој слици. То није довољно да се опет уздигнемо ка Богу, већ је неопходна жива заједница са Њим који је оживео мртвог човека заробљеног у греху и злу. Парадокс зла је у расцепљеној људској егзистенцији и пуноћи космичког састава... Парадокс је у брзом дељењу живота, раздвајању од Бога. То је као да постоје две душе у једној особи. Добро и зло су чудно измешани, али синтеза није могућа. "Природно" добро је превише слабо да се супротстави злу. Зло постоји само кроз добро. Људска заједница је заиста учинила уступак, ако није изгубљена, Милост Божија сама може да савлада сваки људски ћорсокак.
Формална анализа зла још није довољна. Постојање зла је стварно на религиозном плану. И само кроз духовни напор, можемо разумети овај парадокс и савладати овај скандал, и продрети у мистерију Добра и зла.

са енглеског превео Ивица Чаировић



извор: сајт Верујем
« Poslednja izmena: 04. Feb 2009, 23:00:18 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0

Митрополит Амфилохије Радовић


Покајање као пут личног и свенародног препорода


Своје излагање о покајању као путу и средству личног и свенародног препорода почећу, а то је и једини природни почетак, речима којим је сам Господ Христос започео откривање своје благе вести људима: "Покајте се јер се приближи Царство небеско" (Мат. 4, 17). Шта значи реч "покајте се" најбоље ће нам показати грчки изворник. У грчком оригиналу "покајање" се каже "μετάνοια" што дословно преведено значи -"преумљење", тј. промена ума. Отуда глагол μετανοει̃τε - покајте се, значи: преумите се, промените ум. На библијском пак новозаветном језику "ум" не означава само једно од својстава човекове душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено под њим се подразумева цео човек. Тако призив на покајање означава призив на промену целог човековог унутрашњег стања, промену целог његовог бића. Отуда призив на покајање јесте призив на потпуно нови начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и свега око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није нешто спољашње него дубока унутрашња стварност кроз коју се рађа нови човек. Покајањем човек доживљава свет онаквим каквим гаје Бог створио, види га онаквим каквим га види Бог.
Преподобни Јован Лествичник каже за покајање да је оно "завет с Богом за вођење новог живота".[1] Оно што даје меру том новом животу, кроз кога човек постаје - нови човек, није степен знања које човек постиже својом делатношћу, није ни усавршавање које човек постиже самоостварењем. Мера тог новог живота је безмерна и неизмерна јер је он усмерен на Царство небеско, које се "приближило". Што значи: његова мера је сам Христос као дародавац новог живота и новог вечног људског Лика, силом Духа Светога.
Када о. Јустин Поповић назива покајање "свестраним земљотресом бића човековог" или "преображењем", тј. небеском, богочовечанском, очистилачком, преображајном силом и опроштењем грехова (ср. Лк. 24, 47), он тим речима само сажима вековно искуство Цркве Божије, безброј пута посведочено речима и делима пророка, апостола и светитеља.[2]
Призив на такво покајање није ништа друго до призив на Тајну крштења као Тајну погружења у нову богочовечанску стварност живота, кроз препород и очишћење душе и тела. То је уствари "свлачење" старог човека, који живи по похотама прелести и његово облачење у новог, обликованог по Лику Онога који је човека створио. Оно је призив на сараспињање са Христом и саваскрсавање са Њим. Као такво, покајање претходи Тајни крштења, предуслов је за њега, а истовремено се њиме потврђује и посведочује. Оно не само што претходи Тајни крштења него јој и следи. Зато се оно с правом назива и "обновом крштења".[3] Покајањем се чисти упрљана хаљина Тајне крштења и поново обнавља Крштењем задобијена благодат и чистота. Стога га преподобни Исак Сирјанин назива "благодаћу после благодати", тј. благодаћу која се даје људима после Крштења, као дар и могућност непрестаног обнављања и усавршавања ума и срца и целог човековог бића.[4] Уводећи, по Св. Симеону Новом Богослову, у почетак свих врлина - блажено смирење, оно покајним плачем, кротошћу, глађу и жеђу за правдом, милошћу и самилошћу, помаже души да пронађе "царску ризницу чистоте" и да у њој види Цара славе, сјединивши се са Њим на неизрецив начин.[5]
Покајање као дубинско преумљење, тј. промена ума, истоветно је са вером у Господа Христа и без ње је незамисливо (Дела Ап. 2, 2738; ср. Дела Ап. 3, 19). Вера претпоставља познање свога несавршенства и немоћи, она је излажење из самости и самозатворености и улажење у вечне просторе светог заједништва са Богом, ближњима и целокупном творевином Божијом. То познање свог несавршенства немогуће је без покајања. Њиме човек на најбољи могући начин познаје самог себе, задобија "срце скрушено и смирено", које Бог неће поништити (Пс. 50, 19). Истинске вере нема без покајања, али ни правог покајања без вере. Удружени заједно вера и покајање рађају истински здравоумног човека, обасјаног и просвећеног вечном божанском светлошћу.
Шта то има у покајању онаквом каквог га налазимо у Новом Завету и у исконском опиту Цркве, што га чини тако свемоћним и ефикасним и по чему се оно разликује од других путева спасења који су нуђени и који се нуде човеку? Покајање је туга али туга по Богу и као такво оно даје оно што старозаветни пророк назива "радост спасења" (Пс. 50, 14). Човек живи у зачараном кругу "неисцељене туге". Истина о тузи и патњи заиста је једна од основних "племенитих истина", како је назива Буда, сваког људског бића које постане свесно своје смртности и неминовности пролазности. "Рођење је патња, болест је патња, смрт је патња, и свака жеља која се не задовољи - патња је". Ова Будина тврдња није ли истоветна са Јововом јадиковком: "Прије јела мојега долази уздах мој и као вода разлива се у јаук мој"? И са потресним речима псалмопевца Давида: "Баш је ништа сваки човек жив"? (Јов 3, 24; Пс. 31, 5). Као и у хеленској философској и религиозној неисцељеној тузи тако се и овде ради о вечно истој људској тузи и страху, која се, ту је у праву савремена дубинска психологија, налази у сржи човековог историјског битовања. Покајање, као туга по Богу управо је лек од те и такве убиствене и неисцељене туге која умртвљује и убија човека. Док туга овога света доноси смрт, покајање као туга по Богу доноси спасење (2. Кор. 7, 10). Покајничко туговање за Богом туговање је не за неким далеким и недоступним Богом него за Богом који се приближио као Царство небеско, као "мир и радост у Духу Светом". Зато је оно с правом названо "кћер наде", "одрицање безнадежности", "очишћење савести.[6] Њиме васкрсава не само ум него цео човек: туга постаје радосна туга, патња и страдање и смрт, најбесмисленије стварности људског живота, добијају свој дубоки смисао и осмишљене преображавају се у полазишта и извор новог рођења и вечног живота. Покајање приближује Богу а Бог испуњује душу радошћу, миром и светлошћу. Осећајући близину Божију човек није више сам, нити је препуштен сам себи и својој изгубљености.
У светлости овог "покајања за спасење" (2. Кор. 7, 10) и "радости спасења", рођених из туге по Богу, страх и кривица, та два језива чудовишта са којима се сусреће модерни терапеут у човековој подсвести, нису ништа друго до пород човековог отуђења од топлих Очевих недара, тј. последица човековог пада, отпада и греха. То отуђење порађа и тугу која доноси смрт још пре физичке смрти. Видовитом покајнику Симеону Новом Богослову људи отуђени од Бога, поробљени стихијама овога света, везаних на ланцу незајажљивих жеља и туге за светом, личе на псе без господара који лутају по сокацима, глођући кости и пијући људску и животињску крв, бежећи од ланаца бола, глади и смрти у уживање и прождрљивост и при томе се све више предајући у наручје "свепрождрљиве смрти".[7]
Откуда страх у човеку? Од самоће: он је скривена свест о метафизичкој самоћи, знак осећања, свесног или несвесног, усамљености. Осећање пак кривице је несвесно, често болесно и унакажено осазнање греха и грешности пред Неким или нечим. И страх и кривица су знаци болести и то не само на психолошком, емотивном и неуротичном плану, него првенствено на дубљем духовном плану. Човек се отуђио од Духа Светог и тиме изгубио дах (дух) живота, поставши духовно поремећен и нестабилан на свим путевима свој им. Отуда, док су психијатрија и дубинска психологија у стању да својим средствима допру до психотичког и неуротичног слоја у човеку и да га, бар делимично и привремено залече, ипак оне поред свих својих достигнућа, нити су у стању нити ће, саме за себе, бити икада у стању, да даду човеку истинско духовно здравље и смисао, као ни радост спасења, која је својствена том здрављу. Оне само могу бити од помоћи на том путу човековог пуног оздрављења. Само изворно покајање као свестрани лични и слободни подвиг, заснован на унутрашњој вери и слободи, а не никако на механичким, спољашњим, принудним средствима, подвиг који захвата и обухвата сву душу, сву личност и, све области човековог живота - само је он у стању да управи душу на прави пут оздрављења и спасења. Само се њиме обнавља "Дух прави" у човеку и изграђује чисто срце, уз садејство Духа Светог животворног (ср. Пс. 50, 12). Само ако се са детињом простотом и вером бацимо покајнички у наручје Оцу, Он ће нам се приближити и дотаћи се наших срдаца својим пречистим прстом и запалити светиљке душа наших и више неће дозволити да се оне угасе до скончања века и вавек века.[8]
Богу ништа није милије од срца скрушеног и смиреног. Сам Он у њему обитава; пред таквим срцем свака ђаволска вештина постаје немоћна и све трулежне страсти греха потпуно ишчезавају. А кад оне ишчезну онда у њему расту и бујају плодови Духа Светога: љубав, радост, мир, доброта, благост, вера, смерност, смиреноумље и свеобухватно уздржање. Њима потом следи божанско знање, мудрост Логоса и бездан скривених мисли и тајни Христових.[9] По духоносцу Макарију Египатском ова промена хришћана не састоји се, као што многи мисле, у спољашњим формама и изгледу; није у томе разлика и другачијост хришћана од људи овог света.
Та разлика се састоји управо у тој обнови ума и спокојству помисли. Господња љубав и небеска чежња је оно по чему се разликује хришћанин од свих људи и чиме он постаје нова твар. Ради тога је и сам господ дошао у свет и постао човек.[10]
Зашто неки људи уживају у греху? По Св. Симеону Новом Богослову, као и по другим Светим оцима, благодатним терапеутима, људи уживају у греху зато што нису познали радост чистоте. Такви чак сматрају да је немогуће очистити човека потпуно од страсти и да он није у стању да у себе смести целосно Духа Светог. Онима, међутим, који са вером, у страху и трепету творе заповести Божије и који показују право покајање, благодат се јасно открива и они је виде, док невернима и онима који су поробљени страстима остаје неприступна и невидљива.[11]
Шта је још покајање? Оно је бунт против себе самога, против лажног себе и својих самообмана. Оно је, по Владици Николају, и стид човеков пред чистијим од себе. Као такво оно није довољно за спасење, али се без њега спасење не може започети. Прави смисао покајања открива и Св. Григорије Палама следећим речима: "Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити се од зла и творити добро".[12] Људски је пасти а сатанско у греху остати. Човек који се каје, ослобађа се сатанске упорности у греху и добрим расположењем душе и тим ослобођењем од греха, стиже до Бога.[13] Само онда када се човек приближи Богу и када благодат Божија обасја његово срце и душу, показујући се као Божији суд, човек је у стању да види себе самог и своја дела, било чулна било психичка, онаква каква јесу у стварности. И не само то. Даровани му огањ Божији чисти га и постаје суд за њега, тако да он, поливен водом покајничких суза, постаје целим бићем чист и окупан и крштава се лагано божанским огњем и Духом. На тај начин постаје сав чист, сав непорочан, син светлости и дана а не више син смртног човека![14]
Св. Симеон Нови Богослов каже о покајању, на основу сопственог искуства, још и ово: Човекољубиви Бог, желећи наше спасење, мудро постави између себе и нас исповест и покајање и даде свакоме ономе који жели власт да се поврати из пада, и њиме да задобије ранију присност и славу и смелост пред Богом, као и сва обећана добра, само ако покаже топло покајање. Аналогно покајању задобија сваки смелост према Богу и присност, и то јасно и познатљиво, као пријатељ према пријатељу, и разговара са њим лицем к лицу, гледајући га чисто очима ума свога.[15] Откуда то, пита исти свети боговидац, да неки немају после крштења пуно сазнање и осећање ове присности и смелости и заједништва са Богом и божанским добрима, и не осећају да су у Христа обучени, нити виде у светлости Духа -светлост Његовог божанства? Такви, одговара он, ако се удубе у своју савест, наћи ће да су погазили обећање крштења, било делимично било потпуно. Ако није у питању баш то, онда су закопали подарени им таланат освећења и усиновљења и нису га умножили.[16]
Из свега досад реченога очевидно је да је лични препород и истинско васпитање сваког појединца незамисливо без покајања. Нужно је, међутим, истаћи да покајање није само лични подвиг. Оно јесте призив на промену и преображај сваког појединца, али и истовремено и призив на промену и стално преображавање целокупног људског живота и људске заједнице уопште. Што значи: покајање је у исто време и саборни подвиг, тј. позив на промену "ума" и делања упућен свакој мањој или већој људској заједници. О томе као потреби сведочи како Стари и Нови Завет али и сво људско искуство. Појединац је органски везан за заједницу и заједница за сваку појединачну личност, како у злу тако и у добру, у назадовању и у напредовању. Као што се огреховљеност преноси са отаца на синове, то исто бива и са врлином: врлински примери отаца надахњују синове, врлина и покајање појединаца делују благотворно на цео народ и обратно, свенародно покајање на појединце. Тако је, на пример, Бог помиловао Соломона због Давидовог покајања, а појава пророка Јоне била повод свенародног покајања Нинивљана. Пророци позивају на покајање цео изабрани народ, не само појединце, и својим светим и огњеним примером буде га из духовне учмалости, подстичући га на ревност и повратак Богу и његовом закону.
Карактеристично је да сам Господ Христос, утемељујући своје Еванђеље на покајању, не каже: Покај се! него: "Покајте се"!, у множини, призивајући цео народ и све народе земаљске на "преумљење" и нови живот, као припрему за сусрет са долазећим Царством небеским. Таква је била и проповед Апостола, таква и целокупна историјска пракса и проповед Цркве. Црква, њена проповед и њен живот, њено богослужење, сви истински носиоци њеног духа кроз векове, све је то био само продужетак тог Христовог призива - "покајте се"! упућеног свима и свакоме. Покајање као саборни и свеопшти пут спасења и призив на спасење, независно од свих историјских промена, остао је непроменљив и незаменљив. Зато ако је Црква била и остала радионица спасења, она је то зато што је -заједница покајања. Јер покајање у Цркви и кад је лично, има увек еклисиални карактер, Њиме се не стиче нека "своја" индивидуална правда и оправдање, већ се преко њега сваки покајник, као што се каже у молитви Исповести "примирује и присаједињује светој Божијој Цркви, у Христу Исусу Господу нашем". Грех умртвљује и отуђује од Бога и заједнице Божије; покајање као очишћење од греха и духовни препород значи повратак у свету Божију заједницу, Цркву, као саборни богочовечански организам и живо Тело Христа Богочовека.
Православна Црква је одувек мерила не само појединце него и целе народе мером њиховог покајничког духа, како личног тако и саборног. Времена која су бивала без покајника и без покајничког духа, била су времена духовне окамењености и мртвила, времена великих немира и ерупција отровне мржње. Времена без покајника и покајничког духа су времена без светитеља и светости. То су била времена која нису рађала нити су могла рађати - плодове достојне покајања: зреле и свете људе и свете заједнице људи. Присаједињујући себи као светом Народу Божијем поједине народе земаљске Црква се првенствено трудила да пробуди у њима свест о греху, личном и колективном, и да их васпитава у духу покајања.
Као и други православни народи, тако је и наш Српски народ, од времена када је засађен "као дрво маслиново у духовни рај" Саборне Цркве Божије, стекао и поседовао тај свети дар покајања. То се најбоље може видети код твораца Српске нације и њеног историјског бића: Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, Великомученика Косовског Лазара и Св. деспота Стефана Високог. Сви су они својим примером показивали и учили да је за њих пут спасења био пут покајања. Тај њихов дух је прелазио на народ и из њега се у њему рађала свест да велика страдања, лична и народна, долазе због великих сагрешења. То самосазнање и колективна покајничка свест историјски је јасно посведочено у народу после смрти цара Душана. Погибију на Марици (1371) и друга страдања Српског народа тога времена, народ је објашњавао самовољом цара Душана у односу на мајку Цркву Цариградску и његове неправедне претензије над другим народима. Зато је са великим олакшањем дочекао скидање анатеме са њега и Душановог гроба. Та свест о Божијој казни због греха царева и народних дошла је до израза на најбољи могући начин, прво у народним песмама а потом и код Његоша у његовим речима:
"Бог се драги на Србе разљути
За њихова смртна сагрешења..."
Да је тај новозаветни покајнички дух био присутан у нашем народу и у новије време сведочи јединствена у свету црква "Покајница" подигнута у срцу Србије на месту убиства вожда Карађорђа. Но с друге стране, то исто Карађорђево убиство руком брата и кума, кобни је знак наше новије историје. На самом њеном почетку кум убија кума, брат брата! Као да је од тада неки нови дух почео дa се усељује у душу Српског надода! Тај нови дух је органски везан са чињеницом да на том почетку наше новије историје и културе стоји тзв. "здрави" непогрешиви разум Доситеја Обрадовића и ово страшно братоубиство извршено над Карађорђем. "Здрави разум" европске просвећености прихваћен Доситејем као начело, и на њему заснована наша новија просвета и култура, има за основно својство одрицање "преумљења" односно покајања, као гносеолошког и етичког начела. Човек се сматра довољан сам себи и способан по природи да управља својом судбином. Његов разум постаје мерило свега. Обоготворење човека као појединца и његовог "здравог разума" води постепеном обоготворењу његовог биолошко-историјског колектива, тј. обоготворењу нације и њених интереса. Човек надменог "здравог" разума и својом крвљу и језиком самодовољни народ, немају разлога за покајање. Зашто се онда чудити што су у нашој новијој историји покајање и исповест почели да ишчезавају, прво међу "здравомислећим" образованим људима па онда под њиховим утицајем и у ширим слојевима друштва! У очима многих, на таквим начелима васпитаних Срба, покајање и исповест су постепено постајали малтене нешто понижавајуће и нездраво. Кад би се појављивала и будила жеђ за личним и свенародним покајањем, то се догађало првенствено у простом народу, још увек неотуђеног од свог историјског предања и од духа Цркве. Један од таквих покајничких покрета у нашем народу, који се појавио крајем прошлог и у првој половини овог века, био је тзв. Богомољачки покрет. Овај покрет, иако у извесном застоју, и данас доноси и рађа духовним плодовима.
Занимљиво је да су се према Богомољачком покрету и њему сличним спонтаним покретима новијег времена односили са ниподаштавањем не само посветовњачени и плитком европско-доситејевском просвећеношћу затровани слојеви нашег друштва, него повремено и један део нашег свештенства. Дух самодовољности и површног рационалистичко-религиозног морализма, успео је временом да ухвати дубоког корена па и тамо где би се то најмање очекивало: у црквеним круговима. Партије и партијски дух прошлог и овог века, религиозно-националистички романтизам, разарали су полако али сигурна нека дубља духовна ткања изаткивана вековима у народној души као и његово еклисиално јединство. Партијска свест и њен дух увлачила се, нарочито од времена Обреновићке Србије, и у људе Цркве, дајући њиховој црквеној свести и самосвести нови садржај, боље речено - лишавајући је саборног јединства и богочовечанске дубине. Браћа, припадници истог народа и исте Цркве, као да су почели да заборављају да су браћа и једно живо и свесвето саборно тело у Христу Исусу, које, по самој природи, и у својој помесности никад не губи васељенски карактер и призвање.
Какве последице је имао тај заборав и губљење саборног памћења? Народ се почео делити на партије и удруживати (у томе није заостајало ни његово свештенство) у удружења за "одбрану" свој их саможивих интереса и за задобијање "сталешких" права. Својим световним култом и усмереношћу, партија и њој сличне заједнице, потискују богослужење и на њему засновану живу литургијску заједницу. Богослужење које је кроз векове било срж духовног живота народа почело је да замире а парохија да се претвара у "сервис" за задовољење религиозних потреба. Литургија са својим покајним и васкрсним духом, која је одувек била центар парохије као богочовечанске заједнице, истискује се и затамњује требама, славама и водицама. Зато није никакво чудо што смо дошли у ситуацију да данас постоје бројни парохијски храмови у Српској Цркви у којима се и не служи недељама и што је у многим случајевима знак припадности Цркви примање свештеника у кућу и свећење водице а не учествовање у Св. Евхаристији и Исповести, као дубоко преображајној сили свакидашњег живота појединца и заједнице.
У једној таквој духовно осиромашеној и разбијеној парохији, која престаје да буде жива литургијска саборна заједница, тешко се даде разбудити дух покајања, личног и саборног, а без покајања не може бити ни истинског препорода. Таква парохија се претвара у неку врсту посветовњачене заједнице, без духовне дубине и саборне Нарави. Као таква она не може бити оно нашта је призвана да буде: квасац и светлост света. Она може постојати као месна организација религиозног типа, као прибежиште за психолошко задовољење религиозног инстинкта, или место за обављање религиозних обичаја, понекад и на магијски начин, али да при том престане да буде оно што треба да буде: покајна школа саможртвене Љубави у којој се људи и људске интересне и егоистичке заједнице претварају у Цркву, живи саборни организам живога Бога, купина неопалима из које свету погруженом у таму сија светлост богопознања, Гора Тавор на којој се људи преображавају и просветљују нествореном божанском светлошћу, постајући једно срце и једна душа, сабрани једним Духом Божјим у једно Тело Богочовека Христа.
Можда још нисмо довољно ни свесни тога каква је дубока духовна криза и псеудоморфоза захватила последњих 150 година не само нашу новију културу него и нашу црквену самосвест. Преиспитати себе пред Богом и свакодневно преиспитивати, али и преиспитивати стално све оно што се збивало и збива са сопственим народом, и то у светлости еванђелске Истине и исконског предања Цркве, - то је основни императив и динамичка суштина Христовог призива на покајање. Само тако се може допрети до онога што је вечно и богочовечно у нама самима и у историји народа коме припадамо; само тако је могуће ослобађати се од псеудоморфозе сваке врсте и обнављати се у сваком времену животворним дахом Светога Духа, и као личност и као заједница.
Посматран у светлости тог и таквог покајничког самопознања атеизам наших дана, толико раширен око нас, није ли се зачео у нама самима. Не треба никад заборавити да је још од Христових времена најотровнији атеизам зачињао и зачиње у олтару и око олтара у окамењеним срцима вечитих књижевника и фарисеја, из њихове лажне праксе и лажног служења, тј. из њиховог практичног безбожништва. Није само Јуда продао Христа за сребренике и нису само свештеници његовог времена били верни слову које убија, разапињући Њега и Његов Дух који оживотворава и продајући своје првенаштво за чинију сочива. Увек ме мучило питање: Зашто су баш око манастира људи тако отврдли за веру, зашто из уско црквених и свештеничких кругова, ничу носиоци милитантног безбожништва и мржње према Цркви? Наша новија историја и стварност даје бројне примере за то. И нешто што је још чудније: Понекад се тај атеизам показује као бекство од лажних појмова о богу и лажних средстава о Њему и о животу по Њему, и као дубока чежња за правим Богом и његовом састрадалном љубављу и добротом; као неисказано уздисање за Њим и Духом Његовим понижених и увређених, жедних и гладних правде Божије и правих богоносаца. А лажне представе о Богу и лажно живљење појављује се само онде где вера престаје да твори дела, тј. где се реч не претвара у дело и где дело губи своје значење, престајући да буде словесно ( Св. Григорије Палама) и једно и друго се догађа управо тамо где нема истинског и дубинског покајања.
У једном скорашњем разговору о овом другом европском и светском поклању и о нашем братоубилачком рату, задивио ме својом једноставношћу али и истинитошћу став по том питању једног песника. На питање: откуд толико мржње и крвожедности у нашем народу која је дошла до израза у овом последњем рату, неочекивано за све присутне овај песник је одговорио: "Наш народ је престао да се исповеда и да тражи опроштај"! И заиста, опростити, значи понашати се као Бог, затражити опроштај, то је најсигурнији пут којим човек долази до Бога и до брата, својим светим смирењем рушећи преграде и бедеме отуђености и мржње. Никада човек није тако, леп и узвишен него кад тражи опроштај од Бога и ближњег обливен сузама покајања, Не треба изгубити из вида да је од свих живих бића покајање својствено само човеку! Оно је њему, као зеници васионе, свети дар Неба, прстен на руци блудног сина који се враћа из земље недођије своме небеском оцу, враћајући му у наручје и сву отуђену творевину.
Као такво, покајање није нешто што је човеку наметнуто или што му се намеће споља. То је унутарњи мелем за његову душу, нешто чиме она прогледава и чиме задобија своје право радовање. Без њега нема уму здравоумља ни срцу мира и спокојства. Зато је у праву Др Владета Јеротић кад каже да је потреба за исповешћу најдубља и најскривенија потреба сваког људског бића. Као таква она је неопходна и једном народу као целини. Јер, по речима А. Солжењицина, великог проповедника свенародног покајања нашег времена, величина једне личности и једног народа зависи од висине његовог унутрашњег моралног и духовног развоја и напретка. А тај духовни и морални развој и напредак су незамисливи и неоствариви без духа покајања и самоограничења.[17]
Све ово сведочи да питање покајања и исповести није питање неке формалне окамењене црквене дисциплине, него питање човековог и свељудског бити или небити и као такво - незаобилазна тема сваког времена па према томе и овог нашег.



Напомене
1 Преп. Јован Лествичник, Лествица, Слово 5, прев. Д. Богдановића, стр. 58.
2 Архим. Јустин Поповић, На богочовечанском путу, Београд 1980, стр. 160.
3 Преп. Јован Лествичник, Лествица, Слово 5, стр. 58.
4 Преп. Исак Сирјанин, Аскетски списи, грчко издање, стр. 281-282.
5 Св. Симеон Нови Богослов, Traitйs Theologiques et Éthiques II, изд. S. Chrйtiennes, No 129, 11, str. 334-336. Ср. Архим. Јустин Поповић, На богочовечанском путу, стр. 160.
6 Лествица, Слово 5, стр. 58.
7 Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 30, стр. 312.
8 Св. Симеон Нови Богослов, Етичка слова II, 7, нав. издање, стр. 605-610.
9 Исто, стр. 216, 195-220
10 Макарије Египатски, Пневматике омилије, 5, 5, изд. Dorries Klostermann Kroeger, стр. 49-50.
11 Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 9, 244, 345-355; 10, 266, 105.
12 Св. Григорије Палама, Омилие, 59, изд. Иконому, стр. 241.
13 Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 10, 266, 105-115.
14 Исто, 13, 416-418, 235-250.
15 Исто, 13, 416, 235.
16 Исто, 13, 416-418, 235-250.
17 Ср. А. Солжењицин, Испод глиб, Париз, 1974, стр. 128-129.


извор: сајт Растко
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0


Архиепископ Аверкије (Таушев)


Припремне недеље за Велики пост


Велики пост, који се састоји из свете Четрдесетнице и Страсне седмице која се на њу надовезује, укупно седам седмица, служи као припрема за највећи хришћански празник - Светло Васкрсење Христово, које се назива Пасхом Господњом, чију је праслику представљала старозаветна јудејска Пасха (сама реч "Пасха" - πασχα, од јеврејског phesach, значи "пролазак поред", "избављење"), када је анђео убијао египатске првенце, пролазећи поред јеврејских кућа (Изл. 12). Овај назив Јевреји употребљавају да би означили свој празник, установљен у спомен на њихов излазак из египатског ропства у обећану земљу хананску. Велики пост представља време које је Црква наменила превасходно за покајање: то је време свеопштег духовног очишћења и освећења. Стога су све богослужбене песме Великог поста и целокупно богослужење усмерени ка томе да у нама пробуде скрушеност због наших грехова. Али покајна осећања и потребно покајно расположение духа не дају се увек свима, нити одмах и лако. Потребно је унапред припремити душу за покајно расположение. Знајући ово, света Црква знатно пре почетка Великог пост почиње да нас припрема за покајни подвиг. Она је за то наменила посебне припремне недеље за Велики пост:
 1. Недеља о митару и фарисеју
 2. Недеља о блудном сину
 3. Недеља месопусна или О страшном суду
 4. Недеља сиропусна, или Изгнание Адамово, која се уобичајено назива још и "Недељом праштања", или "даном праштања".
 На тај начин Црква још три седмице унапред почиње да припрема верујуће за Велики пост, и од прве припремне недеље - Недеље о митару и фарисеју - богослужење се обавља према Посном триоду, све до Велике Суботе.


 Недеља о митару и фарисеју

 Недеља о митару и фарисеју се назива тако зато што се на Литургији из Јеванђеља чита прича о царинику (митару) и фарисеју, док се у црквеним песмама које се налазе у Посном триоду истиче пример цариниковог смирења, а куди гордост и хвалисавост фарисеја. Основна идеја богослужења овога дана иста је она коју изражавају завршне речи приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од тог дана па на даље, током читавог поста закључно са петом недељом на сваком васкршњем јутрењу после Јеванђеља певају се умилни покајни тропари: "Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче...", "На спасенија стези настави мја, Богородице..." и "Множества содјејаних мноју љутих помишљаја окајаниј трепешчу страшнаго дње суднаго..." Служба ове недеље, као и наредних, обавља се према Осмогласнику, али се из Триода додају стихире и канон. Служба светоме (из Минеја) који падне у све те недељне дане, пева се у петак на повечерју, осим, наравно, спомена великог светог, чија се служба сједињује према упутству Маркових глава. Нормално, Недеља о митару и фарисеју треба да буде 33. по Духовима, али у зависности од тога да ли је "вње Пасха" или "внутр Пасха", она може да буде касније или раније. Стога у таблици читања Јеванђеља на јутрењу од те недеље се више не указује на обично јутарње Јеванђеље, као што се не указује ни на обични глас. Одређено је да се суботом, од оне која следи после Недеље о митару и фарисеју, до недеље Свих светих, на Литургији најпре чита обично суботње Јеванђеље, и тек потом Јеванђеље светоме. Ова седмица је трапава, то јест у среду и петак се не пости, на посрамљење фарисеју који се гордио тиме што пости два пута седмично и, како је речено у Триоду, на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост "звани арцивуријев".

Недеља о блудном сину

Ова недеља се назива тако зато што се на Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним песмама се истиче пример праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недеље јесте да ниједан грех не може да победи човекољубље Божије, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. У ову недељу, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на јутрењу после певања полијелејних псалама "Хвалите имја Господње" и "Исповједајтесја Господеви" пева се још и псалам који следи за њима: "На рјеках вавилонских" (Пс. 136) са алилујом. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме смо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се кајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог јадног, ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у ту небеску отапбину. У недељу о блудном сину, месопусну и сиропусну недељу пева се нарочита "катавасија Триода" која је наведена на одговарајућем месту.

Седмица после Недеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива "меса отпуст", то јест престаје се са једењем меса. На повечерјима током ове седмице изоставља се читање канона Богородици, а изостављају се и међучасја.


Субота месопусна

Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, "прописане псалме и песме спомена не добише", то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике.

За ову заупокојену службу карактеристично је то да се на вечерњу уместо прокимена пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, на јутрењу уместо "Бог Господ" такође се пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, после обичне 16. катизме пева се 17. катизма, која се зове "Непорочни" и дели се на две статије (два дела) са посебним припевима и уз певање заупокојених тропара: "Свјатих лик" после друге статике. После прве статије, после друге статије и тропара, после шесте песме канона, произноси се заупокојена јектенија уз помињање свих упокојених поименце (јереј говори: "Још се молимо за упокојење душа умрлих слугу Божијих - помињу се имена - и свих праотаца, отаца и браће наше, који овде леже и православних хришћана свуда, и да им се опрости..."). У средину храма поставља се сточић за парастосе са распећем и упаљеним свећама. У канону Триода пева се и друга песма. Ако у ту суботу падне Сретење Господње или храмовни празник, помињање упокојених обавља се у претходну суботу, или у месопусни четвртак.


 Недеља месопусна

 Месопусна недеља посвећена је сећању на Страшни суд, зато да се грешници, у нади на безгранично човекољубље Божије, не би препуштали лењости и немару за своје спасење. На Литургији се чита Јеванђеље о Страшном суду, које нас подсећа да је Господ не само бесконачно милосрдан, него и бесконачно праведан, и да Он није само Отац Који љуби, него истовремено и праведни Судија, који свакоме даје по његовим делима.

 Сирна седмица
 
После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост".

У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које "доспева" Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода.

За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после "Ниње отпушчајеши" певају се тропари: "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни" са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже" чита се 40 пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога" са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, "Оче наш" и "Господи, помилуј" 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после "Достојно" читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо "Бог Господ" пева "Алилуја" а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају "Тројични гласа".

Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања "Благо јест" уместо јектеније "Помилуј нас, Боже", чита се 40 пута "Господи, помилуј". После возгласа јереја: "Сиј благословен" чита се "Небесниј Царју" и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико". Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем "Блажен" као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; "Блажени" се читају, чита се и Символ вере. После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније "Помилуј мја Боже" следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало.

Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.

Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.


 Недеља сиропусна

 Сиропусна недеља, на којој се "отпушта сир", то јест престаје се са једеньем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на "Изгнање Адамово". У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).

Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња. Ово вечерње има низ специфичности. Његова прва половина, до вечерњег входа, има празнични карактер и служи се у светлој, празничној одежди. Стихира на "Господи возвах" има десет: од њих су четири "покајне" - две из Осмогласника обичног гласа на стиховње, а две јутарње на стиховње - затим три стихире из Триода и три стихире из Минеја, Слава, И ниње, богородичан истога гласа из Минеја. После вечерњег входа и "Свјете Тихиј" посебно умилним напевом пева се четири и по пута Велики прокимен: "Не отврати лица Твојего от отрока Твојего, јако скорбљу, скоро услиши мја: вонми души мојеј и избави ју". После певања прокимена одмах се затварају Царске двери и чита се "Сподоби, Господи, в вечер сеј", јереј скида празничну одежду, облачи црни епитрахиљ и излази на амвон произносећи прозбену јектенију: "Исполним вечерњују молитву нашу Господеви". Служба даље већ носи великопосни карактер. После "Ниње отпушчајеши" певају се, уз велике поклоне, тропари "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни". Уместо сугубе јектеније чита се 40 пута "Господи, помилуј" после возгласа јереја "Сиј благословен" чита се молитва "Небесниј Царју" и затим молитва преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико живота мога" уз три земна поклона. Одмах после тога следи отпуст. Уместо обичног отпуста прихваћено је да се чита молитва: "Владико многомилостиви", како се обично чита током читавог Великог поста на крају Великог повечерја "нама који смо се бацили на земљу" ничице. После ове молитве обично се произноси одговарајућа беседа о праштању увреда, након чега јереј који служи, а у саборним црквама архијереј, поклонивши се ничице, тражи од верујућих опроштај, а потом му сви прилазе и уз земни поклон траже опроштај од њега, клањајући се и целивајући иконе и крст који држи свештенослужитељ, да би затим стали у ред и уз земне поклоне тражили опроштај једни од других. "Дан праштања - какав је то велик небески дан Божији" вели светитељ Теофан Затворник. "Кад бисмо га сви искористили како треба - наставља он - данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом..." ("Мисли за сваки дан у години").

Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог") и "Пасха Свјашченаја нам дњес показасја" ("Пасха свештена, данас нам се показа"). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују прёддугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.



извор: сајт Светосавље
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0

Протојереј Валеријан Кречетов


Мученици су се радовали могућности да пострадају за Христа, а ми се стидимо своје вере   
 

Мученици су се радовали могућности да пострадају за Христа. Такав је био пламен духа првих хришћана. И зато су се они наравно удостојили да живе у то време.

Ми се често стидимо чак и своје вере, бојимо се да ће неко сазнати. А ми не само да не можемо да потрпимо Христа ради, већ ни за своје грехе. Мученици су могли толико да трпе јер су имали смирење. А ако човек не може да трпи када га у нечему разобличавају, када говоре о његовим гресима, укоравају – онда он не може да буде мученик. То је обмана. Он не може да пострада за Христово Име, за Христа, да буде истински хришћанин ако не може да трпи увреде и разобличавања.

Ако не можеш да трпиш за своје грехе, онда не можеш да трпиш ни Бога ради. Трпети ради вере је посебна духовна сила ...Наравно било је изузетних случајева када би се човек обраћао к вери у трену – мучитељ би постајао мученик. Али далеко од тога да су сви мучитељи постајали мученици, значи они који су се преобратили имали су нека унутрашња својства (само Богу знана!), која су у једном трену (наравно Божијом благодаћу) од мучитеља да направе мученика.

И зато када празнујемо светитеље, преподобне, мученике, треба да им се молимо да нас укрепе да носимо крст за своје сопствене грехе, који добијамо према својим страстима.
Јер човеков живот се не одвија тек тако по случајности. Речено је: «Упорнима се шаљу упорни путеви». Или како је у Псалтиру речено: «И даће ти Господ по срцу твојему». Све у животу ти се шаље по срцу твоме. Свакоме – своје. Ми мислимо: «ето, то нисам заслужио». Незаслужено – у ком смислу? Заиста, страдамо незаслужено то јест заслужујемо много више страдања наравно. Страдамо незаслужено мало. И зато апостол Павле каже: « Радујте се увек. Молите се без престанка. На свему захваљујте, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу» (1 Сол. 5, 16-17).

Ми грешимо, и мало је то што грешимо, већ не желимо ништа да потрпимо Бога ради, не желимо да се смиримо, не желимо да признамо да смо грешни, криви.
Праотац Авраам је за себе говорио: «Ја сам прах и пепео» (1 Мојсијева 18,27). Он се увек смиривао, чак се смирио и пред својим рођаком Лотом! Када су цара Давида вређали, он је ћутао.
Преподобна Марија Египћанка је оставила грешни пут, проживела неколико деценија у пустињи, у непостижним незамисливим подвизима, који превазилазе људску природу и после свега тога је говорила: «Ја сам грешна жена, блудница убога...».

Опрости нам Господе. Ми грешимо речју, делом, помислима, и свим чулима, безмерно смо згрешили, небројено згрешили.


превод са руског Др Радмила Максимовић



извор: сајт манастира Лепавине
« Poslednja izmena: 22. Feb 2009, 17:01:46 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


sha nagba imuru

Zodijak
Pol
Poruke 590
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.63
Vaskrs zovemo Pasha  Smile
zasto koristimo reci nacije koja nas mrzi?
mislim na sve hriscane.
IP sačuvana
social share
I'm a man of wealth and taste.   
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Не мрзе нас Јевреји (чак и сама таква помисао говори да генерализујете ствари, а сигурно сте свесни да овакву изјаву не можете да докажете, што нас наводи на логички закључак да се генерализација треба клонити), већ само појединци, као што и међу Јеврејима има појединаца који нас воле и деле са нама добро и зло (ово последње могу да докажем, јер имам пријатеље који су јеврејског порекла).

Чисто филолошки, ми Срби користимо гомилу турцизама, германизама, англицизама... у свом речнику, па би следећи такву наопаку логику коју предлажете, дошли до тога да немамо пуно ,,наших'' речи (претпостављам да би сте речи које потичу из грчког језика, од нама пријатељског народа Грчке (а ја бих рекао и братског и сестринског), задржали)...

А да искарикирам до краја, зашто ви користите латинично писмо, када то писмо није наше и користе га народи који нас баш и не љубе?

Реч Пасха се користи зато што се наша вера посматра као наставак вере Аврамове... као испуњење типологије Старог завета и старозаветне Пасхе, јер је пасхално јагње тип, праобраз жртве Господа Исуса Христа.

« Poslednja izmena: 22. Feb 2009, 18:41:40 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


sha nagba imuru

Zodijak
Pol
Poruke 590
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.63
ne persiraj mi  Smile imam novi profil, izgubio sam sifre  Smile
nisam mislio na pojedince nego na grupu. jevreji u starosti prate talmud mnogo striktnije nego dok su mladi. u talmudu Isus i hriscanstvo bas i nisu na ceni.
pisem pismom koje se uklapa u podlogu. ovaj sajt je na latinici. formular ako je latinici pisem lat. ako je cirilica onda tako. jedino platne kartice potpisujem iskljucivo cirilicom, tako i pisem ostalo kad pisem rucno.
to meni i smeta sto je hriscanstvo nastavak judaizma.
znaci kad jevreji kolju jagnje za pashu onda "kolju" Isusa?
IP sačuvana
social share
I'm a man of wealth and taste.   
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Овако, персирам вам, јер вас не познајем, чак ни виртуелно (да нисте ви раније покренули тему о Талмуду?)...

Ово за писмо и аргументе због којих користите латиницу на форуму ми делује веома слабо (признајем, субјективан сам  Smile), зар је форма битнија од суштине? (у овом случају изглед форума вам одређује употребу писма, уместо да ваш принципијелан став, да је ћирилица наше писмо, буде доминантан; хм, стари Грци би били разочарани  Smile)

А што би вама сметало да имате веру као Аврам, који је отац вере, да имате следовање вољи Божијој као пророци, да будете пуни покајничког духа као Свети Јован Крститељ...?

Ајде да пробам да сажето објасним типологију жртве...
Надам се да познајете причу о Мојсију и изласку из Египта?
Тамо се помиње јагње које су клали и чијом су крвљу мазали довратке...
У знак сећања на избављење из ропства установљен је празник Пасхе и на тај празник се спрема јагње (кости се нису смеле ломити, није смело да има мане...), бесквасни хлебови, горко зеље, вино... и да не објашњавам цео ритуал који прати пасхално славље код Јевреја.
Наравно да Јевреји који исповедају јудаизам не повезују Пасху са Господом Исусом Христом.

То смо ми хришћани урадили...А ево и како. По учењу Цркве то пасхално јагње које се клало је символ ,тип, праобраз Господа Исуса Христа који је невин (као јагње) страдао да би се људи спасли робовања греху и смрти. Јагњету се не сме преломити кост (као што ни Господу Исусу Христу нису преломљене кости приликом распећа на крсту, а да вас подсетим да су разбојницима ломљене кости), ово јагње је без мане (а Господ Исус Христос је Син Божији и никада никакав грех није починио)...
А како су се у Господу сви типови Старога завета испунили, зато на сцену ступа Нови завет, нови савез Бога и људи, који кроз тајну крви и тела Господњег (мисли се на причешће које се врши на Светој Литургији) остварује најтешњу заједницу Бога и човека и указује на пут којим се може испунити човеково призвање, да се обожи, да се сједини са Богом и да тежи да постане оно што је Богочовек Исус Христос: нераскидива, нераздељива, несливена и неизменљива заједница Бога и човека (односно божанске и људске природе)...
Односно ми ,,једемо'' пасхално јагње, крв и тело Господа Исуса Христа, онда када се причешћујемо на Литургији, као што су некада Јевреји јели (ма једу и даље) пасхално јагње...Јевреји једу пасхално јагње у знак сећања на ослобођење од египатског ропства, а ми га једемо (мислим на причешће) Христу у спомен и сећање на наше ослобођење од робовања греху и смрти.
Да не улазим превише у објашњење значења појма жртве код Јевреја и њихових врста...



« Poslednja izmena: 22. Feb 2009, 20:43:50 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


sha nagba imuru

Zodijak
Pol
Poruke 590
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.63
jel sa ovim avatarom izgledam ozbiljnije  Smile ranije mi nisi persirao kad si me davio sa onim Berdjajevim! nisam pokrenuo o talmudu al tu sam bio cini mi se.
negde sam vec i napisao da je bilo na nac.geogr. emisija o "pashi"-jevrejskoj; i da ne postoji nikakav dokaz o tome. niti su nadjeni tragovi u pustinji, niti su to egipcani zapisali. najveca mogucnost, ako se to nekako ipak dogodilo, je da su "ljudi s mora"(mozda su to bili preci Srba Smile, verovatnije Etrurci) napali egipcane, pa da su u tom metezu neki jevreji pobegli i napravili pricu kako je 600 elefa preslo preko pustinje do obecane zemlje bez ijednog vidljivog traga. postoji cak i objasnjenje kako su bas prvenci stradali.
   Smile
IP sačuvana
social share
I'm a man of wealth and taste.   
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Хм, знам да сам давеж, још само да постанем и Елмер...  Smile
Многима сам на овом форуму препоручивао да читају Берђајева, а немам тачну евиденцију ко су били сви ти људи (е, ово са променом надимака, никова, аватара, са више налога...ме доводи у забуну)
Ако не желите јавно да се представите, може и преко пп, а  може и овако...
То му дође као нови почетак...  Smile
Некако ми је незгодно да вам кажем ти, (на пример:а шта ако сте старији од мене, а васпитан сам да поштујем старије), без ваше изричите дозволе (признајем да нисам увек доследан са овим правилом, али ваљда није касно да се човек исправи?)

А о томе да ли има доказа за Пасху или нема, ово није право место, а ово јесте: http://forum.burek.com/biblija-istina-ili-laz-t262206.msg6668766.html#msg6668766

О Пасхи сам вам одговорио са чисто православног становишта, а које се тицало типологије између Старозаветне и Новозаветне Пасхе...
Надам се да сте задовољни одговором...

А о бројевима у Светом писму би се могло још што шта рећи (али опет на горе поменутој теми), али да не помислите да цвикам  Smile, на пример тих 600 елефа или још прецизније 600 лф, може да значи и 1000 (па можда отуда оно о 600000 пешака), али значи и опремљени ратник, што би ми рекли професионалац, па би онда значило 600 ратника, бораца (има за ово лф још примера у Светом писму, који поткрепљују ово друго становиште)...

Нисам много оптерећен бројевима...
« Poslednja izmena: 23. Feb 2009, 22:27:51 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 4 5 7 8 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 06. Avg 2025, 22:09:28
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.123 sec za 13 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.