Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 16:31:35
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 24 25 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Православље  (Pročitano 101223 puta)
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Chrome 12.0.742.122
mob
Nokia 
Старац Пајсије Светогорац: Ако ти овде (на земљи) иде превише добро, нешто није у реду са тобом!
    
Узгред појава непоштовања према клирицима и монасима, Црква је неисцрпни извор чуда. Узима воду и она постаје освећена, узима хлеб и вино и они се претварају у Свето Причешће. Узима човека као глину и чини га богом. Међутим та чуда многи не виде. Јер, ако би их видели, не би омаловажавали ни мрзели Цркву Христову, него би ју волели и поштовали. И не би говорили о њој са презиром као што то говоре.

Хришћанин има свој пут, а то је да подигне тежак крст и свом животу. Тешка је ствар ако кажеш како верујеш у Христа и да се добро проводиш у овоме животу. Јер, ако се добро проводиш овде, на земљи, нешто није добро са тобом, бринеш се за злато земаљско и не за ризнице небеске. Ако тако размишљаш, налазиш се далеко од воље Божије. Хришћански живот и добро провођење не иду заједно, јер то су различите ствари.

Један пут дође код мене један познати доктор да поразговарамо. И жена његова такође је била доктор. Верујући били су обоје. Жалили су се на своју децу како они живе световни живот и не придржавају ни црквеног предања своје породе, чак шта више, томе се подсмејавају.

Означавају хришћане заосталима, прилагодљивима, неискренима, лицемерима и хулницима, будући да њихови животи не одражава њихових речи а дела која сами чине нису хришћанска.

Чак су се противили освећењу (дома) које су њихови родитељи примали један пут годишње, а откако су одрастли више нису хтели ни да му присуствују.

Лекар је деловао јако изморен и очајан због духовне инертности своје деце. Мислио је како су сви његови покушаји и покушаји његове жене били узалудни, промашени и да се нису дотакли деце.

У једном тренутку доктор ставивши главу међу дланове као да је желео да сакрије своје лице од стида рече ми: Бојим се да нам је много новца учинило штету!

Питах га да ми каже како то мисли и овај ми је потпуном искренушћу одговорио како су превазишли сваку меру и накупили себи огромно имање, потпуно непотребно. Имамо три велике куће, каза. Једну за нас, и по једну за децу. Такође две викендице, четири скупа аутомобила, један чамац, уштеђевину и много тога.

И настави: Деца су лоше васпитана и сада они нас оптужују како их изазивамо. Такође нам говоре како смо ми јако лепо венчали богатство са хришћанством. Питао ме је (доктор) шта треба да ради да поново нађе мир и јединство у породици?

Рекох му да све то разделе сиромашнима и да за себе задрже само једну кућу, једну викендицу и своје плате. Преставио се је, променио боју, уплашио и разочарао одговором који сам му дао.

Отишао је и није више долазио. Везао се је са "овим овде", а не са "оним горе". Због тога су и деца тражила неки други начин живота, другачији од онога који су им родитељи пружили.

Када чујем да постоји велико сиромаштво и немаштина много трпим и не могу да се молим.

Не кажем да ако имаш две кошуље да подаш једну. То је данас необично и претешко за већину. Међутим ако желиш да се називаш хришћанином и да поседујеш сва блага Божија, зашто се патиш и бринеш да стекнеш сувишек а не чиним милостњу и добра дела? Да знаш да онај на песку зида темељ који има много новца и њиме себично управља немарећи за сиромаштво и несрећу других људи. Јеси ли икад видео мртвачко платно (*којим се омотавају тела*) са (нашивеним) џеповима? Све ће ОВДЕ остати. Само добродеље иде на небо. Знаш ли зашто настају ратови? Због новца! Зашто богати не могу да ставе узду на своју халапивост, а сиромашни не желе да стекну неопходно већ завиде богтима на њиховој слави и богатству?

Ваши џепови морају да буду отворени да се новци (о)крећу ка човекољубљу. Саблазан је имати пуне џепове новца који су пак концем зашивени.

Тасу Михала, "Четри сата са оцем Пајсијем".

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5541

http://borbazaveru.info/content/view/3815/1/
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Чувајте Љубав !

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 46770
Zastava Босна
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.18
mob
Samsung Galaxy S6 edge+
Обавезно погледајте клип.  Smile

IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1

Новомученик Харитон


Следбеник Христа и архангела

Господње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада.
У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.


Радослав

Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење; моја примедба: ово име потиче од речи χαρις што значи благодат, милост, љубав, дар). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима. У жељи за добром, у прво време је желео да приступи Комунистичкој партији, али не бива примљен у њу. Врло брзо сагледава све негативности таквог режима.


Манастир Црна Река

Вођен Богом, отац Харитон 1996. године одлази у манастир Црна Река код Рибарића, да би тамо, служећи светим Архангелима и светом Петру Коришком, служио и своме вољеном Господу. Његовим ступањем у манастир, почиње и његова борба са старим човеком. Пун одлучности и самопожртвованости, отац Харитоп стреми вишим идеалима монашког живота.
Окружен људима млађим од њега, ненавиклим на тежак начин живота, он пуп усрђа, трудио се да свакоме помогне на заједничком послушању, и онима којима је помоћ била потребна, дању и ноћу, не гледајући да ли је време одмора.
По благослову свога игумана помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, хитајући увек радосно на таква послушања. Мало говорљив и сталожен, изгледао је свима као неко ко није од овога света. Ступивши у манастир са жељом ка самовању, одлазио је по благослову, не ропћући, возећи онако како би други били задовољни.


Код Светих Архангела

Тако ревносно проводи свој живот као искушеник у манастиру Црна Река, а после две године, као онај који ништа нема, а све има, бива од стране свога духовника, епископа Артемија, премештен да помогне обнову манастира светих Архангела код Призрена.
Поново позван да служи својим светим Архангелима, којима је призван од рођења, неуморно себе улаже у нову светињу. Ту је убрзо и замонашен од свог владике Артемија, уочи бденија за славу манастирске капеле светог Николаја Жичког, 10. маја 1998. године.


Отац Харитон на свом монашењу

После монашења, отац Харитон је само додавао труд на труд.
Био је спреман да усред ноћи, у доба највећих напада тзв. ОВК, крене преко најопаснијих предела Дуље и Црнољева, да за једног болесног брата донесе лековиту воду из Пролом Бање. Потпуно мирно и спремно је кренуо на то послушање, али је био заустављен пре него што је упалио возило. Исто тако је примио нови благослов да се врати, нимало не ропћући и не коментаришући.


Незлобиво срце

Како је ревносно живео, тако је и пострадао, од оних које је увек бранио и оправдавао, не показујући према њима мржњу ни онда када су, 1. маја 1999. године пуцали из аутоматске пушке на кола која је возио, идући са другима у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, јер у свом незлобивом срцу није гајио мржњу и мислио је да су и други њему слични. Због свега тога се слободно кретао и онда када се наша војска повукла, а дошле злочиначке банде тзв. ОВК.


Братство манастира Светих Архангела, отац Харитон стоји други са лева (1998. година)


Последње послушање

15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу", и одведен је на место мучења.
Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата порука онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.


Мантија и бројанице

После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Неколико ребара су била поломљена као и лева рука, а недостају глава и неколико кичмених пршљенова. Тело је нађено у одећи која је приказана на доњим фотографијама. Утврђено је да му је прслук расечен са предње стране што би могло указати да је оцу Харитону стомак био распорен, а рупе у пределу срца коју су нађене  да је избоден ножем. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.


Одећа оца Харитона


лична карта и бројаница оца Харитона


Мученик

Једанаестог новембра 2000. године доносе његове намучене остатке код његовог духовног оца, владике Артемија у манастир Грачаницу, одакле га, идућег дана, преносе у манастир Црна Река, где је отац Харитон и започео свој монашки подвиг. Ту, испред манастира га је његов владика, заједно са многобројним монаштвом и верницима, дочекао речима: „Оче Харитоне овде смо те пре пар година примили као искушеника, а сада те примамо као мученика..."










преузето са сајта pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=824.0;wap2
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1

Саопштење за јавност са састанка поглавара и представника седам Помесних Православних Цркава у Москви

Поглавари и представници седам помесних Православних Цркава: Антиохијске, Руске, Грузијске, Румунске, Бугарске, Пољске и чешких земаља и Словачке, срели су се 21. новембра 2011. године у Патријаршијској резиденцији у московском Кремљу поводом 65. рођендана Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила.

На састанку су учествовали: Патријарх московски и целе Русије Г. Кирил, Католикос Патријарх Целе Грузије Г. Илија II, Митрополит варшавски и целе Пољске Г. Сава, Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Митрополит филипољски Г. Нифон  (Антиохијска Православна Црква), Митрополит тарговишки Г. Нифон (Румунска Православна Црква), и Митрополит видински Г. Доментијан (Бугарска Православна Црква).

У навечерје састанка, поглавари и представници седам Помесних Православних Цркава служили су Свету Литургију у Патријаршијској саборној цркви Христа Спаситеља поводом 65. рођендана Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила. Они су се захвалили Богу на радости братског сусрета. Поздрављајући поглавара Руске Православне Цркве, архијереји су му пожелели многаја љета и Божју помоћ у вођењу Руске Цркве.

Поглавари и представници помесних Цркава изјавили су да имају заједничко искуство. Свака од ових Цркава је била жртва разних врста прогона од безбожних политичких система и сада  се сусрећу са новим изазовима које су замениле доминацију антирелигиозне идеологије. У ове изазове спада секуларизација, пропагирање потрошње, као и смањење моралних стандарда.

Учесници састанка су истакли неопходност стимулације црквене мисије и изразили своју подршку ширењу друштвене улоге Цркве у конструктивној сарадњи са свим здравим друштвеним снагама. Док је у интеракцији са друштвом, Црква не заборавља угњетавања која је претрпела и негује слободу коју је добила.

Поглавари и представници Помесних Цркава које су преживели тешке историјске тренутке изразили су солидарност са Црквама Блиског истока и Северне Африке: Константинопољске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске и Кипарске. Архијереји су изразили своје саосећање са свим хришћанима Блиског Истока који данас преживљавају директан прогон због вере, као што је случај и са православним Србима на Косову и Метохији.

Учесници су подвукли значај скорашњег регионалног сусрета поглавара и представника Помесних Православних Цркава који су одржани на Кипру, у Јордану и Константинопољу. Сусрети су омогућили међуправославну сарадњу у вези са ситуацијом са хришћанима на Блиском Истоку и привукли пажњу светске заједнице на проблем дискриминације хришћана у региону.

Поглавари и представници седам Цркава су поздравили оживљавање саборног живота у Цркви последњих година и изразили наду да ће предсаборни процес довести током времена до одржавања Свеправославног Сабора, који ће решити многе важне црквене проблеме. Процедура и садржај Сабора требали би да се пажљиво припреме, а став сваке Помесне Цркве требао би да се узме у обзир. У овом циљу неопходно је придржавати се принципа конценсуса у доношењу одлука током припреме процеса и у самом Сабору.

Учесници састанка су нагласили да Сабор треба да пружи одговарајући одговор на изазове савременог доба. Саборске одлуке, које морају потпуно одговарати догматској и канонској традицији, не могу донети новитете које могу да угрозе јединство Свете Цркве.

+ Патријарх московски и целе Русије Кирил,
+ Католикос Патријарх целе Грузије Илија II,
+Митрополит варшавски и целе Пољске Сава,
+Митрополит чешких земаља и Словачке Христофор,
+Митрополит филипољски Нифон,
+Митрополит тарговишки Нифон,
+Митрополит видински Домецијан

21/8 новембар 2011.
Сабор Арханђела Михаила




Преузето са сајта: spc.rs
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 9
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.121
mob
Samsung s5570


« Poslednja izmena: 11. Dec 2011, 20:18:08 od misterXY »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1


Утеха монаха






Интервју са намесником Валаамског манастира


Валаамским монасима није досадно зими, када је Ладога окована ледом, а река ходочасника пресушује. И – напротив – често им је теже лети, када туристи посећују острво. Утеха монаха је – молитва и духовна радост.

О томе, како живе и примају поклонике, монаси Спасо-Преображенског манастира, који је познат по свом строгом уставу, прича игуман Валаамског манастира епископ Троицки Панкратије (Зердев).

Молитва и рад

- Владика Панкратије, Валаамски манастир је познат по свом строгом уставу. Да ли бисте могли да нам испричате нешто о животу валаамске братије при постојећем уставу?

- Валаам је – северни Атон, и манастирски устав је строг. Али строгост треба да има своју основу. Господ је у Јеванђељу рекао: “Субота је ради човека, а не човек ради суботе” (Мк.2, 27). Сва црквена правила, Богослужења, Тајне усмеревају човека на пут спасења, савлађивања греха, зла, поспешују духовни напредак и укрепљење у врлинама. Када се пренебрегава унутрашња страна, онда спољашња мало помаже, чак и штети.

У човеку може да се развија фарисеј, који уопште не прати свој унутрашњи свет, дозвољавајући себи и помисли, и дела осуђивања. И зато у сваком манастиру све треба да буде хармонично и уравнотежено. Јер манастир је пре свега место на коме се најбоље могу испуњавати јеванђељске заповести, и реализовати хришћански идеали у споственом животу.

Молитва и рад – су два весла, коима треба веслати истовремено. Да би се човек кретао право, треба и радити и молити се. Ако се више наслони на једно од та два весла, онда ће или кренути у страну или ће почети да кружи. И молитва у цркви, као и у келији, и сав рад братије треба да буду хармонични, уравнотежени тако, да остане времена и снаге за пажљиву келејну молитву, али да притом постоји могућност да се заједно помоле у цркви, и раде на послушањима.

И због тога ми не тежимо да апсолутно тачно испунимо уставна правила тог истог Типикона. Иако безусловно држимо дух Типикона, ток самог Богослужења, његову структуру и карактеристике. У њима је мноштво духовног блага – и догматског, и вероучитељског, која помажу, назидавају, надахњују, дотичу душу и срце. Тако да је свакодневно учешће у служби, у заједничкој црквеној молитви, безусловно неопходно: минимум 2-3 сата ујутру и исто толико времена увече.



Живот по уставу

- Какав је дневни распоред у Валаамском манастиру?

- Богослужбени круг у манастиру почиње у 17.00 с малим повечерјем, коме се додаје валаамско монашко правило (три канона са акатистом Мајци Божијој) и чин опраштања.

После правила је – вечера. У 21.00 ударом звона, почиње време тиховања, када монаси извршавају своје келејно правило, које се састоји од Исусове молитве и поклона.

Јутрење, којој претходи полуноћница, код нас почиње у пет сати ујутру, а потом братија прелази у цркву посвећену Валаамској икони Мајке Божије, где се служи рана Божанствена Литургија. Служба се завршава око девет сати.

После јутарњег чаја и кратког одмора монаси одлазе на послушања. У један сат је ручак у трпезарији. Током ручка се читају светоотачка дела. Сва братија је дужна да буде присутна.

После ручка свакдоневно се у 13.30 служи молебан на гробу оснивача манастира преподобних Сергеја и Германа, Валаамских чудотвораца, а средом – икони Мајке Божије, “Свечарица”. Недељом после вечерње саборно се поје молебан са акатистом преподобном Сергеју и Герману, Валаамским чудотворцима.

- Како се одређује келејно правило? Какав је његов смисао?



- Које време је за монаха најбоље да се моли – одређује духовник или игуман са сваким братом посебно. Келејна молитва има посебан значај у зивоту монаха. “Ти дакле када се молиш, уђи у клет твоју и, затворивши врата помоли се Оцу твојему, Који је у тајности; и Отац твој, који види тајно, даће ти јавно” (Мт.6, 6).

Управо то самостално стајање пред Богом, које је Господ заповедио, представља кљуц ка молитви као таквој, па самим тим, црквеној, литургијској. И због тога сваки брат има своју келију – која је у суштини домаћа црква, у којој он не само да одмара, већ и извршава самосталну молитву, обично Исусову или неке друге молитве, које поптпомажу Богоопштење.

- Колико времена траје келејно правило?



- За почетнике – обично пола сата, али се постепено продужава. Управо у тој молитви човек може да осети благодат Божију; то искуство му пружа могућност да се правилно моли у цркви. У супротном, може у цркви неко време да се моли пажљиво, а потом се расејава, не знајући ни ум да сабере, нити да задржи пажњу. И тада је стајање у цркви празно.

Келејно правило је потребно ради тога, да би сада већ сати молитве у цркви хранили душу, били плодотворни. Ми том питању посвећујемо највећу пажњу, разговарајући с младом братијом, објашњавајући им како треба да се извршавају келејно правило, које је понављам за свакога – индивидуално.

- Свети Оци пису о неопходности постојаности у молитви...

- Неопходно је створити добру навику за келејну молитву у једно те исто време; као и ради тога да се човек не би молио рецимо данас много, сутра мало, а прекосутра – никако. Постојано молитвено правило је – основа духовног живота и духовног раста.

- Колико братији остаје времена за спавање?



- Братија обично спава 4-5 сати ноћу и пар сати током дана. Свега 6-7 сати, како је и написано у светоотачким књигама. У “Добротољубљу” је написано да монах почетник треба да спава шест сати. Не треба мање, јер нервни систем можда неће издржати. Али се такође не препоручује да се наспава колико жели.

“Најважније је – бити са Богом”

- Колико данас у манастиру има монаха, послушника? Колики је број радника који стално раде у манастиру?

- Укупан број манастирских житеља је – 217, укључујуци скитове и манастирска подворја. Од њих је:

· Јеромонаха – 37
· Јерођакона – 12
· Монаха – 89
· Расофорних послушника – 19
· Послушника – 60

На острву непрекидно ради од 30 до 40 радника.

- Како човек обично доспева у манастир?

- Обично молимо за препоруку или благослов старца, свесшеника, епископа. Али дешава се да дође човек који тек почиње да се оцрковљује, и осетивши тежину манастирског живота добије жељу да се испита. Такве људе такође не одбијамо. Он се оцркови у манастиру, и тада постаје јасно и њему и нама – може ли он да буде кандидат за братију или не.

То се одвија баш тако и уопште није формализовано. Једни сами долазе, други се обраћају преко интернета или пишу обична писма, моле за благослов да дођу. Има разних случајева, али најважнија је жеља за монашким зивотом. Али не ради тога да би се тек негде отишло – то је најгора варијанта. Најважнији је Божији призив, када човека не интересује живот у свету, када му нису важни ни каријера, ни новац, па чак ни породица, ни најмања задовољства; када му је у животу најважније да – буде с Богом. И због тога природно, човек долази у манастир.



- Да ли данас на Валааму има отшелника, затворених скитова?

- Према традицији највећи скит посвећен Свим светима је довољно затворен: женама је ту дозвољено да уђу једном годишње на престолни празник. Постоји и скит светог Јована Претече где је женама потпуно забрањено. Тако да се за то Монашко острво, где се тај скит налази, с пуним правом може рећи да је то северни Атон. Овде влада тај исти принцип као и на Светој Гори. То је делимично и традиција, која је у тим скитовима уведена још из давнина.

Али истовремено су заиста потребна и усамљена места, где братија у спокојним условима могу да иду монашким путем. У скитовима је обично и келејно правило као и богослужбено дуже него у самом манастиру. Али за рад остаје мање времена. Многа братија желе да дођу у скит, али се трудимо да тамо шаљемо само оне који су за њега већ спремни. Јер усамљенички живот (али још не отшелнички) је – потпуно друга ствар.

- Да ли на Валааму има много таквих подвижника?

- Има код нас братије који воде такав живот, али ја не бих желео да причам, где и како – то је скривено. Они се нису усамили због тога да би се целом свету јавило, да би их посећивали поклоници, духовна чеда итд.

Епоха успостављања монаштва

- Владико, како ви у целости оцењујете стање савременог монаштва?

- И Валаамски манастир, и наши скитови, и та братија која живи усамљено, као и цело руско монаштво се налазе у фази успостављања.

Пре само 20 година у целој земљи је било неколико мушких манастира: у совјетско време су били активни Тројице-Сергејева лавра, Почајевска лавра, Псково-Печерски манастир и Свето-Успењски манастир у Одеси. Четири манастира на многомилионску земљу.

Монаштво као масовна појава се недавно појавило. 20 година је – историјски кратак период, и рано је говорити да се налазимо у фази раста, тим пре, што је највећи део те две деценије протекао на успостављање услова за монаштво – обнављање цркава, конака, пресељавање мирјана, који су у њима живели.

Например, на нашем острву поред манастира и дан данас живе мирјани, иако тога није било на Старом Валааму. Он је био потпуно монашко острво.

- Како се решава питање пресељавања мирјана?

- Постојање манастира и светског становништва сматрамо наравно као привремену појаву и тежимо томе да Валаам поново постане северни Атон. Али истовремено треба да се с љубављу, хришћански односимо према људима који живе поред нас, иако то могу да буду људи наши парохијани, тако и људи сасвим других убеђења.

Пресељавање мирјана, које се одвија током свих последњих 20 година, је искључиво добровољно. Уколико људи изјаве жељу да пређу на копно, онда им уз помоћ државе и наших добротвора омогућавамо да добију стан на копну, обично у Сортавали. То је најближи град, коме административно припада и Валаам. У Сортавали су током ових година изграђена два стана од 60 квадрата. Један је предат 2001 године, а други је усељен прошле године, а предстоји и пресељење још неколико породица. Има их укупно 120.

Тако да се број мирског становниства значајно смањио у поређењу са 1993. Годином, када сам дошао овде. Тада је на Валааму живело око 500 људи, данас их има 160, а стално их живи 80, остали долазе лети, да тргују и искористе туристичку сезону. Зими по правилу нема туриста. Надамо се да ће кроз неколико година Валаам претежно насељавати монаси. Људи који овде раде у електростаници, ватрогасном удружењу, болници, имаће кућу и породице на копну, као што је то и сад.

Два путовања на Свету Гору

- Владико, реците нам како сте се нашли на Валааму?

- На Валааму сам се нашао потпуно неочекивано...1992.године био сам са групом поклоника на Светој Гори, били смо тамо само један дан. Тада смо први пут од 1914.године однели Благодатни огањ у Русију. И тако сам заједно са том групом, учествујуци у тој мисији, доспео на Свету Гору и био потпуно задивљен Светом Гором – био је то као рај на земљи, истински врт Мајке Божије. Притом, у том периоду је још било могуће видети и стару Свету Гору.

Данас се тамо одвијају велики радови, и слава Богу. Али ипак се нешто губи. Свуда су рестаурирана здања, предивна одељења, веома добри путеви, и мотели. Али знате, постоје ствари које су антикварне, истинске, трајне, са својим чарима, и ми знамо да оне трају већ и неколико векова, и да одређена ствар носи одређени дух. Ако је замените потпуно исто направљеном ствари, али савременим радом, тада се тај дух губи. Форма је иста, али је суштина – друкчија. И однос према души.

Тако сам ја затекао ту стару Свету Гору, када је још био жив старац Пајсије и други оци. Потом сам често путовао на Свету Гору, али тај први сусрет с њом је био посебан доживљај, преображавајући, потресан у духовном смислу те речи. Осећала се потпуно посебна молитвена атмосфера. Иако су наравно животни услови били много гори него данас, и било је много теже кретати се по Светој Гори. Али Света Гора је оставила такав утисак на мене, да сам одлучио да урадим све оно што зависи од мене да дођем у наш Пантелејмонов манастир и да се тамо подвизавам. У то време сам био економ у Тројице-Сергејевој лаври, али сам замолио за отпуст, и потпуно неочекивано свештенство се према њему понело позитивно.



Када сам добио документа, Свјатијејши је на неки начин сазнао за мене, позвао ме је те смо се упознали и поразговарали. Судећи по свему, интересовало га је моје недавно путовање на Свету Гору. После неколико месеци потпуно неочекивано – крајем 1992 године – Свјатијејши Патријарх Алексеј поново ме је позвао и рекао: “Планирано је да вас пребаце на Свету Гору, а ја желим да вас упутим на северну Свету Гору – Валаам”. И шта ми је преостало? Одмах сам осетио да је то воља Божија, и одговорио сам Свјатијејшему да сам ја његов послушник, и да ћу поступити како он каже. Тако је на Крстовдан 1993.године потписан указ о мом назначењу и кроз неко време сам доспео на Валаам.

- Како вас је дочекало Свето острво?

- Први утисак је био шокантан. Нисам очекивао да ћу тај древни манастир затећи у тако тужном стању. Спровођена је наравно рестаурација, али веома безначајна, при чему је у време мог доласка и она престала. Мирјани – око 500 људи су живели у унутрашњем делу манастира, у коме су се налазиле и монашке келије. Али постепено уз Божију помоћ успели смо много тога да променимо. Најважније је било да се у манастир врати мир и сагласност међу братијом. А даље треба наставити рестаурацију, обнављати светиње.

- Опасност за монахе је – униније, туга. Колико је тешко у зимско време, када је свуда около сурова Ладога, снег, нема људи...

- То је најдрагоценије и најлепше време на Валааму! И није нам досадно јер је утеха монаха – молитва и духовна радост. Досадно и тужно нам је онда када смо окружени масом поклоника и туриста. Масе! То је права опасност за монахе, и ако озбиљно говоримо о томе, веома важан проблем. Неопходно је некако регулисати број посетилаца – ни природа више не може да издржи сто хиљада људи за три месеца, и монасима је тешко.

Али нажалост за то овде не постоје правни механизми – за разлику од например Свете Горе. Тамо је јасно одређен број поклоника, који могу да посете Свету Гору, и свакоме од њих се даје посебан писмени благослов. У њиховим манастирима се тачно зна колико људи ће доћи, који број места се може обезбедити у тим малим трпезаријама. А код нас у јеку сезоне у току једног дана дође од три до пет великих пароброда, а на сваком од њих је око 300 људи.

То јест око 500 људи посећује Централни део манастира, одређене скитове. У манастирским трпезаријама можемо да сместимо до 200 поклоника, који бораве на нашој малој флоти – малим бродовима.

- Какви су услови у тим трпезаријама?

- На острву има разних трпезарија. Постоје удобне, комфорне, али њих нажалост нема много. Постоје и сасвим обичне просторије. Али и људи који нам долазе су разни – има сиромашних поклоника, који су спремни да остану у било каквим условима, само да се помоле, посете наше светиње, буду у скитовима и на острвима. Они су срећни што је тако нешто могуће. Ми смо сада принуђени да стављамо кревете чак и у школским учионицама због тога што нажалост немамо могућности да примимо све који то желе. Иако се постепено побољшавају услови пријема поклоника.

Хришћанство спољашње и унутрашње

- Владико, влада мишљење да се савремени свет одржава ради молитава светих угодника, који су на Земљи – појединци. Али Господ је више пута због њихових молитава одлагао крај света, шта ви мислите о томе?

- Нажалост аргумент о томе да је свет једном био на ивици краха и да су се неки свети молили за њега често користе адвентисти. Они редовно назначавају датум краја света, а потом говоре да су неки свети људи умолили Бога и да се све одлаже. По мом мишљењу било би једноставно само тако размишљати. Зашто? Наравно да молитва много значи, посебно светих људи.

Мислим да нашој Цркви умногоме помажу молитве новомученика. Молитва преподобног Серафима Саровског живи и делује у нама до дан-данас. Такве молитве не пропадају, као и молитва Господа у Гетсиманском врту. Она је вечна и њено дејство се шири у свим временима, она безусловно утиче на судбину целог света. Али да би настала таква молитва потребни су подвижници, људи који могу тако да се моле. И погледајмо сада стање савременог друштва, човечанства.

Видимо да се зло умножава, грех се повећава, бришу се границе између греха и врлине, добра и зла. То што се увек сматрало неприхватљивим, непристојним и неприличним, сада постаје норма и чак се и похваљује. То не може позитивно да утиче на духовно стање савременог човечанства. Нажалост такве рушилачке, страшне, рекао бих чак демонске тенденције јачају и повећавају се. И наравно да овде много значи да Црква и људи који иду у њу, да се супротстављају том злу. Ако они потпадну под њихов утицај, онда је нам је лош посао. Тада наступа апостазија – одступање од вере, од хришћанског пута. Хришћанство тада постаје спољашње – оно што видимо на Западу.

Али не треба мислити, да се то не односи на нас и да су само протестанти или католици подложни тим стварима. То исто може да се деси и са нашим друштвом јер смо и ми део света, и многи стреме ка томе да западне, либералне вредности буду прихваћене и у нашој земљи. Али то није само философска дискусија, то је питање живота и смрти наше државе, друштва и народа. И понављам да се овде повећава улога Цркве – не због тога што она жели да ојача у друштву као одређена институција, већ само зато што је само на основу хришћанских вредности могуће поновно рађање Русије.

Превод са руског др Радмила Максимовић
31 август 2011 год.




Преузето са
: manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5655
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 8.0.1


Нови мученици из Батака - варнице усред таме





Од заборављених времена, семе страдања је засађено у кукурузним пољима бугарске историје. „Човек се рађа на невољу, као што искре из угљевља узлећу у вис“ (Јов 5,7). Библијска историја нам открива да је одвајање од Бога увек праћено страдањима, да Божји људи не би нестали у тами заборава Бога. Пре шест векова, тама је пала на бугарско царство. Тврђава за тврђавом је падала; наша земља је била испуњена ватром, димом и плачем. Наш народ је пао под јарам освајача, да бисмо се присетили своје свете вере и свог Небеског Оца. Да бисмо могли донети плодове достојне покајања, нове сјајне звезде - нови бугарски мученици под турским јармом - прекриле су небески свод наше Свете Цркве. Сузе почињу да теку, и светлост теши многострадалну хришћанску душу. Залутали наследници почињу да траже праведан пут њихових светих праотаца и тако постају армија Христових слугу, који се враћају у своју праву Отаџбину. Искушења Божјих изабраника трају вековима - јер се злато испробава у огњу. Векови у којима су несавршене гране поломљене да би јаке у Богу, виноградар брижљиви очистио за још веће плодове (види Јн 15, 1-6). У садашње време не изгледа да је на радост, него на жалост, али касније даје миран род праведности онима који су њиме извежбани (Јев 12,11).

Стара пословица каже да је тама највећа пре свитања. Заиста, у Бугарској историји, 1876. година је изгледала као најтамнија ера, испуњена крвопролићем, патњама и ужасом. Зашто? “А када сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва“ (Мк 4,29). Због тога су руске новине написале следеће за ту верску годину: “Скоро, у оближњој Бугарској, погром над хришћанима нас је вратио у времена првих хришћанских мученика, по речима једног од наших јерараха. Стотине бугарских градова и села су били натопљени крвљу и у великим страдањима. Хиљаде људи, на десетине хиљада старих и деце су убијени, живи запаљени, или одведени у ропство. Многи су силом преведени у ислам. У манастирима и скитовима, монаси и монахиње су исечени на парчиће, на путевима су невина деца убијана само зато што су се осенила крсним знаком као православни хришћани; девице силоване и паљене живе на копљу; нерођене бебе сечене у мајчиној утроби мачем, бебе пресечене на два дела или прободене јатаганом; они људи у којима је православна вера остала непоколебљива су искорењени из живих.”

Међу непознатим мученицима за веру и род 1876, светла заједница осветљава бугарску земљу чак до данашњег дана: Батак, име драго и незаборавно за сваку бугарску хришћанску душу! Покољ у Батку је трајао само неколико дана. Увече, 1. маја 1876. Батак је засијао као ново сунце огњем освете башибозука*, осветљавајући од тада па у све векове, својим мучеништвом, нашу хришћанску историју.

Голгота у Батаку је почела од доњег краја села - од мученика у Богдановој кући. Разоружани преваром, грађани Батка, живахни на почетку, тада посташе Христови јагањци, изабрани за клање. Само она деца која су одмах прихватила ислам, након питања, остала су жива. Мучења су била толико велика да ни одећа са мученичких леђа није остала, да би тако њихове душе одлетеле у рај неоптерећене било каквом земаљском тежином. И по милости Божјој, неколико момената пре њиховог краја, небески мир је слетео у душе страдалника (који су до тада ридали и вриштали), који су непоколебљиво одлучили да остану верни Христу до смрти. Један по један, одлазили су тихо на пањ под маљ. Неки су притиснули своје вратове чврсто на пањ, да би ударац сигурно одвојио њихове душе од тела. Неколико мајки је гурало своју децу напред да би била убијена пре него што ће оне саме бити убијене, да би осигурали да њихова деца не буду одведена у муслиманске куће и тако изгубе веру и душу. Када су покушали да силују девице пре њихове смрти, оне су се одупирале као лавице до последњег даха да би сачувале своје девичанство и чистоту. Због тога су биле исецкане на комаде. Са једне стране пања се налазила брдо од мученичких тела, која су пливала у базену крви, а са друге стране се налазила мање брдо, од мученичких глава са очима полуотвореним, као да су гледали директно према Небесима.

Масакр и убиства су се наставили на улицама Батка. Неки од становника су побегли и тако остали у животу. Само неколицина су остали у животу примањем ислама. Следећи дирљив пример описује шта се догађало са осталима пре њихове смрти. Када је млади становник Батка Ангел Чаушев напустио сеоски црквени посед и коначно успео да се попне на брдо Светог Атанасија, под заштитом Помака (муслимана словенског порекла), наишао је на Исмаил-хоџу из села Ракитово, муслимана бугарског порекла, који је имао племенито срце и који се до земље клањао и молио Алаха да опрости грехове његових муслимана који су касапили грађане Батка. Када је видео младића, хоџа га је загрлио и почео да рида. Питао га је где су му рођаци. Када је сазнао да су многи убијени и да ће остали бити убијени, одмах је ставио његов турбан на Ангелову главу, обукао га у своју ачмадоламу, дао му своју пушку и повео га са собом. Успут, хоџа је помогао једној жени из Батка да не буде силована. У селу су успели да пронађу Ангелове сестре и браћу. Исмаил-хоџа им је предложио да га прате, гарантујући им да их неће превести у ислам. Али му нису веровали, него су рекли да би радије умрли као хришћани. Онда су побегли, потресени што им је брат наводно постао Турчин. Касније су били убијени.

Заједно са својом разумном паством, оба свештеника у Батку су положила своје душе Христа ради. Уз незамисливу монструозност муслимани су мучили свештеника Нејка. Пред његовим очима су одсекли главе његових седам ћерки, и пре сваког одсецања главе га питали: “Турбан или секира?” Великомученик је одговорао ћутањем. После убиства његовог последњег детета, мучитељи су ишчупали свештеникову браду, извадили му зубе, ископали очи, исекли му уши, и исецкали на комаде његово већ мртво тело. Ово се догодило близу сеоске школе, која је мало касније изгорела у пламену. Око 200 мученика је живо запаљено док су се скривали у простору један метар високом између земље и дрвеног пода школе.

Најболнији догађај овог терора је било мучеништво сеоског старца Трендафила Керелова. На једном брду близу села, овај великомученик из Батка је претрпео огромна страдања слична онима старих хришћанских мученика. Његова снаја Босиљка, која је видела својим очима страдања старог Трендафила, присећа се следећег: “Скинули су га, ископали му очи, вадили зубе, и полако га проболи копљем кроз цело тело па кроз уста. Онда су га пекли на ражњу, још увек живог.” Чак и данас, усред Батка, сеоска црква Свете Недеље - “тврђава” вере - још увек непоколебљиво стоји. Основа цркве је на моштима новомученика, а црква подсећа на брод усидрен у мору мученичке крви. У црквено двориште - које је најсветије место у Бугарској - треба да крочимо са великим страхом; јер тамо наша стопала иду по земљи која је освећена крвљу и костима хиљаде хришћанских мученика!

У почетку, башибузоци су продрли у црквено двориште, које је до тада било заштићено “тврђавом” (тако су грађани Батка називали висок и јак камени зид око цркве). Масакр је био ужасан: вриска, јауци и плач жртава су се мешали са зверском риком њихових мучитеља и са самртним трзајима оних који још увек нису били мртви. Чуо се звук костију мученика, које су биле смрскаване јатаганима и секирама, и ваздух је вибрирао звуком исечених тела. Овде, као и за време масакра у Богдановој кући, башибозуци су извршавали наређења да у потпуности масакрирају жртву. Пањеви за сечу су били спремљени. Новопреведени муслимани су били издвојени. А непослушнима су одмах одсекли главе. Мученици који су се закључали у цркву заједно са својом браћом и сестрама споља су очекивали свој крај.

Они који су се сакрили у Божјој цркви пострадили су од много лошег ваздуха и били су стегнути због гужве, јер се у цркви скривало четири до пет пута више људи него што црква у нормалним условима може да прими. И снажнији међу њима су малаксали због тродневне глади. Лош ваздух их је учинио толико жедним да су неки стављали крв убијених на испуцале усне, а други свето уље са кандила на иконостасу. На севернозападном делу цркве, у припрати, намучене мајке, користећи своје последње снаге, почеле су да копају бунар да би пронашле воду за своје малишане. Али ни на дубини од два метра није било нити капи воде. Неке од мајки су стављале песак у уста њихове деце да би ублажиле неиздрживу жеђ. Меци башибозука су сваки час долетали кроз прозор и убијали по неколико људи. Мало касније Агарјани су убацили кошнице са узнемиреним пчелама у цркву, да би учинили агонију страдајућих још тежом. Онда су мучитељи унутра почели да убацују запаљене тепихе и сламу, све док неколико хришћана, који нису више могли да издрже, не откључаше врата молећи за милост.

Потпуно исцрпљени, три дана без сна, гладни и жедни, мученици су изведени напоље, у црквено двориште. Пре него што су могли да удахну чисти ваздух, нови покољ је започео. Поново, после гласног вриштања и плача, дубока тишина је све испунила. Једна по једна, душе нових мученика, обновљених у страшним страдањима, биле су спремане за Небеса. Башибозуци су видели са каквим смирењем јагањци Христови, који су били одређени за клање, кренуше ка пањевима за сечу глава. Све су их убили у том новом масакру. Неколико трудних жена је било распорено, и њихови мали хришћани се родише - не на мајчином крилу, него на бајонетима и јагатанима, узлетајући одмах, као светлуцајуће искре, према Сунцу правде Христу.

Четвртог маја вођа башибозука Ахмед-ага, из села Барутино, издао је наређење да покољ престане. Није знао шта да ради са преживелима, па је због тога послао писмо за одговор градоначелника Татар-Базарђика. Одговор који је добио гласио је: “Корен каурина мора бити уништен!” Стога је започео нови масакр. Али овога пута су жене донекле биле поштеђене. Неколико мушкараца, који су се обукли у женску одећу, такође су избегли смрт. Али неки од њих су били откривени преваром. Лажном обавештењу да ће држава дати свим преживелим мушкарцима неки начин да поново изграде своје запаљене домове и да ће се побринути за сирочад и удовице из Батка, многи мушкарци су поверовали. Тако је ухваћено око 300 људи који су тек касније схватили шта их чека. Турци су ставили пањ за сечу глава на дрвени мост преко пута изгореле школе. Мученици су се груписали заједно, неки су плакали и викали у великим боловима, као да су тражили помоћ. Неки су се осенили крсним знаком и онда тихо и мирно погнули своје главе пред надолезећом смрти. И поново, хришћанска крв се излила и Стара река је постала црвена… На овај начин још триста мученика из Батка је убијено, пред њиховим мајкама, женама и сестрама. Да не би њихова деца постали Турци, или били убијени у овом последњем покољу, неке мајке су бациле своју децу у реку. Поседнути зверским жељама, Башибозуци су кренули према преживелим женама. Још једном, нови мученици - девице и невесте – биле су припремљене за Небеса.
Коначно, после свих ових покоља, један од хоџа се попео на дрво у црквеном дворишту, и над хиљадама убијених мученика прогласио да нема другог бога осим Алаха и да је Мухамед његов пророк. Други хоџа се попео на пласт сена на брду поред села и одатле прогласио преживелим хришћанима да је њихово време завршило, да се не може наћи жив каурин на земљи, и да ће на месту уништеног Батка посадити жито за коње Муслимана.






Узалуд су се Муслимани надали! Из мученичке крви, која је вапила наглас Богу, није порасло жито за коње Муслимана, већ златно жито слободе наше земље, као плата за јарам под муслиманском окупацијом која је трајала неколико векова. Да би овај букет речју извезен са пропланака Батка постао још ароматичнији, присетимо се најдирљивијег догађаја, који се догодио неколико месеци после покоља исте године у селу Батак. Догађај је повезан са Енглескињом, госпођом Странгфорд, која је почетком јесени 1876. дошла у уништено село да би помогла страдалницима. Изградила је болницу за преживеле и избеглице, који су били исцрпљени и болесни од ужаса које су искусили. Племенитост и пожртвованост ове утицајне Енглескиње је дубоко дирнула једноставне и срдачне сељаке. Одмах након њеног доласка у Батак, протестантски мисионари се такође појавише, желећи да искористе добар однос сељака са њиховом донаторком из Енглеске. У многим околним селима њихов мисионарски рад је уродио неким плодом. Али у селима која су настрадала, поготово у Батку, протестантска мисија је пропала. На Божић, болесни пацијенти из Батка који су се налазили у болници, коју је госпођа Странгфорд изградила, одбише да једу. Сви, иако слаби телесно, рекоше непоколебљиво: “Оно што Турци нису могли узети од нас јатаганима, како можемо продати за парче хлеба?” Енглескиња и мисионари су након тога ужурбано напустили земљу.

Величајући подвиг својих мученика, Света Православна Црква назива њихово страдање “драгоценим.” Бугарска земља је толико освећена драгоценом крвљу безбројних мученика да вероватно нема ниједног угла у Бугарској у коме душа посвећена Богу није страдала за Христову правду. Ми не знамо где су кости великог броја мученика сахрањене; само понегде постоји бледа успомена која је сачувана у имену града, реке, потока, извора или неког брда; и са овим, успомена многих наших познатих праотаца, отаца и мајки је мала. Ипак, њихове бесмртне душе су још увек живе, и оне међу њима које су добиле велику благодат од Бога да посредују за њихове наследнике нас неће никада оставити и њихову заблуделу децу - све до краја света. Из црквеног прослављања бугарских новомученика, уз молитвено сећање на њихова страдања и њихово огромно трпљење и смерност, наше душе ће увек бити загреване неизрецивим дубоким осећајем: да припадамо мученичком народу, који је ушао у Свету Православну Цркву не само ћириличним писмом, већ и рекама освећене крви мноштва хришћанских мученика, у чијем центру - као блистајући сабор - сијају драги нам новомученици из Батка. Њиховим светим молитвама, Христе Боже, помилуј нас и спаси нас!


*башибозуци – нерегуларна војска у Турском царству



Превод с енглеског: Владимир Србљак


Преузето са: manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5616
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1
mob
Nokia 
Како је самурај, приликом покушаја убиства, постао први православни свештеник


Свештеник Павле Такума Савабе у традиционалној јапанској одећи - кимону

Мисију православља у Јапану је започео руски свештеник и монах, Николај Касаткин, љубитељ Јапана и јапанске културе. Јапанци су на странце гледали углавном са подозривошћу, па чак и мржњом. На мисионаре већином нису обраћали пажњу, али су били готови да их убију кад год се укаже прилика. Проповедање Хришћанства беше строго забрањено, па су се обраћеници морали суочавати са мучењем и смрћу. Мисионаре који су ходали по улицама руља би често засипала камењем.

Да би почео свој мисионарски посао, отац Николај (касније проглашен за светог) био је принуђен да научи јапански језик и веома сложено писмо.

После седам година учења, свети Николај осети да је спреман да започне преобраћивање Јапанаца. Стао је да опрезно проповеда Јеванђеље људима око себе. Десило се да му је најгорљивији катихумен (вероучитељ) дошао са мачем у руци и убилачким мислима на уму. Такума Савабе, самурајски шинтоистички свештеник и одани родољуб, упаде једне ноћи код оца Николаја и рече му да сви странци морају да умру зато што шире лажи и уходе по Јапану, те да ће он сам окончати са Николајем ако не престане са својим проповедањем. Савабе је од Николаја захтевао или да сместа напусти Јапан или да умре. Њихов разговор је текао овако:
”Зашто си љут на мене?” – упита отац Николај Савабеа.
”Сви ви странци морате умрети. Ви сте дошли да шпијунирате нашу земљу и још горе, ви штетите Јапану вашим проповедима”, одговори Савабе.
”Али, знаш ли ти шта ја проповедам?”
”Не, не знам”, одговори.
”Како онда можеш судити, тако лако осуђивати нешто о чему не знаш ништа? Да ли је то само стога да оклевећеш нешто што не познајеш? Прво ме саслушај, па онда суди. Ако је ово што чујеш лоше, онда нас избацуј!”

Свети Николај поче Савабеу да проповеда Јеванђеље. Причао му је о Богу, греху, души и њеној бесмртности, Христовом доласку. Савабе је пажљиво слушао, потом извадио хартију и стао да прави прибелешке. Отада је стално долазио код оца Николаја, није више могао без његових медоточивих поука, и толико се испунио љубављу према новостеченој вери да је био крштен и примио име Павле. Ускоро је Савабе почео да својим пријатељима прича о Православљу, посебно Сакаију и Урану. Они су се такође преобратили на Православље и априла 1868. примили крштење и имена Јован и Јаков. Тако у једној ноћи беше постављен камен темељац за изградњу Православља у Јапану, а првом јапанском свештенику било је име отац Павле Такума Савабе.

http://radiosvetigora.wordpress.com/
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1
mob
Nokia 
Свештеници падобранци

На практичној обуци рјaзањске Више ваздушно-десантне школе, свештеници  Ваздушно-десантне војске Руске Федерације скакаће са падобраном, саопштава Интерфакс-Религија.

„Приликом смотре, која ће се одржати од 12. до 17. марта специјалци ваздушно-десантне службе проучаваће са „десантним баћушкама“ технички дио падобрана, водиће радионице за њихово постављање и разраду елемената скока са падобраном на полигону школе“, казала је званични представник Ваздушно десантне војске, Ирина Круглова.

Свештеници такође изучавају уређаје вишекуполних падобранских система који се примјењују за спуштање војне опреме.

По ријечима Круглове, познавање рада падобранских система је неопходно војним свештеницима  ради примјењивања у пракси, јединог на свијету, авиодесантног православног војног храма који стоји у служби Цркве и армије.

На крају обуке свештеници скачу са падобраном заједно са личним саставом Рјазањске ваздушне десантне бригаде на војном аеродрому „ Дјагиљево“ (Рјазањ).

Поједини од десет свештеника, који учествују у смотри, већ су искусни падобранци. Међу њима су протојереј Сава Шћербини који има више од 560 падобранских скокова, и протојереј Михаил Васиљев који скаче од 2001. године од момента црквеног служења у војсци.

Круглова је додала да свештеници ваздушно-десантних јединица, који брину о духовној страни војника, заиста живе војнички живот: учествују у вјежбама, заједно са падобранцима одлазе на мјеста борбених дејстава, дијелећи са њима све тешкоће војничког живота.

http://radiosvetigora.wordpress.com
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1
mob
Nokia 
Подворје Московске Патријаршије у Дамаску губи паству

Настојатељ представништва Руске цркве у Дамаску при Антиохијској патријаршији, архимандрит Александар (Јелисов) изјавио је да долази до брзог одлива Руса из Сирије.

„Послије вета Русије на резолуцију Савјета безбједности Уједињених Нација за Сирију, положај руских грађана у овој земљи нагло се погоршао. Од стране тзв „Ослободилачке армије“ и вјерских радикала на њихову адресу се упућују пријетње о физичком обрачуну, предлаже им се да напусте територију сиријске државе, као ‘кривцима за погибију Сиријаца и њихове дјеце’“, изјавио је отац Александар у интервјуу за Интерфакс-религија.

„Увреде на рачун наших жена могу се чути у неколико дјелова Дамаска. Било је случајева да таксисти одбијају да возе, кад чују руски говор. Чак дјеца камење бацају на људе који говоре руски језик“, казао је свештеник.

Према ријечима оца Александра, зграда представништва Руске цркве није заштићена. „У садашњим условима, како сам их описао, бојим се да се у Дамаску не прекину редовна богослужења. Осим тога, и руске дипломате упорно савјетују да се то уради“, изјавио је он.

Парохија храма свештеномученика Игњатија Богоносца на подворју у Дамаску практично је  нестала, пошто су је, прије свега, чиниле породице наших грађана, који су били у Сирији на службеној дужности, породице које су у пуном саставу православне. Они су сада напустили земљу и парохију чини не више од десетак људи.

Што се тиче духовног старања о руским војницима у Сирији, свештеник је казао да су они увијек заједно са својим породицама активно учествовали у црквеном животу. За дјецу из њихових породица неколико година су одржавани часови вјеронауке. Сада су остали само мушкарци, који се, колико је могуће, труде да дођу у храм.

http://radiosvetigora.wordpress.com
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 24 25 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 29. Mar 2024, 16:31:35
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.124 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.