Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 20. Avg 2025, 14:21:35
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 4 5 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Православље  (Pročitano 110289 puta)
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
 
   

______________________________ _

св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски


ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ
СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

 
   

 
   

 
   
   
Садржај:


ГЛАВА 1

О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа
ГЛАВА 2

О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама
ГЛАВА 3

О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету


ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама

ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.
ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога
ПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује
ПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану свети
ПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски
ПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).
ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћују
ПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”
ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили
ПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње
ПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати
ПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).
ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”

ЕПИЛОГ

__________________________

ГЛАВА 1

О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа

Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима светих Апостола, светих Сабора, а такође и сведочанствима божанских Отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете Литургије, и коначно четврто самим Светим Причешћем.

1. Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: “Хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета” (Јн.6, 51). То јест храна коју Ја желим да вам дам, - то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот целог света. То значи да је Божанско Причешће за вернике неопходан саставни део духовног живота по Христу. и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и прекида (како каже Апостол, духа не гасите (1Тес. 5, 19)), већ треба да буде одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога Који је за њих Умро и Васкрсао (по том истом Апостолу1), то јест да живи верници више не би живели сопстевним и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас умро и васкрсао – уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско Причешће.

И на другом месту Господ заповеда: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи” (Јн.6, 53). Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао за Крштење рекао и за Божанско Причешће. Он је о светом Крштењу рекао: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу говори слично: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи”. Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти, тако нико не може да живи ни без Божанског Причешћа. Међутим, пошто се те две Тајне разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне ствари: прво, треба се пришешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати.

Поред тога, када је Господ предавао ту Тајну Својим ученицима, Он им није рекао у облику савета: “Ко хоће нека једе Моје Тело, и ко хоће нека пије Моју Крв”, већ је Он рекао: “Ако неко хоће да иде за Мном” (Мт. 16:24) и “ако хоћеш да будеш савршен” (Мт. 19, 21). Али је заповеднички узвикнуо: “Узмите, једите, ово је Тијело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја” (погл. Мт.26, 26-2). То јест ви непрекидно треба да једете Моје Тело и обавезни сте да пијете Моју Крв. и поново говори: “Ово чините у Мој спомен” (Лк.22:19). То јест ту Тајну. Ја вам је предајем и то не да се она врши само једном, двапут, или трипут, већ свакодневно (како то објашњава божанствени Златоуст) у спомен на Моја Страдања, Моју Смрт и цео Мој домострој спасења. Те Господње Речи јасно одређују два неопходна [момента] у Причешћивању: један је садржан у обавезној заповести, а други – у постојаности, на коју указује реч “чините”, што разумљиво означава да нам се не заповеда да се просто само причешћујемо, већ и да то чинимо непрестано. Дакле свако сада види да православном хришћанину није дозвољено да наруши ту заповест, без обзира који чин поседује, већ то представља његов дуг и обавезу коју треба непрекидно да испуњава као Владикине заповести и поставке.

2. Божанствени апостоли су се следећи ту непрекидну заповест нашег Господа, у почетку проповеди Јеванђеља, при првом погодном тренутку, скупљали са свима вернима на тајном месту ради заштите од Јудеја (Јн.20:19), поучавали хришћане, молили се, и вршећи Тајну, и сами се причешћивали, како о томе сведочи св.Лука у “Делима Апостолским”, где каже да су се три хиљаде људи који су поверовали у Христа на дан Педесетнице и крстили, били са апостолима, како би слушали њихово учење и имали користи молећи се са њима и причешћујући Пречистим Тајнама, да би се освећивали и боље утврдили у Христовој вери.

“И остаће једнако у науци Апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама” (Дела 2:42).

И да би се сачувало то неопходно предање Господа од стране будућих хришћана и да се временом не би заборавило то што су апостоли тада радили, они су и написали у својим 8-ом и 9-ом Правилу заповедајући са строгим проверавањем и казном одлучења да нико не остане без Причешћа Божанским Тајнама, када се служи Света Литургија.

“Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, или неко од свештенства при вршењу приношења не Причести онда је то требало да образложи, и ако је тај разлог благословен, бивало би му опроштено. А ако не образложи узрок нека буде одлучен од општења са Црквом, наносећи тако својом кривицом штету народу, који би са подозрењем гледао на онога који врши приношење, а притом то чини неправилно”2. То јест ако се неко не причешћује када се служи Света Литургија, нека каже разлог због чега се не причешћује, и ако се он може уважити, онда му је опроштено, а ако он не каже разлог онда треба да буде одлучен.

А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од општења са Црквом”3. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине саблазан.

Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго, јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”. И други канони на слицчан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни Причешћа.

Антиохијски сабор је следећи светим апостолима, прво потврдио њихово горенаведено правило, а затим додао: “Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али због неког избегавања реда не учествују у молитви с народом или се одвраћају од Причешћа Светом Евхаристијом, да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај, и на тај начин добију могућност поновног причешћивања”4. То јест сви ти који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али се не моле са осталим народом или одбијају Божанско Причешће, треба да се одлуче дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и док не замоле за опроштај, после чега им може бити опроштено.

Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да се често пручешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране Апостола ни од стране Светог Сабора.

3. Ако пажљиво размотримо Божанствену и Свету Литургију, увидећемо да од почетка до краја она има циљ који указује на Причешће окупљених верујућих хришћана, јер на то указују и молитве које свештеник чита тајно, и возгласи, и све речи и свештенодејства, и чин који се дешава на њој. У молитви која се назива молитва верних је написано: “Дај им (то јест верним), који Ти увек служе са љубављу и страхом, да се неосужено причешћују Светим Твојим Тајнама”. У молитви која затим следи после вршења Тајни5, је написано: “Нека им Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова” то јест да ти Свети Дарови буду оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. У молитви која се чита пред Причешће се каже: “И удостој дати нам Твојом руком Пречисто Тело Твоје и часну Крв, и нама свим људима” то јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком Руком Твоје Свето Тело и часну Крв и преко нас предај Га и свом народу Твоме.

То се види и из возгласа када свештеник позива народ као од Самог Господа: “Примите, једите ово је Тело Моје” и “пијте из ње сви ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази из олтара и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно изговара: “Са страхом Божијим, вером и љубављу6 приступите”. То јест приђите са страхом Божијим, вером и љубављу да се Причестите Божанским Тајнама. После Причешћа свештеник и народ захваљује Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ захваљује: “Нека се наша уста испуне хвалом Твојом Господе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим, Твојим, Божнаским, бесмртним и животворним Тајнама”, што значи: “О Господе, нека се наша уста испуне славословљем Тебе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свесштеник говори: “Примивши Божанске, Свете, Пречисте и животворне Тајне достојно захвалимо Господу”, што значи: “Браћо, уколико смо се са чистом савешћу Причестили Светим и животворним Тајнама, хајде да заједно захвалимо Господу”.

Али и Херувимска песма, коју пева народ, ако се неко замисли, је припрема за Причешће, јер она каже: “Сви ми који тајно представљамо многооке херувиме и певамо Трисвету песму Животворној Тројици, очистимо наш ум од сваке бриге и невоља овога света, јер треба да примимо у нашу душу и сјединимо се са Царем свега што постоји, Кога невидљиво окружују чинови небеских Ангела”. Исто означава и молитва Господња, која се изговара после предложених Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који је у ствари Свето Причешће.

Па и сам назив Литургије – “Општење” и “Саборовање” како се она првенствено назива, побуђује у неком смислу на неопходност честог Причешћивања. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Телом и Крвљу Христовом сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине са Њим једно тело и један дух.

Дакле, на основу светог чина Божанске Литургије молим вас браћо моја речите ми са страхом Божијим и ослушкујући савест ваше душе, није ли очигледно да они хришћани који долазе на Литургију треба често да се причешћују? Немају ли они обавезу да то чине да би Литургија заиста била сабор и трпеза, и да они не би преступили оно у шта верују и шта исповедају? А ако се они не причешћују, како сами признају, бојим се да онда нису преступници? И зато не знам је ли то њихов истински чин и да ли је умесно то што их позива свештеник, и друге речи и свештенодејства и устав, који се одвија на Литургији? Зато што сви као један одступају, и нема ниједног хришћанина, који би их испуњавао и послушао позив свештеника или боље речено Бога, али [свако] одлази од Светиње без ичега, не узевши је и не пришавши ради Причешћа.

Зато и божанствени Златоуст следећи света Правила светих Апостола и светих Сабора, о којима смо раније говорили, посебно размишљајући о свим тим свестенодејствима Божанске Литургије и увидевши да она имају за циљ Причешће верних, износи закључак да они који долазе на Литургију и не причешћују се нису достојни ни самог уласка у Цркву. Он каже: “Видим да се многи причешћују Телом [и Крвљу] Христовом покренути пре обичајем и законским односима, него разумним расуђивањем. Јер када дође време свете Четрдесетнице, свако, без обзира какав он био, то јест достојан или недостојан, се причешћује Тајнама. Такође свако то ради и на празник Богојављења чак и ако му није време да се причешћује.

Али ни Богојављење ни Четрдесетница не чине људе достојним Причешћа, већ их таквим чине искреност и чистота душе. С том чистом душом ти можеш да се причешћујеш сваки пут [када присуствујеш на Литургији], а без ње се никада не причешћуј, јер, каже Павле, сваки пут када то чините објављујете смрт Господа, то јест сећате се вашег сопственог спасења и доброчинства које вам је учињено.

Размисли само са колико брижљивости су људи јели од приношених жртава у Старом Завету. Јер шта све само они нису радили! И шта све нису употребљавали! Они су се непрекидно чистили. А ти, имајући намеру да се Причестиш том Жртвом, пред Којом дрхте Ангели, ограничаваш очишћење временским интервалима. И како ћеш стати на Христов Суд, ако се усуђујеш да се причешћујеш скверним рукама и устима?

Видим да постоји велика нерегуларност у томе: јер се у неко друго време не причешћујете чак иако сте се делимично очистили, а када дође Васкрс ви се усуђујете да се причешћујете чак иако сте учинили неко зло. О лошег обичаја! О злих предрасуда! Узалуд се свакодневно служи Литургија, узалуд ми стојимо у олтару – нико не прилази да се Причести. Не говорим то да бисте се ви тек тако причешћивали, већ да бисте се учинили достојним.

О човече! Ти си недостојан Причешћа? Тада си недостојан и да слушаш молитве на Литургији. Ти чујеш ђакона који стоји и позива: “Ви који сте у покајању сви молите Бога да вам опрости”. Они људи који се не причешћују су још увек у стању кајања. Дакле зашто ти стојиш? Ако си ти у стању кајања, ти не можеш да се Причестиш, јер они који се не причешћују се налазе међу онима који се кају. Ради чега ђакон позива: “Нека изађу они који не могу да се моле Богу”, а ти стојиш бестидно? Ако не припадаш онима који се кају, већ онима који имају могућност да се Причесте, како се онда не бринеш о томе да се Причестиш? Или Причешће не сматрас великим даром па Га пренебрегаваш? Замисли се, молим те! Овде је Царска трпеза, Ангели служе на тој трпези, Сам Цар је овде присутан а ти стојиш као беспосличар. Тебе не брине то што је одећа твоје душе нечиста? Али [можда] је чиста? Тада седи и једи од трпезе. Христос на свакој Литургији мора да гледа оне који седе за трпезом, са свима разговара и сада говори свакоме по савести: “Пријатељи, како ви стојите овде, [у Цркви], немајући брачну одећу?” Зар Он није питао: “Зашто си ти сео за трпезу?” јер пре него што је и сео Он му каже да је недостојан да уђе јер Он није рекао “зашто си ти поред?”, већ “како си ушао?” (погл. Мт.22, 2-14).

Исто и данас Христос поручује свима нама, који стојимо бестидно, јер свако ко се не причешћује Тајнама стоји бестидно. Из тог разлога [ђакони] удаљују прво оне који пребивају у гресима.

Јер када Господ треба да седне за трпезу, тамо не треба да буду оне слуге које су криве за нешто, већ треба да побегну од његовог лица. То се безусловно дешава и овде када се служи Литургија и када се Агнец, Јагње, приноси на жртву. Када чујеш: “Помолимо се сви заједно”, и када видиш да се отварају врата олтара, тада сматрај да се отвара небо и да силазе Ангели. И као што овде не треба да буде ниједан некрштен, тако не треба да буде ниједан [иако и крштен] нечист и порочан.

Речи ми молим те, ако је неко позван на гозбу, и оде тамо, опере своје руке, седне и спреми се за гозбу, а затим не једе – зар не би растужио онога који га је позвао? Не би ли било боље да уопште није долазио? Тако и ти: дошао си на гозбу, певао песме са осталима, исповедао се да си достојан (пошто се ниси удаљио са недостојнима), како можеш [после свега тога] да остајеш [на Литургији] и да се не Причестиш са те Трпезе?
Али ти кажеш: “Ја сам недостојан”. Тада си недостојан и да учествујеш на молитвама, јер Свети Дух не силази само на Свете Дарове већ и на те песме. Зар ниси видео како слуге своје господе прво чисте трпезарију и сређују кућу, а затим већ предлажу јело? То се код нас ради посредством молитве, посредством ђаконовог возгласа: ми чистимо Цркву као сунђером, да би Тајне биле принесене у чистој Цркви, и да се не би нашло ниједне мрље, и никаквог порока. Нечисте очи су недостојне да виде тај призор, оскверњене уши су недостојне да слушају [те песме]. Јер тако заповеда закон: ако је чак животиња желела да се приближи Синајској гори, она је требало да буде гађања камењем. Тако су они били недостојни чак да се налазе у подножју горе, иако су се на крају приближили и видели место на коме се налазио Бог. Требало је приближити се и видети после. А када је Бог присуствовао, требало се удаљити”.

Тако и ти хришћанине, ако си недостојан на крају Литургије да се приближиш и видиш Бога, изађи заједно са оглашенима, јер [наставља Златоуст] “немаш ништа више од њих. Јер то није једно те исто: никада се не причешћивати [будући некрштен] и [после Крштења] удостојивши се Причешћа, сагрешити и бити недостојан Причешћа.

Желео бих да вам кажем још нешто више и страшније, али да не би преоптерећивао ваш ум, довољно је и ово. Јер они који се овим не уразуме не могу се уразумити ни већим. Дакле, да наше речи не би биле још већи разлог ваше осуде, молимо вас не да не долазите, већ да учинте себе достојнима присуствујући [на Литургији], и Причешћа.

Речи ми молим те, ако би неки цар наредио: “Ти који чиниш такво зло, не приближуј се мојој трпези”, зар ради те части ви не бисте пожелели да уложите све могуће напоре да бисте се сачували од тог зла? [Када нас свештеник позива да се Причестимо, тада нас] Господ призива да се успнемо на небеса, на трпезу великог и чудног Цара, а ми одбијамо и одуговлачимо, и не журимо, не тежимо томе. И каква нам тада остаје нада на спасење? Не можемо да кажемо да нас спречава болест или природа, већ нас недостојним чини само наша лењост”7.

Чујеш, брате мој, шта каже тај велики учитељ Цркве? Да су недостојни да дођу на Литургију они који немајући разлога нису спремни да се Причесте? Али шта ти одговараш? Да ако тако и даље буде више уопште нећеш ићи на Литургију.

Не, брате мој, не. Ни то ти није дозвољено да радиш, зато што тада подлежеш одлучењу, како одређује свети и Васељенски V-VI Сабор, говорећи: “Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или било ко ко се убраја у свештенство, или мирјанин, немајући никакве безусловне потребе или препреке, због које би задуго био одстрањен из своје Цркве, већ живећи у граду не дође на Литургију три недеље (као дана) у току три седмице тада клирик да буде избачен из клира, а мирјанин да буде удаљен од општења”8. То јест, ко се налази у граду и не оде у Цркву три недеље (као дана) заредом, ако је он свештеник треба да буде лишен свог чина, а ако је мирјанин да буде одлучен. То исто одређује и Сардикијски свети Помесни сабор у свом 11-ом Правилу9.

Дакле, ти подлежеш казни одлучења, љубљени, ако не радиш и једно и друго, то јест ако не идеш на Литургију и ако се не спремаш колико можеш за Причешће, уколико немаш никаквих препрека. Не смеш да нарушиш ни једно ни друго.
Јер ако не нарушаваш све то, онда у потпуности шуваш сва свештенодејства Божанске Литургије, како смо раније рекли, и не преступаш чин који је Црква добила од Самог Господа нашег, од Апостола, од Сабора, а такође и од Светих. А чин је следећи: Свети Хлеб треба да се раздели на свакој Литургији, и ти верни који немају препрека треба да приђу да се Причесте.

Како каже Симеон Солунски, “Божанска Литургија је – служба, чији је циљ свештени чин освећења Самог Пресветог Тела и Крви Христове, како би ти Дарови били дати свим вернима као Причешће. Дакле њен циљ је само Причешће”.

Св. Николај Кавасила, епископ Дирахијски пише: “Дело свете службе Светих Тајни – је претварање Божанских Дарова у Божанско Тело и Крв. Њен циљ је да верни буду њима освећени”10.

Мудри Јов, о коме сведочи св.Фотије у својој “Библиотеци”, у књизи “О тајинствима” овако каже: “Цела света служба се схвата као Причешће Светињама, јер је њен циљ, назначење и дело – Причешће животворним и страшним Тајнама и Светињама”.

Гаврило Филаделфијски у књизи “О Тајнама” говори да се Божанска Литургија служи из три разлога. Прво, у славу и похвалу Бога и Спаситеља нашег и у сећање на Његову Смрт и Васкрсење, како је Сам Он рекао: “Ово чините у Мој спомен”. Друго, ради упокојења и освећења душа умрлих благочестивих православних хришћана. И треће, ради живих. Тако да када се служи Божанска Литургија у славу и похвалу и сећање на Смрт и Васкрсење Господа нашег, наша браћа упокојена у вери добијају од Бога упокојење и освећење, колико је то могуће.

Не знам како могу да се освете живи верни који се не причешћују Божанским Тајнама на Литургији. Свети Кавасила каже да се они не освећују. И послушај га опет шта каже: “Ако су душе спремне да се Причесте, а Господ Који све освећује и све чини, и Који увек жели да освећује и воли да Себе даје свакоме, шта онда може да представља препреку за Причешће? Наравно, ништа. Али неко ће упитати: “Ако неко од живих, имајући у души врлине о којима се говорило, не приступи Тајнама, хоће ли он и поред свега добити освећење [од Литургије која се служи]?” [На такво питање одговарамо да] то не може да добије свако, већ само онај ко не може да приђе телесно, како то бива са душама умрлих. Ако неко може, а не приступа Трпези, да би се удостојио освећења од ње, такав не добија освећење – не само зато што није приступио, већ и зато што није приступио будући у стању да то учини”11. То јест, будући у стању да пође, пренебрегао је то и зато није пошао.

Сагласно томе, не само то што смо досад говорили, и што обавезује сваког хришћанина који нема никаквих препрека да се непрестано причешћује, већ и то што Божанско Причешће и Присаједињење само по себи, ако размислимо, привлачи свакога да се њиме непрекидно наслађује, јер то просто-напросто представља саставни део душевног живота. Погледајмо сада шта то значи.

Схоластички богослови саставним делом називају тај предмет без кога је немогуће бити то што бива. Тако је на пример дисање саставни део човековог живота, јер човек без њега не може да преживи. Такође је и храна неопходна за огранизам. И како је често дисање неопходно за живот, а храна за организам, тако је и често Причешће неопходно за живот душе и за њену суштину. Или, боље речено, Причешће је неопходно много и неупоредиво више.

Позовимо сада као сведока Василија Великог – основе праведних догмата Цркве, да би нам он рекао: “За вечни живот је неопходно Присаједињење Телом и Крвљу Христовом”12. И даље: “Онај ко се поново родио Крштењем треба да се храни Причешћем Божанских Тајни, јер нам је неопходно да се и надаље хранимо храном вечног живота, коју нам је предао Син Бога Живога”13. И будући да је био упитан од неке жене по имену Кесарија Патриција, он одговара у једном од својих писама: “Присаједињавати се и причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом је добро и корисно, тако како Сам Господ јасно каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни”. Ко сумња да непрекидно причешћивање животом није ништа друго него као живети разнолико?”14. То јест живети свим душевним и телесним снагама и осећањима.

Монах Јов Исповедник каже: “Ако се говори о Светом Причешћу, онда је праведном и редовном хришћанину добро и природно да се често освећује и да прибегава тој Светињи, и да је жели више него што желимо да дишемо. И зато свако има разрешење да се непрекидно причешћује, тако да достојни ако је то могуће, немају препрека да се причешћују чак и сваки дан”.

Генадије, патријарх Константинопољски, веома мудро излаже, колико је за хришћанина неопходно Свето Причешће, говорећи: “И сада Тајна доноси својим причасницима напредовање живота по Христу. То што чини телесно видљиви део Тајне [то јест хлеб и вино за тело] исто то тајанствено и невидљиво делује и у души. Јер Тело Христово храни и испуњава нашу душу, слично као што то чини хлеб за тело. Како се ми поново рађамо примајући Крштење и добијамо благодатно биће уместо бића греховног, тако и када се хранимо Тајном Причешћа, добијамо пребивање у благодати и напредујемо у духовном животу. Слично томе како природна телесна топлота одстрањује њему својствену влажност, ако тело не добија помоћ од хране (и зато се храном добро чува телесни састав и надокнађује влага, коју је тело изгубило због температуре, и људски живот не може да се одржи на други начин ни на кратко време), тако и зар злобе, који изједа душу изнутра, исушује страхопоштовање и истиснуло би га у потпуности, када душа не би примала ту духовну храну, која се противи отровној сили злобе и обнавља и враћа у нас духовне дарове Божије.

Тело Христово нас с једне стране храни сагласно својој телесној природи, а с друге стране, сагласно својој чистоти, очишћује и освећује, будући сједињено са Божанском природом, дајући нам у изобиљу духовну храну, и ми на тај начин хранећи се добро том храном, поново задобијамо духовно здравље и чистоту, којих смо лишени од тренутка кушања са забрањеног дрвета у рају.

Изгубишви кушањем телесне хране ту првобитну чистоту и здравље, неопходно би нам било задобити их поново телесном храном. И логично је слично ишћељивати сличним, а супротно – супротним. Јер су обе те хране телесне – једна која нас је у почетку упропастила, а друга која нам сада чува здравље и обезбеђује духовни живот. Међутим ту храну коју нам је Бог забранио сада нам дозвољава и даје. Прву нам је дао лукави сатана, а овом другу нам Син Божији не само препоручује већ и даје. Прва је добијена крађом, а на другу смо јавно позвани. У првој је био скривен отров преступа, а друга скрива у себи ризницу небројених блага”15.

Дакле, браћо моја, као што је за хришћане који немају никаквих пререка неопходно често Причешће, како је доказано на основу чињеница које смо досад навели, тако је и за нас веома важно да се често причешћујемо како би имали живот у себи, који је Исус Христос, и да не би умрли душевном смрћу. Јер они који се често не хране том духовном храном, наравно умиру, иако живе телесно. Међутим, они су душевно мртви јер су се удаљили од духовног и истинског живота, који доноси Свето Причешће.

И као што новорођенче плаче и моли с великом жељом за храну и млеко, а када не једе нема апетита, те је то знак да је болесно и да се налази у опасности да умре, тако и ми треба да имамо жељу да једемо Свето Причешће, духовну храну која оживотворава. А у супротном се налазимо у опасности да душевно умремо. Зато божанствени Златоуст каже: “Дакле, не будимо лењи удостојивши се такве љубави и части. Не видите ли ви с каквом жељом деца стреме мајчинским грудима, и с каквом жустрином њихове усне хватају груди? С таквом жустрином и ми да прилазимо тој Трпези, тим духовним грудима, опростите чак и са већом жељом. Ухватимо се за Благодат Духа као деца за мајчину кошуљу. и нека имамо само један проблем – проблем када се из неког разлога не причешћујемо том Храном”16.

ГЛАВА 2

О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама

Хришћанин и пре него што се Причести, и када се причешћује, и после Причешћа добија велику корист од Божанских Тајни и за душу и за тело. Онај ко се причешћује, пре Причешћа треба да се припреми, то јест да се исповеди духовном оцу, да се скруши, исправља, омекша, да обрати пазњу на свој духовни живот, да се чува од страшних помисли, колико је то могуће и од сваког другог зла.

Он се на тај начин уздржава, моли, бди, има више страхопоштовања и чини свако друго добро дело размишљајући каквог страшног Цара треба да прими у себе, а посебно када се замисли над тим да у зависности од тога какву припрему има пред Причешће, такву ће Благодат и добити од њега. Очигледно је да што се чешће неко припрема за Причешће, тиме ће имати већу корист.

Ко може да схвати какви се дарови дају хришћанину Божанским Причешћем? Или како наш слаби језик може то да пренесе? Зато ћемо поново навести божанствене и свете учитеље Цркве, да би нам они рекли све по реду својим красноречивим и богонадахнутим устима.

Григорије Богослов каже: “Свето Тело Христово, када се добро прима, представља војујуће оружје за оне који се причешћују са чистом савешћу, за оне који се удаљују од Бога – повратак, слабе укрепљује, здраве весели, болесне лечи, чува здравље, захваљујући њему ми се лакше исправљамо, лакше подносимо рад и невоље, у љубави смо пламенији, у знању пречизнији, у послушању – спремнији, и боље примамо благодатно дејство. А за оне који се не причешћују добро, последице су сасвим супротне, јер они нису запечаћени часном Крвљу нашег Господа. Како каже сам Григорије Богослов: “Од тада се Агнец учвршћује, и запечаћују се часном Крвљу дело и реч, то јест навика и дело – стубови наших врата (под вратима подразумевам кретања и мисли ума), која се лако отварају и затварају од созерцања”17. Другим речима, лако се отварају за созерцање и поново затварају од созерцања вишег и непостижног смисла.

Преподобни Јефрем Сирин пише: “Браћо, будимо ревноснији у ћутању, посту, молитви, сузама, црквеном саборовању, рукодељи, општењу са светим Оцима, послушању истини, слушању Божанског Писма, како наш разум не би пресушио, а највише од свега се постарајмо да се учинимо достојним Причешћа Божанских и Пречистих Тајни, како би се наша душа очистила од помисли неверја и нечистоте и да би нас Господ Који се уселио у нас избавио од нечастивог”.

Божанствени Кирило Александријски каже да захваљујући Божанском Причешћу, мисаони лопови – зли духови – немају могућност да посредством осећања улазе у нашу дусу: “Под вратима савршеног дома [душе] се подразумевају наша осећања, преко којих улазе у срца свих људи облици свих ствари и изливају у њима безмерно велики број жеља. А пророк Јоил назива осећања прозорима: “Улазе кроз прозор, као крадљивци” (Јоил.2, 9), јер они нису били помазани Крвљу Христовом. И Писмо поново каже, да после заклања агнеца “нека узму од крви његове и помажу на оба довратка и на попречну греду на вратима у кући” (Исх.12, 7), указујући на то да часном Крвљу Христовом ми чувамо тај наш земаљски храм, то јест наше тело, и изгонимо стару непослушањем умртвљену природу наслађујући се Причешћем живота, удаљујући тиме од нас и непријатеља помазањем Крви Христове”.

Божанствени Кирил и на другом месту каже да се захваљујући Причешћу ми чистимо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност ка добру: “Часна Крв Христова не само да нас избавља од трулења, већ и од сваке нечистоте, скривене унутра, и не оставља нас лење, него нас чини пламенијим у Духу”.

Свети Теодор Студит чудесно описује корист коју свако добија од часног Причешћа: “Велику снагу имају сузе, умиљење, а пре свега и највише од свега – Причешће Светињама, и ја се чудим због чега се ви према њима односите са немарношћу. Ако је Недеља ви ћете и приступити Тајни, а ако се Литургија служи неког другог дана – нико се не причешћује. Иако би у манастиру онај који то жели могао да се причешћује сваки дан. Сада се Литургија служи ређе, али се ви и даље не причешћујете. Говорећи све ово, ја немам у виду да пожелите да се тек тако причешћујете, јер је написано: “Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега” (1Кор.11, 28-29). Не говорим ради тога, никако! Већ ради тога да бисмо се са жељом за Присаједињење колико је год то могуће очистили и учинили себе достојним тога дара, јер је принесен Хлеб који је сишао са Неба Причешће живота. Ако неко буде јео од тог Хлеба, живеће вавек: “Хлеб који вам Ја дајем је Тилејо Моје, коју ја дајем за живот свијета”. И опет: “Онај који једе Моје Тијело и пије Моју Крв, пребива у Мени и Ја у њему” (Јн.6, 56).

Видиш ли какав је то несхватљиви дар? Он није само умро за нас, већ је и Самог Себе принео нама за храну. Шта може бити већи знак праве љубави? Шта може бити спасоносније за душу? Поред тога обичну храну и пиће нико не одбија да једе сваки дан, а ако и не поједе – страшно се залости. Што се тиче не обичног хлеба, већ Хлеба живота, и не обичног пица, већ Чаше бесмртности, ми се према њима односимо као према неважној ствари и не апсолутно потребној. Шта може бити безумније од тога? Уосталом, без обзира како сте досад радили, молим вас за убудуће да се пазите знајући силу дара, и колико је могуће очишћенији да се причешћујете Светињама. И ако се деси да се бавимо неким другим послом, чим чујемо звоно да оставимо тај посао и да идемо да се Причестимо Даровима са великом зељом. И то (како ја мислим или тачније како је заиста у ствари) ће нам веома много помагати, јер ће нас припрема за Причешће чувати у чистоти. Ако будемо равнодушни према Присаједињењу, то је као да избегавамо борбу са страстима. Нека нам Причешће буде проводник у живот вечни18”19.

Дакле, браћо моја, ако будемо радили тако како нам заповедају божанствени Оци, и ако се будемо често причешћивали, не само да ћемо имати Божију благодат за помоћника и сарадника у овом кратком животу, већ ће нам помагати и Ангели Божији, и сам Владика Ангела, а поред тога одбацићемо далеко од себе своје противнике – зле духове, како каже божанствени Златоуст: “Као лавови, који дишу огњем, тако ми одлазимо од те [Свете Трпезе], поставши страшни за ђавола, имајући у себи нашу Главу Христа, и љубав коју нам је Он указао. Та Крв чини да сија царски лик наше душе, рађа неисказану лепоту, не дозвољава да благородност увене у души, непрестано је оросавајући и хранећи. Та Крв, достојно примљена, одгони од нас зле духове, привлачи Ангеле, заједно са Владиком свих Ангела. Јер зли духови беже када виде Владикину Крв, а Ангели се скупљају. Она је – спасење наших душа, Њом се душа радује, Њом украшава, Њом загрејава. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини нашу душу чистијом од злата. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са Ангелима и вишњим силама, будући одевени као и они у ту исту царску одећу, и �
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:39:41 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо.

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду. И поново Бог говори преко пророка Исаије: “Премда Ме сваки дан траже и ради су знати путеве Моје, као народ који твори правду и не оставља суда Бога својега; исту од Мене судове праведне, желе приближити се к Богу. Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? Да ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?” (Ис. 58, 2-5). Другим речима, они Мене траже сваки дан и желе да спознају премудрост Мојег Промисла, као народ који је тобоже био праведан и сачувао заповести Божије, и говоре: “Зашто Ти не видиш Господе да смо ми постили? Зашто Ти не желиш да знаш да смо ми толико страдали?” И одговара Бог: “Не чујем вас, зато што када постите поново остварујете своје зле жеље. Такав пост и такво страдање Ја не желим. Али чак и ако ти распростреш уместо кревета тканину за вреће и пепео, ни такав пост Ја не примам”.

Трудови се прихватају и врлине доносе корист само онда када се врше по Вољи Божијој. Воља Божија се састоји у томе да радимо онако како нам заповеда наш Господ, Који нам каже: “Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вечни” (Јн. 6, 54). То није само заповест, већ заповест над свим заповестима, јер она представља потпуну снагу и неодвојиви саставни део осталих заповести.

Дакле, љубљени мој, ако желиш да у свом срцу разгориш божански пламен, и да задобијеш љубав према Христу, а са њом и све остале врлине (добродетељи), често приступај Светом Причешћу – и тада се наслађуј тиме чиме желиш. Јер је немогуће било коме да не љуби Христа и да не буде љубљен од стране Њега, ако се он непрестано причешћује Његовим Светим Телом и Крвљу. То се дешава природно. И послушај како се то дешава.

Неки не разумеју зашто родитељи воле своју децу, као и зашто деца такође воле своје родитеље. Одговарамо: нико никада није омрзнуо самог себе и своје тело. Пошто деца добијају своје тело од тела својих родитеља и посебно зато што се хране мајчинском крвљу у мајчиној утроби, тако и после рођења (јер млеко, природно, није ништа друго него крв која је постала бела), зато ја и кажем да је за њих (децу) природни закон да љубе своје родитеље, као и за родитеље да воле своју децу. Јер су деца и зачета од тела својих родитеља. На тај начин ти људи који се често причешћују Телом и Крвљу нашега Господа, ће природно разгорети у себи стремљење и љубав према Њему – с једне стране, јер то живоносно и животворно Тело и Крв толико загревају љубав код оних који се причешћују (чак и код оних најтврђа срца), уколико се често причешћују; а с друге стране, зато што наша љубав према Богу није нешто страно за нас, већ је природно посејана унутар нашег срца, чим се родимо у телу и у духу светим Крштењем.

При најмањем погодном случају, те природне искре се тренутно разгоревају у пламен, како говори премудри Божанствени Василије: “Истовремено са појавом живота (то јест човека) уграђује се у нас и неки семени логос, који на природан начин рађа у нама способност да љубимо [Бога]. Ту силу (то јест логос) рађа брижљиво испуњавање Божијих заповести, храни познање [Бога] и благодат Божија нас приводи савршенству. Треба знати, да је подвиг љубави један, али он испуњава и укључује у себе и све остале заповести”21.

Дакле, ту природну силу – да љубимо Бога – укрепљује, и употпуњује често Причешћивање Телом и Крвљу нашега Господа. Зато и свети Кипријан пише да су се мученици када су ишли на страдања пре свега причешћивали Пречистим Тајнама и укрепивши се Светим Присаједињењем, тако разгоревали Божијом љубављу, да су одлазили на поприште као овце на заклање, и уместо Тела и Крви Христове, којима су се причешћивали, проливали своју сопствену крв и предавали своје тело на различите муке.

Шта још добро би ти хришћанине желео да добијеш, а да ниси добио Светим Причешћем? Хоћеш да славиш сваки дан? Хоћеш да славиш Светли Васкрс када пожелиш и да се радујеш неизреченом радошћу у овом тешком животу? Тада непрестано прибегавај Тајни и Причешћуј се са дужном припремом, и тада ћеш се насладити тиме чиме желиш да се наслађујеш. Јер је истинита Пасха и истинити празник душе – Христос, Који се приноси на жртву у Тајни, како каже Апостол, а за њим и Божанствени Златоуст: “Четрдесетница је само једном годишње, Пасха – трипут недељно, а некада и четири пута, тачније толико пута колико ми пожелимо, јер Пасха – то није пост, већ Приношење (Просфора) и Жртва, која се приноси на сваком сабору22. А то да је то заиста тако чујемо од Павла: “Пасха наша је Христос заклан за нас” (1Кор.5, 7). Тако да сваки пут када са цистом савешћу приступас Тајни, ти врсис Пасху. Не тада када постиш, већ када се причешћујеш том Жртвом. Јер оглашени никада не врше Пасху, иако посте сваке године, зато што се не сједињују са Приносом (Просфора), то јест не причешћују се”. И супротно томе: “И онај који не пости, када се присаједињује Причешћем, ако прилази са чистом савешћу Тајни, извршиће Пасху – било то данас, сутра, или било који дан. Јер се припрема не оцењује бројем дана већ чистотом савести”23. То јест најбоља припрема за Причешће се не састоји у томе да одбројиш осам или петнаест или четрдесет дана и да се тада Причестиш, већ у томе да очистиш савест. Дакле, они који иако посте пред Пасху (Васкрс), али се не причешћују на Пасху, такви људи не славе како каже тај Божанствени Отац. Ти који нису спремни да се на сваки празник Причесте Телом и Крвљу Господњом, не могу да славе ни недељу, ни друге празнике у години, јер ти људи немају у себи узрок и повод за славље, који је Најслађи Исус Христос, и немају ту духовну радост која се рађа од Божанског Причешћа.

Прелешћени су ти који сматрају да се Пасха и празници састоје у богатим трпезама, у многобројним свећама, мирисном тамјану, сребрним и златним украсима, којима украшавају Цркву. Јер то Бог од нас не тражи, јер то није прворазредно и главно, како Он то каже и преко пророка Мојсеја: “Шта иште од тебе Господ Бог твој, осим да се бојиш Господа Бога својега, да ходиш по свијем путовима његовијем и да га љубиш и служиш Господу Богу својему из свег срца својега и из све душе своје, држећи заповијести Господње и уредбе Његове, које ти ја данас заповиједам, да би ти било добро? (Пета Књига 10, 12-13). Наравно, није реч о томе да ми сада судимо да ли су добри или не ти дарови које приносимо у Цркву из страхопоштовања. Међутим са добрим даровима смо дужни пре свега да приносимо и послушање светим заповестима нашег Господа и да то послушање ставимо испред свих других приноса, како каже и пророк и цар Давид: “Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Пс.50, 19).

Апостол Павле у Посланици Јеврејима говори то исто само на други начин: “Жртава и дарова нијеси хтио, али си ми тијело приправио” (Јевр. 10, 5), сто знаци: “Господе! Ти не желиш да Ти приносим све друге зртве и приносе, Ти само хоћеш да ја приступам Божанским Тајнама и да се причешћујем Свесветим Телом Твога Сина, Које си Ти уготовио на Светом Престолу, јер је таква Твоја Воља”. Зато желећи да ти покажеш да си спреман на послушање, Апостол каже: “Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже мој, и закон је Твој у мом срцу” (Јевр.10, 9; Пс.39, 8-9). То јест идем да чиним вољу Твоју потпуно спреман и да испуњавам закон Твој од свег срца мојег. Зато ако желимо да се спасемо, онда треба са радошћу и љубављу, као синови Божији, да испуњавамо вољу Божију, и заповести Његове, а не са страхом као слуге. Јер страх чува испуњење старих заповести, а љубав – јеванђељских. Другим речима, они који су били под законом су испуњавали заповести и законске поставке из страха, како не би били кажњени и подвргнути мукама. Ми хришћани пошто се више не налазимо под законом треба да испуњавамо заповести из Јеванђеља не из страха, већ из љубави, као синови треба да вршимо вољу Божију.

Воља Бога и Оца, по Његовој Благој Вољи од самог почетка се састојала у томе да створи Тело за Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, како каже Апостол, то јест да се Његов Син оваплоти и пролије Крв Своју ради спасења света. И да би се ми сви хришћани причешћивали Његовим Телом и Његовом Крвљу, и да би посредством честог Причешћа и у овом животу били сачувани од ђаволових замки, и да када дође до изласка наше душе она узлети као голуб, у слободи и радости на небеса, и да је уошпте не муче духови поднебесја.

И то потврђује и Божанствени Златуост говорећи: “И неко други ми је причао о неком виђењу, кога се он сам удостојио, а није знао од кога. Ако ти, којима предстоји да буду узети са овога света, буду Причешћени Тајнама са чистом савешћу, тада њих када умиру узносе на небо сами Ангели, захваљујући Причешћу”24. Зато и ти брате мој, пошто не знаш када ће смрт доћи – или данас, или сутра, или овог часа, - треба увек да будеш Причешћен Пречистим Тајнама и да будеш спреман. И ако је воља Божија да још останеш у овом животу, онда ћеш уз благодат Светог Причешћа проводити живот пун радости, пун мира, пун љубави праћен свим осталим врлинама. А ако је воља Божија да умреш, онда ћеш захваљујући Светом Причешћу слободно проћи митарства злих духова, која се налазе у ваздуху, и населићеш се у небеским обитељима са неизречивом радошћу. Јер ако си увек сједињен са Најслађим Исусом Христом, свемогућим Царем, онда ћеш и овде живети блаженим животом, и када умреш зли духови ће побећи од тебе, као муња, а Ангели ће ти отворити небеска врата и свечано ће те отпратити до самог Престола Блажене Тројице. О величанства, којим се наслађују хришћани од честог Причешћа у и у овом, и у будућем животу!

Хоћеш ли ти хришћанине да се очистиш и од тих најмањих прегрешења које ти као човек допушташ или очима или својим ушима? Тада приступај Тајни са страхом и скрушеним срцем – и очистићеш се и биће ти опроштено. У то нас уверава и свети Анастасије Александријски: “Ако чинимо неке мале, људске, и опростиве грехе, будући скривени или језиком, или слухом, или очима, или бригом, или тугом, или гневом, или нечем сличном, укоравајући се и исповедајући се Богу, причешћујући се Светим Тајнама и верујући да нас Причешће чисти од свега тога” – међутим не и од тешких или злих и нечистих греха, које смо учинили25.


О томе сведоче и многи други Светитељи. Свети Климент каже: “Причестивши се Часним Телом и Часном Крвљу Христовом, заблагодаримо Ономе Који нас је Удостојио да се Причестимо Његовим Светим Тајнама и замолимо Га да нам оне не буду на осуду, већ на спасење и остављење грехова”26.

Василије Велики каже: “И удостој нас да се неосуђено Причестимо Пречистим и Животворним Твојим Тајнама на остављење грехова”27.

А Божанствени Златоуст каже: “Нека нам Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова”28 то јест да те Тајне послуже онима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова.

Иако и исповест и испуњење епитимије могу да донесу опроштај грехова, међутим за ослобођење од греха је потребно Божанско Причешће. При лечењу смрдљиве ране најпре одстрањују срж, затим одстрањују труле делове и затим стављају мелем за исцељење, јер ако рану оставе без њега она може да дође у претходно стање. Тако бива и са грехом: исповест удаљује срж, испуњење епитимије одсеца труле делове, а затим Божанско Причешће бива као мелем и исцељује од греха. Јер ако не прими Божанско Причешће несрећни грешник се враћа у претходно стање, и човеку после тога бива горе него раније (Мт.12, 45).

Чујеш ли мој хришћанине колико дарова добијаш од честог причешћивања? И најмањи греси ти се опраштају, и твоје ране се исцељују, и ти цео постајеш здрав. Шта друго може бити блаженије него увек се припремати за Причешће и причешћивати се, и захваљујући припреми и уз помоћ Божанског Причешћа, будеш увек слободан од грехова, и него да ти земаљски, будеш чист на земљи као што су чисти Ангели на небу? И каква друга срећа може бити већа од те?

И међутим рећићу ти још нешто више. Ако ти брате мој приступаш Тајнама често и достојно причешћујући се тим већним, препрослављеним Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, и постајеш сателесник и сакрвник Христу, животворна сила и дејство тог Пресветог Тела и Крви у васкрсење праведних оживотворава и твоје сопствено тело прослављено Христовим Телом и оно ће васкрснути као нетрулежно, како у Посланици Филипљанима пише Божанствени Апостол: “Који ће преобразити наше понижено тијело да буде једнако тијелу славе Његове, по сили да може све себи покорити” (Флп.3, 21).

Сву ту славу и дарове, та велика и натприродна добра, о којима смо досад говорили, добија сваки хришћанин, када се са чшистом савешћу причешћује Божнаским Тајнама Најслађег нашег Исуса Христа, - и друге, још веће о којима ми ради малог простора нећемо говорити.

Коначно, када се хришћанин причешћује, тада размишљајући о томе каквим се страшним и небеским Тајнама присајединио, он пази на себе, да не обесчасти благодат, боји се својих помисли, скупља их и чува, поставља почетак строжијег и врлинског живота и удаљује се колико је то могуће од сваког зла. Када се опет замисли да му предстоји да се кроз неколико дана Причести, удвостручава пажњу, додаје спремност на спремност, уздржање на уздржање, бденије на бденије, труд на трудове, и подвизава се колико је то могуће. Јер је он буквално притешњен са две стране: прво тиме што се тек Причестио, а друго тиме што ће се ускоро опет Причестити.

ГЛАВА 3

О томе да ако неко дуго чека да се Причести чини себи велику штету

Све супротно оном претходно реченом подразумева ретко причешћивање хришћана, јер онај ко одлаже Причешће нема никакву припрему, није пажљив и нема брижљиво чување од злих помисли. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда такав човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожости у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узмању хране, изговарању појединих речи, гледању нерпикладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси.

Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Бознаксих Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу?

Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божнаствени Златоуст?

Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара?

Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност.

Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили.

Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”.

И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, биже уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити.

Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31.

На сличан начин је и божнаствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплазеним језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божнаственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревносан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, - рекао је он, - непријатељ те више никада неће мучити, и нећес бити уловљен у његове мреже”.

Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати.

А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Да ли ће они моћи слободно да прођу ваздушна митарства злих духова? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима!

Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизречиве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега.

Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе.

Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење.

Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа.

Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност.

Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо.

ПРИГОВОР 1

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу постани свештеник.

Таквим људима не одговарамо нашим сопственим речима, већ речима Светог Писма, светих Сабора, Светих и учитеља Цркве. Ми кажемо да се свештеничко служење састоји у томе да они приносе Божанствене Дарове и да се њиховим посредством, као органима Светог Духа, Његовим силаском врши освећење тих Дарова. А они такође заступају народ пред Богом и испуњавају друга свештенодејства, које не може да врши неко ко није посвећен у свештенички чин. Када дође време за Причешће и они сами се спремају да се Причесте, и тада се ни у цему не разликују од мирјана или монаха, сем тога што свештеници предају [Тајне], а мирјани их примају, а разлика је и у томе што се свештеници причешћују у олтару и то непосредно, без свете кашичице, а мирајни и монаси - ван олтара и то светом кашичицом.

Да је то заиста тако и да се приликом Причешћа свештеници нимало не разликују од мирјана, сведочи и Божанствени Златоуст говорећи: "Један Отац нас је родио. Сви смо ми Његова страдална деца”. То јест сви смо рођени од једне мајке - светог Крштења. "Једна те иста Храна се свима даје". То јест Крв Господња је дата свима: и свештеницима, и мирјанима. "И чак не само да нам се даје једна те иста [Храна], већ нам се даје и из исте Чаше. Јер Отац је, желећи да нас приведе нежној љубави смислио то да ми сви пијемо из једне Чаше, која представља симбол безграничне љубави"32. И на другом месту Златоуст каже: "Свештеник се у неким стварима ни по чему не разликује од мирјанина. Када например следи причешћивање Светим Тајнама, ми се сви удостојавамо једног те истог, а не као у Старом Завету: једно је јео свештеник, а друго - непосвећено лице. Закон није дозвољавао народу да једе то што је јео свештеник. Данас већ није тако већ се једно Тело и једна Чаша нуди свима"33. Другим речима, данас се под благодаћу Јеванђеља за све налази спремно на Светом Престолу једно те исто Тело и једна те иста Чаша. Симеон Солунски пише: "Сви верни треба да се причешћују. То није само служење архијереја, већ је служење у томе да се свештенодејствује то Свешвето Тело Христово и Крв и да се даје свима вернима на Причешће, јер су једино ради тога они и предодређени"34.

Јов Амартол пише у књизи "О Тајнама": "Сво саврштенство и циљ и дело [Литургије] се састоји у Причешћивању животворним и страшним Тајнама и Светињама. Зато се они најпре дају свештеницима у олтару, а затим народу који се припремио и који се налази ван олтара".

Из овога безусловно следи да принесеним Даровима први треба да се Причесте свештеници, а затим - сав народ, сагласно свештеномученику Клименту који каже: "Да се Причести епископ, а затим - презвитери и ђакони и ипођакони, и чтеци и појци, и подвижници, а од жена - ђаконисе, девице, удовице, затим - деца и тада већ сав остали народ по чину, са страхопоштовањем и без буке&qu

Претходно споменути Јов каже још да онај човек који је достојан може да се причешћује сваки дан и то на исти начин како то раде свештеници, и то без разлике – оно што важи за свештенике важи и за мирјане, мушкарце и жене, децу и старце - или простије речено за све хришћане без обзира на узраст и чин.

Ти свештеници, који не причешћују хришћане који приступају Божанаском Причешћу са страхопоштовањем и вером Бог осуђује као убице, сагласно написаном код пророка Осије: " А дружина је свестеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило" (?с.6,9). Другим речима, свештеници који су сакрили пут и вољу, и заповест Божију, и нису је објавили су убили Сихема и починили беззакоње у народу Мојем.

Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они сами говоре - лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне, говорећи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". То јест приђите Тајнама и Причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело.


ПРИГОВОР 2

Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога

Ти који покрећу овај приговор, наводе ради сопственог оправдања сведочење божанственог Златоуста, који каже: "Из ког разлога ми постимо тих четрдесет дана? У прошлости су многи приступали Тајнама тек тако. И то је првенствено било у то време када нам је Христос предао ту Тајну. Свети Оци су се спознавши штету која настаје од нередовног причешћивања окупили и одредили четрдесет дана поста, молитве, слушања Писма и посете Цркви, да би се у тим данима и сви ми очистили захваљујући пажњи и молитвама, и милостињи и посту, и свеноћним бдењима, и сузама и исповести, и свим другим врлинама (добродетељима), колико је то у нашој моћи, и на тај начин са чистом савешћу приступили Тајни"36.

На овај приговор ми одговарамо да они који желе да докажу своје мишљење имају обичај да наводе себи у помоћ или изреке из Светог Писма, или изреке неког Светитеља, да не би сви увидели кукицу на мамцу. "Јер, - каже Божанствени Златоуст, - лаж, када жели да се у њу поверује, ако не стави у своју основу прикривену, али не и трајну истину, не може бити прихваћена и не може се у њу поверовати"37. Тако раде и ови благословени.

Међутим не треба исецати и издвајати изреке Божнаског Писма одвојено од осталих његових делова и насилно их примењивати ради сопствених циљева, зато што поново исти Златоуст каже: "Ми не треба само да истражујемо ту изреку саму по себи, већ треба да размотримо и све што за њом следи, и о чему се говори, и ко говори, и коме, и зашто, и када, и како. Недовољно је рећи да је тако написано у Писму, издвајајући изреке и расецајући делове тела богонадахнутог Писма, одвојено и огољено од њима својственог окружења, узимајући на себе право и дозвољавајући себи да их погрешно тумачите. Јер су тако многи изврнути догмати ушли у наш живот под дејством ђавола, који је убеђивао непажљиве људе да говоре текстове из Светог Писма одвојено једне од других, додајући им или одузимајући понешто, и на тај начин помрачујући истину"38.

И зато они не треба да говоре само то што је Златоуст рекао да су божнаствени Оци одредили пост од 40 дана, у које ми постимо и причешћујемо се, већ треба размотрити и то што претходи овим речима, као и то што следи за њима, и шта у тој истој беседи наводи тај Божанствени отац, и којим поводом као и коме је упућена беседа. Они који нам приговарају тврде и доказују да је Божанствени Златоуст ограничио употребу Божанског Причешћа само на дане Пасхе. Ако присталице причешћивања само једанпут у току четрдесет дана то заиста желе и да докажу онда су они дужни или да се сагласно свом мишљењу причешћују само једном годишње на Пасху, и да постану као ти људи, којима се тада обраћао Златоуст, или треба да имају десет Великих постова годишње односно толико постова колико пута они сматрају да је могуће Причестити се.

Ако им се прво не свиђа, а друго не могу да испуне, нека заћуте, и нека не криве друге и божанственог Златоуста и нека га по том питању не представљају као противника не само Апостола и Васељенских и Помесних Сабора и многих других богоносних отаца који говоре о непрестаном Причешћивању, већ и противником самих себе јер он више од других пише о непрекидном Причешћивању и у многим другим беседама, као и у овој, говорећи: “Не предлажи ми то, већ ми докази да је Христос наредио да се тако ради, јер ја ти указујем на то да је Он наредио да се ради супротно, јер нам Он није само заповедио да се проучавају дани, већ нас је и ослободио од те потребе.

Послушај, шта каже Павле, - када спомињем Павла, онда говорим о Самом Христу, јер је Христос био тај Ко је покретао Павлову душу. Дакле, шта он каже? “Гледате на дане и мјесеце, и времена и године. Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио око вас (Гал.4, 10-11) и проповедао вам Јеванђеље”.

И поново он каже: “Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође” (1Кор.11, 26). Рекавши “кад год” учинио је господином онога ко жели да се Причести, ослободивши га сваког посматрања дана. Јер Пасха и Четрдесетница нису једно те исто, већ је Пасха – једно, а Четрдесетница – друго. Јер Четрдесетница је само једном годишње, а Пасха трипут недељно, а понекад и четири пута, тачније толико пута колико ми зажелимо, јер Пасха – није пост, већ Приношење и Жртва, која се приноси на сваком сабору” то јест Света Литургија и Божнаско Причешће, које се врши на њој. А да је то заиста тако, послушај Павла који каже: “Пасха је наша Христос, заклан за нас” (1Кор.5, 7). Тако да сваки пут када са чистом савешћу приступаш Тајни, ти вршиш Пасху. Не тада када постиш, већ када се причешћујеш том Жртвом.

Јер оглашени никада не врсше Пасху, јер се не причешћују, иако посте сваке године. А она који не пости, када прима Причешће, ако са чистом савешћу приступа Тајни, врши Пасху – било то данас, сутра или било ког другог дана. Јер се припрема не оцењује временским периодом, већ чистом савешћу.

Ми поступамо супротно: разум не чистимо, а када се окупимо да празнујемо Пасху приступамо тог дана Тајни иако имамо хиљаде грехова. Тако се не сме радити, не! Јер ако ти и на Велику Суботу приступиш Тајни са неискреном савешћу, ти отпадаш од Присаједињења, и одлазиш не извршивши Пасху. А ако се данас очистиш од грехова, присаједињујеш се као да и саму Пасху вршиш.

Треба ту вашу брижљивост и приљезност да примените у односу на Тајну, а не у посматрању времена. И како сте ви сада спремни да све претрпите само да не мењате обичај, требало би њега да пренебрегнете и да учините све како би Тајни приступили без грехова. Јер је срамно не постајати бољи, већ пребивати у неумесном изговарању речи. То је погубило и Јудеје, који су желећи да остану при старом обичају, скренули у непоштење”39.

И поново он каже: “Знам да многи од вас по навици, ради празника, приступају тој Светој Трпези. Требало би међутим, како сам много пута раније говорио, не пратити празнике, када се спремате да се Причестите, већ чистити савест и после тога приступати Светој Трпези. Јер порочан и нечист човек, неће бити достојан чак и ако се на празник причешћује тим Светим и страшним Телом. А онај ко се очистио захваљујући брижном покајању и омивши своја прегрешења је достојан да се Причести Божанским Тајнама и на празник и увек и да се наслађује Божанским Даровима. Али пошто неки то не знам зашто пренебрегавају, многи се, чак будући пуни хиљадама зала, када виде да је празник и буквално будући побуђени самим даном, причешћују Светим Тајнама, које по закону нису достојни чак ни да виде”40.

Дакле, ево како Божанствени Златоуст не само отворено уверава у својим намерама и мишљењима оне, који воле да чују истину, већ и пророчки оповргава тај обичај четрдесетодневног поста, који су многи приметили.

Што се тиче четрдесет дана, о којима говори као о данима које су установили свети Оци, онда ће ово објашњење бити једноставно за онога ко о томе жели да разговара. Ми ћемо међутим сада још да наведемо неке ствари за оне који још увек сумњају.

Асијски хришћани су у то време празновали Пасху заједно са Јудејима под предлогом да су они то тако тобоже примили од Јована Богослова и Апостола Филипа и неких других. Иако су Божанствени Оци, скупљајући се на помесним саборима, писали против тога много пута, они свој обичај нису напуштали све дотле док није био сазван Први свети и Васељенски Сбаор, који је поред осталог установио да се Пасха убудуће не празнује заједно са Јудејима, већ да се празнује у недељу после пролећне равнодневнице, како не би падала у исти дан са јудејском пасхом. Међутим без обзира на то многи су и даље наставили да држе тај лош обичај. Божанствени Златоуст њима и упућује ту своју беседу, разобличавајући их да пренебрегавају одлуке толико великог броја Божанствених Отаца само ради једног лошег обичаја.

Из тог разлога он толико хвали достојанство Божанствених Отаца Првог Сабора и приписујући им правило Четрдесетнице говори да су је они установили желећи да на тај начин убеде те асијске хришћане и да их привуку на послушање. Јер ко не зна да је пост свете Четрдесетнице установљен од стране светих Апостола, који кажу у 69-ом Правилу: “Ако епископ, или презвитер, или ђакон, или чтец, или појац не пости у свету Четрдесетницу пред Пасху, или у среду или петак, сем ако је телесно слаб – нека буде избачен из свештенства. А ако је мирјанин нека буде одлучен”.

Или је могуће, каже он, да су је установили Оци Првог С
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:40:09 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Преп. Јустин Поповић

ДОГМАТИ И РАЗУМ

 

Однос догмата према људсксм разуму детерминисан је њиховом обостраном природом и својствима. Док су догмати по природи божанске истине са божанским својствима вечности, бескрајности, неизменљивости, дотле је разум људски по природи - тваран, са људским својствима релативности, ограничености, изменљивости. Осим тога, у својој емпириској даности разум људски проникнут је греховношћу, те се сва његова делатност креће у категорији греха. Посматрани ма с које стране, догмати се увек јављају као божанске истине, које у сваком погледу премашају и превазилазе разум људски. Нема догматске истине коjа се може сасвим сместити у чауру људског огреховљеног разума, те стога нема догмата, који се може потпуно логички схватити, логички објаснити, логички образложити. Ставе ли се пред разум људски богооткривени догмати: о тројичности, о оваплоћењу, о крсту, о васкрсењу, о вечном животу, о светој Богородици, и благодати, о првородном греху, о Страшном суду, или ма који други, - он неће бити у стању да продре у тајанствену природу ниједнога од њих. Пошто нам је Бог даровао блага, вели свети Златоуст, која превазилазе људско схватање, Он с правом захтева од нас веру. Сви наши најважнији догмати туђи су умовању (ερημα λογυσμων) и доступни једино вери (πιστεως εχεται μονυς). На пример: Бог је нигде и свуда. Шта је несхватљивије за разум од овога? И у једном и у другом има много необјашњивог. Бог се не затвара местом, и у Њему нема места. Он нити је постао, нити себе створио, нити отпочео постојати. Какав разум (ποιος λογισμος) би примио ово, када не би било вере? И зар не би то изгледало смешно? А немати краја (τελος), - зар то није теже од сваке загонетке? Бог је беспочетан, нерођен, неописан и безграничан, - и то је такође непостижно уму (απορον). Или, можда би се могла објаснити умом (λογισμω εξετασαι) бестелесност Божја? Расмотримо. Бог је бестелесан. Шта је то: бестелесан? Једна гола реч; разум (η εννοια) ништа не извлачи из ње, и ништа не замишља. Када би ишта замислио, он би прешао вештаственом, ономе из чега се образује тело. Значи, када уста говоре о бестелесном, разум не појима о чему она говоре (ουκ οιδε δε η διανοια τι λεγει), или појима само толико да бестелесно - није тело... Или још: Божјој природи је несвојствено зло; али сваки бива добар једино по својој вољи; следствено, зло је својствено Божјој природи. Али то је немогуће рећи; сачувај Боже! И још: да ли Бог има биће по својој вољи (θελων) или против своје воље (μη θελων)? Али и то је немогуће рећи. Опет: ограничава ли Бог васељену или не? Ако је не ограничава, онда она Њега ограничава; ако је пак ограничава, онда је Он безграничан по природи (απερως τη φυσει). Још нешто: ограничава ли Бог сам себе? Ако ограничава, значи: Он је беспочетан не у односу према себи већ у односу према нама; слетствено, беспочетан је не по природи. Тако, свуда долазимо до противречних закључака (πανταχου τα εναντια δει δουναι). Какав мрак, и како је свуда нужна вера (πανταχου πιστεςσ δει)! Једино је она чврста[1].

 

Пред сваким божанским догматом разум људски стоји немоћан; и ако је искрен, он мора свој однос изразити признањем: не разумем. Побуни ли се пак пред њиховом загонетном тајанственошћу, они постају за њега бесмислица и лудост, безумље и саблазан[2]. Неспособан да схвати и разуме догматске истине, разум људски тиме сведочи да је неспособан бити њихов тумач и творац. Ограничен, релативан, изменљив, огреховљен, разум људски не може стварати безграничне, апсолутне, неизменљиве, безгрешне истине, нити их схватити. Оне прерастају његову категорију појимања и стоје над њим. Оне са сваке стране превазилазе његове силе и способности. Суштином својом догматске истине су сакривене у неиспитаним дубинама мудрости Божје, и, покривене покривалом божанске тајанствености, живе у неприступачниј светлости тросунчаног Божанства, јер разум људски не би могао издржати блесак њихове сунчане божанске тајне. Као што би човек не само ослепио већ и уништио себе, када би се приближио сунчевим протуберанцама, тако би и разум људски уништио себе, када би могао наг продрети у наднебеске висине тројичног Божанства, где безбројна сунца вечних истина пламте. За пут међу њих, разум људски мора имати покривало вере, и бити обучен у свеоружје еванђелских добродетељи.

 

У самој ствари, однос разума људског према догматима као вечним. истинама Христовим, детерминисан је односом самога Господа Исуса према разуму људском у његовој греховној даности. Шта Господ Христос уопште тражи од сваког човека као услов идења за Њим? - Једно, само једно: да се одрече себе и узме крст свој: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе (απαρνησασθω εαυτον) и узме крст свој, и иде за мном.[3] и одрећи се себе значи: одрећи се себе у целокупној психофизичкој стварности своје огреховљене личности, т. ј. одрећи се своје душе, своје воље, свога разума, свога ја, свога антропоцентричког, егоистичког закона живота и мишљења. А човек то постиже, када самоодречним подвигом вере у Христа распне себе греху и свему грешном у себи и око себе; када умре греху и смрти, да би оживео безгрешном и бесмртном Господу Христу.[4] Посебно пак, разум се одриче себе, када престане сматрати себе самобитним творцем истине, мерилом истине, вођом истине, и самоодречним подвигом вере преда себе Господу Христу, да му Он буде и творац истине, и мерило истине, и вођ истине. Човек ће сачувати себе за живот вечни једино ако саможртвеним подвигом вере изгуби душу своју ради Христа, преда је Христу, јер ће је у Њему поново наћи, и то - обновљену, облагодаћену, обесмрћену, овековечену. Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (ευρησει αυτην),[5] спашће је (σωσει αυτην),[6] сачуваће је за живот вечни (εις ζωην αιωνιον φυλαξει αυτην).[7] Када се човек ради Господа Христа одрекне себе, своје грешне душе, свога грешног разума, свога огреховљеног ја, он свега себе поверава и предаје Господу Христу, умире ради Господа Христа, зрно личности своје сарањује у Господу Христу. И тада се у божанским дубинама благодати Христове зрно човечје личности разједињује, обезобличује, распада, разлучује од свега греховног и смртног, ослобођава од егоистичке откинутости и осаме, умире за све што је пролазно и грешно, и човекољубиви Господга оживљује својом бесмртношћу, овековечује својом вечношћу, испуњује својом истином, и тиме оспособљује да роди много божанског рода. Јер то значе Спаситељеве речи: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, оно једно остане (αυτος μονος μενει); ако ли пак умре (εαν δε αποθανη), много рода роди. Који љуби душу своју, изгубиће је; а ко мрзи душу своју у овом свету, сачуваће је за живот вечни.[8] Другим речима, ако човек не омрзне грешну душу своју, ако се самоодречним подвигом вере не одрекне ње у њеној греховној реалности, и не преда је Господу Христу, онда један остане, сам и усамљен остане, беспомоћан остане у греху свом и смртности својој, бесплодан и неродан остане са свим умом и разумом својим, са свом вољом и делатношћу својом. Ако ли подвигом надумне вере умре своме греху, своме егоизму, своме грешном разуму, и сву судбу своју преда у руке Господу Христу, онда - много рода роди:сачува себе, душу своју, разум свој за живот вечни, умножи и помножи себе бескрајним бројем Христових савршенстава, плиромом живота. Таква је награда за самоодречни подвиг еванђелске вере. Зато апостол Павле, који је на себи самом искусио сав трагизам и сву бесмисленост човека и света без Христа, и подвигом надумне вере познао сву дубину и ширину и дужину и висину љубави Христове,[9] и отада све сматрао за трице и штету према преважноме познању Христа Исуса Господа свога, којега ради је све оставио,[10] - проповеда, да је дужност хришћана, да поробљују "сваки разум на послушност Христу (παν νοημα εις τιν υπακοην του Χριστοθ).[11] Предавши себе Господу Христу, и живећи у Њему и Њиме, човек постаје сутелесник Христов,[12] етернизира душу своју, стиче "ум Христов", по смелом тврђењу великог Апостола: Ми ум Христов имамо (ημεις νουν Χρστου εχομεν),[13] т. ј. ум хришћана се у богочовечанском телу Христовом - Цркви, на неки неизречено тајанствен начин по дејству благодати, сједињује са умом Христовим, и тако оспособљује за познање Христових божанских истина. Ово благодатно познање вечних божанских истина, оличених и датих у богочовечанској личности Господа Исуса, природна је последица благодатноподвижничког живота у Цркви Христовој. Ми веровасмо и познасмо (ημεις πεπιστεθκαμεν και εγνωκαμεν) да Си ти Христос, Син Бога живога,[14] изјављују Апостоли Господу Христу, и тиме једном засвагда одређују однос између вере и знања, и постављају новозаветно правило о вери као средству познања вечних истина, откривених Господом Христом. Али и у томе чудесном процесу благодатног удубљивања сазнањем у вечне истине Христове човек апостолске вере у смирености својој драговољно се поверава руководству Цркве, њеном светом, саборном, апостолском, непогрешном разуму. Преображен Христовом вером, човек увиђа, види и признаје, да је саборно, богочовечанско сазнање Цркве једини непогрешни вођ за његово сазнање кроз бездане дубине и недогледне висине божанских истина Христових. И што више благодаћу Божјом и еванђелским подвизима својим понире у неисказано богатство многоразличне премудрости Христове, сложене у Цркви,[15] утолико већма распознаје неиспитљиву тајанственост њене суштине, и заједно са Апостолом смирено признаје: Сада видимо као кроз стакло у загонетци (δι εσοπτροθ εν αινιγματι)[16]. Таква је природа божанских истина догматских: ма колико благодаћу Божјом човек ушао у њих, никад их не може до дна испитати, сазнати, јер он увек остаје у границама своје људске природе, у категорији човечјега, а оне - изнад свих граница, у својој божанској бескрајности, вечности и неиспитљивости. И Христов човек се, са блаженим осећањем небеске радости, придружује Апо?толу, који кличе: 0 дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путеви![17]

 

Вера никада не губи карактер вере; она остаје вером и у овом и у оном свету, јер је њен предмет - бескрајни, бесконачни, вечни Бог и Господ, са свима својим неисказаним и безбројним савршенствима. На крају свих крајева, Бог увек остаје тајна, вечита тајна и за најсавршеније благодаћу Божјом сазнање људско и разум људски. Тајна Божија никад не престаје бити тајном, зато и вера људска никад не престаје бити вером, већ увек остаје, и у вечном животу остаје. То сведочи Апостол, говорећи: А сад остаје (μενει) вера, нада, љубав, ово троје[18], што значи, оне остају и никад не престају,[19] ни у овом ни у оном свету, јер стално остају и никад не престају свете божанске истине и тајне, које сачињавају иредмет вере наше, љубави наше, наде наше. Вера, љубав и нада јављају се и у овом и у оном свету као главне силе препорођене личности човекове, пошто је тросунчани Господ обучен у такве бесконачне и неисказане тајне, да увек има премного разлога, да се и у вечном животу однос христочежњивих чланова Цркве нормира вером, љубављу и надом.

 

Вечне догматске истине су предмет вере; а вера је подвиг који обухвата сву личност човекову, па самим тим и разум човеков, Вера је тиме вера, што вечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човеков. Све еванђелске добродетељи, на челу са вером, јесу небески хлеб вечнога живота, којим хранећи се, човек обесконачује себе, освећује себе, обесмрћује себе, облагодаћује себе, усавршава себе до крајњих граница своје боголикости. При томе, и сам разум, као органски део човекове боголике личности, добија своју дубину и ширину и висину. У том процесу усавршавања себе благодатним подвизима еванђелским, догмати као вечне божанске истине постају нормативна и регулативна начела целокупног живота човековог, а тиме и целокупне мислене делатности његове. Благодатни живот човеков у Цркви неминовно постаје извором благодатног познања вечних истина догматских. Доживљујући их као суштину свога живота, човек постиже њихову истинитост, и неопходност, и спасоносност за људску личност уопште. Притом се може поставити еванђелско начело и правило, еванђелски категорички императив: Твори, да би познао. Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко хоће његову (т. ј. Бога Оца) вољу творити (το θελημα αθτου ποιειν), дознаће (γνωσεται) је ли ово од Бога.[20] Све што је Христово - остварљиво је, оваплотљиво је. Јер у Господу Христу нема ничег апстрактног, ничег иреалног; његова је јединственост у томе, што је Он оваплоћени Бог и што су у Њему као таквом оваплоћене све божанске истине. А пошто се оваплотио Бог, и са Њим све божанске истине, то значи све су оне остварљиве, оваплотљиве у сфери људског живота, и то у границама времена и простора. 0 томе сведочи цео Нови Завет и сва историја Цркве Христове.

 

Претварајући благодатним подвизима вечне догматске истине у свој живот, Христов човек поступно улази у разумевање ових истина, али увек под руководством светог и саборног разума Цркве васељенске. Притом, сасвим природно: познање следи из вере; вера као начин живота и мишљења постепено води из знања у знање. Али што више расте у благодатном разумевању догматских истина, подвижник вере се све више и више учвршћује у убеђењу, да је Откривење - Откривење, а не знање.

 

Овакво гледиште на однос између догмата и разума, вере и знања, налази своју пуну потврду у учењу светих Отаца и Учитеља Цркве. Тако, свети Кирил Александриски расуђује о томе: "Нужно је веровати, да би се разумело. А што се истине божанске примају вером, из тога не следи, да се ваља потпуно отказати њихова проучавања, него се пре треба старати, да се уздигнемо бар до оног не сасвим јасног разумевања ових истина, за које Апостол вели: видим као кроз стакло у загонетци. Стога добро чине када тврде, да не треба најпре познати па онда веровати, него стављајући прво веру, знање међу на друго место. Јер знање следи за вером, а не претходи јој, "о речима: аще не уверите, ниже имате разумети" (Ис. 7, 9). Проста и нерадознала вера на тај начин сачињава неку врсту темеља, на коме се после већ зида знање, које нас мало по мало приводи у меру раста Христова и у човека савршена и духовна "[21] Тако гледа на однос између вере и знања и блажени Августин: "Верујемо, да бисмо познали; а не знамо, да бисмо поверовали".[22] Знање о Богу расте са вером у Бога. Уколико човек благодатним подвизима напредује у вери, утолико напредује у познању предмета и истина вере. Свети Златоуст благовести: "Вером се стиче знање о Богу (δια της πιστεως η γνωσις), и без вере немогуће је познати Га."[23] При томе вера је критеријум (κριτηριον) знања о Богу и божанским догматима.[24] По Тертулијану, вера претходи знању, јер "упућује разум достигнућу истинитог знања".[25] Наглашавајући недомислимост многога у учењу о Светој Тројици, свети Василије Велики види у томе разлог за што јачу веру у Њу, и пише против јеретичког рационализма Евномијевог: "Ако све будемо мерили својим разумом и претпостављали да оно што је непостижно за разум, сасвим не постоји, онда ће пропасти награда вере, пропашће награда наде. Чиме ћемо постати достојни оних блаженстава, која су нам припремљена под условом вере у невидљиво, ако будемо веровали само ономе што је очигледно за разум?"[26] Као продужујући мисао светог Василија Великог, блажени Августин вели: "Вредност вере се и састоји у томе, што она верује не видевши. Јер шта је велико у томе, ако људи верују ономе што виде, по мисли самога Господа, који, изобличујући ученика, говори: яко видев мя, веровал еси; блажени не видешии, веровавше".[27] Вера је не ствар логичких доказа, већ поверења у Господа, као највишег извора свих истина вере[28]. Суштина свих истика вере је погружена у невидљиво.[29] Онима који веру условљују доказима разума, свети Касијан вели: "Ти тражиш доказа ономе што је речено Богом ? Ја ти га дати нећу. Бог је то казао; Бог је то рекао; за мене његова реч и јесте највиши доказ. Доказе остављам на страну, клонећи се спорова; да бих веровао за мене је доста знати само Онога који говори. Вера ми не допушта да сумњам у речено, не допушта да га судим. Зашто да истражујем на који је начин истинито оно што је Бог казао, када не треба да сумњам у истинитост онога што је Богом казано".[30] Разум је дужан да се према божанским истинама вере односи са побожним страхопоштовањем, јер Бог и све што је Божје несравњено превазилази наш разум.[31] Стога је основно правило за разум људски при третирању вечних догматских истина: не мудровати више него што ваља мудровати, него мудровати целомудрено (φρονειν εις το σωφροωειν) по мери Богом дане вере.[32]

 

Догматика Православне Цркве, књига I, ст. 35 - 43; Београд 1980.

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

   1. In Соlоss. hom. 5, 3
   2. ср. 1 Кор. 1, 18, 23; Д. А. 17, 18. 32.
   3. Мт. 16, 24; ср. Мк. 8, 34; Лк. 14, 26-27; Јн. 12, 24-26.
   4. ср. Кол. 3, 3-8; Рм. 6, Р. 10-13; Гал. 2, 19; 6, 14.
   5. Мт. 16, 25
   6. Мк. 8, 35; Лк. 9, 24; Ср. 17. 33.
   7. Јн. 12, 25.
   8. Јн. 12, 24-25.
   9. ср. Еф. з, 18 -19.
  10. ср. Флб. 3, 7- 8.
  11. 2 Кор. 10, 5.
  12. ср. Еф. 3, 6.
  13. I Кор. 2, 16.
  14. Ји. 6, 69; ср. Еф. 4. 13; 1, 17.
  15. Еф. 3, 11.
  16. 1 Кор. 13. 12
  17. Рм. 11, 33
  18. 1 Кор. 13, 13.
  19. ср. 1 Кор. 13, 8; ср. св. Нринеј,Contra hear. II,, 28, 3,
  20. Јн 7, 17.
  21. I n Јоаn lib. IV, с. 4; Р. gr. t. 73, col 628 и 629
  22. In Јоаn tract. 40, n 9; ср. De lib. arbittr. lib. I, с, 2, n 4.
  23. In Phil. hom. 11, 2.
  24. Климент Алекс, Strom. II, 4.
  25. Adv. Marcion. I, 2.
  26. Contra Eunom. Lib. II, n. 24.
  27. In Joan. Tract. 79, n. 1. Ср св. Григорије Ниски: "На вери у Господа Христа као на темељу зидамо начела живота нашег и свакодневним упражњавањем у добру чивимо себи законом чисте мисли и дејства". (De perfect. Christ. Form).
  28. Ср. Рм. 10, 17.
  29. Јевр. 11, 1; Рм. 8, 24; 2 Кор. 4, 18; 1 Петр. 1, 8.
  30. De incarnat., lib. IV, c. 6.
  31. Св. Златоуст, In Hebr., hom. 2, 1.
  32. Рм. 12, 3; ср. 1 Кор. 4, 6; Гал. 6, 3; Рм. 11, 23.
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:40:35 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
св.Анатолије Оптински

О ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ





"Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога - учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове "типике" приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: "По плодовима ћете их познати". И то по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо "не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту", као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима.

Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већпојавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу - то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су - смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер тада ће верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: "Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским".

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ. . . и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: " Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити" . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него - голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11,1 - 3), Који рече "Буди веран до смрти и даћу ти венац живота" (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:41:01 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Светитељ ИГЊАТИЈЕ (Брјанчанинов)
епископ Ставропољски

ЧАША ХРИСТОВА

 

 

Молила Господа два љубљена Његова ученика за пријестоле славе - а Он им дарова Чашу Своју[1].

Чаша Христова - то су страдања.

Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе.

Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.

Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу. Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.

Чашу Христову, чашу спасења примићу![2]

Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.

Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?[3]

И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.

Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?

Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.

Отац небески је свеомгућ, свевидећ; Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.

Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.

Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије[4]. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.

Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега[5].

Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.

Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје[6].

Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"

Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу[7].

Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.

Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо[8].

Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.

Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте[9], вазвијестио је љубљени ученик Христов.

Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.

Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу.

Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја.

Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.

Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.

Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.

Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.

Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.

За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити[10].

Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки![11]

Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.

Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.

"Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано уво[12].

Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?[13].

У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.

Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.

Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".

Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.

Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге[14].

Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.

Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде[15].

Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.

Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна[16]. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.

Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.

Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.

Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.

Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.

Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових[17].

Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.

Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.

Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.

 

 

 

 

НAПОМЕНA:

   1. Мт. 20:23.
   2. Пс. 115,4.
   3. Јн. 18:11.
   4. Дјела Ап. 14:22.
   5. Филип. 1:29.
   6. Лк. 23:41-42.
   7. Мт. 5:44.
   8. Мт. 11:12.
   9. Јн. 3:15.
  10. Дјела Ап. 5:41.
  11. Јов. 1:21.
  12. Лк. 22:51.
  13. Мт. 26:53.
  14. Слово 35.
  15. Mт. 26:39.
  16. Mт. 26:41.
  17. Oткр. 7:13-17.
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:41:17 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Епископ Николај

БОРБА ЗА ВЕРУ



I



Србине брате, теби се обраћам, да те нешто питам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.

- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме,и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?

То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише;

и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који из препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;

и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;

и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;

и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст шасни живот свој положише;

и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;

и питам те у име светих Патријараха српских, шасних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;

и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плашљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.

У име те велике и племените војске твојих благородних предака, шију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?



II



Зли ветрови ударили су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?

Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.

Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са претцима твојим, са славом твојом.

Хоће да ти искидају основу живота твога, на којој си ти поткан и уткан.

Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.

Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.

Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске.

Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.

Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.

Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.

Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом?

Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом.

Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе другачије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља а не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светог Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостала и изнемогла трупа, која се лењо вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом.

Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде запаљено.

То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан, Србине брате мој!



III



Вера твоја брани те од сваког зла, Србине брате.

Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.

Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.

Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.

Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овом свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.

Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке, пало је у руку Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.

Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају да има одбране.

Од безверства брани те вера твоја, од губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверсто је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.

Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.

Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човка и кроз човека, а не од Бога и од Бога.

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.

Тешко ћеш рећи, и не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твоме унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!



IV



Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.

Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.

Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати глада.

Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост.

Ткаља добра чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.

Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била.

Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну, Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро!

И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро! Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро!

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!

Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој.



V



Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља, заповеда апостол вере (Филип, 1, 27)

Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати, него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Једнодушно борите се - сви.

У старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.

И ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше уде. Помози му илируком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.

Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.

Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје, него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу, и борбу, и борбу водише. Па чак и кад битке на светскомпопришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.



VI



"Ова је земља бедем хришћанства". Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.

Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног, него да буде бедем вечног Хришћанства.

На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа.

Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.



VII



Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна., Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.

Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.

Безверство пустоши душу, чупајући све божанскосеме из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.

Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секта, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?

Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник.

Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена?

Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.

Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!

Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.

« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:41:37 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
О. Матеја Матејић

НЕЗАБОРАВНА МОЛИТВА
- 08. 10. 1944. -





Јесење јутро. Можда последње од лепих. И последње у Отаџбини. Све је спремно. Чека се само команда. А онда у покрет. У неизвесност. Сви још не знају куда ће нас нас наши путеви водити и где ће нас будућност чекати. Но сви знају зашто се иде и сви су спремни да, без колебања, пођу...

Дугачка, змијаста колона, Беспрекоран ред. Озбиљна, препланула лица, већином младићка, понеко скоро детиње. Нема разговора. Мисли, само мисли. И сећања... Тешка. После толико напора, толико жртви, после толиких гробова, све се оставља. Победа је додељена другом. Буни се у нама све, али очајања нема. Нико од нас не верује да је ово последњи обрачун, да је ово коначна одлука.

Колона се спушта улицом Краља Александра. Правац: мост на Сави. Улице којима пролазимо полупразне су. Људи које сусрећемо суморни су, заплашени, ћутљиви. Смена... Долазе они које народ не познаје или које само по злу, по немилосрдности зна. Зато се са сумором и стрепњом очекују "ослободиоци", нови господари, нова окупација... Касније, успут, наилазимо на више пролазника. Има међу њима оних који су за послом. Примећује се да једва чекају да се уклоне. Корак им је брз, нервозан. Поглед уперен у једном правцу, испред себе. Не усуђују се да погледају ни лево ни десно. Очекују да се нешто догоди, нешто непријатно, судбоносно. А плећа им погнута.

Други су изашли да злурадо испрате оне које никад нису волели, јер их никада нису разумели. Изишли су да се добаце погрдом или каменицом. Размилели се пацови који су за цело време борби, добро заклоњени, грицкали по ћошковима и чекали свој час. Не могу да сакрију злурадост. Лешинари, навикнути да полумртвој жртви задају последњи ударац. "Хероји", који наступају када борба престане...

По која увреда лупи јаче, заболи, опече. И јави се жеља да човек узврати. Сада? У овом моменту када душу таласају успомене, када слутња засипа сликама дана који иду и када срце подрхтава пред патњама народа које га очекују? Сада, када се све у нама опрашта са свим драгим, када се мислима обилази сваки гроб, када се неизречени поздрави и непроливене сузе скривају у замагљеним очима? Увређености и љутине нестаје. Остаје само бол, бол због слепила које није излечено, због лудости која није преболела...

А они, који су нас упознали, који су нас схватили, забринути су и жалосни. Притрчи по која старица и, марширајући непрестано уз колону, љуби и благосиља туђе дете. И пита докле ћемо и хоћемо ли се вратити. И када?

Од Техничког факултета почиње песма. Снажна, убедљива, наша песма. Говори много. Не казује све. Певају и они којима се плаче. Певају чак и они који поред колоне иду, жене и деца. Пева се побожно и пркосно. Пева се победнички, јер нико не осећа повлачење као пораз.

Пред мостом последњи опроштаји. Многе мајке су успеле да из далеких села дођу довде пешице. Ишле би и даље, на крај света... И очева много... И непознатих, радозналих, пријатеља и непријатеља...

Последњи загрљаји и прве сузе. А онда ступамо на мост. Многи се осврћу. Грле последње сиве контуре Престонице. Топло и чежњиво. А онда поглед блуди даље... још даље... тамо до села и засеока, до родитељског дома.

На мосту стадосмо. Не знам више да ли по команди или спонтано, инстинктивно. Нешто смо очекивали, наслућивали, нешто нам је недостајало.

"Клекни!"

Никад још не чух овакав глас. И нисам препознао глас свога командира, који сам свакодневно слушао.

Сви смо на коленима. А онда, без команде - јер сви смо знали да смо то ишчекивали, да нам је то недостајало - Кузманов дрхтави, јецајући тенор поче:

"Оче наш... !"

Застаје. А онда ништа. Сигурно и њега нешто гуши. Бори се са собом и са сузама. Као и ми... Бескрајна тишина. Дах нам нестаје. Тачније: устручавамо се да дишемо, јер од сваког даха може постати јецај.

"Иже јеси на небесјех..."

Погледи се сами дижу ка небу и сви осећамо присуство Онога коме смо се у борбама обраћали и у чију заштиту нисмо престали веровати...

"Да свјати сја имја Твоје".

А знамо да ће у нашој земљи од сад псовано бити. Знамо да ће све обесвећено бити.

"Да придет царствије Твоје".

- Чежњиво дрхти Кузманов глас и чежњиво трепере наша срца. Хтели бисмо да то буде сада, овог момента. И чини нам се да је тако близу, на домаку руке, а ипак тако далеко, тако недостижно...

"Да буде твоља Твоја!"

- Дође одмах неко олакшање. Дах се врати. И све постаде јасно, све сношљиво. Нема више ни зашто, ни како, ни докле...Пригрлисмо свој крст с љубављу, јер је то воља Њ е г о в а...

Молитва је завршена. Али још нико не устаје. Не зато што се, можда, чека на команду - она је непотребна - већ зато што су сви погледи управљени ка Престоници, што се сва срца и све мисли опраштају с оним што је тако тешко оставити, ма и за кратко време, ма и за један тренутак. Нико не жели да помути тај тренутак у коме се душе грче од свирепости растанка и напајају вером у неминовни повратак. Сви се устручавају да прекину последње молитве, које, непрелећући преко усана, директно из душе излећу ка трону Творца...

А онда, опет спонтано и без команде, прибрани, но озбиљни, у тренутку једном сазрели, кренули смо напред... у туђе земље и мучне дане, са сазнањем да нисмо побеђени и с непоколебљивом вером у повратак.
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:41:57 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Епископ Стефан (Никитим)

МАТРЈОНУШКА





"Покајте се, јер се приближи царство небеско"; Мт.(3,2)



"Покајте со и верујте Јеванђеље"; Мк . (1,15)



Тридесетих година био сам бачен у концентрациони логор. Будући да сам био лекар, у логору ми је било одређено да радим у амбуланти. Већина логораша налазила се у тако тешком стању да то моје срце више није могло да подноси, те сам многе ослобађао од рада да бих им макар мало олакшао муке, а велики бројоних најслабијих слао сам у болницу. И некако баш у то време, модицинска сестра која је са мном радила, такође логорашица, рече ми неком приликом: "Докторе, чула сам да је против вас достављена пријава, која вас оптужује за прекомерну млакост према логорашима, и да вам прети продужење робије на 15 година". Сестра је била озбиљна жена, добро обавештена о збивањима у логору, и ја сам се од њених речи ужаснуо. Био сам дотад осуђен на три године, које су се примицале крају, и већ сам бројао месеце и недеље који су ме делили од слободе, кад одједном - још 15 година! Нисам тренуо читаве ноћи, а када сам ујутро дошао на посао, медицинска сестра снуждено обори главу, видећи моје смркнуто лице. После прегледа болесника, она ми као са устезањем рече: "Докторе, ја бих вам дала један мали савет, но, бојим се да ћете ми се смејати". "Само реците", одговорих ја. "У Пензи, у граду из којога сам родом, живи једна жена по имену Матрјонушка. Господ јој је дао особиту силу молитве и ако се за кога почне молити, за њега се увек и измоли. Њој се обраћају многи људи, а она никоме не отказује. Ето, покушајте и ви!", узбуђено ми рече сестра. "Да вичем? Одавде? Па, она живи стотинама километара далеко од нас?!", рекох. "Ја сам и мислила да ћете ми се ви смејати, но она ће вас сигурно чути и одавде. Ви, пак, овако учините: кад увече пођете у уобичајену шетњу, издвојте се мало на страну од свих, и три пута, из гласа, што можете јаче, викните Матрјонушка, помози ми, у великој сам невољи! Она ће вас чути и помоћи ће вам." И мада ми се све то чинило помало чудно и личило ми на некакво врачање, упркос свему, исте вечери, идући у шетњу, учиних како ме научи моја помоћница, Прође дан, недеља, месец... А мене нико не зове. У администрацији логора, у међувремену, догодише се неке промене - једног сменише, други дође. Прође још пола године и наста дан мога изласка из логора.

Док су ми давали документа у команди логора, замолих да ми напишу дозволу за онај град где је живела Матрјонушка, јер сам се још пре тога, онога дана када сам је призвао, заветовао да ћу је свакодневно помињати у молитвама, ако ми помогне, и да ћу по изласку из логора отићи до ње и захвалити јој се. Узимајући документа, чух да и нека друга двојица, који су такође излазила на слободу, иду у исти град камо и ја намеравах. Придружих им се и отпутовасмо заједно. Док смо ишли друмом, ја почех да их запиткујем познају ли Матрјонушку. "Врло је добро знамо, њу

сви знају, и у граду и у целом крају. Ми бисмо вас одвели до ње, ако вам је потребно, али ми не живимо у граду но у селу, а много смо се ужелели својих домова. Него, ви овако: кад стигнете, првога кога сретете питајте где живи Матрјонушка и он ће вам показати!" Чим стигох у Пензу, учиних тако, како ме научише моји сапутници. Прво дете које сретох, упитах за Матрјонушку и оно ми одговори: "Идите оном улицом, а затим одмах иза поште скрените у попречну уличицу и тамо, у трећој кући, живи Матрјонушка!" Узбуђен, дођох до куће и кад хтедох да покуцам на врата, видех да су само притворена. Стојећи на прагу, разгледао сам готово празну собу, са столом у средини, на којем је лежао доста велик сандук. "Има ли кога?", упитах врло гласно, "Уђи, Серјошка!", зачу се глас из сандука. Тргнух се од изненађења и неодлучно пођох према гласу. Погледавши у сандук, видех у њему сићушну жену, која је лежала, непокретна. Била је слепа, са рукама и ногама потпуно закржљалим, непокретна. Њено лице било је задивљујуће светло и благо. Поздравивши се са њом, упитах: "Откуда ви знате моје име?" "Па, како га не бих знала", зазвонио је њен слабашан, али чист глас, "кад си ме ти звао и кад сам се ја за тебе Богу молила?! Ето, како знам! Сeди сада, бићеш мој гост!"Дуго сам седео код Матрјонушке. Причала ми је како се у детињству разболела од некакве болести и престала да расте и да се креће. Родила се здравог вида, но када је имала две године, доби некакав осип и ослепе. Породица јој је била веома сиромашна и мајка би је, одлазећи на посао, стављала у колица и односила у цркву. Тамо ју је, са коритом у које би је положила, подизала на клупу, где би остајала све до вечери. Лежећи у кориту, слушала је све црквене службе и проповеди, Свештеник ју је много волео и често је причао са њом. И сви који су долазили, пожалили би је и донели јој неко коцкицу шећера, неко крпицу одеће, неко би је само помиловао и помагао јој да се удобније намести- Тако је расла у атмосфери велике духовности и молитве. Потом сам много разговарао са Матрјонушком о смислу живота, о вери, о Богу. Слушајући је, био сам поражаван мудрошћу њеног расуђивања и њене духовне прозорљивости: "Када будеш стајао као епископ пред Престолом Божијим, помињи рабу Божју Матрјону!" А ја тада нисам ни помишљао на епископство, нисам био чак ни свештеник. О себи је говорила да ђе умрети у затвору. Седећи крај ње, схватио сам да преда мном не лежи обична болесна жена, него велики Господњи усодник. Мени се уопште није одлазило - толико ми је било са њом добро и радосно, и себи сам задао обећање да ћу се ја к њој опет вратити, што је могуће пре. Али... није било тако. Матрјонушку су убрзо одвели у затвор, у Москву, где је и преминула.



Епископ Стефан (Никитим)

"Зато се и мртвима проповиједи Јеванђеље"; 1.Пт.(4,6)



"Изведи из тамнице душу моју да славим име Твоје.

Око мене ће се скупити праведници, када ми учиниш добро"; Пс.(142,7)





(са руског Матеј Арсенијевић)
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:42:15 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Прво желим да се захвалим нашем поштованом модератору Lightsoftu што ми је дозволио да отворим тему која је оволико дуго била неактивна.

Хвала ти брате.    Smile Smile

У ову тему ћу постављати чланке ( највише ће овога бити, јер нисам довољно креативан, способан да сам контемплирам и доносим нове увиде, више сам еклектичар и хрчак  Smile који скупља мисли других и о њима промишља), мисли, коментаре, одломке из књига, дискутовати са људима на разне теме у вези православља (наравно колико знам, умем, могу...ово могу се односи на дужност према обавезама које сам раније преузео и које не могу и не желим да занемарим...)...

Па да почнем...


Епископ др Порфирије Перић,

Светосавска беседа 2008. године

Каква не треба, а каква треба да буде Црквена реч
4. фебруар 2008 - 13:35
 
 Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплесна и 
конфузна. Религијски, национални, социјални, економски, политички, 
културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које 
ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве 
са светом.

Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као 
заједницa, изгледа да се све више продубљује. Многобројни проблеми и 
дилеме које се сусрећу нарочито на пољу биологије, биотехнологије, 
генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом животу и 
постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно 
са буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, 
формира двоструки изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора 
да да одговор и сведочење. Који је смер овог сведочења?

Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши 
непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То 
значи да догађај оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова 
десио једном за свагда, парадоксално, јесте и процес који мистично 
наставља да се одвија кроз сву историју. Да би спасао свет и човека 
Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и 
простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, 
данас, као и тада остаје неразумљив и несхватљив без свога тела, без 
своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење Логоса у историји. Она не 
преставља секту или херметички затворену и одвојену групу људи, која је 
незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој 
свет може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог 
створио свет и човека, Он је створио Цркву. Црква је свет Божији и 
постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у Цркву. Свети Максим 
Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и невидљивих 
суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква 
граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и 
постане Црква.

Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне. Ово 
није само због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога 
што је свет утицао на хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју 
реч и сведочење, с једне стране разбијеном и разломљеном хришћанском 
свету, и с друге стране, широј друштвеној заједници.

Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове 
и искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису 
биле ни мање, ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати 
и хтети, при том имати и неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би 
се од једног недефинисаног, али Бога жедног народа, какав је био 
српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и 
усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у 
живот, увео у Цркву, учинио га хришћанским и православним. Стога, он 
нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, 
покровитељ и надахнуће. Шта нам његов живот, његова дела и речи говоре: 
каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а каква треба 
 да буде, да била светосавска, православна, црквена...

Живот и дело Светога Саве нам говоре да црквена реч не сме да буде 
парцијална, не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна 
(католичанска) и васељенска. Предање Цркве повезује саборност 
(католичанство) и васељенскост, а да их, притом не поистовећује. 
Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости 
и универзалности Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и 
односи се на све људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и 
харизматског деловања Цркве.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црква, као саборна, није само 
васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се 
налази свуда, него је и дијахронска - која постоји свагда, увек. Свети 
Јован Златоусти примећује да саборна - католичанска Црква, није само 
„по свој васељени", него се „протеже кроз сва времена". Постојање Цркве 
у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче 
прошлости него, реалност која превазилази време.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде 
индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у 
којем учествује сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом 
Храном, коју примају од истог Хранитеља, онда се исти идентитет 
посматра и изражава као учешће у заједници која претендује да прожме 
целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова заједнице. 
То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо 
дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, 
јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо 
у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом 
Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим разговарам 
и не смета ми што сам мучим своју муку, без моћућности да је са било 
ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и 
самољубље.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни 
да се баве свим областима човековог живота - не само такозваним 
духовним, него и материјалним, јер човек је јединствена психосоматска 
целина. Тако Црква, на пример, може и мора да да одговоре на проблеме 
биоетике и биотехнологије, на проблеме који су везани за човекову 
животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора 
да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства 
Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да Реч Цркве не сме да буде 
самодопадљиво и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која 
осуђује; не сме да буде популистичка. Црквено слово задржава своју 
озбиљност и црквеност када не ставља под лупу човеков живот вребајући 
га у грешкама, да би га предала „истражном судском поступку" на осуду, 
него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће. 
Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, 
угледајући се на доброг Самарићанина да учини милост онима који на 
различите начине страдају у искушењима модерног доба. Имајући ауторитет 
и аутентичност јевађелске и светоотачке речи, не приличи Цркви „да чеше 
уши" својих слушалаца, али с друге стране не сме да ставља со на ране 
оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде 
мелем за ране и савести.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде 
заглушујућа и наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, 
нити да ствара буку и тренутна одушевљења. Често заборављамо да реч 
Цркве треба да сведочи „вешчеј истини" (истину ствари). Реч Цркве 
уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју. 
Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када 
проповед не открива јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог 
човека, тада то није божанска проповед него самоприказивање или 
самопромоција. Дело проповедника треба да буде тумачење поруке 
јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо 
признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични 
доживљај онога што се говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и 
апостолског сведочења. Недостаје јасноћа „онога што смо чули, што смо 
видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше", по речи 
апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово 
практично (λογον εμπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιμον)".

Живот и дело Светога Саве нам говоре да реч Цркве не сме да буде 
нечовекољубива. Прво и основно сведочанство које Православна Црква 
треба да пружи савременом разбијеном, и унутар сбе подељеном и 
сукобљеном свету, јесте сведочење љубави. Говорећи, међутим, о љубави, 
ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану Богослову „Бог је љубав". Ако 
се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност целога 
Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може 
постићи без исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав 
која се изражава у јединству личности Свете Тројице, несебична је. 
Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог. Према томе заједница 
љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за себичним 
узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге 
стране, сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке 
енергије личности Свете Тројице, има карактер несебичног даривања и 
снисхођења. Ово учење које су формулисали васељенски сабори и велики 
оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не због тога што 
је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд 
ове истине зависи спасење човеково.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде 
својеврсно препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не 
смеју да се користе само као цитати који покривају недостатке 
савременог, стваралачког богословља. Често чујемо проповеди у којима 
се ређају бибијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се 
изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца 
Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине 
јеванђеља и стварања анахроног музејског амбијента. Речи Светога 
Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у 
савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених 
цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог 
духа захтевима и посебностима нашега доба.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да Црквена реч не сме да буде 
лажна. Ако хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и 
унутрашњу доследност. Само тада наша реч може бити непосредна, жива и 
истинита, када се не мења под утицајем наше личне несавршености и 
себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита, ми нећемо 
бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у 
великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, 
него и онима који је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и 
мора да превазилази људске немоћи и да буде спасоносна за свет само 
онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје „оштрија од 
свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, 
зглобова и сржи и суди намјере и помисли срца". Тако може да дејствује 
пре свега у онима који је произносе, а потом и у онима који је примају.

Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу 
психопатолоших структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви 
ми идемо путем странствовања - (деканики) странствовања у односу на 
разне идеологије и психолошке самообмане. Потребно је да идемо путем 
филокалијског (филокалија – добротољубље; примедба приређивача) трезвеноумља,
то јест да будемо непрестано духовно будни, 
што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да 
принесемо своју слободу вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак 
подвиг. То је, међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој 
црквеној речи, да створи визију; једину визију на коју имамо право као 
хришћани, визију, да заједно са Светим Јованом Богословом, једним 
устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе".


извор:   званични сајт Српске Православне Цркве
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 12:17:19 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0


Епископ Григорије (Дурић)


О саборности

О саборности нас учи и на њу нас позива читаво Свето Писмо. Сви 
значајни догађаји из живота Христовог на земљи и по Васкрсењу, били су 
саборни догађаји. Рођење Његово било је објављено не једном човјеку већ 
тројици Мудраца и сабору пастира.

Тајна наше саборности, тајна је наше боголикости. "И створи Бог човјека 
по Лику Своме", стоји у Књизи Постања и управо је у овој краткој 
реченици садржана сва дубина и величина нашег призвања као људи. Бог, 
Који је Света Тројица, дакле заједница Личности, створио нас је да 
бисмо и сами постали личности кроз заједницу са другима. Бити личност, 
дакле, никако не значи "бити свој", како то често истиче вријеме у коме 
живимо које је дубоко нагрижено болешћу званом индивидуализам. Бити 
личност прије свега значи бити биће заједнице, живјети живот као однос 
са Другим и другима, бити свјестан да ни постојање, ни идентитет, ни 
смисао живота не можемо црпити из самих себе већ увијек и једино из 
заједнице, која је видљива пројава саборности на коју смо призвани.

"Гдје је двоје или троје сабрано у име моје, ондје сам и ја међу њима" 
рекао је Христос. То значи да наше познање Христа, наше искуство Живога 
Бога и сједињење са Њим јесте прије свега саборни догађај. Наша лична 
молитва, наша љубав и добра воља, наш труд и подвиг потребни су, али 
само као средство припреме за нешто веће. A то веће јесте сусрет са 
Богом и присаједињење Тијелу Његовом, које никада не бива другачије 
него кроз Цркву: дакле кроз заједницу, кроз сабрање свих око "Јединога 
потребнога" јер: "Стаде Бог на сабору богова" каже се у Св. Писму.

О саборности нас учи и на њу нас позива читаво Свето Писмо. Сви 
значајни догађаји из живота Христовог на земљи и по Васкрсењу, били су 
саборни догађаји. Рођење Његово било је објављено не једном човјеку већ 
тројици Мудраца и сабору пастира. Крштење Његово није се збило на неком 
удаљеном мјесту, већ на Јордану, пред мноштвом свједока. Преобразио се 
- пред тројицом ученика. Распет је и страдао на очиглед многих. Aли и 
по Васкрсењу, јављао се својим ученицима увијек када су били заједно: и 
женама Мироносицама, и Луки и Клеопи, и Aпостолима на мору и др. 
Вазнесење Његово било је на очиглед Aпостола и окупљених вјерних. Дух 
Свети сишао је на сабор Aпостола, тј. на Цркву, а не само на једнога од 
њих нити пак на свакога понаособ у дому његовом. И видјећемо, ако 
уронимо дубље у Стари Завјет, да је и он кроз све своје догађаје био 
преднајава Цркве Божије, као једине кроз коју се истински пројављује 
наша саборност, саборност којом постајемо једно са Богом и једни са 
другима, тј. остварујемо смисао и циљ свога постојања.

Саборност Цркве је њено својство да у себи и собом сабира све и сва у 
једно. Она чини да кроз Цркву постајемо Једно Тијело са свима: и са 
онима који су ту, поред нас, и са онима који су одсутни, и са онима 
који још увијек лутају десно и лијево тражећи пут, и са грешнима који 
ће се покајати, и са преминулима који "умријеше у вјери", и са онима 
који ће тек постати чланови Цркве - са свима смо једно када смо сабрани 
око Христа, Великог Aрхијереја Који нас је једном за свагда спасао 
Крвљу Својом, остављајући нам Цркву да кроз њу дамо свој пристанак на 
то спасење.

Давно је речено да је човјек друштвено биће. Као такав, он се често 
удружује са другима око заједничких идеја, интересовања, циљева. Тако 
настају политичке партије, спортски клубови, научна удружења и 
разноразне организације - но ниједна од њих не пројављује ону истинску 
саборност која једина има вјечни карактер. Та истинска саборност је 
само и једино сабор, сабрање људи Божијих око Јединога Вјечнога Бога. 
Сабор у чије Име смо сабрани, и сам поприма карактер вјечности.

Христос, Који је живио ради нас и сав Свој живот пројавио као жртвену 
љубав и служење другима, позива нас да кроз Цркву Његову и сами 
постанемо причасници тог и таквог живота. A када постанемо једно са 
Њим, ми више не можемо остати усамљени. Aко, макар у најмањој мјери 
живимо Њиме, Његовим примјером, Његовим заповијестима, онда наше 
живљење спонтано постаје тежња ка јединству свих и свега у Њему.

Међутим, то јединство у које је укључен сав човјек, мора бити 
пројављено и на видљив, жив, очигледан начин. Оно се пројављује управо 
кроз општење, тј. живи и конкретни однос многих који живе као цјелина. 
Зато је окупљање у Цркви увијек сабирање око првог тј. као што 
свештеник не може без народа, тако и народ не може без свештеника, без 
онога ко је први. Зато нам је и Христос заповједио да се Њиме 
причешћујемо само када смо сабрани на једном мјесту, сви заједно око 
првог, око свештеника. "Нас је сабрао Сам Христос, зато што је Његов 
живот - сабрање свих у једно", рекао је отац Aлександар Шмеман, теолог 
који је прије свега био проповједник и свједок саборности Цркве. Бог је 
Љубав, а љубави нема без јединства, нити јединства може бити без 
општења, нити општења без заједнице. Нас, дакле, у једно сабира сама 
Љубав Христова: "Ово је заповијест моја, да волите једни друге, као што 
и ја завољех вас. Нема веће љубави од ове, да ко положи живот свој за 
пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако испуњавате оно што вам 
заповједих" (Јн. 15,12-13).

Саборност значи стално полагање живота за браћу своју. Она је јединство 
у коме жалости, радости, потребе свакога постају живот и стварност 
свих, и на тај начин свако од нас кроз своје сопствено искуство тог 
јединства, постаје свједок Христов на земљи. Без ове и овакве жртвене 
љубави, наше јединство у Христу је немогуће. Саборност позива на љубав, 
а љубав нас сабира у Цркву (= Христа).

Св. Јован Златоусти, велики Отац наше Цркве говорио је онима који су је 
гонили: "Не бјежи далеко од Цркве, јер не постоји ништа јаче. Она је 
твоја нада, спасење и прибјежиште. Она је виша од неба и шира од 
земље." Заиста, њено величанство, слава, моћ и узвишеност велики су 
колико и величанство, слава и узвишеност Самог Христа. Она сједињује 
Бога и човјека, она је васкрсење онога Раја који смо гријехом изгубили. 
Сав свијет је створен да би постао Црква. Она, која по Св. Златоусту 
посједује "младост која не вене", сабира нас и окупља, препорађа и 
обнавља благодаћу Св.етог Духа којим живи и зато се онај који остаје ван 
Цркве - губи и нестаје.

Зато је толико важно да уђемо у Цркву. Да се сјединимо са нашим 
ближњима, да усвојим радости и жалости свих. Да их осјећамо као своје, 
да се молимо за све, да до бола живимо њихово спасење. Да чинимо све за 
ближње као што Христос чини за нас. Кад издвајамо себе, кад смо 
усамљени нисмо хришћани. Истински хришћани смо кад живимо сједињени у 
Христу, кад живимо ту саборност Цркве. Црква је стадо Христа, Великог 
Пастира, Она је "Град Цара Великога". Зато, уђимо у тај Град, постанимо 
свједоци вјечности. Пожелимо изнад свега да и сами постанемо дио тог 
вјечног Сабора, који сједињује Небо и земљу, пролазно са непролазним и 
који нас узводи тамо гдје се све сабрано у Христу и око Христа радује.


Извор: званични сајт Српске Православне Цркве
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 4 5 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 20. Avg 2025, 14:21:35
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.2 sec za 14 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.