Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 13:57:03
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2 3 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Православље  (Pročitano 101213 puta)
15. Mar 2006, 22:37:37
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Џон Френсис (Френки) Шефер

ЗАШТО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАН



Џон Френсис (Френки) Шефер је сценариста, филмски режисер и писац. Његова најновија књига носи назив "Sham Pearls For Real Swine" ("Лажни бисери за праве свиње"). Са супругом и децом живи у Масачусетсу. Пре него што је прешао у Православља припадао је протестантској евангелистичкој групацији и био познат као њен заговорник и писац.





Крштен сам у Грчкој Православној Цркви 1. децембра 1990. Била је то кулминација прилично дуге личне одисеје која ме је из средишта евангелистичког протестантског "секташтва" одвела у историјску Цркву.

Постоје три суштинска разлога због којих сам напустио своје протестантско наслеђе и придружио се православној заједници. Прво: уверио сам се да су тврдње историјске Цркве - о томе да је она истинска Црква - оправдане. Друго: у расколничком хаосу протестантизма почео сам да примећујем испуњење страшних упозорења Отаца Цркве (упућених) против раскола. То је ужурбало моје трагање за непрекинутим, изворним и законитим, апостолским поретком установљеним у историјској Цркви. Треће: током многих година док сам покушавао да будем Хришћанин, радије него да "верујем" у Хришћанство, често сам се питао зашто је моје путовање било усамљеничко и индивидуалистичко. Питао сам се због чега је изгледало да имам само неколицину духовних оружја којима ћу се борити против свог сопственог греха. Када сам почео да откривам историјску Цркву, почео сам да откривам и читав арсенал духовног оружја за који никада нисам ни знао да постоји.

Што се тиче прве две тачке, тј. тврдњи историјске Цркве и критике хаотичног стања у протестантизму, на другом месту опширно сам писао о тој теми. Овде ћу се, дакле, углавном бавити својим трећим разлогом - личном димензијом мог духовног путовања у Цркву.



Смисао



Сви ми трагамо за смислим свог живота. Да бисмо пронашли тај смисао, потребни су нам извесни непроменљиви стандарди, циљеви и параметри којима ћемо измерити наш напредак у правцу да постанемо онакви какви бисмо желели да будемо.

Међутим, ако једног дана откријемо да су наше идеје о томе шта су наши духовни циљеви сведене на субјективне и искључиво личне стандарде које смо сами створили, онда је свака нада за тежњом ка непроменљивим смислом - да изоставимо трансцендентни вечни смисао - изгубљена. У духовном контексту то је једнако открићу да се ограда у бејзболу помера између два ударца, што би у целини анулирало и поништило сваки смисао извршавања "слободног ударца", чак и у случају да је он изведен.

Проблем протестантизма садржи се у томе што је човек независан од Светог Предања. "Ограда" - традиција - може бити произвољно померена јер без апостолског ауторитета свако протестантско мишљење је исто тако добро као и мишљење било које (друге) особе о томе шта значи бити хришћанин.

Свака особа, на пример, може рећи да се придржава Писма, али како је Свето Предање одбачено или радикално измењено, то се претвара у појаву да свака особа следи само своје субјективно тумачење о томе шта сматра да каже Писмо - сводећи га на оно шта то "њој значи".

Још више збуњује протестантски осећај за значење богослужења. То је ударање бубњева, учешће у проповедима, молитва, певање, говорење разним језицима, и шта још? Служи се уснама, али се протестант никада неће сложити са протестантима из других "секти" шта је богослужење, макар и у цркви, и резултат је духовно толико хаотичан колико је то био однос Каина и Авеља. Услед тога имамо податак да свака од 23.000 протестантских секти тврди да је она "истинска црква".



Богослужење



Можда је најбољи начин да се разуме разлика између православља и протестантизма проширивање аналогије приче о Каину и Авељу. Протестант претпоставља да Бог заиста не мари да ли му приносимо јагње или "род земаљски". Православни Хришћанин, са друге стране, верује да начин како вршимо богослужење није лична, субјективна ствар коју обављамо по сопственом нахођењу, већ да је вођством Светог Духа током векова укорењено у светотајинску историјску Цркву. Ми можемо, како учи Црква, знати како да вршимо богослужење и који су основни елементи светотајинске праксе који обликују изворно богослужење и црквена правила.

Као резултат овог уверења, православни Хришћанин не упражњава богослужење искључиво као индивидуални израз самоостварења маскиран побожношћу, него уместо тога прилази Богу на основу јединственог и заједничког историјског искуства Цркве - читаве Цркве - која укључује војујућу Цркву светитеља и мученика исто као и садашњу Цркву на земљи.

На овај начин православни Хришћанин није усамљен у својим духовним трагањима. Он није принуђен да једноставно прикупља и одабира између онога што му нуди древна и модерна "традиција" и уместо тога вођен је историјским прејемством, неоспорном, светотајинском истином и апостолским поретком. Он не верује да је његов епископ епископ зато "што је омиљен" или "харизматичан", па чак ни због тога што је по свим питањима увек у праву. Уместо тога, он схвата да је власт његовог епископа израз историјског и законитог континуитета заснованог на уистину онтолошки историјској Цркви. Та Црква сматра да нема теолошког расцепа између "духовне" или "световне" стварности и уместо тога прихвата сваку реланост, чак и физички свет, укључујући евхаристију, иконе, епископе и свештенство као део Божијег промисла о људима како би их вратио Себи.

Чињеница је да Православна Црква своје Свете Тајне сматра духовно-телесним. Исповест и рукоположење (свештенства) су свете тајне, али су то такође и брак и евхаристија. И као што Црква учи о физичком, аутентичном апостолском прејемству - предавању бакље апостолске власти, вековима уназад, у непрекинутом континуитету, све до Христа - она исто тако учи и о физичком ваплоћењу Христовом у времену, месту и историји. На тај начин оруђа која Православна Црква нуди хришћанину да њему - или њој - помогну у духовном путовању ка Богу кроз Христа нису произвољно одбрана или измишљена, нити су искључиво "духовна", него су, заиста, део живог светотајинског предања које је истински пут, а не само један од путева да би се уподобило Христу. Део тог Светог Предања је и сасвим карактеристичан облик богослужења и вршења Светих Тајни, као и начина на који можемо узрастати да бисмо се уподобили Христу као делови заједничког тела верујућих.



Легитимитет



Све то имало је великог утицаја на моја лична духовна трагања када сам, након дугог изучавања, схватио да су облици богослужења и Светих Тајни какве нуди Православна Црква историјски законити, а не самовољни или измишљени од стране појединих особа. Стекао сам довољно поверења у поруку Цркве да уистину покушам да започнем да мењам свој живот у складу са њеним учењем. На пример, почео сам да одлазим на исповест да бих стекао поверење у свог свештеника и кроз њега и у Свето Предање историјске Цркве и њеног Господа. Такође сам започео да читам Свето Писмо у новом светлу - са жељом да учење речи Божије усвојим са тачке гледишта Светог Предања, а не искључиво са свог субјективног становишта или својих "осећања". Речи "тако уче Св. Оци" или "то је оно чега се Црква увек придржавала" дале су мом изучавању Библије ново значење а мојој вери нову сигурност. Стекао сам велико лично уверење у историјски континуитет Цркве, као и у историјску непрекинутост хришћанске вере. У области богослужења и молитве, почео сам да их упражњавам на начин како се то чинило у древној Цркви, другим речима, литургијски и светотајински. Прихватио сам богослужење какво је засновано у Православној Цркви, које је кроз низ епископа и патријараха ишло уназад све до Апостола и установљено на начин древне, "првобитне" Цркве - Цркве која је полагала велику важност значају уистину потврђеног доказа историјске сукцесије са једног епископа на другог.

Моје изучавања Православље започело је да ствара велику разлику у начину на који сам схватао смисао свог живота. Између осталог, нисам више веровао да је моја дужност да надмено критикујем историјску Цркву, да сакупљам и одабирам олупине на модерној обали богослужења и праксе, као да је богослужење искључиво ствар личног укуса, задовољства или удобности. Уместо тога, почео сам да схватам да Свето Предање историјске Цркве треба да изрекне суд нада мном.

По први пут сам схватио да је богослужење део саборног и историјског чина а не само лични, унутрашњи психолошки и приватни чин личног изражавања. Започео сам да напуштам американизовану "плуралистичку" визију о томе шта значи бити хришћанин - идеју да је добро да "лично" верујете у нешто док год схватате да то не мора бити истинито у смислу да људи који у то не верују нису у праву. Сада разумем да вековна Црква не нуди људима само наду а хришћанима сигурност, него и то да она није само још једна од "секти". Уместо тога, то је уистину Црква. Та чињеница не почива на осећању, већ на историјском сведочанству и живој светотајинској, литургијској пракси. И док само Бог може судити ко је спасен а ко не, човек може ваљано просудити ко или шта је Црква а шта није.



Нови живот



Што се мене тиче, то разумевање је драматично изменило моје схватање о томе шта значи бити Хришћанин. Нисам више веровао да је то једино ствар личног избора или искључиво субјективно мишљење о томе шта чини богослужење, молитву, исповедање, тумачење Светог Писма, покајање или Свету Тајну. Нисам више видео себе или своје лично тумачење Библије као једини извор вере. Као православни хришћанин гледао сам Цркву и Св. Предање као извор истине - извор учења о томе како да се уподобим Христу, а то је управо што значи бити - пре него постати - Хришћанин.

Сада, када ми је отворен арсенал духовног оружја историјске Цркве, окусио сам те изванредне духовне начине самоодбране. У својим усамљеничким протестантским лутањима никада се нисам надао да ћу наћи такву практичну помоћ. Са мојим свештеником као духовним оцем, са мојим дневним молитвеним правилом, са мојим учешћем у Христовом животу кроз Свету Тајну Евхаристије, са мојом личном духовношћу која је сада прибројена већој целини, ја више нисам усамљено духовно сироче -становник протестантске пустиње - већ мали део мноштва које ни врата паклена неће надвладати.

Није потребно да кажем да ми је прихватање Православља отворило нове видике о томе шта је хришћанство и, што је најважније, шта уистину значи бити Хришћанин. Штавише, Православље ми је разјаснило шта је мој циљ у животу. Према учењу Цркве, смисао живота је поштовање Бога, у Цркви, у живљењу, у лепоти, па чак и у болу. Грех није само у кршењу правила већ и у препуштању било чему што нас удаљује од наше могућности да следимо Христа - укључујући и погрешне форме произвољног "богослужења". Захтев за светошћу није дакле само у ономе што чините, већ у ономе што постајете. У суштини, глад и жеђ ради праведности - радије него уживање у проповеди - чине разлику између мог старог протестантског и новог православног захтева за светошћу, за спасењем.

Разлог зашто сам постао православни Хришћанин је тај што сам унутар Православне Цркве нашао аутентичан израз историјске вере Христа, Апостола и Отаца. Тај разлог није теоретско или теолошко "доказивање", већ разлог који је врло практичан, будући да су ми као моралном инвалиду биле потребне штаке - и историјска извесност - коју нуди историјска заједница верних.
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:31:30 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
ЈЕДИНО МОГУЋЕ ХРИШЋАНСТВО

Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем да бисмо га волели, и морамо га волети да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: "Верују ти не припада ако га ниси проживео."
Нека наша браћа и сестре се осећају нелагодно ради тога што смо ми верска мањина и зато што смо другачији од других хришћанских групација. Неки од њих би желели да се ми "изменимо". Они се морају помирити са чињеницом да Православље значи, поред осталог, храброст бити другачији - снагу остати непромењен. Истински хришћани су увек били мањина у друштвима у којима су живели. Бити другачији не значи бити погрешан или инфериоран. Хришћани су били мањина у римској империји. Апостоли су били другачији од својих савременика; хришћански мученици из раног доба хришћанства и свети Оци су се разликовали од своје друштвене средине.
Да би остала верна себи, својој суштини и свом бићу, Православна црква не сме мењати себе, него се мора трудити да измени свет. Она се мора одупрети предлозима и захтевима који долазе изнутра и споља и чији је циљ њена измена а, у ствари, захтев да се секуларизује и протестантизује. Она се не сме мењати, јер све дотле док се придржава својих принципа, остаје оно што је одувек била - црква потпуног освећења, црква у којој човек налази истинског себе и прави пут ка Богу; црква у којој је христоликост, а не удобност, најважнија брига и смисао постојања. Снага, дубина и лепота Православља се састоји управо у његовом верном очувању аутентичног хришћанства.
Православље је вера чија је улога и задатак "свеосвећење свега". Православље није могло, не може и не сме никада да мења Христа, већ хришћане, јер за православне вернике и Православну цркву Христос је један, исти и непромењив - а то је такође и православна вера.
Православна црква се, исто тако, не сме мењати, јер је она чувар аутентичног хришћанства. Ово признају и неки неправославни писци теолози који су упознати са Православљем.
У "Великим религијама света" (издање "Лајф" часописа) тврди се: "Православна црква је настала у Светој земљи пре него што је било хришћана у Риму. Нови завет је био најпре написан на грчком и најранији црквени Сабори били су по свом карактеру православни".
М.Џ.Гију, аутор књиге "Дух Источног Православља" , изражава дивљење Православној цркви овим речима: "Захваљујући богатој култури која је прожима и генију народа који је сачињавају, Црква на Истоку је савршено уклопила у свој литургијски и духовни живот саму суштину Сабора и богословља првих осам векова".
Исти аутор изјављује и следеће:
"У сагласности са својом троструком мисијом: пророчком, свештеничком и краљевском, која карактерише јединство њене акције, Црква на Истоку није никада престала да објављује Тајну, да је чува безбедну од сваке измене у јереси, да је прославља литургијски и да руководи своје верне у њиховом интимном прихватању и разумевању исте..."
Имајући у виду да чак и неправославне особе које су упознате са Православном црквом сматрају исту за истинску Хришћанску цркву, разумљиво је да православни хришћани или бар већина њих, чврсто верују да је Православна црква истинска, оригинална Хришћанска црква. Тако, на пример, Павле, архиепископ Финске православне цркве, тврди категорички да "Православна црква нема потребе да подноси доказ своје историјске аутентичности; она је једноставно директни наставак Цркве апостолског доба".
Римокатолицизам - побуна против Христа и први протестанизам
Подела цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне православне цркве за очување свог постојања и идентитета. Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.
Формално, подела Цркве се догодила 16. јула 1054. године. Међутим, неки историчари сматрају да је она стварно почела у 860-тим годинама и постала стварност за време крсташког освајања и окупирања Цариграда 1204 - 1261. Више чинилаца - догматских, канонских, културних и историјских - довели су до поделе Цркве. Људски елемент и личне амбиције су такође играли важну улогу у тој подели.
Јерес римокатолицизма
Овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:
•   Филиокве (исхођење Светог Духа);
•   Папски примат (првенство);
•   Папска непогрешивост;
•   Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
•   Тачан моменат освећења Светих дарова;
•   Причешћивање верника само хлебом - Телом Христовим;
•   Пургаторијум;
•   Анино безгрешно зачеће Богородице;
•   Целибат свештенства;
•   Невршење миропомазања заједно са крштењем;
•   Миропомазање као искључива надлежност бискупа;
•   Промена календара;
•   Прослављање Ускрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;
•   Крштење кропљењем, а не погруживањем.

Протестанизам - опозиција римокатолицизму

Прво што се морамо запитати је: Шта је протестанизам? Хенри ван Дусен, који је и сам протестант, овако дефинише протестанизам:
...грана хришћанства која је никла у 16. веку с намером да поврати оригиналну хришћанску веру у живот чишћењем цркве на Западу, у те дане њене најгоре изопачености, злоупотреба и неумерености.
Полазећи од ове дефиниције, али не потврђујући или оспоравајући њену тачност, можемо с правом закључити да протестантизам није никада био и није оригинална Хришћанска црква; није постојао пре 16. века. Никао је, заправо, као опозиција злоупотребама вршеним у Западној, то јест римокатоличкој цркви.
Горњи закључак нам омогућава да увидимо да је протестанизам изданак римокатолицизма, а не хришћанства као таквог. Намера протестантске реформације да обнови "оригиналну, аутентичну веру и живот" је била племенита, али се мора закључити да протестантизму није успело да ту намеру оствари. Жао нам је, али морамо рећи да, са историјске и догматске тачке гледишта, протестантизам није пут ка аутентичном Хришћанству, него пут који удаљава од њега.
Јерес протестантизма
С тачке гледишта свете Православне цркве, протестантизам исповеда многа погрешна и јеретичка учења у области христологије (учење о Христу), пнеуматологије (учење о Светом Духу), есхатологије (учење о спасењу) и еклесиологије (учење о цркви). Следећа погрешна веровања, иако нису сва заједничка свакој протестантској секти, нити их се држи протестантизам у целини, представљају главне тачке по којима се протестантизам разликује од Источне православне, односно Првобитне хришћанске цркве:
•   Унитаризам, то јест непризнавање Свете Тројице;
•   Одрицање божанства Исуса Христа (модерни аријанизам);
•   Непризнавање безгрешног зачећа Исуса Христа;
•   "Филиокве" и друга погрешна веровања о Светом Духу;
•   Погрешно учење о суштини људске природе пре првог пада и после њега. Тврдња да је људска природа, чија се суштина наводно изменила због првог греха, непоправљиво покварена.
•   Погрешна и јеретичка учења о спасењу: (тврдња да је благодат Божија једини фактор у људском спасењу; људска (добра) дела су неважна за спасење душе; предестинација (предодређење); грехове може опростити једино Бог, или се људска природа не може никада од њих очистити; неверовање у бесмртност душе и Страшни суд);
•   Неправославна учења о Цркви: (еклесиолошки монофизитизам - то јест, одбацивање људске природе цркве; одбацивање јерархије; одбацивање непогрешивости Цркве; прихватање само свете тајне крштења и светог причешћа, али у ствари, одбацујући њихов сакраментални вид, а прихватајући само симболични; одбацивање видљивих средстава побожности и духовности (пост, аскезу итд);
•   Одбацивање поштовања Мајке Божије и култа светаца;
•   Одбацивање Светог Предања, учења Светих Отаца, као и одлука седам Васељенских сабора као извора учења и дисциплине;
•   Дозвољавање свештеницима и епископима да се жене и после рукоположења, да се разводе и да се више пута жене (или удају, пошто имају и жене-свештенике и епископе);
•   Рукоположење жена;
•   Немање апостолског прејемства;
•   Начин рукополагања свештенства;
•   Крштавање само одраслих (неке, а не све протестантстске секте);
•   Одбацивање указивања поштовања светим предметима: иконама, реликвијама светитеља, Часном крсту;
•   Одбацивање молитава за преминуле;
•   Тумачење Светог Писма поверено појединцима;
•   Промена календара и празновање Ускрса противно правилима установљеним на Васељенским саборима;
•   Укидање монаштва.

Ово није потпуна листа доктринарних принципа који су карактеристични за разне протестантске секте; ипак, како се види, број важних тачака по којима се оне разликују од Првобитне хришћанске православне цркве су многобројне. Постаје јасно да протестантизам није никада имао нити сада има четири основна квалитета праве Христове цркве, односно да никада није био нити је сада једина, Света, саборна и Апостолска Црква - како по свом постању, тако и по својој суштини.
Православље - једино могуће хришћанство
Како смо досад укратко говорили о римокатолицизму и протестантизму, сада треба да се осврнемо на учење саме Православне цркве.
Сматра се да је број православних хришћана у свету, који практикују своју веру, 15.000.000; међутим, број крштених православних верника је много већи. Не треба заборавити да је у неким земљама забрањено слободно исповедање православне вере. Данас највећи број православних верника живи у Русији, Украјини, Грчкој, Румунији, Србији, Бугарској и Македонији, али се њихов број у Западној Европи, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и многим другим земљама стално повећава.
Само име Свете Православне цркве носи у себи тврдњу да је она аутентична хришћанска црква, јер реч православна произилази из двеју грчких речи које значе "исправно верујућа", "која учи исправно", "која исповеда исправно". Према томе, она самим својим називом потврђује да је она исправно верујућа и исправно учећа црква.
Та иста Црква је такође позната под називима Источна православна и Грчка православна црква. Осим тога, испред ове титуле се обично налазу придев који указује на национално порекло посебних православних цркава, то јест: Руска, Српска, Бугарска, Сиријанска, Албанска и слично.
Извори православног учења су Свето Писмо и Свето Предање.
Цркву имају само православни
У Православљу, Црква се сматра извором и предметом вере. Она је исто толико духовно искуство колико је установа. Црква је Тело Христа, свог Оснивача, а она је и: "која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Ефесцима, 1:23). По својој природи Црква је видљива и невидљива, божанска и људска, небеска и земаљска.
Задатак цркве је одувек био да помаже својим члановима да постигну крајњи циљ и смисао свога постојања: Христоликост. Улога и мисија Цркве је да одржава непромењене највише духовне стандарде тиме што чува истоветне хришћанске принципе. Очекивало би се ради тога да људи саображају свој живот тим принципима, а не да мењају та мерила како би одговарала људским слабостима. У Цркви правац кретања треба да буде од људског ка божанском.
Православна црква је и Саборна. Њена саборност, то јест универзалност, не означава само чињеницу да она има припаднике у целом познатом свету, већ је то у исто време прокламација њене сабраности, једнодушја, синтезе власти, одговорне слободе прожете свеобухватном љубављу.
Православна црква је апостолска, јер је она изграђена - "На темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос" (Ефесцима, 2:20). Њен апостолски карактер је заснован и на чињеници да она учи у сагласности са апостолском традицијом и наставља апостолску мисију и прејемство, а ово последње се сматра "средством за распрострањење апостолског учења и особеним обележјем истинске Цркве које је одваја од лажних". Православна црква је апостолска и по томе што је мисионарска по својој природи и што остварује основну мисију апостола: христијанизацију целог света.
Све истинске православне цркве, то јест канонске, у целом свету сачињавају једну, свету, саборну, апостолску, источно - православну цркву. Оне имају истоветне догме, каноне, свете тајне и литургијске облике.
Што се тиче администрације, све православне цркве спадају у једну од следеће две категорије: аутокефалне, то јест самоуправне, и аутономне, то јест оне које немају своју вишу јерархију, него је примају од неке друге православне цркве.
Аутокефалне православне цркве су следеће:
•   Цариградска васељенска патријаршија (Турска)
•   Јерусалимска патријаршија(Израел)
•   Александријска патријаршија (Египат)
•   Антиохијска патријаршија (Јордан)
•   Московска и сверуска патријаршија (Русија)
•   Српска патријаршија (Србија)
•   Бугарска патријаршија (Бугарска)
•   Румунска патријаршија (Румунија)
•   Грузијански католикат (Грузија)
•   Грчка црква (Грчка)
•   Кипарска архиепископија (Кипар)
•   Албанска православна црква (Албанија)
•   Финска православна црква (Финска)
•   Пољска православна црква (Пољска)
•   Чекословачка православна црква (Чешка и Словачка)
•   Синајска архиепископија (Египат)
Аутономне православне цркве разних јурисдикција постоје у Кини, Јапану, Кореји, Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и у разним државама Западне Европе. У ову групу спадају и многе епархије у целом свету које имају аутономни статус.
ЋЕЛИЈЕ, Благовести, 2001 године
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:31:46 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
О ЧИТАЊУ СВЕТОГ ПИСМА
И СВЕТИХ ОТАЦА


Да бисмо читали Свето Писмо и свете Оце морамо најпре да имамо исту веру као свети Оци. Зато је истински почетак свега упознавање са основним хришћанским учењима, оним што и даје снагу и једномисленост свим Оцима. Но, спасење са којим се упознамо и у које поверујемо мора се развити, осећати, видети у себи, јер је без тога вера мртва. Како то учинити? Следећи светим Оцима! Једини пут спасења је слеђење саветима светих Отаца. Треба знати да Оци свесно граде један на другом. Њихово је стваралаштво у томе што они учења својих претходника примењују на себи и свом времену, те истину непромењено прослеђују даље - истину коју и ми морамо применити на себи.
Истинско православно образовање се данас одвија у манастирима са духом светости и искусним старцима, парохијама на челу којих је свештеник који не одобрава грехе своје пастве, већ је стално бодри на виши духовни живот, те у богословијама старог кова са учитељима који своју веру живе, што је све данас веома ретко.
Главно занимање новообраћеног хришћанина, као и искушеника у келији, треба да буде проучавање Еванђеља. Свето Писмо чува се на за то нарочито одређеном месту у нашем обитавалишту, а и носећи га према њему се морамо односити са поштовањем. Читању треба да претходи скрушена молитва, пуна вере и љубави према Христу, да нам Господ отвори духовне очи и испуни срце благодаћу, да осетимо и схватимо истину и живот написаних речи. Древни хришћански обичај је да се пре узимања Књиге руке оперу, те да жене за време читања имају покривену главу, а мушкарци откривену. Свети Оци препоручују читање у осами, стојећи или клечећи. Оно треба да буде упорно, и да се чита што је могуће више, тако да нам се ум, како кажу, купа у Светом Писму. Почиње се постојаним учењем заповести датих у Матејевом и Лукином Еванђељу. Отварајући свето Еванђеље, буди свестан да ћеш по односу према њему бити суђен, да ће то одредити твој вечни удео. Њиме ћеш сазнати каква је Божија воља и колико си удаљен од ње. Учење заповести је неодвојиво од њиховог извршавања. Извршавањем еванђелских заповести и остали делови Писма постају лакше разумљиви. Свето Писмо није тек књига, већ живот, и можемо га појмити једино ако га живимо. Чини да би разумео! Са Писмом упоређуј и оцењуј не само своје поступке, већ и мисли и жеље. Тако се стиче трезвеност. Узми једну врлину и нека њено испуњавање буде твоја главна дневна дужност. Кад ти она пређе у навику, освајање сваке следеће врлине ће бити лакше и лакше, све до последње. Угледајмо се на Пресвету Богородицу која рече: "Нека ми буде по речи твојој" (Лк 1:38), која "чуваше све речи ове и слагаше их у срцу својему" (Лк 2:19), и која и нама заповеда: "Што год вам рече учините" (Јн 2:5).
У Писму је описано порекло, смисао и свршетак свега и свакога. Пошто је оно света историја целог света, особито Народа Божијег - Цркве, историја оваплоћеног Бога Слова, збирка бројних житија, пошто му је сваки делић повезан са нашим животом, оно нам никада не може досадити. Док га читамо, сам Христос говори свакоме поједином од нас, а читањем ми се молимо и причамо са Њим. Читање Писма усредсређује наш растресени ум и, ако се трудимо на очишћењу од страсти, дарује знање о Богу. Све што недостаје нашој души и духу, као и одговор на свако могуће питање налази се у Писму, а ако га не можемо наћи, прибегнимо помоћи Отаца. У Писму нема ништа неважно, свака реч је вечна истина, па се оно први пут обично прочита брзо, а затим све спорије и спорије. Свака прочитана реч је семе бачено у нашу душу, и оно неприметно и полагано прелази у природу душе, чистећи нас, освећујући и препорађајући. Јер, свака реч Писма је реч Божија и има моћ да лечи и телесна и духовна оболења. Све од апостолског доба па до ових наших последњих времена, Свето Писмо је служило и служи као оружје за изобличавање лажеучења и као чувар праве вере.
Поучавати друге Писму и тумачити га пре но што стекнемо очишћење је забрањено, јер би тако говорили без Духа, сами од себе, те испали мудри у својим очима, подлежући клетви из Писма (Ис 5:21; Прич 26:12). Својевољно разумевање божанске књиге прати постанак сваке јереси. Постоје извесни демони који нам, док смо још почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, бацили у јерес и богохулство. То богословље, боље рећи богоборство, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој нечистој радости која се у тим тренуцима јавља. Зато је обавезно и читање тумачења од светих Отаца, првенствено блаженог Теофилакта или беседа светог Јована Златоуста, чиме се избегавају наша олака објашњења. Једино оним који достигну духовно савршенство Господ открива духовни смисао Божије речи. Отачка тумачења и уопште све њихове списе нарочито мрзе јеретици свих времена: списи Отаца откривају прави смисао Светог Писма, који би непријатељи истине хтели да унаказе ради утврђивања својих лажеумовања. Јересоначелник Евтихије је, желећи да раздвоји нераздвојиво, на једном сабору лукаво рекао: "Свето Писмо треба више поштовати него Оце". Православна Црква, напротив, учи своја чеда да се у свему повинују отачким упутствима, задржавајући их од горде својевољности и дрскости према речи Божијој, те самим тим Она доказује своје дубоко поштовање према Светом Писму.
Пратимо како су повезана читања из Старог и Новог завета на службама Божијим, користимо православне унакрсне упуте које повезују различите делове Светог Писма, гледајмо на свакој страници Христа. Ипак, будимо свесни да никада нећемо моћи све разумети и продрети у све дубине божанствене Речи. Сразмерно чистоти душе, јавља јој се Бог, откривајући јој Божију реч, која је за плотске очи прикривена непрозирном завесом људске речи. Док су западни научници, надахнути духом безакоња и прелести, исецкали Писмо на комадиће, баш као што су њихови очеви - мучитељи хришћана - секли светитеље, православни Књигу посматрају као нераздељиву целину. Док првим више ништа није јасно и све им поставке бивају убрзо оборене, другим Бог све потребно разјашњава и потврђује их у вери. Ми читамо увек у заједништву са свим члановима Тела Христовог, по свим крајевима света и кроз сва поколења. Живећи по Писму, биће нам лако и да памтимо његове стихове, који иначе тешко остају у срцу. Учење Писма наизуст је бескорисно и штетно ако то није пропраћено животом по њему.
У духовни живот и борбу постепено се уводи основним саветима светог Теофана Затворника или светог Игњатија Брјанчањинова или светог Тихона Задонског, као нама временски најближих и најразумљивијих, а и стога што се код њих могу наћи исцрпни одговори на најразличнија питања. После оваквог утврђивања можемо почети и са лаганим (!) читањем отачких савета за теже подвиге, светих аве Доротеја, Теодора Студитског, аве Варсануфија и Јована Пророка (почев од 216. одговора), Јована Лествичника, Јефрема Сирина, и Јована Касијана. Тек после извесног времена може се прећи и на дубље духовне књиге - Добротољубље, египатски (скитски) Отачник, дела светог Симеона Новог Богослова... Није довољно прочитати само једну или две књиге: та, и пчела не скупља мед са једног или два цвета, већ са многих. Тако један отац поучава вери и правилном мишљењу, а други послушности, смирењу и трпељивости, један самоунижавању и љубави према Богу и ближњем, а други тиховању и молитви.
Мада сви православни борци, било калуђери или мирјани, полетарци или искусни, воде један те исти духовни живот, ипак нису ни све подвижничке књиге за свакога - једни су савети за отшелнике, други за монахе у општежићу, трећи за мирјане; једни су за почетнике, други за вештаке.
Врло је важно и знати да упражњавање умно-срдачне молитве постаје могуће једино у условима монашког послушања, са искусним духовним руковођом! Оци су признавали монашко послушање за особит дар Светога Духа, који брзо доводи до светости. Послушање може извршити једино Бог, односно они људи који приме тај дар одозго. Но подвиг пуног послушања код искусног духовног наставника (који "види у душу") није дат нашем времену, чак ни у манастирима. Осам векова после Рождества Христова, црквени свети писци су почели да се жале на нестајање духовних руковођа и на појављивање мноштва лажеучитеља. Што је више времена пролазило од јављања на земљи Божанствене Светлости, то се повећавао недостатак истинитих наставника, повећавало се обиље лажеучитеља. Оци су већ тада заповедили да се због недостатка наставника обратимо ка читању отачких списа. Али, шта уопште значи монашка врлина послушања? Она је признање људског разума палим и затим - његово одбацивање силом вере. Мада је руковођа готово свугде нестало, суштина послушања остаје! Нама су, како кажу сви познији свети Оци, за руковођење дати Свето Писмо и отачки списи. Руковођење тим списима тече далеко спорије, слабије; на том путу је далеко више спотицања: књига написана на хартији не може заменити живу књигу човека. На нашем путу је од користи и савет ближњих који се и сами руководе списима Отаца. Наш данашњи подвиг је повезан са мучеништвом сличним Лотовом мучењу у Содому: и ми се мучимо одасвуд окружени умовима који су погазили верност истини и ступили у блудну везу са лажју, који су се заразили мржњом против богонадахнутих списа, наоружавши се на њих хулом, клеветом и пакленим осмејком.
Свако питање Оци решавају. Али, морамо им приступати са страхом Божијим и смерношћу, као Учитељима - да бисмо од њих учили, пошто су они тачно оно све што ми нисмо. Зато се морамо ослободити самовоље, те бити крајње подозриви према својој испразној и световној мудрости. У сваком тренутку морамо бити свесни да је Оцима открио истину сам Бог, те да ми нисмо ту да их судимо, нити да их оцењујемо мерилима која важе за огреховљене људе. Често оно што се код њих чини као непоштеност, самољубље, насилност или лудост јесу тајни путеви Духа Божијег, који се искажу као најузвишеније поштење, најистанчаније човекољубље и најдубља премудрост.
Ми нипошто не смемо усвајати тек голо знање - учити податке, већ првенствено од Отаца учити како да побеђујемо страсти, јер ово води спасењу, а претходно погубљењу. Знање надима! (1 Кор 8:1) Стицање пуког знања лишава човека благих плодова: смерности, побожности, кротости, страха Божијег. Следствено, читање догматских књига за почетнике није добро, пошто оне ум узвишују, тако да се прво морају читати житија и савети Отаца који ум унижавају. Брига за спасење сопствене душе учиниће нас изванредно пажљивим: натераће нас да и најпростије тачке годинама разматрамо, улазећи тако у њихову срж. Ова пажљивост недостаје савременим изучаваоцима Отаца.
Свети Оци не доводе свога читатеља у загрљаје љубави ни на висине виђења - доводе га до разматрања свога греха, свога пада, до исповедања Искупитеља, до плача над собом пред милосрђем Саздатеља. Они нас најпре уче како да обуздамо нечиста стремљења нашег тела, да га учинимо лаким, способним за духовну делатност; потом се обраћају ка уму, исправљају његов начин мишљења, његов разум, чистећи га од мисли које усвојисмо по нашем паду, замењујући их мислима обновљене природе човечије, живо изображене у Еванђељу. С исправљењем ума свети Оци се брину о исправљењу срца, измени његових навика и осета. Очистити срце је теже него очистити ум: ум, убедивши се у праведност новог мишљења, лако одбацује старо, лако усваја себи ново; но заменити навику навиком, својство својством, осећање другим осећањем, осећањем супротним, - то је труд, то је напоран отегнут рад, то је борба невероватна. Љутину те борбе Оци изражавају овако: "дај крв и прими дух".
Уистину је неопходно знати шта да мислимо и осећамо према појму умне молитве, божанског виђења, обожења и других духовних стања на која наилазимо читајући о животима светих. Међутим, неразумна је и неиспуњива жеља да и ми одмах постигнемо таква стања. Ми житија светих читамо да би увидели сопствену дубоку немоћ и огреховљеност, те се тако смиривали. То је најнижа степеница на којој морамо почети. Из прекоревања себе због удаљености од истинске светости, у срцу се рађа мир и спокој. Треба стално себи да понављамо: О каквој светости читам и чак и друге томе учим, а сам ништа не постижем и не напредујем. То је здрав подстрек на побољшање живота, но нездрава је помисао да и ми морамо исто сместа задобити и чинити. Ми промислом Божијим немамо врлине одмах на почетку. Божанско сазрцање, обожење јесте циљ подвижништва, док је делање, духовна борба - пут, и управо о томе путу говори највећа већина отачких списа, а не о коначном циљу. И то само нам говори да треба бити стрпљив и лагано, постепено напредовати.
Непријатељ спасења нас наговара да врлине тражимо пре времена, да их не бисмо могли добити када би дошло право време. Тако се код почетника који чита своме стању непримерене књиге - о најузвишенијем и најстрожем живљењу, дешава да услед таштине у машти ствара слику савршеног живота, пуног најодважнијих подвига. Жели, наиме, наговарањем лукавога, да брзо постигне узвишен живот без претходног темељитог проучавања и испуњавања еванђелских заповести. Нечастиви му намерно не поставља никакве замке, да би га уљуљкао у лажној безбедности, а и само сладострашће производи у срцу лажне утехе и насладе. Неумерене прохтеве обично прати и изузетна критичност према свему што не одговара високим мерилима које почетник сам поставља по узору на оно што прочита у светитељским књигама. Он непрестано негодује у срцу, ако је искушеник због неправилности у манастиру и слабости свога духовног руковође, а ако је обраћеник због пропуста у својој парохији и свештеникових мана. Почетничка ревност није уравонтежена боловањем (плачем) срца, искуством тешкоћа духовне борбе и смирењем које уз њих долази, ако је борба исправна. Неко време почетник успева да одржи своја висока мерила, а потом следи дубок пад и отрежњење, као и шапутања лукавога, који је све и исплео, да је овај неискусни борац недостојан и добар једино за смрт или греховни начин живота.
Неумерено ревносне полетарце, дакле, ђаво вара брзом сликом савршенства, али друге спутава конопцима пређашњег, греховног живота. Већ на самом почетку удара на њих свом својом силом, да би ови тако одустали од правог пута. Тек ако се докаже непоколебивост њихове одлуке, он се повлачи. Нажалост, данас непоменик не мора ни превише да се труди - високоумне почетнике убеђује да је њихов начин живота заправо сасвим у реду. Многи данашњи обраћеници хоће да споје духовност са угодношћу, са самозадовољним животом, настојећи све о вери одмах да схвате својим умовима заглупљеним савременим образовањем. И они који поучавају веру треба да знају да у световном расположењу, где нема страха Божијег, ма каква ствар да се каже неће продрети до дубине душе и произвести дубоко осећање вере и посвећивање њој. Умовање о вери у таквим околностима прикладно је названо "теологија са цигаретом", "теологија уз чашу вина / чашицу ракије", "богословље на пун желудац", "панкерска патристика". Непознавање боловања (плача) срца, истинске духовне борбе, и јесте узрок данашње лакоумности и плиткости у проучавању светих Отаца. Најпре треба изаћи из световног расположења и духа, тачно увиђајући какав је и шта је, пошто је немогуће мешати свето и световно, светлост и таму. Бежимо од "уобичајеног" начина живота, од сујете, самоугађања, прилагођавања средини, површности, неозбиљности. Не учинимо ли тако, или ће нам свети Оци бити туђи, или ћемо њихово учење преправљати да га прилагодимо себи. Ми не смемо из отачких списа изабирати оно што нам се свиђа и одбацивати или "заборављати" оно што нам не одговара, из ма каквог разлога (данас је најчешћи "екуменска љубав" и "делимична застарелост" Отаца), јер тако постајемо јеретици (дословно: "избирачи", од грч.αιρεομαι - изабирати).
Још једна ствар је од изузетне важности, а за њу данас мало ко мари. Читање јеретичких књига и обраћање и најмање пажње на њихово учење је тежак грех против вере, грех ума који болује од гордости и затим одбацује бреме послушања Цркви, ума који тражи безумну и греховну слободу. Свети Оци су заповедили да се истинским духовним наставником сматра само онај, који у свему следи учењу црквених Отаца и њиховим списима посведочава и запечаћује своје учење. То искључује све прелесне католичке молитвенике, као и наизглед беспрекорне коптске подвижнике после 5. века, да ни не говоримо о каквим другим "духовним људима".
Додатни разлог неразумевања Отаца је и лоше познавање древних језика и тадашње реторике, начина изражавања. Оштар прекор неког оца узима се као осуђивање; подсмешљиво казивање за нешто дословно; упозорење за гнушање; књижевно претеривање као нешто природно речено или пак потцењивање... Закључак о целој личности неког Оца брзоплето се изводи доста пута из једног његовог писма, из нејасног одломка неког историчара или летописца. Само нека од "достигнућа" савремене науке су, на пример, да је већину списа светог Макарија Великог написао месалијански јеретик, да је "псеудо-Дионисије" (заправо ученик оног апостола - Павла - који се уздигао до у треће небо) био прорачунат кривотворитељ књига и монофизитски јеретик; да је дубокоумно и савршено православно житије преподобног Варлаама и Јоасафа, које је сачинио свети Јован Дамаскин, препричана будистичка приповест; да свети Димитрије Великомученик није био војвода солунски, већ ђакон из Сремске Митровице; да свети папа Маркелин уопште није био мученик; да је Григорије, духовни син преподобног Василија Новог, који је писао о ваздушним митарствима и виђењу Страшног Суда, заправо неко близак богомилима, а да преподобни Василије Нови није ни постојао... Поткрепљујући ове своје проналаске изучаваоци нуде смешно немоћне "доказе", којим најчешће разоткривају непремостиву удаљеност од светлости православног учења и дах паклене поседнутости, а уклањају им се само изузетно лаковерни. Тиме научници доказују како су способни за "самостално" мишљење, те прослављају своје име. Потомци мучитеља и даље суде светитељима, јер осећају да их ови и из гроба, односно са оног света, угрожавају, мада су се преставили пре више стотина или хиљада година.
Што се тиче читања Слова Божијег, псалама, житија и другог у храму, ево и за то неколико отачких савета: Чтец треба да стоји право, са рукама спуштеним поред тела, и да чита разумљиво, разговетно. Читати треба просто, са страхопоштовањем, у једном тону, узвишено, без излива сопствених чувстава кроз преливање и извијање гласа. Жеља да се онима који стоје у храму предоче сопствена чувства, знак је надмености и гордости. Не треба преко мере и недолично викати, у таштом заносу. Напротив, читати треба гласом природним, без отезања које оптерећује слух и свест, да би наша жртва Богу била благопријатна, да не би испало да Богу приносимо само "плод усана" (Јев 13:15), док плод ума и срца приносимо сопственој таштини, при чему и "плод усана" Бог одбацује као "нечисту жртву".

______________________________ __________

Овај напис је састављен из поука: светог Јована Златоуста, преподобног Јефрема Сирина, преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Касијана, преподобног Јована Лествичника, преподобног Григорија Синаита, преподобног Пајсија Величковског, светог Никодима Светогорца, светог Игњатија Кавкаског, светог Теофана Затворника, преподобног Никона Оптинског, светог владике Николаја Жичко-Охридског, преподобног Јустина Ћелијског, оца Серафима Платинског блаженог спомена, епископа диоклејског Калиста, те архиепископа етнанског Хризостома.

Ален Новалија
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:32:04 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Протојереј Јован Мајендорф
ТЕОЛОГИЈА ИСИХАЗМА
Св. Григорија Паламе
 
 
Византијски монаси су по први пут у Варлааму наишли на противника чије је оружје за напад био један доктринални систем који је минирао саме темеље исихастичке мистике. Исихасти су били принуђени да своје учење јасно изложе и да га бране. Били су заиста стављени на озбиљну пробу, и резултати до којих су при томе дошли показују колико је 14. век био дубоко укорењен у традицији грчких Отаца и у раној Цркви. Уствари, у сваком од својих дела Палама органски уклапа мистичку традицију, почев од оне Евагријеве и Макаријеве, у изворну хришћанску мисао засновану на Библији и на изванредном познавању Светих Отаца. Једна или друга пројава ове традиције, једна или друга пракса, особито Никифров "Метод"" - могле су да доведу до неспоразума. Међутим, Палама им је дао коначно тумачење у својству живљења у Исусу Христу, у самој сржи црквене заједнице. Тако, цела историја исихазма достиже свој пуни органски развој будући тесно повезана са традицијом Цркве.
 
Варлаам је свој став заснивао на двама постулатима: 1. на аристотеловском постулату да све знање, укључујући и знање о Богу, потиче из опажања чула или чулног "искуства"; 2. на неоплатоничарском постулату, заснованом и на хришћанским писцима, особито на делима Псеудо-Дионисија.
Према овом постулату Бог је изван домашаја чулног искуства и стога несазнајан. Варлаам је сматрао да све знање о Богу мора бити посредно, увек пролазеће "кроз бића" доступна чулним опажањима. Према томе, и само мистично знање може имати једино "символичну" стварност. Цео спор се усредсредио на ове варламовске постулате, изведене из грчке философије.Палама је придавао извесни значај класичној философији, али само у границама природног. Међутим, он није могао да прихвати натурализам Варлаамове мисли, која је у ствари негирала могућност било каквог непосредног утицаја Свстога Духа у области човековог богопознања. Он јс писао:
 
"Држим да су неки од Божијих дарова природни Они су дати свима без разлике, прв закона, под законом и после закона. Други дарови су натприродни и пуни су тајни. Сматрам да су ови други дарови изнад природних. Исто тако они који су удостојени да приме мудрост Духа, изнад су целог збора хеленских мудраца. Држим да је и философија један од природих Божијих дарова, као што су то и открића људског разума, наука и сл. Сваком од њих ја одајем дужно признање..." [1]
Према томе Палама није имао поверење у оно што су класични философи рекли о богопо знању. Он развнја реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства. Ово сазнање је даровано у Исусу Христу и то човеку као целини од тела и душе, допуштајући му да већ овде на земљи окуси прве плодове коначног обожења и боговиђења, али не његовим сопственим силама већ благодаћу Божијом. У овом контексту учитељ исихазма оправдава психофизички метод молитве, одбацујући платоновски спиритуализам Варлаамовске антропологије кога он ставља на место библијског појма о човеку. Тело није никако тамница душе. јер и оно прима благодат светих тајни и залог коначног васкрсења. Зашто опда да и тело не учествује у "чистој молитвн".
 
Овде ћемо се ограничити на то да илуструјемо ову кључну Паламину тврдњу са неколико текстова из његових Триада за одбрану светих исихаста, које су тек недавно штампане и по први пут преведене на француски. Григорије увек почиње са критиком хеленске философије у целини:
 
"Неки људи говорe са омаловажавањем о крајњем циљу хришћанског живота, он је наводно, сувише обичан, тј. она неизрецива добра која су нам обећана у будућем свету! Такви стекавши знање на основу чулног искуства, уводе га у Цркву оних који живе Христовом мудрошћу. Људи који су без научног знања, тврдв они, незналице су и несавршени. Сгога сви се морају посветити хеленистичким студијама и напустити учење Еванђеља (јвр ово учење не може да растера таму незнања) и с презиром окренути леђа ономе који каже: "Будите савршени" (I. Кор. 14 : 20, Мт. 5 : 48), "ако је неко у Христу он је савршен" (Фил. 3 : 14, Кол. 1 : 28) и "ми проповедамо савршенима" (I. Кор. 2 : 6). Но није ослобођење од тог незнања оно што сам ја назвао спасоносном чистотом. Јeр ми је познато да постоји беспрекорно незнање и шкодљиво знањe. Не ради се даклe о томе да се ослободиш тe врсте чулног нeзнања, него да растераш незнање о Богу и Божанском учењу. То незнање наши богослови осуђују. Уз то, ако сав твој живот и понашање буду бољи, усаглашени њиховим наредбама постаћеш испуњен Божијом мудрошћу, истински лик и подобијe Божије."[2]
Али да ли Паламино резоновање није погрешно? Позивајући се на Св. Апостола Павла, он тврди да благодат има превласт над природом што веома подсећа на великог западног доктора благодати, блаженог Августина Међутим, он истовремено брани психофизички метод мо-литве Никифора Исихасте. Чак и данас овај метод сувише подсећа на неку врсту хришћанске Јоге, њиме као да се аутоматски успоставља контакт са Богом, благодат долази у зависност од технике која је природна, груба и у сваком случају чисто људска.
 
Што се тнче Варлаамове критике исихастичке молитве, она се у ствари заснива па спиритуалистичкој претпоставци (то важи и за многе савремене критичаре) која поистовећује натприродно са нематеријалним. За калабријског философа представљало је неопростиву i срамну чак помисао да људско тело да може буде сасуд Божије благодати. Насупрот томе, за Паламу као и за оне који су прихватили монашку традицију засновану на списима Псеуао-Макарија, то је била неоспорна и јасна чиљеница од оног момента када је сам Син Божији у утроби Маријиној примио тело и када је основао видљиву Цркву на земљи чија светотајинска благодат може и мора да освети целокупног човека, дајући му залог његовог телесног васкрсења у Судњи дан. Цео спор између Варлаама и Паламе углавном се свео на ову тачку: супротност између Светог Писма и хеленизма, Јерусалима и Атине, апостола и философа, религије Ваплоћења Бога телесно и васкрсења мртвих и оне разоваплоћења и бесмртности душе.
 
Овде ћемо навести неке текстове о појму "враћања самоме себи", који је у основи исихастичког метода, како су га тумачили монаси како у телесном тако и у духовиом смислу.
 
"У својој неизмерној љубави за човека, Син Божији није само сјединио своју Божанску ипостас са нашом природом, примивши душевно тело и разумну душу, "и на земљи се јавио и жиивео са нама" него, неизмерног ли и предивног чуда! сједињује се такође са људским ипо стасима, прожимајући собом сваког верног кроз причешће Његовог светог Тела. Тако постаје са нама једно тело (Еф. 3:6), чини нас да будемо храм целог божанства јер у самом телу Христовом "обитава свака пуноћа целог божанства те-лесно". (Кол. 2:9). Како онда да Он не просветли оне који га се достојно причешћују, обасјавши душе њихове божанским зрачењем Његовог у њих усељеног тела, исто онако као некада на Тавору што је обасјао тела апостола? А ово Тело, извор светлости и благодати, у то време још није било сједињено са нашим телом. Оно је спољашње обасјало оне који су били достојни да му се приближе, преносећи светлост на душу преко чула вида. Али сада, пошто је сједињено са нама и обитава у нама, оно унутарње обасјава нашу душу."[3]
 
Овај одељак врло јасно разоткрива антрополошку и теолошку структуру у коју је Палама уклопио исихастичку духовност. Почев од Ваплоћења наша тела су постала "храм Духа Светога који обитава у нама" (I Кор. 6: 69); Тамо, унутар наших тела, морамо тражити Духа Светога, у нашим телима освећеним светим тајнама и преко Евхаристије утканим у Тело Христово. Бога сада можемо наћи у себи, Он више није изван нас. Стога ми унутар самих себе налазимо светлост Горе Таворске. Апостоли су имали само спољашње гледање, јер Христос још није био умро нити васкрсао из мртвих. Али данас смо сви ми у живој стварности чланови Његовог Тела, Цркве Његове.
 
Хришћанско мистично "враћање самоме себи" ("пази на самог себе") има потпуно другачије значење од Сократовог "познај самог себе":
"Ако се овога правила (философа) држите до краја, прогутаће вас безбожност. Јер они проповедају метемпсихозу. Пошто верују да познати самог себе је немогуће уколико не упознамо наше претходне инкарнацијв, места у којима је наше тело раније живело, све што је тамо слушало и радило... томе води њихово "познај самог себе" оне који нису довољно способни да увиде превару оних који говоре да се све ово слаже са учењем Отаца!" [4]
Као одговор на критику Калабријца, учитељ исихазма поставља ово питање:
 
"Ми у нашим телима носимо као у глиненим судовима, светлост Оца у личности Исуса Христа, на познање славе Светога Духа. Како онда може да будв недостојно за наш дух да обитава у унутрашњем светилишту тела?" [5]Он одговара: "Ако на тело дође духовна радост од ума, она не бива смањeна услед ове везе са телом него преображава тело, и чини га духовним. Оно онда, одбацује све зле телеснe жељe и не вуче више душу надоле, него се заједно са њом уздиже. Тако цео човек по стајe Дух, као што је писано: "Онај који јв рођен од Духа, Дух јe (Јн. 3 : 6, Smile". [6]
 
На овај начин Паламина мисао васпоставља достојанство материје, које је хеленистички спиритуализам увек настојао да негира. Он поново открива право значење новозаветних израза као што су дух (пневма), душа (психи), тело (сома) и месо (саркс), који не супростављају дух материји, него натприродно - створеном. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тело, а Бог, дајући своју благодат, спасава целог човека - његово тело и његову душу. Палама износи ауторитет Светог Писма против нихилистичког мистицизма који је прихватио Варлаамов хеленизирани ум:
 
"Страственост наше душе треба принети Богу живу и делатну, да би била жртва жива. Као што је Апостол рекао и за нашe тело: "Молим вас, браћо, милости Божије ради да принесете телеса своја на жртву живу, свету, угодну Богу" (Рим. 12 : 1). Како може наше живо тело да буде принето као жртва угодна Богу? Када очи наше гледају кротко ..., када нам привлаче и задобијају милост са висине; када су наше уши па-жљиве према Божанском учењу и то не само спремне да га чују већ "да се сећају Божијих заповести и испуњавају их", као што каже пророк Давид (Пс. 102 : 18) ..., када наш језик, руке и ноге служе Божанској вољи. Какво је ово делање Божанских заповести? Није ли то делање заједничко души и телу? Како онда може да буде истинито да сва дејства, заједничка души и телу, помрачују и ослепљују душу" (као што каже Варлаам)?[7]
 
Овде видимо бездан који дели исихастичку мистику од хиндуистичке нирване. Хришћанска мистика тражи нови живот у Христу, делатни живот за цело своје биће, и зна да му је преко благодати крштења и Евхаристије тај живот већ дарован; шта више, он га тражи и у унутрашњости свога бића. Збо тога се исихастички покрет 14. века никада није изродио инивидуалистичку и субјективну мистику, него је водио оживљавању црквеног светотајинског живота. Говорећи о крштењу и Евхаристији. Палама каже да се у овим двема светим тајнама налази целокупно наше спасење, јер је у њима пуноћа Бого човекове икономије"[8]. У својим беседама Солуњанима Палама најозбиљније проповеда послушност црквеним заповестима о недељној литургији, јер је човек који занемарује недељну службу далеко од Бога.[9] Он вернима такође саветује да се свакодневно причешћују.[10]
 
Било је неминовно да Палама преко овакве христоцентричне антропологије и мистике постане носилац схватања историје потпуно супротног паганском хеленизму и обновитељ духа Светог Писма.
 
Изгледа да је он био инспирисан чувеним мозаиком из 9. века који је у солунској Саборној Цркви Свете Софије стајао изнад њега док је тамо проповедао: Мозаик представља Христа који се вазнео на небо, а натпис указује на речи анђела упућене ученицима: "Људи Галилејци, зашго овде стојите гледајући у небо? Овај Исус који се од вас узнео доћи ће на исти начин као што сте Га видели да се узноси на небо" (Дела 1 : 11). Христос вазнесења је и Христос Другог доласка. Духовни живот заснован на двема историјским чињеницама: прошлој - Ваплоћењу Речи и будућој - телесном васкрсењу у дан последњег суда, никада не може омаловажавати историју, као што су то чннили Грци. Као што каже О. Кулман, Грци су срећу замишљали "просторно" "дефинишући је оним што је овде доле и оним што је с оне стране". Међутим, она је увек у Библији условљена "садашњошћу" и ,,будућношћу".[11] Чињеница је да хришћанин не тражи да се ослободи тела; он зна крај и значење историје. Он у самом себи има светотајински залог будућег Царства и цео његов живот се састоји управо у највишем могућем остварењу овог залога, да би већ овде на земљи доживео оно блаженство обећано изабранима.
 
Ова есхатолошка перспектива Паламине мисли мора се схватити да би се разумела његова теологија и слике којима се служи да би је изразио. Узмимо, на пример, израз "таворска светлост" којим су исихасти описивали свој доживљај Бога. Наиме, они су идентификовали божанску реалност која се открива светима са светлошћу која се показала ученицима Господњим при Његовом Преображењу на Гори Таворској. Такво поистовећивање је њима изгледало оправдано, не само као символ него као нешто сасвим стварно. Патристичко предање једнодушно тумачи еванђелско приповедање о Преображењу као предукус Христовог Другог доласка. Али овај Други долазак је већ сада за хришћане жива стварност у њиховом светотајинском животу и духовном доживљају: Цаство Божије је "већ у нама" све до потпуне појаве Његове славе у Последњи дан. Није ли ова есхатологија "испуњења" суштинска тема еклиснологије и новозаветне духовности? Рационализму калабријског философа, Палама је супроставио "надразумско знање".
"Ово надразумско знање - писао је он - заједничко је свима онима који су поверовали у Христа... Христос ће доћи у слави Оца и... у слави Оца њиховог, Христа, "праведници ће засијати као сунцe" (Мт. 13 : 43). Они ће бити светлост и видеће светлост, тај радосни и свесвети призор који се даје само чистом срцу. Сада ова светлост сија само делимично, као залог дат онима који су бестрашћем оставили све оно што је испразно, а искреном и духовном молитвом све оно шго је чисто; у будућем веку пак она ће обожити откривено "синове васкрсења" (Лк. 20 : 36). Они ће постати савечни и заједно прослављени са Оним (Христом) који је нашој природи подарио Божанску славу и сјај".[12]
 
Као што је Палама писао у одељку који смо управо навели, разлика између апостола који су се са Исусом попели на Гору Тавор и данашњих хришћана јесте у чињеници да су Петар, Јаков и Јован видели светлост "спољашње", као" објект који се натприродно појавио пред њиховим телесним очима, док хришћани сада, светотајински сједињени са Искупитељем после Његове смрти и васкрсења, могу сазерцавати светлост и унутарње у својим срцима. Они могу да развијају могућности овога дара и његов божански карактер све више и више, све док не нађу самога Бога. То је посебни циљ који монаси себи постављају те су они, стога, пророци Новога Завета.
 
Овај пророчки карактер монаштва чини га на јединствен начин одговорним не само за спасење појединца већ за спасење целе Цркве. Не преузимајући на себе и не замењујући јерархијско учитељство, које је чувар предања и светотајинског устројства Цркве, монаси морају да одиграју своју улогу изражавајући откривену истину у мери у којој су истина и светост једно. Овај појам о црквеној функцији монаштва и о његовој пророчкој улози у историји спасења навели су Паламу да напусти своје атонско скровиште и да се баци у догматске распре, узимајући активног учешћа у политичком и социјалном животу свога времена.
 
 
"Свети Григорије Палама и православна мистика", Београд, 1983.
 
 
 
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНЕ:
1.   Триада II, 1 пар. 25, стр. 275-277.
2.   Триада I, 1, пар. 4, стр. 5.
3.   Триада I, 3 пар. 38, стр. 193.
4.   Триада I, 1. пар. 10, стр. 33.
5.   Триада I, 2, пар. 2, ст. 79.
6.   Триада II, 2, пар. 9, стр. 336-338.
7.   Триада II, 2, пар. 20, стр. 364 - 365.
8.   Омилија 60, изд. Икономос, стр. 258.
9.   Омилија 50.
10.   Омилија 38
11.   Christ and Time, Philadelphia, Тhe Westminster press, 1950, стр. 52-53
12.   Триада II, 3, пар. 66, стр. 525)
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:32:26 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Свети Јован Шангајски
ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ
И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА


Неутешна и бескрајна би морала бити наша туга за нашим ближњима када умиру кад нам Господ не би поклонио живот вечни. Бесмислен би наш живот био ако би се завршавао смрћу. Каква је корист онда од врлине, од добрих дела? У праву су онда они који говоре "јешћемо и пићемо, јер сутра ћемо умрети". Али човек је створен за бесмртност, а Својим Васкрсењем Христос отвори двери Царства Небеског, вечног блаженства онима који у Њега вероваше и живеше праведно. Наш земаљски живот је припрема за онај будући и нашом смрћу завршава се та припрема. "Човеку следује да једном умре, а потом суд". Напушта тада човек све своје земаљске бриге, тело се распада, да би поново устало у општем васкрсу. Али душа његова наставља да живи и ни на трен не прекида своје постојање. Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом када она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Оно код оних који умиру често почиње још пре упокојења и они, видећи оне који су око њих и чак разговарајући са њима, виде оно што други не виде. А када изађе из тела, душа се обрете међу другим духовима, добрим и злим. Она обично тежи онима који су јој духовно блискији, а ако је, док се налазила у телу, она била под утицајем неких, остаје зависна од њих и по изласку из тела, ма колико непријатни јој били када је сретне.
Током два дана душа користи извесну слободу, може да посећује места на земљи која су јој драга, а трећег дана креће у друге просторе. При томе она пролази кроз мноштво злих духова који јој стају на пут и окривљују је за различите грехе, на које су је они сами навели. Према откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних митарстава; на сваком од њих се искушава ова или она врста греха; прошавши кроз једно, душа доспева у друго, и тек када успешно савлада сва искушења душа може да настави свој пут а да не буде одмах бачена у пакао. Колико су ужасни ти злодуси и њихова искушења показује то што је Сама Богородица, кад јој је арханђел Гаврило најавио скори крај, молила Сина Свога да је избави од тих злодуха и што се, испуњавајући Њену молбу Сам Господ Исус Христос појавио са Неба да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и вазнесе је на небо. Страшан је трећи дан за душу преминулог и зато су јој тада посебно потребне молитве за њу. Срећно прошавши искушења и поклонивши се Богу, душа током наредних тридесет седам дана посећује небеска насеља и бездане паклене, не знајући још где ће се наћи и тек четрдесетог дана одређује јој се место до Васкрсења мртвих. Неке душе се налазе у стању наслађивања будућом радошћу и блаженством, а друге у страху од мука вечних, које ће коначно наступити после Страшнога Суда. До тада су још могуће промене у стању душа, посебно кроз приношење за њих Бескрвне жртве (помињање на литургији), а такође и кроз друге молитве. Колико је при томе важно помињање на литургији показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896.год), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао: "Захваљујем ти што си се око мене потрудио. Још те молим, када будеш вршио литургију, помени родитеље моје" - и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). "Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију" - питао је свештеник. "Да, то је тачно - одговорио је св. Теодосије - али приношење на литургији јаче је од молитве".
Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен као, на пример, милостиња, дарови црквама, али им је посебно корисно помињање на Божанској литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су се мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за "оне што су пакла заточници". А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у крв Господњу уз речи "Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих". Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази кроз свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му цвеће мирис благи, не чују говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.
Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим! Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита "молитву по изласку душе", која је одређена да се чита над свим православнима одмах по њиховом крају. Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме. Обавезно се одмах побрините да се обави "сорокоуст", тј. свакодневни помен на литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опјани помињу четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу "сорокоуст" тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се "сорокоуст" мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.
Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су "блажени милостиви, јер ће бити помиловани".

« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:34:01 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
Слово 7, против оних који су отишли на војничка игралишта, и о јеванђеоској изреци: уђите кроз уска врата, јер су пространа врата и широк пут који води у погибију, и многи улазе њима, а на крају о богаташу и Лазару


ХТИО БИХ опет да се латим за обично учење и да вам предложим духовну трпезу, али оклијевам и суздржавам се, јер видим да ви не извлачите никаквог плода од непрестаног учења. И земљорадник, након што нештедећом руком баци сјемена у њедра земље и не види биљке које би одговарале његовом труду, не лаћа се са старим полетом за обраду земље, зато што увијек нада на плодан род олакшава тежину труда. Тако бих и ја лако поднио овај велики труд учења, када бих знао да се од мојих казивања барем нешто придодаје у вашу корист. А сада, када видјех како се послије многих мојих упозоравања, послије толико много наговарања и пријетњи (јер ја нисам престајао да вас подсјећам на страшни суд и неизбјежне казне, на огањ неугасиви и на црва који не умире), неки од оних који то слушаше (не изричем ову осуду против свих, не!), заборавивши све то, опет се предадоше сатанском зрелишту коњских стадиона; са каквом надом ја треба да се прихватим истог мог посла и да им предложим ово духовно учење? Видећи да они не извлаче из њега никакву корист за себе, него једноставно по навици аплаудирају мојим ријечима, и претварају се да са задовољством примају моје ријечи, а послије тога опет трком трче на коњске трке и са несуздрживим бјеснилом пљешћу коњским јахачима, са великим нестрпљењем се искупљају, често и препиру између себе и говоре: овај коњ није добро трчао, а онај је спотакавши се пао, и један навија за једног јахача а други за другог, а никада и не помисле и не сјете се мојих ријечи, ни духовних и страшних тајанстава која се овдје врше, него, као да су заробљени ђавољим мрежама, проводе тамо читаве дане, предавајући се сатанском гледалишту, дају себе на срамоту и јудејима и паганима и свима који хоће да исмију наше (учење), - ко, па макар био и сасвим камен и безосјећајан, може то поднијети без патње, а не ми, који се старамо да покажемо отачку о вама свима бригу? Нас растужује не само то што они који тако поступају навлаче на себе најтежу осуду. Ми за свој труд очекујемо награду од Владике; јер смо учинили све што је до нас - нудимо вам сребро, подијелили смо повјерени нам таленат и нисмо пропустили ништа од онога што смо требали да учинимо; али они који су добили то духовно сребро - какво ће, реци ти мени, имати оправдање, какав опрост, када се од њих затражи не само сребро које су добили, него и добит од њега? Каквим ће очима гледати на Судију? Како ће они поднијети тај страшни дан, те неиздрживе казне? Зар ће моћи да се позову на незнање? Сваки дан ми зовемо, објашњавамо, показујемо погибељност обмане, величину штете, лажљивост сатанског празновања, и опет вас не могадосмо дирнути! Али зашто ја говорим о страшном дану? Погледајмо за сад само ово овдашње. Како, реци ти мени, они који учествују у том сатанском гледалишту могу доћи овдје без страха, када се њихова савјест буни и громко вапије? Или они не чују шта говори блажени Павле, учитељ васељене: какво је општење свјетла са тамом, или какав удио има вјерни са невјерним (2 Кор. 6: 14-15)? Какву казну не заслужује то што вјерник који учествује овдје у молитвама и страшним тајанствима и духовном учењу, после овдашњег свештенодејства одлази и сједа на сатански стадион заједно са невјерним, - шта са блудећим у мраку бешчашћа чини озарени свјетлошћу Сунца правде? Како ми онда, реци ми, можемо заградити уста паганима и јудејима? Како ћемо стати и убиједити их да се обрате ка благочешћу, када они виде да се они који припадају нашој заједници мијешају са њима на тим погибељним и свакојаке мрскости испуњеним представама? И ради чега, кажи ми, ти, који си био овдје и очистио ум и настројио душу на бодровање и скрушење, одлазиш тамо и поново се скрнавиш? Или не чујеш шта говори један премудри: један гради, а други разграђује, шта ће успјети боље, само труд (Сир. 34:23)? Исто се и данас дешава. Када оно што смо изградили овдје непрестаним учењем и објашњавањем духовним ти, отишавши тамо, све истог часа срушиш и поравнаш, да тако кажем, са земљом: каква ће онда корист бити у томе што ми опет градимо зграду коју ви наново рушите? Није ли то крајње безрасудно и безумно? Реци ми: када би видио некога да то ради са стварним зградама, које су од камена сазидане, зар на њега не би ледао као на безумника који се непотребно и узалудно труди и траћи сва своја средства на такав погрешан начин? Исто тако расуђуј и закључуј и о овом духовном зидању. Ево, ја, откако сам постављен на ово (служење) благодаћу Божијом, сваки дан уздижем у висину ово духовно здање, и настојим да вас доведем до учења о врлини; а неки од оних који су сада овдје зграду која је подигнута великим трудом, по необјашњивој лакомислености, у једној минути, готово властитим рукама, руше до темеља, причињавајући тако мени велики бол, а себи највећу могућу штету и неподношљиви губитак.
2. Можда сам вас престрого обличио; обличење је престрого због љубави према вама, али због важности прегрешења оно још и није довољно силно. Међутим, пошто се мора пружати рука и палим, и показивати отачка брига за оне који су дошли до такве безбрижности, тако ни ја не очајавам за њихово спасење, само када би они одлучили да не падају опет у исте грешке, да не шире даље своју безбрижност и да престану да опет иду на коњска такмичења и од сваког томе сличног сатанског зрелишта. Ми имамо човјекољубивог, кротког и брижљивог Владику, Који, знајући немоћ наше природе, када ми, спотакавши се због небриге падамо у некакав гријех, од нас тражи само да не очајавамо, него да одустанемо од гријеха и пожуримо на исповијест. И ако то учинимо, Он нам обећава брзо помиловање; јер Он сам говори: зар онај који падне неће устати, или се онај који се одврати неће обратити (Јер. 8:4)? Према томе, знајући ово, не будимо немарни према човјекољубљу Владикином, него надвладајмо штетну навику, и не ходајмо пространим вратима и широким путем, као што данас чусте заједничког нам свима Владику, Који у Јеванђељу предлаже овакво упутство: уђите кроз уска врата, јер су пространа врата и широк је пут који води у погибију, и многи иду њима (Мт. 7:13). Слушајући о пространим вратима и широком путу, немој да се завараваш због таквог почетка, и не гледај на то што многи иду по том путу, него помисли на то да он на крају постаје тијесан. И о томе разумно помисли, да се овдје не говори о чулним вратима и просто о путу, него се предлаже прича која се односи на читав наш живот, која се тиче врлине и порока. Због тога Господ и почиње говор ријечима: уђите кроз уска врата, називајући тако врата врлине; затим, рекавши: уђите кроз уска врата, објашњава нам и разлог због којег Он тако говори. Иако су, говори Он, и тијесна та врата и веома је тешко проћи кроз њих, ако се пак мало потрудите, ући ћете на велику ширину и простор, који ће вам пружити велику радост. Дакле, говори Он, не гледајте на то што су та врата тијесна, нека вас не збуњује почетак, и нека вас тјескоба уласка не разлијени, због тога пространа врата и широки пут воде у погибију. Тако су многи, не погледавши унапријед шта ће бити даље, сами себе завараше и дођоше до погибије! Зато Он и говори: јер су пространа врата и широк је пут који води у погибију, и многи иду њиме. И с правом је назвао пространим вратима и широким путем који воде у погибију. Они који журе да иду на коњска такмичења и друге сатанске представе не брину за цјеломудрије, николико се не старају о врлини, хоће да се раскалаше, предају се весељу и презасићивању, свакодневно себе троше безумном и побјешњелом страшћу према парама и приљепљују се дјелима овога свијета, заиста и иду кроз пространа врата и широким путем; а када, далеко отишавши напријед и сакупивши велико бреме грехова, дођу до краја пута изнурени, више неће моћи да иду даље, јер ће их узаност пута задржавати и они, обремењени тежином гријеха, неће бити у стању ићи даље по њему; због тога ће неизбјежно пасти у саму пропаст погибије. Каква је, кажи ми, онда корист за оне који иђаху кратко вријеме широким путем то - што на крају бивају подвргнути вјечној погибији; развеселивши се малтене у сну - да казну трпе у стварности? Заиста, сав садашњи живот, у поређењу са казном и мучењем који нас очекују, јесте сновиђење једне ноћи. Па зар је све ово што је написано, написано да бисмо ми то само прочитали? Дејством благодати Духа ријечи Господње предане су писаним словима да бисмо ми, добивши од њих превентивне лијекове против наших страсти, могли да избјегнемо казну која нам пријети. Због тога Владика наш Христос, нудећи лијекове који одговарају ранама, предлаже овакву поуку: уђите кроз уска врата. Уским Он та врата није назвао зато што су она по својству своме уска, него зато што их наша воља, склона нерађењу духовном и безбрижности, сматра уским. И није их због тога назвао тијесним да би нас (од њих) одвратио, него да бисмо ми, уклонивши се од других, широких врата, и спознавши и један и други пут на основу њиховог краја, изабрали за себе пут тијесни.
3. Но, да би бесједа била јасна свима, ако немате ништа против, ја ћу приказати такве људе, који су ушли кроз пространа врата и ишли широким путем, и ми ћемо видјети какав је њихов крај; приказаћу и оне који су ушли кроз уска врата и ишли путем патњи, и дознаћемо каквих блага су ови достигли. Ради тога ја ћу вам представити једног од оних који су ушли кроз пространа врата, и једног од оних који иђаху по путу уском и скорбном, и доказаћу истину ријечи Господњих, такође помоћу исте те приче Господње. И тако дакле, ко је тај који је ушао кроз пространа врата и ишао широким путем? Унапријед треба рећи ко је тај, и какав просторни пут је прошао идући широким путем, а затим вам објаснити до каквог је конца дошао. Знам да сте ви, као упућени, већ схватили о коме ће бити ријечи; ипак, морам то да кажем. Сјетите се оног богаташа што се сваки дан одијевао у свилу и кадифу, приређивао бљештаве пирове, хранио џабалебароше и улизице, наливао много вина, претрпавао се сваки дан, предавао се великом весељу, ушао кроз пространа врата и непрекидно био у задовољствима и радости овоживотној. Све је притицало до њега, као што се извори уливају у ријеку - многобројна послуга, неописиво весеље, тјелесно здравље, вишак пара, поштовање од народа, похвале од улизица, и ништа га у то вријеме није жалостило. Осим тога он се, живећи у таквом изобиљу пића и посластица, није само наслађивао тјелесним здрављем и свакојаким задовољствима, него је и поред биједног Лазара, који је лежао поред врата прекривен ранама, окружен и лизан псима и растрзаван глађу, пролазио безосјећајно и није му давао чак ни мрвице. Тако је тај богаташ, ушавши кроз пространа врата, ишао по широком путу весеља, раскалашености, смијеха, задовољства, преједања, пијанства, изобиља у новцу, префињености у одјећи. И дуго, сво вријеме свог живота, иђаше он по широком путу, не доживјевши никакву тугу, него као да му је стално вјетар дувао у леђа, тако и он стално гураше напријед са великим задовољством и лакоћом. Нигдје не бијаше препрека, стрмине, ни хриди, ни бродолома, ни неочекиваног преокрета, него, као по чврстом и утабаном путу, тако он прође свој овоземаљски живот; иако је свакодневно био заливан таласима порока, он то није осјећао; иако је свакодневно био растрзаван гнусним жељама, он се још и наслађивао тиме; иако је стално био опсједан несуздржавањем, преједањем, безумном страшћу ка новцу, он уопште није осјећао та зла и није могао предвидјети чиме ће се завршити његов пут: напротив, наслађујући се само пријатношћу садашњице, он није ни размишљао о вјечној патњи, него је, да тако кажем, као зачаран ишао по широком путу, устремљен ка самој пропасти, коју није могао видјети од велике опјањености. Успјех у свим свјетовним дјелима, замагливши његов разум, ослијепио је његово мисаоно око и он је, као да је избугио вид, ишао, не знајући куда иде. А можда он више није ни размишљао о људској природи, видећи да код њега није могло бити никаквог неуспјеха. Он не само да се веселио, него је био и богат; не само да је био богат, него се користио и тјелесним здрављем; не само да се користио тјелесним здрављем, него и услугама других, и то са великом усрдношћу; гледавши како све притиче ка њему као што се извори уливају у ријеку, живио је у непрекидном задовољству. Видите ли, љубљени, каквим се све задовољствима наслађивао човјек који је ушао кроз пространа врата и ишао стално широким путем? Али нека се нико од слушајућих ово не усуди да прослави њега прије краја, него нека причека завршетак дјела, и нека тада донесе пресуду. А сада ћу, ако немате ништа против, представити онога ко је ушао кроз уска врата и ишао путем патње, и онда ћемо, погледавши и на крај једног и на крај другог, имати исправно мишљење и о једном и о другом. А кога другог бисмо могли представити сада, ако не Лазара, који је лежао код врата богаташевих, који је сав био прекривен ранама, који је гледао како се језик паса дотиче његових чирева, а није имао снаге чак ни да их отјера? Као што је онај, прошавши кроз широка врата, ишао по широком путу, тако је и овај, блажени (ја га већ називам блаженим за то што је он одлучио да уђе кроз тијесна врата) ушао кроз уска врата, у свему супротна широким. Као што се онај непрестано веселио, тако се овај непрекидно борио са глађу. Онај који се уз раскош и тјелесно здравље наслађивао и вишком пара сво своје вријеме је траћио у преједању и пијанству; а овај, изнураван крајњом биједом, сталном болешћу и неиздрживо болним ранама, није имао за основну храну, него је маштао о мрвицама богаташевим, а ни њих није добијао.
4. Видиш ли да је онај који је ушао кроз уска врата стално ишао по тијесном путу? Видиш ли да је онај који је прошао кроз пространа врата ишао и по широком путу? Погледајмо сада на крај обојице, како је овај дошао до тијесног краја, а онај до широког и испуњеног велике славе, да се не бисмо, добро то схвативши, на свакојаке начине домагали широког пута и да не бисмо настојали да уђемо кроз пространа врата, него да бисмо тражили уска врата и ишли по уском путу, како бисмо достигли заиста добар и славан крај. Када је дошао крај живота обојице (богаташа и Лазара), гледај шта говори (Господ) прво о оном ко је ишао путем патње. Умрије ништи, и однесоше га ангели у крило Авраамово (Лк. 16:22). Вјероватно, ангели су га водили, дочекавши га и оркужујући га, послије много патњи и тијесног корачања спроводећи га у земљу покоја. Видиш ли какав се простор отвара на крају уских врата и тијеснога пута? Погледај затим на погибељни крај широког пута. А умрије, говори Господ, и богаташ, и сахранише га. Нико га не дочека, нико га не прати на путу, као Лазара. Тако се он свим тим наслађивао на широком путу, и имао много оних који су га окруживали и угађали му, тј. улизица и џабалебароша; али када је дошао до краја, лишио се свега и остао сам послије многих задовољстава, или, боље речено, послије кратког задовољства и благостања; зато што је сав садашњи овоземаљски живот кратак у поређењу са будућим вијеком. Тако да је он, након кратковременог задовољства којим се наслађивао идући по широком путу, крочио у земљу тјескобе и патње. Овај се упокојио у крилу патријарха, добијајући награду за труд и многе патње, послије глади, рана и лежања крај врата, наслађивао се неизрецивом и неописивом радошћу; а онај, послије весеља и задовољстава, послије великог преједања и пијенства, подвргнувши се неизбјежној казни, страдао је у пламену. И, да би и један и други сазнали, први - корист тијесног пута, а други штету и гибељност широког, они виде један другог, на великој удаљености. Послушај како: и у аду, усмјеривши поглед нагоре, бивши у мукама, (богаташ) видје Авраама издалека, и Лазара у крилу његовом (ст. 23). Мислим да је богаташ осјетио најдубљу могућу патњу када је видио тако неочекиван обрт ситуације, како се онај који је лежао крај врата и био опсједан псећим језицима користи таквом одважношћу и лежи у крилу патријарха, а он сам - прекривен стидом, и уз то гори у огњу. На тај начин, видјећи да су околности дошле у потпуно изокренуто стање, да он сам, да тако кажемо, развеселивши се у сну и сјенци, сада трпи неиздрживу казну, и да су га широки пут и пространа врата довели до тако тијесног краја, а да се са Лазаром десило нешто сасвим супротно, и да се он за овдашње трпљење наслађује тамошњим неизрецивим благом, богаташ, када га је спопала велика смутња и када је властитим искуством спознао да је он сам себе подвргао потпуној обмани изабравши широки пут, обраћа се са молбом патријарху и изговара ријечи жалобне и пуне суза. Онај који раније није хтио ни да се обрати Лазару нити да гледа у тог биједника што је лежао крај врата и, може се слободно рећи, који га се гнушао због смрада рана његових и због властите префињености у којој је он стално живио са весељем, сада преклиње патријарха и говори: оче Аврааме, помилуј ме, и пошаљи Лазара, да умочи крај свог прста у воду, и расхлади језик мој; јер страдам у пламену овом (ст. 24). Ове би ријечи могле да ражалосте; међутим, он ни на тај начин није себи помогао, зато што ове ријечи не бијаху изговорене у своје вријеме, и молитва његова не бијаше принесена кад је требало. Пошаљи, говори он, Лазара, тог биједника, којег се раније ја гнушах, коме нисам ни мрвице давао; он мени сада треба и тражим тај прст који су лизали пси. Видиш ли, како га је казна смирила? Видиш ли - до каквог је тијесног краја довео широки пут? Он се са молбом не обраћа Лазару, него патријарху, и с правом: због тога што на биједног ни погледати није смио. Мислим да се он сјетио своје бесчовјечности и, размисливши како је сурово поступао са Лазарем, мислио је да га овај можда чак ни одговором неће удостојити. Због тога се и не обраћа њему са молбом, него преклиње патријарха. Међутим, ни овим није постигао никакав успјех: тако је велико зло неправовременост поступка и злоупотреба времена живота које нам је Божије човјекољубље дало за дјело нашег спасења. Какав дијамант не би смекшале ове ријечи и не ораспложиле према сажаљењу и саучешћу? Међутим, ни уз све то патријарх се не уклања ка задовољењу молбе, али га барем удостојава одговора, објашњава му да је он сам виновник својих недаћа. Патријарх му говори: чедо, сјети се како си примио блага своја у животу своме, а како је Лазар своје зло; сада се пак он овдје тјеши, а ти патиш. И над свим овим између вас и нас утврди се велика пропаст, тако да они који хоће да пређу одавде к вама не могу, нити отамо код нас прелазе (ст. 25 и 26). Страшне су ове ријечи и морале би ганути оне који имају ум. Да би богаташу дао до знања да он са своје стране осјећа саучешће са њим и да осјећа сажаљење, видећи тежину његове казне, али не може ништа учинити за њено олакшање, патријарх му, као да себе оправдава, говори: хтио бих ти ја пружити руку помоћи, олакшати твоје патње и умањити силу мучења, али ти си сам одраније себе лишио себе такве утјехе. Због тога и говори: чедо, сјети се. Погледај на благост патријарха: назива га чедом! Али иако то показује кроткост Авраамову, ипак никакву помоћ не пружа богаташу, зато што је он сам себе издао. Чедо, говори он, сјети се како си примио блага своја у животу своме. Подсјети се на прошлост, не заборави каквим си се весељем наслађивао, каквим задовољствима, каквом раскошју, како си провео сав живот у преједању и пијанству, мислећи да се у томе састоји сав живот и сматрајући то за благо. Одговорио је богаташу у складу са његовим начином размишљања; јер, не помишљајући ни на шта високо, и немајући пред очима недаће које га чекају у будућности, он је те насладе сматрао за благо.
5. И данас многи од оних који су се пристрастили к раскоши и преједању, када хоће да изразе веома велико задовољство, имају обичај да кажу: ми имамо много блага. Не називај, човјече, само такве ствари благом, расуђујући разумно да су та блага дата нама од Владике на то, да бисмо ми, користећи се њима са умјереношћу, подржавали живот и поткрјепљивали немоћ тијела, јер - постоје и друга, истинска блага. Ништа од овдашњег није благо - ни весеље, ни богатство, ни скупоцјена одјећа, него све то може бити само названо благом. Шта ја говорим: названо благом? Често ови предмети бивају још и узрок наше погибије, када се њима не користимо како треба. Тако, богатство би било благо за онога ко њиме влада ако би га он трошио не само на весеље, не на пјанство и штетна задовољства, него би, умјерено се користећи весељем, остало раздавао сиротињи за храну: тада богатство представља благо! А ако се пак тај преда весељу и другом разврату, богатство не само да му неће донијети никакву корист, него ће га сурвати у дубоку пропаст, што се и десило са овим богаташем. Због тога му патријарх и говори: чедо, сјети се како си примио блага своја у животу своме. Оно што си сматрао за благо - то си и добио; а Лазар је добио зло; - не зато што је Лазар то зло сматрао злом, не! - него у складу са мишљењем богаташевим (Авраам) је рекао и ове ријечи. Јер је он створио такво мишљење, према којем је богатство, весеље, преједање и префињеност сматрао благом, а биједу, глад и тешку болест је признавао за зло. Због тога, онако како си ти сам своју представу створио, сјети се да си ти, у складу са њом, примио та блага када си ишао по широком и пространом путу, и Лазар је примио зло, такође према твојој представи о томе, када је ишао уским вратима и тијесним путем. Међутим, док си ти гледао само на почетак пута, он је гледао и на крај, не постајући безбрижан на почетку пута; зато он данас прима утјеху, а ти страдаш; крај је и код једног и другог испао обрнут. Ви сте сада у стварности видјели крај широког и пространог пута; сазнали сте како је онај који је изабрао да прође кроз уска врата и иде по тијесном путу дошао до благог краја; послушајте и нешто још страшније. И над свим овим, између нас и вас велика се пропаст утврди, тако да они који одавде хоће да пређу доле не могу, нити они отамо прелазе код нас. Не прескачимо, љубљени, ове ријечи без пажње, него размислимо о тачности израза и о томе, каквом се чашћу и високим мјестом користи онај који лежаше крај врата, презрен, ништ, стално борећи се са глађу, покривен ранама, изложен псима. Ја се врло радо веома често враћам на овај предмет, да нико од оних који живе биједно или у болестима и глади не би презирао себе и сматрао се несрећним, него да би се, преносећи све са трпљењем и захвалношћу, хранио благим надама и очекивао ове неизрециве награде и плату за свој труд. И над свим овим. Шта је то - над свим овим? Казавши богаташу: ти си примио у свом животу све оно што си сматрао благом, Авраам је додао ове ријечи, објашњавајући му да је сваки од њих достигао одговарајући крај, поврх свега реченог: ти - патњу, тјескобу и неугасиви огањ, послије наслађивања оним што си сматрао за благо, а он - весеље и насладу благом и боравком са светим, послије борбе у току читавог свог живота са оним што си ти сматрао злом. И како је сваки од вас достигао одговарајући крај - тебе су пространа врата и широки пут довели до те тјескобе, а њега су уска и тијесна врата довела до овог весеља, тако се и над свим тим између вас и нас велика пропаст утврди. Погледај: биједник који је био прекривен ранама (опет говорим о томе) однесен је патријарху, код праведника; између нас и вас, говори он. Видиш ли каквог је удјела удостојен онај који је са трпљењем и благодарношћу преносио тешку болест и глад? Између нас и вас, говори, велика се пропаст утврди. Много, говори, нас дијели, не обична пропаст, него пропаст велика; због тога што је заиста велико растојање и велика разлика између врлине и порока: посљедњи је простран и широк, а прва је уска и тијесна; раскош је пространа и широка, а биједност и нужда уски су и тијесни. Зато, као што су овдје путеви супротни, и један иде по путу уском и тијесном, чувајући цјеломудрије, одабирајући несакупљање блага и презирући таштину; а други, журећи да иде по путу пространом и широком, предаје себе пијанству и весељу, безумној страсти ка новцу, неуздржавању и погибељним зрелиштима, а велика, огромна је разлика између овог и оног! - тако ће се и у вријеме кажњавања и награђивања показати велика разлика у плати. Пропаст, говори, се велика утврди између нас, то јест, праведних, добродјетељних, који смо се удостојили тог удјела, и вама, који проведосте живот у бешчашћу и гријеху. И толико је велика та пропаст, да они који би хтјели одавде да пређу доле не могу, нити отуда код нас прелазе. Видиш ли величину пропасти? Видиш ли одговор тежи од пакла? Када сте на почетку слушали о благостању богаташа и о великој услужљивости којом се користио будући окружен свиме и свакодневно себе предававши весељу, нисте ли га сматрали блаженим; такође, видјевши онога како лежи крај врата и страда од жестоких рана, нисте ли сматрали живот његов жалосним? Али ево на крају свега ми видимо нешто сасвим обрнуто - онога у пламену послије весеља и пијанства, а овог у крилу патријарха послије крајње биједе и глади! И тако, да не бисмо превише растегли говор, можемо поуку овдје завршити и замолити вас, љубљени, да не тражите пространа врата и широк пут и не домажете се на све начине удовољстава, него да помишљате на крај и једног и другог пута и, замишљајући у мислима удио који је постигао богаташа, да избјегавате широки пут, већ да тражите врата уска и пут тијесан, да бисте послије овдашње патње стигли у земљу славе. Бјежите, говорим вам, и разглашавам на сва уста, од сатанских зрелишта и штетног посјећивања коњских игралишта; јер сам због оних који су се тиме занијели ја и био принуђен да кажем ово, да би они, уразумивши се, оставили тај пут и пошли путем тијесним, тј. путем врлине, и тако се удостојили, попут Лазара, крила Авраамова, и да би се, избавивши се од пакленог огња, наслађивали оним неизрецивим благом, које око не видје и ухо не чу (Кор. 2:9), чега да се удостојимо сви ми, благодаћу и човјекољубљем Господа нашега Исуса Христа, и Оца и Духа Светога, Којима нека је слава, моћ и част, сада и увијек и у вијековима вијекова.
Амин.


Текст се наводи према издању: "Полное собрание творений Св. Иоанна Златоуста в двенадцати томах Томь первый. Книга вторая. Православная книга Москва 1991 стр. 867-877." Репринт издања: "Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константинопольскаго, вь русскомь переводе. Томь первый. Вь двухь книгах. Книга вторая. Издание второе. С.-Петербургь. Издание С.-Петербургской Духовной Академии. 1898."
Руска верзија на сајту Православное Патрологическое Общество.


______________________________ __________
Превео и припремиo:
ИГОР МИКОВИЋ
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:34:19 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Протојереј Сергиј Четверников
УЧЕЊЕ СТАРЦА ВАСИЛИЈА
О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ
КОЈА СЕ УМОМ У СРЦУ ОБАВЉА


Од чистог и сталног сећања на
Исуса бива сладост у срцу и
Од Њега произилази неисказано
Просветљење.

Свети Марко
Митрополит Ефески


... Учење о Исусовој молитви схимонаха Василија - учитеља и друга старца Пајсија Величковског у предговору књиге Светог Григорија Синаита, Блаженог Филотеја Синаитског и Блаженог Исихија Јерусалимског.
Свој предговор на књигу Светога Григорија, старац Василије почиње указивањем на неправилност схватања оних који мисле да умно делање приличи само и једино савршенима, онима који су достигли бестрастије и светлост: Размишљајући тако, они ограничавају свију молитву једино на спољашње вршење, на певање псалама, тропара и канона схватајући да је такво спољашње молење, које су нам Свети Оци одредили само привремено, у случају немоћи и младалачке наивности нашега yмa, с тим, да би ми постепено усавршавајући се, улазили на степен умног делања и да ниуком случају не би остајали само при спољашњој молитви. По речима Светога Григорија, једино је деци својствено, да обављајући устима спољашњу молитву мисле, како они чине нешто велико, и тешећи се количинам прочитанога, да васпитавају у себи унутрашњег фарисеја. По речима Светога Симеона Новог Богослова, онај који се ограничава на спољашње вршење молитве, не може достићи унутарњи мир нити напредовати у врлини, јер је он сличан ономе који у ноћној тами води борбу са својим непријатељима, добија ране од њих, али не види јасно ко су они, откуда су дошли, како се и због чега они боре с њим? По речима Светог Исака Сиријанца и преподобног Нила Сорског ако би неко хтео без умне молитве, једино спољашњом молитвом и спољашњим чулима да одбије демонски прилог (предлог) и да се супротетави било којој страсти или лукавој помисли, тај би убрзо много пута био побеђен: јер бесови, одолевајући му у борби и поново му се добровољно покоравајући као да су побеђени, ругају се над њим и орасположују га за гордост и самопоуздање, објављујући га као учитеља и пастира оваца. Из реченога може се видети снага и мера како умне молитве, тако и спољашњег начина молења. Не треба мислити да Свети Оци, као задржавајући нас од неумереног спољашњег молења и упућујући на умну молитву, омаловажавају тиме спољашњу молитву. Нкако јер све свештенорадње Цркве установљене су у њој Светим Духом и све оне одражавају у себи тајну оваплоћења Бога. Слова. И нема у црквеним обредима ничега човечанског, него је све дело Божије благодати, која се не повећава нашим достојанством нити се умањује нашим гресима. Ми: овде не говоримо о уставу (типику) Свете Цркве, него о посебном правилу и живљењу мохаха, то јест о умној молитви као таквом делању, које усрђем и праведним срцем (а не само речима које се устима и језиком произносе без пажње) обично привлаче благодат Светога Духа и тим умним делањем се може разумно бавити не само онај који је савршен него и сваки почетник и страстан, чувајући срце. Због тога Свети Григорије Синаит, расудивши благодаћу Светога Духа која живи у њему и размотривши до танчина житија и списе, духовне под виге свих светих, више од свих заповеда да се сва брига посвети умној молитви.
Исто тако и Свети Симеон Солунски заповеда и саветује и архијерејима и свештеницима, и монасима, и световњацима, у свако време и на сваки час изливати ову свештену молитву и тако рећи дисати њом, јер нема јачега оружја ни нз земљи, ни на небу, - говори он заједно са светим апостолом - као што је име ИсусаХриста. Знај и ово, добри трудбениче овог светог дела, да су не само у пустињи или у усамљеном отшелништву постојали учитељи и многобројни вршиоци те скривене свештенорадње, но и у великим, лаврама па чак и у градовима. На пример, најсветији патријарх Фотије цариградски изведен је на патријараштво из сенаторског звања, али иако није био монах, он је још на свом високом положају био вичан умном делању и напредовао у њему до таквог степена, да је по речима Светога Симеона Солунског његово лице сијало благодаћу Светога Духа као у другога Мојсеја. По речимаистога Светога Симеона, Патријарх Фотије написао је и запажену књигу о умном делању. Он говори да су Свети Јован Златоусти и Свети Игнатије и Калист као Цариградски патријарси написали своје књиге о том унутарњем делању.
Дакле, ако ти не прихваташ умну молитву мислећи да се њоме може бавити само пустиножитељ, тебе побија патријарх Калист, који се обучио умном делању, обављајући куварску службу у Великој Лаври Атонској; и патријарх Фотије који се већ као патријарх обучио вештини старања о срцу. Ако си лен за бављење умним трезвењем, позивајући се на послушања, ти онда нарочито заслужујеш прекор, јер, по речима Светога Григорија Синаита, ни пустиња, ни усамљеност нису толико корисни при овом послу, као разумно послушање. Ако кажеш да немаш учитеља који би те научио томе делању, Сам Господ ти заповеда да се учиш из Светога писма говорећи: "Испитајте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни." Ако си збуњен, не налазећи тихо место, тебе оповргава Свети Петар Дамаскин који говори: "Почетак Спасења човека, састоји се у томе да он остави своје жеље и схватања и да испуњава Божију вољу, и онда се у целом свету неће наћи.таква ствар или место који би могло засметати спасењу" . Ако те доводе у забуну речи Светога Григорија Синаита који много говори о прелести (самообмани) која настаје приликом овога занимања, онда ће те исти свети отац исправити говорећи: "Призивајући Бога ми не треба ни да се бојимо, ни да сумњамо. Јер, ако су неки и скренули повредивши се умом, знај да су они то претрпели од самовоље и високоумља: Ако неко у покорности са распитивањем и смиреноумљем тражи Бога, он никада неће претрпети повреду чувану благодаћу Христовом. Јер ономе који праведно и непорочно живи и избвгава самоугађање и висoкоумље, по речима Светих Отаца, цео пук демона не може да нанесе зло, макар овај на њега подигао безбројна искушења. Само они који самопоуздано и самовољно поступају падају у прелест (самообману). Они пак који се спотичу о камен Светога писма, из бојазни од прелести клоне се умнога делања, преокрећу бело у црно и црно у бело: Јер, не због забране умнога делања уче нас Свети Оци о узроцима који воде прелести, него да би нас унапред сачували од прелести. Због тога и Свети Григорије Синаит, заповедајући онима који се обучавају у молитви да се не боје и не колебају, указује им и на узроке прелести: самовољу и високоумље. Желећи (нам) да не претрпимо штету од ових порока, Свети Оци заповедају изучавање Светога писма и руковођење њиме по речима Петра Дамаскина, брат брата имајући за доброг савезника. Ако се ти из богобојазни и по простоти срца бојиш да приступиш умном делању, и ја сам готов на страх заједно са тобом уплашеним. Но, треба се, према пословици, бојати празних прича: "Боје се вука - па не иду у шуму" . И Бога се треба бојати, но не бежати од Њега и не одрицати Га се.
Као не мала препрека бављењу умном молитвом, код неких јавља се њихива телесна немоћ. Не будући кадри да поднесу напоре и пост какав су носили свети, они мисле да им је без тога немогуће започети умна делање. Исправљајући њихову погрешку, Свети Василије Велики учи: "Уздржање се одређује свакоме по његовој телесниј снази". И ја мислим да није безопасно разбити снагу тела прекомерним уздржањем и учинити га неактивним и неспособним за добра дела. Када би за нас било цобро да будемо раслабљени телом и да лежимо као мртви једва дишући, Биг би нас онда таквима и створио. А пошто нас Он није створио таквима, анда греше они кији прекрасно Божје дело не чувају онаквим какво је оно саздано. Подвижник је дужан да води бригу само о једном: да се у његивиј души није скрило зло лености, да није ослабило трезвење и усрдно обраћање мисли ка Богу, да се није у њему помрачило духовно освећење и просвећење душе које приизлази из Њега. Јер, ако ово поменуто добро узрасте у њему онда неће бити времена да се у њему задржавају телесне страсти када је његова душа заузета небеским, нити ће телу преостати времена за буђење страсти. При таквом настројењу душе, онај који узима храну ни пи чему се не разликује од онога који је не узима. И он је не само испунио пост него и потпуно неједење, и има похвалу за своју нарочиту бригу о телу: јер умерен живот не изазива распаљивање похоте. Сагласно тиме гивори и Свети Исак: "Ако понудиш слабо тело више но што оно има снаге, двоструко смућујеш душу". И Свети Јован Лествичник говори: "Видео сам ту непријатељицу (утробу) умиреном и-како даје уму бодрост" . И на другоме месту: "Видео сам је усахлу од поста како буди похоту, да се ми не би уздали у себе, него у Бога Живога" . Томе учи и догађај који спомиње преподобни Никон: "Још у наше време нашао се у пустињи један старац, који тридесет. Година није видео ниједног човека, хлеба није јео, хранио се једино корењем, и признао је, да се он за све те , године борио против демона блуда. И оци су закључили, да ни гордост, ни храна нису били узрок те борбе са блудом, него што старац није био научен умноме трезвењу и супротстављању прилозима ђавола. Због тога и каже Свети Максим Исповедник: "Дај телу према његовој снази и сав твој подвиг обрати на умно делање". А Свети Диадох: "Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу: његов циљ је да приводи целомудрију оне који желе". И стога не приличи подвижницима благочестија да о њему високо мисле него у вери Божјој да чекају исход нашега стања. У било којој уметности мајстори не суде о резултату дела према инструменту, него чекају да се оконча посао и по томе суде о уметности. Закључујући на тај начин о храни, не треба полагати сву евоју наду само на пост, него умерено и по својој снази постећи треба да стремиш ка умном делању. На тај начин ти можеш и гордост да избегнеш, и да се не гнушаш добре Божије творевине, дајући Богу хвалу зa све.
Умна молитва је моћно оружје којим подвижник побеђује своје невидљиве непријатеље. Међу Светим оцима, једни од њих дају правила монахујућима да заједно са испуњавањем заповести Христових врше у продужетку правило певања псалама; канона и тропара. Други оци, изучивши најтананије делање духовног разума налазе да је за почетнике недовољна само телесна обука, и, учећи их истовремено са испуњавањем заповести Христових и умереном певању и читању, установљују уместо дугог псалмопевања и канона, вршење умне молитве, додајући к томе, да ако Дух Свети наиђе у срдачној молитви, тада, не оклевајући, треба оставити спољашње правило, јер човека тада испуњава унутарња молитва. Трећи опет ` који имају и велико искуство и познавајући животе и дела светих, а нарочито као просвећени дејством и премудрошћу Светога Духа, установљују за почетнике, потпуну (а не делимичну) обуку у вршењу умне молитве; делећи је на два ступња - делативни и созерцативни: Ти оци захтевају да се. Потпуно обрати пажња умном делању; посвећујући певању мало времена, и то само у часовима унинија, јер су, по њиховим речима, службе у цркви и појања дати свим хришћанима, а не онима који желе да тихују. Уосталом, и путем дугог псалмопјенија и читања канона и тропара могуће је доћи до успеха, премда врло споро и са великим тешкоћама. Друrим путем пак пријатније је и лакше, а трећим најбрже, и то са радошћу и честим посетама Светог Духа коiи утврђује и успокајава срце, ,поготово при усрдном старању и добрим жељама. У сразмери колико се света умна молитва стапа са држањем заповести Божијих она изгони бесове и страсти, док у супротном, страсти ће савладати онога ко не мари за заповести и не брине се о умној молитви, него само за појање. На преступање заповести Господњих сви једнако гледају, али људи томе различито приступају и тумаче; на пример, неко узме себи за правило да не преступа заповести, да се не одаје страстима, али му се деси да под одређенам околношћу или у смирености ума; или сплеткама ђавола некоr ожалости, или осуди, или се разљути, или га надвлада сујета, или се препире и правда, или празнослови, или слаже, или се преједе; или се напије или ' ружно помисли, или нешто слично уради. Осећајући се кривим пред Богом, он ће тада почети да кори себе и са покајањем, умном молитвом од срца да пада пред Богом, да му Бог опрости и да му помогне да више не пада у таква сагрешења. И тако, он поставља у молитви почетак чувању заповести и пажњи свога срца од злих прилога, бојећи се и дрхтећи да због њих не изгуби царство небеско. Други пак живи просто, не водећи рачуна о томе да ли пада или стоји, мислећи да у данашње време нема људи који чувају заповести и који се боје да их преступе, и да свако вољно или невољно греши пред Богом и постаје крив за ове или оне мале грехе и страсти; и мада жели да их се ослободи, сматра ту ствар немогућом: Мислећи да је одговоран ако учини прељубу и блуд, убиство и крађу, тровање и сличне смртне грехе, но ако се уздржава од њих, он сматра себе, исправним. На таквога се односе речи отаца: бољи су који падају и устају, неголи који стоје и не кају се. С правом се чудимо како су оба та чаовека, крива за потпуно исте грехе, различити пред Богом; а мислим и пред духовним људима. Један уопште не зна за падове и устајања, макар њиме и владале страсти; а други пада и устаје, бива побеђен и побеђује, подвизава се и труди, неће на зло да одговори злом; али се не уздржава услед навике настоји да не каже зло, пати када га увреде, па једнако кори себе што пати.и каје се због тога или ако не пати због нанесене му увреде, сигурно се и не радује. Сви који се налазе у таквом положају противе се страсти, не желе да јој се покоре, пате и боре се. Оци су пак рекли, да је свака ствар коју душа не жели - привремена.
Желим још да кажем о онима који искорењују страсти. Постоје такви који се радују кад их вређају, али због тога што се надају да ће добити награду. Они искорењују страсти, али не са разумом. Други се радује кад га увреде, сматрајући да је требало да га увреде јер је сам дао повода за то. Такав разумно искорењује страсти. А постоји и такав, који не само да се радује што су га увредили и сматра самога себе кривим, него још и пати због узрујаности онога који га је увредио. Да нам Бог да такво стање душе! Ради јаснијег упознавања и овог и оног начина живљења, рецимо и овако: први, потчинивши се закону, врши само своје појање, други присиљава себе на умно делање имајући увек са собом име Исуса Христа да би искоренио непријатеље и страсти. Први се радује само ако доврши појање. Други пак благодари Богу ако се нађе у тишини творећи молитву неузнемираван злим помислима. Први је жељан количине, други - каквоте. Код онога који се жури да испуни меру отпеваног, убрзо се ствара радосна само - умишљеност о себи, и држећи до њега, ако не пази на себе, он храни и негује у себи унутарњег фарисеја. Код онога који размишља каква му је молитва рађа се познање своје немоћи и помоћи Божије. Молећи се, и, боље рећи, призивајући Господа Исуса против демонских прилога, страсти и злих помисли он,види њихову погибао од страшног имена Христовог и схвата Божију силу и помоћ. Са друrе.стране, савладани и узнемирени злим помислима упознаје своју немоћ, јер не може да се супротстави демону искључиво својим снагама. И у томе се састоји целокупно његово правило и сав живот. И мада враг може и у њему да подстакне радосно мишљење о себи и фарисејске мисли, ипак, ће се у тога подвижника сретати спремност да призива Христа на сваку злу помисао и, на тај начин враг неће постићи успех у својим ђаволским сплеткама. Али, рећи ће неко, може и први да призива , Христа против вражијих прилога: Да, могуће је, али свако зна из искуства да у садашње време они који врше спољашње правило немају обичај да се обучавају у молитви против злих помисли. Такви нарочито неће да приме реч изговорену или написану о унутарњој пажњи, у којој се састоји наука молитве против злих помисли, и не само да ту науку не примају него се још и противе, и наводећи своје учитеље тврде, да Свети Оци нису прописали почетницима умно делање, него само појање псалама, тропаре и каноне који се читају само устима и језиком. И мада је то што они говоре и уче неправилно, ипак их сви слушају, јер такав начин молења не захтева обучавање или одрицање од светске похоте, него свако, само ако му се прохте, може тако да се моли, био то монах или мирјанин. А скривено свештеноделање ума у срцу, та славна богоугодна уметност над уметностима, пошто захтева не само одрицање од света са свим његовим похотама него и много поуке, и вежбе она не налази међу монасима много присталица. При свему томе, треба се оградити од искушења на десно и на лево, тј. Од очајања и од самоуверености. Примећујући да код оних који се обучавају умном делању бивају случајно а ненамерно невољни падови они се називају свакодневним гресима, не треба због тога западати у сумњу, јер по мери свакога бивају и успеси и падови. Са друге стране, слушајући о великој милости Божијој према нама грешнима; не смемо бити самоуверени, ни без страха и без великог смирења, но по мери испуњења заповести приступајмо овој умној свештенорадњи: Знајући да и самоувереност и очајање нашаптава ђаво, треба хитно побећи и од једног и од другог.. И на такав начин, уз многа изучавања Светога писма, и користећи се саветом искусних; смирено се обучавајмо у овом делању. Свети Оци који уче да се вршењем заповести Христових побеђују страсти и чисти срце оц злих помисли, указују подвижницима да треба да имају два најснажнија оружја, - страх Божји и сећање на свудаприсутност Божију, - као што је речено: "Страхом Господњим свако -се уклања од зла", и: ''унапрец видим Господа крај моје кривице, да је не починим"; поред тога, саветује се увек сећање на смрт и пакао и, још, читање Светих списа. Све то добро је зa добре и богобојазне мужеве; код неосетљивих пак и окамењених, кад би се и сами пакао или сами Бог појдавили, не би им се ни тада појавио страх. Поред тога и сами ум код почетника монаха брзо отупљује за сећање на такве ствари и бежи од њих као пчела од дима. Но мада је поменуто сећање на смрт и добро и корисно у време борбе, поред тога најдуховнији и најискуснији оци добро су указали на још једно веће и неупоредиво добро, кадри да помогне чак и сасвим слабима.
Прво средство може се упоредити са тим кад својим рукама и свијом сопственом снагом мељу жрвњевима, а друго - кад мељу млином помаћу воде и других средстава. Као што вода сама окреће Точкове и камен, тако и преслатко име Исуса, заједно са сећањем на Бога кији свецело живи у Исусу, покреће ум на молитву, о чему велики у богословљу Исихије говори: "Душа кија чини дибро и која се наслађује Исусом, с радошћу и љубављу и исповедањем узноси хвалу дародавцу добра, благодарећи и призивајући Га у весељу"; и на другиме месту: "Као што је немогуће проводити овај живот без хране и пића, тако је немогуће без умнога храњења душе достићи било шта духовно и угидно Богу, нити ослободити свиј ум од греха, чак и кад би неко приморао себе да не греши од страха од мука". И јиш: "Помисли - изникле у нашим срцима, аки их не желимо, и аки им се снажно супротстављамо, може растерати молитва Исусива, произношена из дубине срца". Прво од горе описаних средстава без умног делања, чак и ако се постигне напредак, ипак не уклања спорост и тешкоће. Другим средством пак делатељ се брзо и лако приближава Богу. Пошто је тамо и молитва и поyка спољашња, и испуњавање заповести, овде је пак и једно и друго, и спољашње и унутрашње храњење. Када нови монах, одрекавши се света и чињења великих и смртних грехова, положи пред Богом завет да ће се уздржавати не само од малих грехова, свакодневних и опростивих, него и од дејства самих страсти и злих помисли, и ушавши свијим умом у срце, пичне при сваком искушењу и на сваку злу пимисао да призива Господа Исуса, или ако по својој немоћи попусти пред прилогом (налетом) врага и наруши заповест Господњу, но опет припадне Господу са срдачном милитвом кајући се осуди себе, и у таквим стању остане до своје кончине, падајући и устајући, побеђиван и побеђујући, дању и ноћу молећи избављење од свог супарника, зар нема за њега наде на спасење? Јер, како показује искуство, није ни највећим мужевима могуће да се сасвим ограде од свакодневних грехова (кији нису смртни), а чији су извори: речи, мисли, незнање, заборав, невоља, слобода, случај, и који се по речима Светог Касијана моле за свакодневну благодат Христову. Ако неко у малодушности каже да Свети Касијан под онима који се очишћују благодаћу Христовим од свакодневих грехова подразумева само свете а не почетнике и страсне, допустими и такво мишљење, онда узми у обзир, расуђивање и решавање тих ствари у светим списима, по којима се сваки пичетник и страсан чивек осуђује тим свакодневим гресима, али пониво можс да добије опроштај благодаћу Христовом као и сви свети сталним пикајањем и исповедањем Богу. Јер, како каже Свети Доротеј, постоји онај који служи страстима и онај који се супротставља страстима. Слуга страсти када чује једну реч, губи мир, или говори пет речи или десет у одговору на једну, и љути се и збуњује, па и доцније кад се смири ид узбуђења не престаје да мисли зпо и ономе који му је рекао ону реч, и жалости се што му није казао више но што му је рекао,, и са још више зла смишаља речи да му их каже, и непрекидно гивори: зашти му нисам тако рекао? - казаћу му још ти и то, - и све време се љути. То је једино расположење кад се зло стање јавља као уобичајени. Други, кад чује реч такође губи мир и такође идговара са пет и десет речи, и жали што није рекао јиш три увредљивије речи и тугује и cећa се зла, али не прође много дана и он се умири; један недељу дана остаје у истом расположењу, други се за дан смири, а трећи вређа, љути се, збуњује се, и наједном се смири. Ето килико има различних настојања, и сва ова подлежу суду док стоје на снази. По томе се може судити и о свим исталим случајевима зашто се страсни не може очистити благодаћу Христивим од свакодневних грехова који изгледају мали.
Размотримо сад, када се овакви греси опраштају почетницима и страснима? О томе говори Свети Доротеј: дешава се да неко, чувши реч, буде тужан у себи, али не зато што је доживео непријатност, но, зато што ју није претрпео. То је човек који се супротставља страстима. Други се бори и мучи и бива побеђен страшћу. Други не жели да на зло одговори злом али се задовољава навиком. Други се труди да не каже ништа зло, али тугује што је осетио горчину и пребацује себи због тога што тугује, и на тај начин каје се. Други опет не тугује због нанетог бола али се и не радује. Сви они супротстављају се страстима: они не желе да служе страстима и пате, и подвизавају се. Такви, премда су страсни, благодаћу Христивом могу да добију опроштај свакодневних грехова које нису учинили намерно него против своје воље, а за које је Господ заповедио Петру да прашта по седамдесет и седам пута у једном дану. Исто то говири и Свети Анастасије Синаит: "Ми тако расуђујемо и мислимо о онима који примају Свету Тајну Тела и Крви Господње, да ако они имају неке мaлe и опростиве грехе као шти су: греше језиком, слухом, оком или таштином, или жалошћу, или раздраживошћу, или чим другим сличним, али осуђују себе и исповедају свој грех Богу, и на такав начин примају Свету Тајну, такво примање бива им на очишћење њихових грехова. Као што нам је у почетку било речено о вештом преодолевању (савладавању - прим. Прев.), страсти умном молитвом и држањем заповести покажимо сада јасније и сами ток битке ума са страстима. Наиђе ли на нас демонски напад неком страшћу или злом помишљу молитвеник призива притив њих Христа, и ђаво гине са својом понудом (прилог). Ако због немоћи падне мишљу или речју или срдитошћу, или жељом тела, он моли Христа исповедајући му се и кајући се. Ако га обузме униније и жалост стежући му ум и срце, он се хвата сећања на смрт и пакла и свеприсутности Божије и, мучећи се много уз њихову помоћ, призива Христа. Затим, кад стекне мир после борбе, поново моли Христа да му буде милостив за грехе вољне и невољне. И, једном речју, у часу борбе или мира прибегава он Христу, и Христос му постаје све и у свему, како у добрим тако и у злим приликама. И не радује се мишљењем о себи, макар и остваривао нешто молећи се и угађајући Богу. Јер други је смисао спољне молитве, а други ове унутарње: онај који испуњава меру певања, нада се да ћи тиме угодити Богу; остављајући га пак, осуђује себе. А онај, будући прекореван савешћу због греха у сваком тренутку и трпећи нападе демонских прилога (предлога), стално вапије ка Христу, имајући у свом уму речи: "ако се и успнеш уза сву лествицу савршенства, моли се за оприштај грехова." И опет: "радије ћу рећи пет речи умом својим, него ли десет хиљада језиком", и на тај начин ће се без икакве сумње испунити оно о супротстављању страстима, о чему је Свети Доротеј говорио.
Ако неко каже опет да је могуће и без умнога делања очистити себе од страсти благодаћу Христовом кроз покајање, њему ћемо овако одговорити: постави на једну страну заповести Христове а на другу непрестану молитву: и опрости нам дугове наше. Чврсто ми обећај да нећеш нарушити ни једну заповест, то јест, нећеш бити похотљив, нећеш гневити се, осуђивати, клеветати, нећеш лагати, празнословити, волећеш непријатеље, доброчинићеш онима кији те мрзе, молићеш се за оне кији те вређају, клонићеш се сластољубља, среброљубља и блудних помисли, жалости, сујете, омаливажавања (презира), једном речју, свих грехова и злих помисли. И с таквим одлучношћу приступи вежби у умном делању и пажљиво прати колико ћеш пута на дан, упркос својој одлучности ипак нарушити заповести Божје и каквим ћеш гресима, страстима и злим пимислима бити рањен. Позавиди оној удовици која је молила судију дан и ноћ, и почни да вапијеш ка Христу у сваком часу за сваку заповест коју прекршиш, и за сваку страст, за сваку злу пимисао која те надвлада. Додај к томе доброг саветника - свете књиге, и пошто проведеш тако досга времена дођи и научи ме шта си видео у својој души. Тешко да нећеш и сам признати да је ту немогуће победити само спољном молитвом него једино унутарњим делањем. Јер ће оно научити свога ревнитеља свим својим тајнама и увериће душу његову да, остављајући много псалмопјеније каноне и тропаре, и обраћајући сву бригу на умну молитву, он не само да неће изгубити од свога правила него ће га још и умножити. Као што је сила и намера старозаветног Закона била да све приведе Христу макар се тиме на изглед умањивао сами Закон, тако и дуго певање упућује делатеља на умну молитву. Јер и само искуство ће га научити да, молећи се, примети неку преграду између њега и Бога, неки бронзани зид, по пророку, који не дозвољава уму да јасно гледа ка Богу у молитви, или да обрати пажњу срцу, у ком су закључане све душевне моћи и извор помисли како добрих тако и злих.
Умно делање несумњиво потребује страха и трепета, скрушености и смирења, и многа изучавања Светога писма и саветовања са једнодушном браћом, али никако не бекства и одрицања, а такође не ни дрскости ни самовоље. Дрски и самоуверени тежи ка томе што је изнад његова достојанства и стања, с гордошћу хита молитви са виђењем. Захваћен сујетном маштом да се успне на високи етепен, проникнут сатанском а не истинском чежњом, такав се лако хвата у демонску замку. И чему тежња за високим дометом у умној и свештеној молитви, кога се, по Светом Исаку, удостији један ид десетине хиљада? Довољно је, сасвим довољно за нас, страсне и немићне, да осетимо макар траг умног тиховања, то јест, делатну умну молитиу којим се изгоне из срца демонски прилози и зле помисли, у чему се и састоји и дело почетних и страстних монаха кроз које је могуће постићи ако Бог ти хоће, и молитву са виђењем или духовну. И не треба да падамо духом због тига што се мало њих удостоји виђења на молитви, јер Бог није неправедан. Само да се не лењимо идући путем кији води овој свештеној молитви; то јест, делатном умном молитвом супратстављаћемо се прилозима и злим помислима. Идући овим путем светих удостојићемо се и удела њиховог, макар то и не било овде на земљи; како говори Свети Исак и многи други свети.
Умну молитву прате разна осећања у тепу, међу којима је важно разликовати правилна од неправилних, благодатна од природних и од оних која долазе од прелести. Треба да се ужасавамо гавори старац Василије, кад неки знајући Свето писмо не проничу у њега. А други, и не знајући и не читајући искусне, ослањајући се на сопствени разум, усуђују се да приступају пажњи умној и при том говоре да се пажња и молитва нужно обављају у пределу пожуде: то, је, кажу они, област утробе и срца: Тако настаје прва и својевољна прелест: не само да молитву и пажњу не треба окретати у ту област, него ту топлоту која се у часу молитве јавља из области похоте у срце ниуком случају не треба примати.
Па речима светога Григорија Синаита,. Потребан је мали напор да би себе јасно разумео и у чистоти сачувао од онага што је противно благодати, јер ђаво има обичај да почетницима показује , своју обману под видом истине, представљајући им зло као нешто духовно, показујући им у молитви једно уместо другог по својој вољи, уместо топлоте он распирује свој жар и уместо весеља изазива бесмислену. Радост и чулну сладост. Уосталом, делатељу умне молитве корисно је да зна и то да се ватра или топлота понекад сама собом и природним путем пење од слабине ка срцу, ако је не прате блудне помисли. И ово, по речима свјатејшега патријарха Калиста; не долази од преласти него од природе. Али ако неко буде сматрао ту топлоту за благидатну, то ће већ несумњиво бити прелест. Зато онај ко се подвизава не треба да задржава своју пажњу на њој, него да је одврати. Некад ђаво, сјединивши свају ватру са нашим похотом увлачи ум у блудне помисли. И то је несумњиви прелест. А аки се пак тело сво разгори, а ум остане чист и бестрасан, и некако ојачан и пигружен у дубину срца, почињући и завршавајући молитву у срцу, а ти је несумњиво од благодати а не од прелести.
На другоме месту старац Василије говири следеће о телесним опажајима приликим умне молитве: Нajпре, по речима Свјатејшега патријарха Калиста, долази топлота од бубрега, као да их опасује, и она нам се чини као да је прелесг, али није тако: та топлота није од прелесги, него је природна и последица је молитвеног посдвига. Ако пак неко сматра ца је та топлина благодатна а не природна, то је онда несумњива прелест. Ни, каква год била та топлота, пидвижник не треба да је прима но да ју идбаци. Долази и друга топлота, - од срца, и ако при томе ум падне у блудне помисли то је несумњива прелест; а ако се тело сво од срца разгорева, а ум остаје чист и бестрастан и некако ојачан у унутарњој дубини срца, то је несумњиво од благодати а не од прелести. Знајући све то, неопходно је од самога почетка навикавати свиј ум да у часовима молитве стоји при врху срца и гледа у његову дубину, а не на половини са стране, и на крају при цну. Тако треба чинити због тога што кад ум стији при врху срца и у њему врши милитву, таца он као цар седећи на висини, слободно надгледа зле помисли како играју доле и разбија их и камен имена Христовиг као другу вавилонску децу. При томе, будући знатно удаљен од слабине, лако миже да избегне игањ похоте кији је постао својствен нашој природи кроз Адамов преступ А ако неко на молитви сабира пажњу на половини срца, тада или због недостатка срчане топлоте или као последица ослабљености ума и губљења пажње од честе молитве, или под утицајем борбе подстакнуте од вражје стране, ум сам по себи склизне према слабини, и притив воље се помеша са типлотом похоте. Неки због своје крајње неразумности, или боље рећи због незнања пичињу ца врше молитву доле при крају срца поред слабине и таки дотичући умом час срце час слабину, сами на се привлаче прелест, као бајалац змију. А други страдајући у потпуном неразумљу, ни незнају где је место срца и мисли да се оно налази међу цревима и усуђују се тамо да творе умом молитву - на њихову несрећу!
У наставку треба да разлучимо топлоту у молитви која је природни дар, изливен у срце, као благоухано миро кроз свето крштење, и ону која нам је дошла прародитељским преступом и коју ђаво подиже. Прва пичиње да се шири само са милитвом у срцу, и у срцу се завршава молитвом, дајући души спокојство и духовне плодове. Друга почиње од бубрега и у њима окончава молитву чинећи душу суровом, хладном и збуњеном. Трећа, која никнувши мешањем са пламеном похоте, распаљује иргане и срце блудним сладострашћем плени ум скривеним помислима и води ка обузетости телом. Човек који је пажљив све ће то убрзо приметити и распознати: време, искуство и исећај све ће му се учинити јасним. Свето писми говори: "Господе, ниси ли дибри семе сејао? Откуда онда кукољ?" Немогуће је злу да се не прикраде добру; тако се прелест преплиће и са светим умним делањем као пузавица са дрветом. Прелест ниче од сујете и самовоље, а лек за њу јесте смирење, размишљање о књигама и духовни савет, али не и престанак обучавања умном делању. Јер по речима светога Григирија Синаита, не треба да се плашимо нити да сумњамо када призивамо Бига. Јер ако су неки и скренули с пута повредивши ум, знај да су они то претрпели због самовиље и високоумља. Узрок високоумљу је с једне стране непромишљен и прекомерни пост, када онај ко пости мисли да је достигао врлину, а не пости ради целомуцрености; са цруге стране, осамљени живот. Отклањајући први узрок, свети Доротеј каже: "Безмолвник увек мора да се држи царскога пута, јер ће неумереност у свему лако повући са собом сујету за којом следи прелест". Уништавајући другу он говори: "Само силнима и савршенима приличи да се сами боре са бесовима и на њих ваде мач кији је реч Божја".
Сам начин и деловање прелести у првом случају састији се: у учешћу демона у похоти унутарњих органа; и у другом случају: у утварама и маштању ума. Опомињући на прво, свети отац гивори: макар враг преобратио природно кретање органа као у духивно, уместо духовне топлоте он ће пробудити свој огањ, и место весеља донеће бесмислену радост натурајући своју прелест као дејство благодати, али ће време, искуство и исећај разобличити његову обману. Указујући на другу опасност, свети итац овако учи: а ти када безмолствујеш (тихујеш) ниуком случају не прихватај ако нешто видиш чулима или умом унутар или изван ceбе: био ти лик Хрисгив или анђеле или анђела, или светога или светлости, или огањ, или истало. Овде ће се поново јавити оспораватељ и окривиће за прелест умно делање. Јер он мисли да се прелест не може прилепити уз спољно појање. Међутим, нека се зна да у свему: било певању, било молитви, прелест има подједнако место у неискуству делатеља, као што говори свети Јован Лествичник: "Испитајмо и посмотримо и измеримо, каква нам сладост приликом певања долази од демона блуда и каква од благодати и силе која живи у нама". И на другоме месту: "појући и молећи се, чувај се од надолазеће сладости, да се она не покаже као растворена горким отровима''. Дакле, видиш да прелесг може исто доћи како код појца, тако и код оних кији творе молитву: Но пошто незналице умнога делања имају само једну бојазан, како да испуне правило појања, док зле помисли и похотно превирање у себи не истражују па отуда и не знају када узаври њихов похотни део и када се подиже ђаволским учешћем, и како све то избећи. Они слушају свађу "и задобијају ране, али ко је њихов непријатељ, и због чега они ратују то не знају. Сазнавши из реченога да умно делање није узрок прелести него једино наша самовоља и високоумље, не смемо избегавати умну молитву: јер она не само да нас не уводи у прелест, но напротив отвара нам умне очи за познавање и разумевање, што ми никад не бисмо могли достићи ако се не би обучавали овом свештеноумном делању, па макар неко и био, велики испосник и.безмолвник (тиховатељ)...



______________________________ __________

С благословом
Његовог Преосвештенства Епископа жичког
Господина СТЕФАНА
Издала:
Светосавска омладинска заједница - Краљево
Краљево 1995. година
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:34:53 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Протојереј Јован Мајендорф
ТЕОЛОГИЈА ИСИХАЗМА
Св. Григорија Паламе
 
 
Византијски монаси су по први пут у Варлааму наишли на противника чије је оружје за напад био један доктринални систем који је минирао саме темеље исихастичке мистике. Исихасти су били принуђени да своје учење јасно изложе и да га бране. Били су заиста стављени на озбиљну пробу, и резултати до којих су при томе дошли показују колико је 14. век био дубоко укорењен у традицији грчких Отаца и у раној Цркви. Уствари, у сваком од својих дела Палама органски уклапа мистичку традицију, почев од оне Евагријеве и Макаријеве, у изворну хришћанску мисао засновану на Библији и на изванредном познавању Светих Отаца. Једна или друга пројава ове традиције, једна или друга пракса, особито Никифров "Метод"" - могле су да доведу до неспоразума. Међутим, Палама им је дао коначно тумачење у својству живљења у Исусу Христу, у самој сржи црквене заједнице. Тако, цела историја исихазма достиже свој пуни органски развој будући тесно повезана са традицијом Цркве.
 
Варлаам је свој став заснивао на двама постулатима: 1. на аристотеловском постулату да све знање, укључујући и знање о Богу, потиче из опажања чула или чулног "искуства"; 2. на неоплатоничарском постулату, заснованом и на хришћанским писцима, особито на делима Псеудо-Дионисија.
Према овом постулату Бог је изван домашаја чулног искуства и стога несазнајан. Варлаам је сматрао да све знање о Богу мора бити посредно, увек пролазеће "кроз бића" доступна чулним опажањима. Према томе, и само мистично знање може имати једино "символичну" стварност. Цео спор се усредсредио на ове варламовске постулате, изведене из грчке философије.Палама је придавао извесни значај класичној философији, али само у границама природног. Међутим, он није могао да прихвати натурализам Варлаамове мисли, која је у ствари негирала могућност било каквог непосредног утицаја Свстога Духа у области човековог богопознања. Он јс писао:
 
"Држим да су неки од Божијих дарова природни Они су дати свима без разлике, прв закона, под законом и после закона. Други дарови су натприродни и пуни су тајни. Сматрам да су ови други дарови изнад природних. Исто тако они који су удостојени да приме мудрост Духа, изнад су целог збора хеленских мудраца. Држим да је и философија један од природих Божијих дарова, као што су то и открића људског разума, наука и сл. Сваком од њих ја одајем дужно признање..." [1]
Према томе Палама није имао поверење у оно што су класични философи рекли о богопо знању. Он развнја реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства. Ово сазнање је даровано у Исусу Христу и то човеку као целини од тела и душе, допуштајући му да већ овде на земљи окуси прве плодове коначног обожења и боговиђења, али не његовим сопственим силама већ благодаћу Божијом. У овом контексту учитељ исихазма оправдава психофизички метод молитве, одбацујући платоновски спиритуализам Варлаамовске антропологије кога он ставља на место библијског појма о човеку. Тело није никако тамница душе. јер и оно прима благодат светих тајни и залог коначног васкрсења. Зашто опда да и тело не учествује у "чистој молитвн".
 
Овде ћемо се ограничити на то да илуструјемо ову кључну Паламину тврдњу са неколико текстова из његових Триада за одбрану светих исихаста, које су тек недавно штампане и по први пут преведене на француски. Григорије увек почиње са критиком хеленске философије у целини:
 
"Неки људи говорe са омаловажавањем о крајњем циљу хришћанског живота, он је наводно, сувише обичан, тј. она неизрецива добра која су нам обећана у будућем свету! Такви стекавши знање на основу чулног искуства, уводе га у Цркву оних који живе Христовом мудрошћу. Људи који су без научног знања, тврдв они, незналице су и несавршени. Сгога сви се морају посветити хеленистичким студијама и напустити учење Еванђеља (јвр ово учење не може да растера таму незнања) и с презиром окренути леђа ономе који каже: "Будите савршени" (I. Кор. 14 : 20, Мт. 5 : 48), "ако је неко у Христу он је савршен" (Фил. 3 : 14, Кол. 1 : 28) и "ми проповедамо савршенима" (I. Кор. 2 : 6). Но није ослобођење од тог незнања оно што сам ја назвао спасоносном чистотом. Јeр ми је познато да постоји беспрекорно незнање и шкодљиво знањe. Не ради се даклe о томе да се ослободиш тe врсте чулног нeзнања, него да растераш незнање о Богу и Божанском учењу. То незнање наши богослови осуђују. Уз то, ако сав твој живот и понашање буду бољи, усаглашени њиховим наредбама постаћеш испуњен Божијом мудрошћу, истински лик и подобијe Божије."[2]
Али да ли Паламино резоновање није погрешно? Позивајући се на Св. Апостола Павла, он тврди да благодат има превласт над природом што веома подсећа на великог западног доктора благодати, блаженог Августина Међутим, он истовремено брани психофизички метод мо-литве Никифора Исихасте. Чак и данас овај метод сувише подсећа на неку врсту хришћанске Јоге, њиме као да се аутоматски успоставља контакт са Богом, благодат долази у зависност од технике која је природна, груба и у сваком случају чисто људска.
 
Што се тнче Варлаамове критике исихастичке молитве, она се у ствари заснива па спиритуалистичкој претпоставци (то важи и за многе савремене критичаре) која поистовећује натприродно са нематеријалним. За калабријског философа представљало је неопростиву i срамну чак помисао да људско тело да може буде сасуд Божије благодати. Насупрот томе, за Паламу као и за оне који су прихватили монашку традицију засновану на списима Псеуао-Макарија, то је била неоспорна и јасна чиљеница од оног момента када је сам Син Божији у утроби Маријиној примио тело и када је основао видљиву Цркву на земљи чија светотајинска благодат може и мора да освети целокупног човека, дајући му залог његовог телесног васкрсења у Судњи дан. Цео спор између Варлаама и Паламе углавном се свео на ову тачку: супротност између Светог Писма и хеленизма, Јерусалима и Атине, апостола и философа, религије Ваплоћења Бога телесно и васкрсења мртвих и оне разоваплоћења и бесмртности душе.
 
Овде ћемо навести неке текстове о појму "враћања самоме себи", који је у основи исихастичког метода, како су га тумачили монаси како у телесном тако и у духовиом смислу.
 
"У својој неизмерној љубави за човека, Син Божији није само сјединио своју Божанску ипостас са нашом природом, примивши душевно тело и разумну душу, "и на земљи се јавио и жиивео са нама" него, неизмерног ли и предивног чуда! сједињује се такође са људским ипо стасима, прожимајући собом сваког верног кроз причешће Његовог светог Тела. Тако постаје са нама једно тело (Еф. 3:6), чини нас да будемо храм целог божанства јер у самом телу Христовом "обитава свака пуноћа целог божанства те-лесно". (Кол. 2:9). Како онда да Он не просветли оне који га се достојно причешћују, обасјавши душе њихове божанским зрачењем Његовог у њих усељеног тела, исто онако као некада на Тавору што је обасјао тела апостола? А ово Тело, извор светлости и благодати, у то време још није било сједињено са нашим телом. Оно је спољашње обасјало оне који су били достојни да му се приближе, преносећи светлост на душу преко чула вида. Али сада, пошто је сједињено са нама и обитава у нама, оно унутарње обасјава нашу душу."[3]
 
Овај одељак врло јасно разоткрива антрополошку и теолошку структуру у коју је Палама уклопио исихастичку духовност. Почев од Ваплоћења наша тела су постала "храм Духа Светога који обитава у нама" (I Кор. 6: 69); Тамо, унутар наших тела, морамо тражити Духа Светога, у нашим телима освећеним светим тајнама и преко Евхаристије утканим у Тело Христово. Бога сада можемо наћи у себи, Он више није изван нас. Стога ми унутар самих себе налазимо светлост Горе Таворске. Апостоли су имали само спољашње гледање, јер Христос још није био умро нити васкрсао из мртвих. Али данас смо сви ми у живој стварности чланови Његовог Тела, Цркве Његове.
 
Хришћанско мистично "враћање самоме себи" ("пази на самог себе") има потпуно другачије значење од Сократовог "познај самог себе":
"Ако се овога правила (философа) држите до краја, прогутаће вас безбожност. Јер они проповедају метемпсихозу. Пошто верују да познати самог себе је немогуће уколико не упознамо наше претходне инкарнацијв, места у којима је наше тело раније живело, све што је тамо слушало и радило... томе води њихово "познај самог себе" оне који нису довољно способни да увиде превару оних који говоре да се све ово слаже са учењем Отаца!" [4]
Као одговор на критику Калабријца, учитељ исихазма поставља ово питање:
 
"Ми у нашим телима носимо као у глиненим судовима, светлост Оца у личности Исуса Христа, на познање славе Светога Духа. Како онда може да будв недостојно за наш дух да обитава у унутрашњем светилишту тела?" [5]Он одговара: "Ако на тело дође духовна радост од ума, она не бива смањeна услед ове везе са телом него преображава тело, и чини га духовним. Оно онда, одбацује све зле телеснe жељe и не вуче више душу надоле, него се заједно са њом уздиже. Тако цео човек по стајe Дух, као што је писано: "Онај који јв рођен од Духа, Дух јe (Јн. 3 : 6, Smile". [6]
 
На овај начин Паламина мисао васпоставља достојанство материје, које је хеленистички спиритуализам увек настојао да негира. Он поново открива право значење новозаветних израза као што су дух (пневма), душа (психи), тело (сома) и месо (саркс), који не супростављају дух материји, него натприродно - створеном. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тело, а Бог, дајући своју благодат, спасава целог човека - његово тело и његову душу. Палама износи ауторитет Светог Писма против нихилистичког мистицизма који је прихватио Варлаамов хеленизирани ум:
 
"Страственост наше душе треба принети Богу живу и делатну, да би била жртва жива. Као што је Апостол рекао и за нашe тело: "Молим вас, браћо, милости Божије ради да принесете телеса своја на жртву живу, свету, угодну Богу" (Рим. 12 : 1). Како може наше живо тело да буде принето као жртва угодна Богу? Када очи наше гледају кротко ..., када нам привлаче и задобијају милост са висине; када су наше уши па-жљиве према Божанском учењу и то не само спремне да га чују већ "да се сећају Божијих заповести и испуњавају их", као што каже пророк Давид (Пс. 102 : 18) ..., када наш језик, руке и ноге служе Божанској вољи. Какво је ово делање Божанских заповести? Није ли то делање заједничко души и телу? Како онда може да буде истинито да сва дејства, заједничка души и телу, помрачују и ослепљују душу" (као што каже Варлаам)?[7]
 
Овде видимо бездан који дели исихастичку мистику од хиндуистичке нирване. Хришћанска мистика тражи нови живот у Христу, делатни живот за цело своје биће, и зна да му је преко благодати крштења и Евхаристије тај живот већ дарован; шта више, он га тражи и у унутрашњости свога бића. Збо тога се исихастички покрет 14. века никада није изродио инивидуалистичку и субјективну мистику, него је водио оживљавању црквеног светотајинског живота. Говорећи о крштењу и Евхаристији. Палама каже да се у овим двема светим тајнама налази целокупно наше спасење, јер је у њима пуноћа Бого човекове икономије"[8]. У својим беседама Солуњанима Палама најозбиљније проповеда послушност црквеним заповестима о недељној литургији, јер је човек који занемарује недељну службу далеко од Бога.[9] Он вернима такође саветује да се свакодневно причешћују.[10]
 
Било је неминовно да Палама преко овакве христоцентричне антропологије и мистике постане носилац схватања историје потпуно супротног паганском хеленизму и обновитељ духа Светог Писма.
 
Изгледа да је он био инспирисан чувеним мозаиком из 9. века који је у солунској Саборној Цркви Свете Софије стајао изнад њега док је тамо проповедао: Мозаик представља Христа који се вазнео на небо, а натпис указује на речи анђела упућене ученицима: "Људи Галилејци, зашго овде стојите гледајући у небо? Овај Исус који се од вас узнео доћи ће на исти начин као што сте Га видели да се узноси на небо" (Дела 1 : 11). Христос вазнесења је и Христос Другог доласка. Духовни живот заснован на двема историјским чињеницама: прошлој - Ваплоћењу Речи и будућој - телесном васкрсењу у дан последњег суда, никада не може омаловажавати историју, као што су то чннили Грци. Као што каже О. Кулман, Грци су срећу замишљали "просторно" "дефинишући је оним што је овде доле и оним што је с оне стране". Међутим, она је увек у Библији условљена "садашњошћу" и ,,будућношћу".[11] Чињеница је да хришћанин не тражи да се ослободи тела; он зна крај и значење историје. Он у самом себи има светотајински залог будућег Царства и цео његов живот се састоји управо у највишем могућем остварењу овог залога, да би већ овде на земљи доживео оно блаженство обећано изабранима.
 
Ова есхатолошка перспектива Паламине мисли мора се схватити да би се разумела његова теологија и слике којима се служи да би је изразио. Узмимо, на пример, израз "таворска светлост" којим су исихасти описивали свој доживљај Бога. Наиме, они су идентификовали божанску реалност која се открива светима са светлошћу која се показала ученицима Господњим при Његовом Преображењу на Гори Таворској. Такво поистовећивање је њима изгледало оправдано, не само као символ него као нешто сасвим стварно. Патристичко предање једнодушно тумачи еванђелско приповедање о Преображењу као предукус Христовог Другог доласка. Али овај Други долазак је већ сада за хришћане жива стварност у њиховом светотајинском животу и духовном доживљају: Цаство Божије је "већ у нама" све до потпуне појаве Његове славе у Последњи дан. Није ли ова есхатологија "испуњења" суштинска тема еклиснологије и новозаветне духовности? Рационализму калабријског философа, Палама је супроставио "надразумско знање".
"Ово надразумско знање - писао је он - заједничко је свима онима који су поверовали у Христа... Христос ће доћи у слави Оца и... у слави Оца њиховог, Христа, "праведници ће засијати као сунцe" (Мт. 13 : 43). Они ће бити светлост и видеће светлост, тај радосни и свесвети призор који се даје само чистом срцу. Сада ова светлост сија само делимично, као залог дат онима који су бестрашћем оставили све оно што је испразно, а искреном и духовном молитвом све оно шго је чисто; у будућем веку пак она ће обожити откривено "синове васкрсења" (Лк. 20 : 36). Они ће постати савечни и заједно прослављени са Оним (Христом) који је нашој природи подарио Божанску славу и сјај".[12]
 
Као што је Палама писао у одељку који смо управо навели, разлика између апостола који су се са Исусом попели на Гору Тавор и данашњих хришћана јесте у чињеници да су Петар, Јаков и Јован видели светлост "спољашње", као" објект који се натприродно појавио пред њиховим телесним очима, док хришћани сада, светотајински сједињени са Искупитељем после Његове смрти и васкрсења, могу сазерцавати светлост и унутарње у својим срцима. Они могу да развијају могућности овога дара и његов божански карактер све више и више, све док не нађу самога Бога. То је посебни циљ који монаси себи постављају те су они, стога, пророци Новога Завета.
 
Овај пророчки карактер монаштва чини га на јединствен начин одговорним не само за спасење појединца већ за спасење целе Цркве. Не преузимајући на себе и не замењујући јерархијско учитељство, које је чувар предања и светотајинског устројства Цркве, монаси морају да одиграју своју улогу изражавајући откривену истину у мери у којој су истина и светост једно. Овај појам о црквеној функцији монаштва и о његовој пророчкој улози у историји спасења навели су Паламу да напусти своје атонско скровиште и да се баци у догматске распре, узимајући активног учешћа у политичком и социјалном животу свога времена.
 
 
"Свети Григорије Палама и православна мистика", Београд, 1983.
 
 
 
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНЕ:
1.   Триада II, 1 пар. 25, стр. 275-277.
2.   Триада I, 1, пар. 4, стр. 5.
3.   Триада I, 3 пар. 38, стр. 193.
4.   Триада I, 1. пар. 10, стр. 33.
5.   Триада I, 2, пар. 2, ст. 79.
6.   Триада II, 2, пар. 9, стр. 336-338.
7.   Триада II, 2, пар. 20, стр. 364 - 365.
8.   Омилија 60, изд. Икономос, стр. 258.
9.   Омилија 50.
10.   Омилија 38
11.   Christ and Time, Philadelphia, Тhe Westminster press, 1950, стр. 52-53
12.   Триада II, 3, пар. 66, стр. 525)
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:35:16 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Прот. Андреј Правдољубов.
КАКО ЧЕСТО СЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ?
 
 
Православни оци, браћо и сестре!
Као одговор на праведне пријекоре многих учесника форума на рачун мноштва започетих тема у вријеме Великог Поста, предлажем (подугачко!) писмо - одговор свога рођеног оца на питање игуманије једног од обновљеног манастира о овој теми.
Молим да ми се опрости ако због неискуства у раду са рачунаром нисам видио да је ова тема већ раније разматрана.
 
Дакле, ево писма:
 
_______________________
 
Свечасна мати игуманијо са сестрама обитељи!
Испуњавајући Вам жељу, пишем Вам о томе шта ја мислим о писмима о. Николаја Генералова о честом причешћивању која сте ми послали.
Мислим да се Ви нећете зачудити томе да се ја према њима односим крајње негативно. Основно што ми се у њима не свиђа - то је кварење у Православној Цркви разрађене праксе говења, тј. усрдног припремања за примање Светих Христових Тајни, које се састоји у пооштравању поста и молитве, у преиспитивању своје савјести и које се завршава Тајанством Исповијести.
О. Николај потпуно исправно уочава да, ма како да се припремаш - нећеш бити достојан ове Велике Светиње, али из тога извлачи лажан закључак - да се због тога не треба ни припремати. Потпуно је јасно да ће Цар, ако пожели да дође у кућу сиромаха, видјети сву његову убогост - и сиромах то схвата. Али он ипак настоји да учини све што је могуће - и да изриба под, и да обрише прашину, да поскида паучину, и да стоњак, макар и изношен и исфлекан, али ипак опран и испеглан, на сто постави. У супротном, он ризикује на навуче на себе гнијев Високога Госта. О томе како се тај гнијев изражава у реалном животу и шта је довело до савремене праксе говења биће говора мало касније. А сада о другим чудним и спорним мислима о. Николаја.
 
1. Највише смућења, по мени, доноси позивање на праксу Грчке и Атона, гдје је, према његовом свједочењу, распрострањена пракса много чешћег него у Русији, а понегдје и свакодневног, причешћивања.
Мислим да то ипак није толико распрострањена пракса и да она, у сваком случају, не датира одавно. Потврду за ово можемо прочитати у књизи страсног пропагатора причешћивања на свакој литургији проф. протопресвитера Александра Шмемана "Евхаристија, Тајанство Царства" (Имка-Прес, Париз 1984). На 303. страни ове књиге читамо: "У псољедње вријеме у Православној Цркви назире се нека врста евхаристичког препорода, који се првенствено изражава у жељи све већег броја мирјана за што чешћим причешћивањем".
Као што видимо, ово стремљење - по Шмеману - појавило се тек у посљедње вријеме. Да је у Грчкој и на Атону та пракса постојала од раније, он би знао за то, јер Грчка, па чак и Света Гора, живе у истом информационом простору са западним свијетом. О. Шмеман се радује овом "препороду", тим више што га је он, очигледно, својом дјелатношћу, између осталог и цитираном књигом, припремио. За мене је, пак, тај "препород" заправо знак опасности која пријети Цркви. Књига о. Шмемана је извана благочестива, у њој има и здравих мисли, али је у цјелини пуна заблуда и није слободна од хуле. Основна заблуда о. Шмемана јесте његово несхватање идеје личног спасења вјерујућих, па чак и непријатељски однос према њој. Он личном спасењу супротставља општецрквено, показујући тим самим своје неразумијевање природе Цркве.
Јер Син Божији за то се и оваплотио, и био разапет, и васкрсао, и Цркву основао, да би лично мени даровао могућност спасења. Истина, то лично спасење се врши у Цркви и Црквом. Али Црква је средство, а циљ је моје лично сједињење са Христом. "Ево, стојим пред вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном" (Откр. 3:20). Обратимо пажњу: не "с њима", него "с њим", одатле слиједи да причешћивање, иако се врши у Цркви, ипак јесте "лични акт благочешћа" (Шмеман, стр. 270). Веома добро је то показао Сам Господ у причи о лози и гранама на њој (Јн. 15:1-8). Јединство грана се састоји само у томе што је свака понаособ привијена уз једно те исто стабло - Христа, а изван Њега оне су раздвојене. Због тога је тако важан лични подвиг припреме за причешћивање Светим Тајнама. Он обезбјеђује поузданост присаједињења гране - вјерујућег човјека - Лози - Христу, а кроз Њега и Његовој Цркви.
Шмеман, пак, то не разумије и одатле потиче његов непријатељски однос према самооцјењивању "достојан - недостојан" (стр. 302), и његово подсмијевање "обавезној исповијести, као некој врсти улазнице-купона за причешће" (исто).
Ја сам се овако детаљно зауставио на погледима о. Шмемана због тога што их сматрам извором погледа о. Николаја Генералова. Међутим, било би довољно цитирати само једну светогрдну реченицу из књиге о. Шмемана, који тврди како се "евхаристичка криза у Цркви... претворила у неко хронично нормативно стање, у неку прикривену "шизофренију"; и та "шизофренија" трује Цркву, поткопава сам темељ црквеног живота" (стр. 10) - да бисмо схватили да он нема право да се назове црквеним учитељем. Али његово учење се интензивно пропагира и, као што видимо, доноси плодове.
Вриједи се замислити: коме то одговара?
 
2. О. Николај апсолутно истинито причешће назива Хљебом Живота за нашу душу, али из тога извлачи неправилан закључак о неопходности свакодневног причешћивања. Јер причешће се може назвати и лијеком за душу. Али не смијемо због тога прописивати причешће као лијек, нпр. три пута на дан. То није ругање са о. Николајем, то је реалност која се пријетећи надвија над нас. Код мене је на исповијест дошла једна жена и рекла: "Баћушка, мени су благословили да се причешћујем три пута на дан. Како да то организујем?"
Јер, у суштини, управо такав смисао имао ријечи о. Николаја (3. писмо, 2. пасус одозго): "Замислите гладног човјека којем не дају сваког дана да једе хљеб, него га једе само 5-6 пута на годину. Зар може преживјети такав човјек?"
Хтио бих питати о. Николаја: да ли он сматра мртвом преп. Марију Египћанку, која се за 47 година свог подвижничког живота причестила свега два пута - на почетку и на крају подвига? А оца Макарија Оптинског, који се причешћивао по правилу схимника, тј. једном мјесечно? Било би веома страшно када би благодатно дејство причешћивања Светим Тајнама трајало 24 часа. Наш прост народ говори: треба настојати сачувати причешће, тј. што је могуће дуже живјети свето под његовим благодатним дејством.
 
3. Веома слободно се о. Николај понаша према канонима. Бојим се да их он није ни читао, него да о њима говори из треће руке (надам се да у манастиру или код неког од баћушки има "Књига правила": када бих наводио правила у цјелини, раширио бих и овако предуго писмо). Тако, напримјер, он 9. апостолско правило тумачи као заповијест свим присутним да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја. А из 3. канонског одговора св. Тимотеја Александријског, које дозвољава неким ђавоиманим да се с времена на вријеме причешћују, он некаквим чудом извлачи заповијест о причешћивању сваке недјеље.
Уопште, у "Књизи Правила" има само једно правило које заповиједа причешћивање - то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу увјерљиво оправдање за не-причешћивање. Следеће, 9. правило, као што смо видјели, говори о мирјанима: они морају учествовати молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајанству до краја службе. Када би се и њима налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било, у духу о. Шмемана, заповиједити свим учесницима - и свештенослужитељима и мирјанима - да се причешћују Светим Тајнама. Али апостоли (тачније мужеви апостолски који су слиједили апостолску праксу) одвојили су у дјелу причешћивања свештенике од мирјана.
И до дан-данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему не морају да посте прије тога нити да се исповиједају), а мирјани се причешћују тек послије темељите припреме. А пракса показује да је посљедње душеспаситељније, и да, ако свештеник није прије рукоположења научио како треба да се припрема за причешће, њему је касније веома тешко да сачува достојно благоговеније према Тајанству Причешћивања. Неки 2. правило Антиохијског Сабора схватају као заповијест причешћивања, али то није тачно. Ово правило не осуђује оне који се уздржавају од причешћа, већ оне који се "одвраћају", другим ријечима, који се гнушају од Светог Причешћа. Конкретан примјер таквог гнушања даје нам 4. правило Гангрског Сабора, које ставља клетву на оне који сматрају да је за њих недопустиво да се причесте од ожењеног свештеника. Сва остала правила која се односе на Причешће, налажу на хришћане једну или другу врсту ограничења у дјелу причешћивања. Тако, напримјер, не смије се причешћивати послије супружничког општења (св. Тимотеј, 5.), жене у стању нечистоте (Дионисије, 2., Тимотеј 7.), послије нечистог сновиђења ако си му сам дао повод (Дионисије 4., Тимотеј 12.), ако си попио воду прије причешћивања, осим ако си је нехотице, испирајући уста, прогутао (Тимотеј, 16), и тд. Онај који се припрема за причешће мора да се уздржава од весеља (такав је смисао 66. правила 6. Васељенског Сабора). Нарочито мјесто у правилима заузимају забране причешћивања на многе године онима који су пали у тешке гријехе (Василије Велики, 56 и даље). Ова правила садрже сложену покајничку праксу: ...да буде двадесет година без причешћа Светим Тајнама... четири године он мора да плаче, стојећи изван врата молитвеног храма... Послије четири године да буде примљен међу оне који слушају Писмо... Седам година да буде са онима који се клањајући моле... Четири године само да стоји са вјернима, али да не буде удостојен Причешћа. Када испуни ово, нека се причести Светим Тајнама (Василије Велики, 56.).
Оваква сложена покајничка пракса постојала је прилично дуго, али је сво вријеме изазивала сумње у своју корисност, што се одразило у 106. правилу 6. Васељенског Сабора, који позива духовника да налаже епитимију у сразмјери са стањем покајника. Практично испуњавање овог правила је довело до изласка из употребе покајничке праксе св. Василија Великог.
Ја сам направио ову повећу екскурзију по канонским правилима са циљем да покажем како успостављање савремене праксе причешћивања није било нимало једноставно, колико много иза ње стоји духовног опита многих покољења јерарха и других духоносних мужева, те како непромишљено поступају они који јуре за сваким новим вјетром учења. Јер сви ови новитети нису случајни. Сатана мрзи средњи пут благочешћа који је установљен у нашој Цркви под утицајем Св. Отаца и подвижника благочешћа. Због тога "Држи што имаш, да нико не узме вијенца твога" (Откр. 3:11).
 
4. Сада је вријеме да се испуни обећање: да се покаже како је гнијев Божији побудио Цркву да почне разраду правила говења. Први хришћани, опонашајући апостоле, причешћивали су се на свакој литургији, која се обично вршила недјељним даном (Дј. Ап. 20:7). Како је при томе текло богослужење - не знамо. Знамо само да се са литургијом обично спајала такозвана агапа, тј. вечера љубави, чији је смисао био у масовном добром дјелу: на ову вечеру богати су доносили скупу и укусну храну и јели је заједно са сиромашним. Мислим да се у то вријеме није захтијевала нека посебна припрема за причешће - а ево због чега. Апостоле је први пут причестио Сам Христос на Тајној Вечери, послије које су истог часа почела Његова страдања. Успоменом на то дуго је живјела апостолска општина. То јест, оно високо стање душе, које ми - а и то само дјелимично! - достижемо трудовима и подвизима Великог Поста и која преживљавамо у Страсној Седмици, било је константно стање апостола и њихових сљедбеника, тим прије што је и њих чекао мученички подвиг. Они су се сасвим отргнули од реалија свакодневног живота, продавали су своја имања и дијелили сиротињи (Дјела Ап. 4:32-27), стално су пребивали у молитви и мољењу (Дјела 1:14) и у учењу Апостола (Дјела Ап. 2:42) и, причешћујући се, примали храну у весељу и простоти срца (Дјела Ап. 2:46).
Али потом су почела спотицања, јер тако високо расположење душе није било свима достижно. О једном од таквих спотицања свједочи нам ап. Павле. Молим Вас - са ове тачке гледишта - пажљиво прочитати 11. главу 1. Посланице Коринћанима, од 17. стиха до краја[1]. Као што се види из 21. стиха, богатим је почело да буде жао да дијеле своју храну са сиромашним, и журили су да је поједу сами. То јест - огањ љубави према ближњим се угасио. А из даљих напомена о страдањима Спаситеља (тј. настојања да се вјерујући уведу у дух Страсне Седмице - види стихове од 23. до 26.) види се да и огањ љубави према Христу само што се није угасио. И овдје ап. Павле изговара ријечи које су послужиле као темељ свог даљег рада Цркве на разради правила припреме за Причешћивање. "Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњег (1 Кор. 11:27-29).
Осуда о којој говори апостол је вјечна, али постоје и тренутне посљедице: "Зато су многи међу вама слаби и болесни, и доста их умире" (1 Кор. 11:30).
Овај ред из Апостола неочекивано је илустрован догађајем из савременог живота. Мислим на чланак "Чашом се држи свијет", објављен у новини "Православна Москва" (бр. 39-42, децембар 1998. г.). Уз 100-годишњицу рођења архимандрита Тавриона (Батозског). Чланак је написан у похвалу о. Тавриону, али мени он објашњава због чега га је у своје вријеме братија Глинске Пустиње молила да се удаљи из манастира (Види: схиарх. Јован Маслов, "Глинска Пустиња", изд. Моск. Патр. 1994., стр. 513-514).
У Глинској пустињи његова обновљеничка дјелатност још се није била толико разгранала, а оно што је о њему речено у "Православној Москви", о томе шта је он правио од литургије и евхаристичког канона - ужасава, тако да је о. Георгија Кочетков у праву што сматра о. Тавриона својим духовним оцем и инспиратором. Баш тако!
У том чланку се говори ово: "Многи који су боравили у обитељи (код о. Тавриона - прот. В.П.) пожељели су да и у свијету тако живе, не схватајући да се за то треба много потрудити, а није ни дано свима. Кратко вријеме је постојао кружок младих људи који су одлучили да се у свијету причешћују свакодневно. Добили су такву могућност, договорили се са свештеником којег су познавали. Убрзо су на њих наишла тешка искушења, каква нису очекивали. Сви су се разбољели, а њихов вођа је сишао са ума и завршио у болници. Разишли су се на разне стране, један се чак одрекао од Христа" (4. ред одоздо). Као што видимо, до коринтских смртних случајева није дошло, али слика је, све у свему, јако слична.
Апостол Павле захтијева од хришћанина самоиспитивање "Нека испитује себе човјек") и отклањање онога што нас чини недостојним причешћивања Светим Тајнама. Шта конкретно треба уклонити - није рекао (Мада је вјероватно остало рекао усмено. Сјећате се: "остало уредићу кад дођем"). Али то је постала брига Цркве и њених предстојатеља. Не дотичући се осталог, говорићемо о томе - како често је препоручивано да се причешћује. Као што смо видјели из Књига Правила, постојала је устаљена пракса честог причешћивања. Она је долазила до крајности. Тако нпр. Свети Дарови су се давали на руке мирјанима, они су их чували код куће (као што ми то радимо са антидором и просфором) и, када су сматрали да је потребно, причешћивали се. Штавише, појавила се пракса гурања честице Светих Дарова у уста умрлом. Прву праксу прилично мекано покушава да ограничи 58. правило 6. Васељенског Сабора, али зато 38. правило истог Сабора одлучно забрањује другу - стављања Светих Дарова у уста умрлим.
Као што смо видјели раније, паралелно пракси честог причешћивања постојала је пракса одлучивања од причешћа на годину, двије, седам, десет, петнаест и двадесет година, некад и на сав живот. Она је постепено слабила и на крају нестала.
Али мало је примјетно да је постојала и трећа, средња пракса, пракса прилично ријетког причешћивања. А постојала је она већ и у вријеме св. Василија Великог. То се види из његовог 34. правила о жени која је преварила мужа и тајно се покајала. Њој се забрањује причешћивање на сав рок који је прописан за прељубу. Али у цркви она треба да стоји - не са онима који се кају, него са вјерним, тј. са онима који имају право да се причесте. Зато да не би њен муже сазнао за њен гријех и убио је.
Ако би се сви вјерни, или њихов највећи дио, причешћивали на свакој литургији - како би се она могла сакрити међу њима? Одавде је јасно да се већина оних који су стајали на литургији и молили се - није причешћивала, већ су се причешћивали смо они који су се за тај дан припремили.
И ето ова пракса је и издржала испитање времена, прешла из Византије у Руску Цркву и овдје добила законодавно оформљење у Православном Исповиједању и у катехизису светитеља Филарета Московског (питање 340. - како често се треба причешћивати Св. Тајанствима). "Древни хришћани су се причешћивали сваке недјеље; али данас само мали број људи има такву чистоту живота, да би увијек били спремни да приступе тако великом Тајанству. Црква материнским гласом говори чедима својим која стреме ка благоговејном животу да се исповиједају пред духовним оцем и причесте Тијела и Крви Христове - четири пута на годину или једном мјесечно, а свима обавезно барем једном у години" (види: Православно исповедание, ч. 1, вопрос 90).
Ово правило припада Синодалном периоду историје наше Цркве, у којем је она - без обзире на не потпуно повољне услове својег постојања - васпитала мноштво светих: светитеље-чудотворце, какви су били Теодосије Черниговски и Јосиф Белгородски; преподобне, какви су били Серафим Саровски и Амвросије Оптински; праведне, попут Јована Кронштатског и Блажене Ксеније; учитеље Цркве - Филарета, Игњатија, Теофана - и као завршницу Сабор велики веома - Сабор Новомученика и Исповиједника Руских, чији број, према посљедњим званичним подацима, надвисује број свих светих за сво вријеме постојања Православне Цркве. Ово представља најауторитетнију потврду дјелотворности Филаретовог правила о томе како често се треба причешћивати.
Већ у наше вријеме, када су се појавиле нејасноће у овом питању, наши свештеници су мене послали код духовника Глинске Пустиње о. Серафима (Романцова) који је живио у Сухумију. Питао сам га колико често се треба причешћивати. Он је одговорио: "Наши схимници су се причешћивали једном мјесечно - чешће не треба!". Исто то говори и његов друг и сатајник, схиархимандрит Андроник (Лукаш): "Они који се причешћују сваки дан - то су људи у прелести. То није потребно, то је од лукавог. Причешћивати се треба само једном на мјесец. Неопходно је припремити се за Причешће, отсијецати своју вољу, да би Причешће било на спасење а не на осуду. Сваки дан се може причешћивати схимник, болесни монах, свештеник" (схиарх. Јован Маслов "Глинска Пустиња", изд. Моск.Патр. М. 1994. стр. 467).
А данас старац архим. Јован (Крестјанкин) нас упућује на свт. Теофана.
Он је издао зборник "Настольная книга для монашествующих и мирян" (Псково-Печерски манастир, 1998), гдје је сакупио поуке разних лица високог духовног живота, и у предговору за њу пише:
"Питања, упућених мени као пастиру, било је много, а ни као пастиру-монаху их није било мање. Одговори, које сам налазио у дјелима Отаца, провјеравани су мојим дугим монашким животом, у времену, на личном опиту и на опиту других. И сада, као мрвице живог искуства, хоћу да оставим овај зборник у завјет и назидање и практично руководство монасима и у наук мирјанима: свима у чијем срцу ће се угријати љубав према тајанственом монашком житију у Богу" (стр. 3).
О. Јован је у овој књизи навео писмо свт. Теофана које је написао некој монахињи три недјеље пред своју кончину. Овако гласи:
"Милост Божија нека буде са Вама!
Након што сте се одлучили да говите за овај пост, закључили сте да сте незадовољни својим говењем, иако волите да говите и жељели бисте да чешће вршите ово дјело благочешћа хришћанскога. Али пошто нисте указали због чега нисте задовољни својим говењем, не могу Вам о томе ништа ни рећи... само ћу додати: настојте да говење доведете до тога да Вас задовољи. Можете питати свог духовника - како да поправите своје говење. Што се тиче оног "чешће", не треба учешћивати, због тога што та учесталост одузима велики дио благоговенија према овом највећем дјелу... мислим на говење и причешћивање.
Ја сам, чини ми се, Вама писао да је довољно говјети и причестити се за сваки велики пост од четири. А у постове пред Пасхом и Рождеством по два пута... А више од тога не тражите..." (стр. 341-342).
А о томе како се припремати за причешће, вјероватно је боље од свих рекао свт. Теофан у књизи "Шта је то духовни живот..." ријечима: "Слава Теби, Господе, ево и пост дође..." А детаљније и темељитије у књизи "Пут ка спасењу" (4. тачка 3. одјељка "Благодатна средства васпитања и укрепљења духовног живота").
Драге матушке! Шта сам могао, ја сам скупио за Вас. А практично остварење мора бити у рукама власти свештеночаластва, матере игуманије и Ваших духовних отаца и мајки.
Опростите и помолите се за мене и моју породицу!
Недостојни прот. Владимир Правдољубов.
17 (4) фебруара 1999. године.
 
_______________________
 
 
Да нисам имао ово писмо, никада оволико не бих написао.
Не љутите се ако се не појавим ускоро. "План је премашен" по обиму још од раније.
Обећавам вам да ћу интересантне поруке на ову тему показати оцу Владимиру.
 
прот. Андреј Правдољубов.
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНЕ:
1.   "17. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. 18. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. 19. Јер треба и подвајања међу вама да буде, да се покаже који су постојани међу вама. 20. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; 21. Јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. 22. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем. 23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб. 24. И захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен. 25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. 26. Јер кад год једете овај хљеб и ову чашу пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. 27. Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. 28. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. 29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. 30. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. 31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. 32. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом. 33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. 34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем." (1 Кор. 11:17-34).
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:35:36 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 100
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0
Митрополит кијевски и галички
АНТОНИЈЕ
ШТА ТРЕБА ДА СЕ РАЗУМЕ ПОД "СПАСАВАЈУЋОМ ВЕРОМ" ЗАСНОВАНОМ НА ОТКРОВЕЊУ БОЖАНСКОГ ПИСМА?
 
 
 
I. Проблем самог разумевања спасавајуће вере као и различита значења речи "Вера".
 
Ко не зна за божанствене речи које кажу да се ми спасавамо вером, и да у вери ми добијамо оправдање и да вером постајемо чеда Божија? Али, да ли многи од нас разумеју значење ових истина? Да ли већина нас уме да их споји са другим изрекама Светога Писма које за људе који их не разумеју могу да се покажу као савршено противуречне (нелогичне) - као на пример: речи апостола Јакова у којима се каже "да се делима оправдава човек, а не само вером"?[1] Да, и независно од ових речи многи не разумеју зашто у Божијим очима има цену то што ја имам увереност у Његово постојање које нису способни ни сами зли духови да поричу, и који се боре против Бога, и мрзе Га? Насупрот томе, други хришћани са дрском упорношћу тврде да човек не сме чак ни да користи своју сопствену снагу воље у борби са злим страстима, него кажу да је сасвим довољно проницање разумом у истине вере због тога сто га једино вера спасава без учешћа добрих дела. Колико год да је оваква тврдња чудна, она се ипак труди да себи нађе оправдање у речима апостола Јована: "Сваки који верује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен"[2] , и "сваки рођени од Бога не греши".[3] Приметићемо да, ако се на речи Светога Писма опиру мишљења која су очито противуречна једна другим, онда пред нама стоји јасна обавеза да објаснимо прави смисао ових божанских речи.
 
Неспоразум ће одмах нестати ако схватимо једноставно расуђивање да се речи - "вера" и "веровати" у Библији употребљавају у сасвим различитим значењима; и зато, ако један апостол говори да се оправдавамо вером без дела закона, а други од тог истог Светога Духа саопштава нам да нас вера без добрих дела не може спасти, онда оба ова благовесника Истине не противурече један другоме него говоре о различитим предметима, тако што овај први у речи "вера" разуме једно, а други - друго.
 
Пре свега, овде морамо рећи да се понекад вера разуме као просто поверење, на пример у речима: "Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте"[4] тј. немајте поверења. Очигледно је да оваква вера нема спасавајућу силу, јер њени предмети не морају да буду само истине вере, него се шире и на оне остале. Друго, речју вера означава се хришћанско уздање, или нада: речено је да је апостол погледао на хромог, "видевши да има веру да ће оздравити"[5]. Треће, такође се вером назива и добродетељни и послушан Богу живот, када је Господ изобличавао фарисеје да су они "оставили што је претежније закону - правду и милост и веру"[6]; онда у Делима апостолским говори се да су се "цркве утврђивале вером"[7]. Даље, четврто: понекад се под вером разуме не наше душевно расположење,вец сам садржај богооткривених истина како је писао апостол Јуда, брат Господњи: "А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се Духу Светом, држите себе у љубави Божијој"[8]. И на крају, пето: Под вером се разуме и човекова савршена и дубока искреност према јеванђелским истинама, а такође и љубави ка Господу Исусу Христу - у том смислу св. Првомученик и архиђакон Стефан назива се човеком "испуњеним вером"[9].
 
Ево колико много разних значења у Библији даје реч вера. Да ли су мудра разна тумачења која отпадоше од црквеног јединства, која "предаде Бог у покварен ум да чине сто је неприлично"?[10] Морамо рећи да су сви ти одступници од благодати толико "залудели у својим умствовањима"[11], да су сва та значења спасавајуће речи сасвим помешали, те у потпуном неразумевању овог питања тврде да Библија тобозе говори да је за наше спасење сасвим довољно имати увереност да је Исус Христос Син Божији? Између осталог да кажем: није на нама да их укоревамо, браћо! Ако бисмо сви ми дубоко у себи имали спасавајућу веру, а не веру мртву, и ако бисмо је тако јавно показивали као древни римски хришћани о којима је св. Павле писао да се "о вери њиховој говори по свему свету"[12], онда наравно, ко би од нас пожелео да бежи и тражи нове вере? Побегли би само јавни злотвори, необуздани лажови и прељубници, и слични, који су се противили св. Апостолима. Али данас ми видимо да се одељују од Цркве људи доброг срца, највише због простоте и незнања. А за то смо сви ми, браћо, криви; сви који собом не сведочимо истинити живот по вери, не само то, него чак и не желимо да проникнемо у стварни смисао Божијег откровења, и да тако заблуделе на истинити пут обраћамо. То се односи и на ово питање о спасењу вером или делима: Знамо да се реч вера у Библији разуме у разним значењима, и да је вера без дела мртва; али на велику нашу срамоту не знамо шта конкретно треба да се разуме под том вером кроз коју се спасавамо благодаћу, тј. не нашим заслугама него даром Божијим; такође не знамо како она треба да се зачиње у човековом срцу; како она показује своје присуство у човеку, и какве резултате треба да доноси. О томе ми врло ретко и неизаинтересовано истражујемо а називамо себе неким носиоцима вере, а да у исто време на насу срамоту не знамо шта се у Библији подразумева под вером - вером која спасава или оправдава човека.
 
II. Услови рођења и очувавања вере
 
А сада да прегледамо Нови Завет и утврдимо у кавим се појавама унутрашњег живота показује та вера која спасава човека; и то пре свега, да погледамо који су покрети душе потребни као неопходни услови за зачетак хришћанске вере. Одступници од Православља тврде да се у нама вера у Исуса Христа појављује сасвим независно од расположења нашег живота, и то изненада и натприродним путем; а по другим тумачима, вера се испољава као просто апстрактно убеђење мисли које касније утиче на душу. А ми ћемо, напротив, сада видети да то није тако; наиме, повероати у Христа може само онај чије срце тражи праведности, и ко добровољно стреми ка добром и гнуса се од зла; а ко не поседује такав правац воље тај не може да поверује па макар он знао све доказе у корист хришћанске вере, као и сва древна пророштва о Христу. У том смислу и Господ се обраћа фарисејима који су се увек бавили изучавањем Светог Писма: "И нећете да дођете к мени да имате живот. Познајем вас да љубави Божије немате у себи. Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити".[13] Још је јасније Господ говорио свим Јудејима о зависности вере у Њега, о љубави и правди: "Казао сам вам истину и не верујете ми. Зато ви не слушате, јер нисте од Бога"[14]. Раније им је Господ отворено говорио да су они деца ђавола и да због тога не разумеју Његове речи, а на другом месту рекао је: "Ви не верујете јер нисте од оваца мојих"[15], а својим ученицима обећао је да це Дух Божији који ће доци после Његовог одласка, "изобличити свет за грех, за правду, за суд: за грех - што не верују у мене".[16] На основу тога Господ и овде признаје као једину препреку за веру човекову злу самовољу. У том духу и апостол Јован упозорава верујуће, да онај "који није од Бога не слуша нас",[17]тј. не може да поверује. И тако, пре него што човек добије веру он мора да заволи добро и да мрзи зло, то јест да се покаје. Због тога је Господ укоравао фарисеје речима "не раскајасте се да би му (Претечи) поверовали".[18] Зато је и само Христово јављање у свет већ било од Претече упозорено проповедањем о "крштењу и покајању"; чак и Сам Господ је прво призивао ка покајању па тек онда к вери: "Покајте се и верујте у Јеванђеље".[19] Ако у нама вера проклија она то не може другације него кроз подвиг благе жеље, и то је сасвим разумљиво да се "кроз дела усавршава и вера" - како каже апостол Јаков[20]; а насупрот томе људи од безакоња трпе "бродолом саме вере",[21] која једино може да се очува "у чистој савести",[22] и на тај начин да се представља као дело сталнога "подвига",[23] са којим се хришћанин подвизава, или како је речено у посланици Галатима, да се она јавља као један од плодова чистог духовног живота, заједно са милосрђем и уздржавањем.[24] Није ли нам већ јасно из свештених казивања то о чему је говорио божанствени Златоуст: "Нико од оних који се налазе у злаблуди не жели да се обрати вери, док претходно на себе не наложи добар живот, и исто тако, нико неће остати у неверју ако претходно не реши да заувек остане злим".[25]
 
Нека се утишају следбеници савремених лажних учења који мисле да нема потребе да се човек бори са страстима, него је наводноа само довољно да се очекује божанствени позив ка вери да бисмо се у њој умирили. Такви људи никада неће бити способни да поверују, јер истинита спасавајућа вера не долази без подвига, и зато човеку не може да подари спасавајућу веру чак ни васкрсли из мртвих, уосталом као што се то да видети у причи о богаташу и Лазару, јер да су богаташева браћа видела васкрслог Лазара сигурно би се убедила да постоји будући живот, но то би било насилно и спољашње убеђење са којим се задовољавају данашњи секташи, али такво убеђење Господ не назива вером него каже: "Ако неко и из мртвих васкрсне неће поверовати".[26] Нема вере без подвига. Која је вера спасоносна за човека без дела закона? Та вера која и јесте подвиг, која и почиње и подржава се, и која се усавршава, али никако без садејства благодати и то упућивањем своје воље према добру, према љубави, према чистој савести и молитви. Нас спасава вера, тј. то потпуно прожимање нашег срца Христовим животом; али поседовање вере без добрих дела је неоствариво, јер та добра дела нису "дела закона" која су укинута Јевандјељем, тј. различити старозаветни обреди, него добра дела Новог Завета.
 
Имаш ли такву веру, о хришћанине? Циме се у теби подржава убеђење у истине Откровења? Ако само обичајем, предањем и спољашњим доказима, или научним, онда знај да то још није вера. Једино те може спасити вера која се оснива на утврђеној љубави према правди; на чистој савести, на стремљењу према светости и покајању.
 
III. Два спасавајућа предмета Христове вере. Први - одбацивање света.
 
Погледали смо услове за задобијање спасавајуће вере, али она нас спасава и приводи ка светости наравно не само кроз појаву него и у складу са тим предметом у који хришћанин мора да верује.Из цега се састоји општи садржај спасавајуће вере?
 
Свештене књиге кажу да је потребно веровати у Исуса Христа као Сина Божијег, али много ће погресити онај који мисли да се то овде разуме просто као саглашавање нашег ума са том истином. Ево шта каже свети Јаков за ту веру: "Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују и дрхте".[27] Можда ће на то неки одговорити тврдњом да апостол ипак није говорио о истоветној неплодној и на чистом разуму заснованој вери у Исуса Христа, која по мишљењу јеретика не може само да буде на чистом разуму, него да та вера може сама од себе да размекша срце верујућег и тако да га покрене према љубави и добрим делима. Овим приговарачима предложићемо други навод из којег се јасно види да сама жива убеђеност у силу Христову не може да донесе спасење човеку, зато што под спасавајућом вером у Христа треба разумети сасвим нешто друго. Ево и светих речи: "Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли ми у име Твоје пророковали, Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили?"[28] Преварице се многи који сматрају да ће се спасти само голим убеђењем у божанство Исуса Христа или погрешним ослањањем на апостола Павла, који је противуречно томе јасно рекао: "Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам".[29] Него опет да се вратимо нашем питању: која све својства треба да има та вера у Исуса Христа, која су довољна за спасење по речима овог апостола, као и апостола Јована? Или ми у неког другог Христа треба да верујемо? Не дај Боже! Него вера у Христа постаје спасавајућа онда када она произилази из потражње наше добре савести, те се у том случају она односи не само на личност Исуса Христа него на сав њен унутрашњи садржај, и према квалитетима тог живота који је Он у Својој личности донео на земљу.
 
Апостој Јован нам јасно говори да баш тај живот који је Христос донео јесте предмет јевандјелске вере: "У Њему беше живот, и живот беше светлост људима".[30] "Живот се јави, и видели смо, и сведочисмо, и објављујемо вам Живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама".[31] Ево, овим смо сазнали да вера у Исуса Христа постаје спасавајућа тада када се она не простире искључиво на спољашња својства Његове личности него и на тај живот који је Он открио у Себи. Какав је то живот? Он се састоји из два начела, и оба треба да се усвоје вером да бисмо задобили спасење.
 
Прво, почетак тога живота показује се у одрицању од света као и свих овосветских токова који се противе Јевандјељу, да бисмо тако осудили свет који лежи у злу исто тако како га је осудио и Свети Дух: "о греху, о правди, о суду". Шта то значи? Значи, да је свет проникнут начелима егоцентризма, гордости и освете, а љубав, свепраштање и смирење познати су само синовима царства Божијег, које це баш због тога остали свет увек мрзети, како то сведоче и речи Откровења када је Каин мрзео Авеља и убио га. "А због чега га закла? Јер дела његова бејаху зла, а брата му праведна".[32] Ми ћемо сада видети да се спасавајућа вера у Исуса Христа пре свега садржи у томе да се без обзира на ову мржњу и претећу телесну смрт, не сме веровати сили овог злог света, него треба на њега да се гледа као на утвару, или завођење. Ево ста нам каже Откровење. Оно пре свега веру у Христа ставља у најтеснију везу са одрицањем од овосветских предрасуда. "Браћо моја" - говори апостол Јаков, "не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа"[33], итд. Исто тако и св. Павле скреће нашу пажњу на то да је немогуће добити спасавајуће познање Бога, док се не престане са "саображавањем овом веку",[34] и наглашава посебну похвалу Аврааму када је овај поверовао Богу висе него стихијама и законима света: "И када није било никакве наде, он са надом поверова да ће бити отац многим народима".[35] Не може се другачије очувати вера у Христа осим да се одбаце овосветска мудровања и њена логика: "Ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост".[36] Ево зашто је спасоносан догмат о васкрсењу - само зато што ми у њему признајемо ту саблазан и безумље пред овим светом за вечно трајуци и истинити живот, иначе због тога је и речено: "ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својем да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен".[37] Због тога је ова вера спасавајућа јер се само њом побеђује овај свет који срља у погибао: "Ко је тај који побеђује свет до онај који верује да је Исус Син Божији".[38] И зато, онај који нема ове победе над светом у вери Христовој он са светом и умире; ко је са светом тај није са Христом, и он борави у смрти. То је Господ недвосмислено потврдио непријатељима Својим са следећим речима: "Ви сте од овога света, ја нисам од овога света. Зато вам рекох да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам, помрећете у гресима својим".[39] И тако, вера у Христа сједињује се са невером у свет, а уз то и са примањем мржње од стране света, у којем се по речима св. Петра као злато у огњу проверава вера Христова.[40]
 
Ако у Христову веру безусловно улази и одрицање од света, онда се разуме да хришћанин, па макар и да не сумња у божанство Исуса Христа, не може да каже да верује у Њега, све док се не одрекне од завођења овог света. Ево зашто апостол Павле у другој посланици Коринћанима, који наравно, узгред речено, нису сумњали у Христову личност, од нас тражи да проверавамо сами себе да ли смо у вери;[41] у том истом смислу је и Колошанима поставио услов: "Да (ако) останете у вери утемељени и постојани".[42] Не само што хришћанин не може да верује овом огреховљеном свету, него чак и притисак овосветског духа који прети смрћу није спојив са разумевањем истините вере. "Где је ваша вера"[43] - тако Господ укорава ученике који су уплашени од смртоносне морске буре. И на крају имамо и низ дугачких примера спасавајуће вере у Старом Завету, који су наведени у једанаестој глави посланице Јеверјима; они су ништа друго до примери презрења света који су руководјени гласом савести, уосталом како је и речено: "Вером победише царства, чинише правду, затворише уста лавовима".[44]
 
И тако, следбениче Христов, будно прати да ли твоја вера у Христа замењује веру у силе овог света као и наде на њега? Ако не, и ако њој уступаш скромно место у мноштву твојих овосветских надања и очекивања, онда сигурно знај да у себи немаш спасавајућу веру у Христа; ту веру без које се "не може угодити Богу"; јер се у томе и састоји благоугађање Богу вером, да се не бисмо руководили греховним начелима овог света него имали увереност у невидљиво, и да на очекивано гледамо лепшим полетима духа као на остварено, уз то приводећи и речи Господње: "Блажени који не видеше а повероваше".[45]
 
IV. Позитивни садржај спасавајуће вере у Христа.
 
Поменута 11. глава посланице Јеврејима не ограничава се само показаним одричним својством Христове вере: она раскрива и позитивне квалитете. Веровати у Христа значи веровати у љубав, кроз Њега добијено своје више оправдање; признавати ту љубав за узвишени закон живота и њоме се руководити; у том смислу посебно су важне следеће речи: "Вером Мојсеј више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога".[46] Обратите пажњу, док је апостол наводио примере послушања вољи Божијој и презир према овом свету, он је просто говорио о вери, а овај подвиг љубави према браћи он директно ставља у везу са делом Христовим.
 
Али неко ће рећи, молим вас, ако је то тако да ли је онда за спасење потребна вера у Христову сопствену личност и у њено божанско достојанство? Није ли довољно да се само верује у царство љубави? О не, никада! И заиста, ми у нашој природи имамо много урођене симпатије према љубави, али како је она без ослонца и случајна, те ако је сав њен ослонац само у нашем духу - данас се пред њом преклањамо а сутра је презиремо; данас смо били убеђени да љубав може да победи, а сутра или прекосутра ми ћемо се уз далеко јасније доказе убедити да се устројство живота и света противи својству љубави, са којом ни једна самостална личност а ништа мање ни заједница преживети не може! Само увереност да је ту љубав са квалитетом коначног руководиоца живота донео Логос (Реч), односно само вера у божанствену силу Онога који је Себе називао љубављу може да узнесе на степен тврде вере те плашљиве замахе душе помоћу којих она тежи према љубави. Вера у божанство Исуса Христа и јесте спасавајућа зато што се њом, и само њом, уздиже и утврђује љубав која нас приводи Богу, и заиста - не спасавамо се својим силама него "благодаћу кроз веру".[47]
 
О љубави као о предмету вере ево како је писао божанствени Јован: "Ми смо познали и поверовали у љубав коју Бог има према нама"[48] . Само кроз Богом откривено познање да је Бог љубав познали смо да наша љубав није случајно осећање него виша истина живота, тако да "који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему".[49] У овим светим и животворним речима ми видимо да је заиста немогуће да се воли у одсуству вере у Христа, такодје видимо да је та вера, вера у Христа љубећег, вера у Њега, као у љубав која је кроз Његов долазак постала виши закон живота, Који је почетак сваке истине.
 
Нема љубави и истине без Христа, али и спасење се Христово даје само онима који верују у Њега, и то баш као у извор живота и истине. Ми смо већ навели Његове речи којима Он осуђује оне које верују у Њега само као личност, али ево и других речи којима нам Спаситељ директно показује у која Његова својства треба да се верује да би се задобило спасење: "Верујте у Јеванђеље"[50]; "Имајте веру у светлост да будете синови светлости"[51]; и напослетку, Он отворено каже да не тражи личну приврженост која је изражена према Њему него према путевима живота које је Собом он покрио: "Ако не творим дела Оца својега не верујте ми".[52] И тако, вера у Христа јесте спасавајућа само у том случају ако је она у исто време вера и у љубав Његову. Али у љубав може да поверује само онај ко је научио да воли; ако је наша природна љубав немоћна без вере, онда је вера у љубав Христову немогућа без садејства његове потпуно слободне љубави; о томе је писао и апостол: "У Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела".[53] Наша вера у Христа се утврђује толико колико узраста наша љубав, а и обрнуто, по мери узрастања вере просвећује се љубав; увецава се хришћанска радост и у потпуној својој ништавности се представљају овосветска завођења: имати у Христа веру која спасава то значи развијати у себи љубав и стремити ка Његовом савршенству. По речима самог апостола Павла, ми постајемо синови Божији вером у Христа Исуса само због тога што, "који се год у Христа крсти, у Христа се и облачи",[54] то јест, прожети Његовим осећањима и љубављу,[55] зато што се са њом достиже и само "познање Господа нашега Исуса Христа"[56].
 
То познање које се заснива на чежњи (стремљењу) да се у себе усвоје Христове добродетељи, које у нама изграђују спасавајућу веру, и за које је св. Јован рекао да "сваки који верује да је Исус Христос, од Бога је родјен".[57] У том усиновљењу, у Богу, кроз уподобљење Христовом духу[58] открива се и коначни циљ те спасавајуће вере, која се усваја не само спољашњим путем него се у нама утврђује кроз наше стремљење ка добру. Да бисмо имали ту спасавајућу веру у Христа треба да се добровољно удаљимо од похота овога света, да у себи развијамо и подржавамо љубав, и тако признамо оваплоћеног Носиоца узвишене љубави истинитим и беспочетним Сином Божијим, и да кроз то признање поново уздижемо ту своју љубав до бесконачности.
 
Митрополит Антоније, "Моралне идеје важнијих хришћанских догмата", Њујорк, 1963. г.
(изворник написан 1890.)
 
 
 
Са руског
Протојереј Љубо Милошевић.
 
 
 
 
______________________________ __________
 
 
НАПОМЕНЕ:
1.   Јак 2, 24
2.   1.Јн 4,7
3.   1.Јн 5, 18
4.   Мт 13, 21
5.   Дап 14, 9
6.   Мт 23, 23
7.   Дап 16, 5
8.   Јд ст. 20-21
9.   Дап 6, 5
10.   Рим 1, 28
11.   Рим 1, 21
12.   Рим 1, 8
13.   Јн 5, 40-44
14.   Јн 8, 46-48
15.   Јн 10, 26
16.   Јн 16, 8-9
17.   1.Јн 4, 6
18.   Мт 21, 32
19.   Мк 1, 15
20.   2, 22
21.   1.Тим 1, 19
22.   1.Тим 3, 9
23.   1.Тим 6, 12
24.   Гал 5, 22
25.   Јеванђелска беседа, стр. 337
26.   Лк 16, 31
27.   2, 19
28.   Мт 7, 22-24
29.   1.Кор 13, 2
30.   Јн 1, 4
31.   1.Јн 1, 2
32.   1.Јн. 3, 12
33.   Јак 2, 1-10; уп. 1.Јн 2, 17
34.   Рим 12, 2
35.   Рим 4, 12
36.   1.Кор 1, 23
37.   Рим 10, 9; уп. Кол 2, 12
38.   1.Јн 5, 5
39.   Јн 8, 23-24
40.   1.Пт 1, 7
41.   13, 5
42.   1, 23
43.   Лк 8, 25
44.   стих 33
45.   Јн 20, 29
46.   стихови 24-26
47.   Еф 2, 8
48.   !. Јн 4, 16
49.   исто
50.   Мк 1, 13
51.   Јн 12, 36
52.   Јн 10, 37
53.   Гал 5, 6
54.   Гал 3, 27
55.   уп. Фил 2, 5
56.   2.Пт 1, 8
57.   1.Јн 5, 1
58.   уп. 1.Јн 3, 2
« Poslednja izmena: 30. Dec 2008, 11:35:57 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 13:57:03
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.213 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.