Хехехе што волим такве родољубе... ако неког волиш (у овом случају свој род ), да ли то показујеш сваког дана или "на дуге стазе"?

'ајде да окренемо питање: да ли пре купујеш домаћу или страну робу? Да ли уопште размишљаш о томе?


Зато што су у питању исти појмови (ако мислиш на родољубље, патриотизам, национализам).

Ohoho!!!

Da li to znaci da si ti nesto veliko konstruktivno ucinio za Srbiju???

Ja sam kod kuce, ceo dan- jer sam bolesna. Veceras idem na neku zurku, pa se ekspresno lecim.

(Necu odgovarati na ovakava pitanja, jer ne zelim da se nesto hvalim. Dala sam osnovne smernice. Inace, ja kao pojedinac pruzam sasvim dovoljno Srbiji. Znas- svakodnevica gradi put, dugih staza...)


Mislila sam na izjednacavanje religije i nacionalizma...

Не него чисто да разјаснимо неке ствари.

Националиста (односно патриота и родољуб) је човек који се свакога дана залаже за боље сутра свог народа и земље, који се рађа и умире за државу.

Зато је крајње глупо делити појмове "националиста" и "патриота", пошто кажеш да јеси једно а друго ниси...


То ваистину јесте глупост, али је уведено ради народног јединства.

кад упознаш неког, јави, пошто ја одговорно тврдим да и ако је било, умрли су са Диносаурусима

прави Србин и лажни Србин, као термин нећу коментарисати, излишно је, а сматрам да важи она стара(само је слабо практикујем, некако је лакше бити демагог)  како радили тако нам и Бог помогао

Pojava je mnogo starija, datira iz perioda turske vladavine. Crkva je morala da sačuva vernike što od islama što od katoličanstva i u tome je u dobroj meri uspela. Verujem da je tada bilo mnogo manje ateista, tj. da je većina naroda kroz veru gledala na život, doduše tako je i sada. Druga stvar je što sve što dospe u vlast čoveka postane kvarljivo, 100 ljudi 100 ćudi i nije neobično tumačiti određene pojme na 100 načina. Tako je i sa izjednačavanjem nacionalizma i patriotizma za šta jesam, u svakom slučaju u rečniku stranih termina za nacionalizam piše da je rodoljublje, pa i da je nacionalni egoizam. A kada bi rekli da je rod jednako nacija, u tome niko verovatno ne bi video problem.

Reloader ne verujem da iko normalan i zdravorazuman moze da poslusa ili cak da saslusa tvoje besede o "rodoljublju" i nacionalizmu. Tvoja imaginarna "ljubav" prema tvom rodu (sta god to bilo) se olicava jedino u tvojoj mrznji prema onima za koje ti mislis da su ti inferiorni zato sto nisu pripadnici tvog roda. Tvoje razmisljanje je negde na nivo plemenske zajednice prvobitnog coveka kada se sa neandertalcima borio za komade ubijene zivotinje. Takav osecaj u coveku koji osecaj ljubavi definise osecajem mrznje prema drugom je najodvratniji i najnazadniji produkt ljudskog uma.

Rekao sam ti ranije i ponovicu opet - priroda ne dozvoljava postojanje "cistokrvnih" pripadnika bilo koje vrste pa cak ni ljudske - koliko god se mi tupavo trudili da idemo protiv prirode. Pojam "roda" je imaginarna percepcija emotivno ugrozenih i neizivljenih pripadnika odredjene ljudske skupine, cime oni zele sebe da istaknu iznad ostalih ljudi ove planete. Ljudi ove planete se NE RAZLIKUJU po svojoj sustini koju nose u sebe. Mudar covek je rekao - bez obzira ko smo i koje rase - svi placemo na isti nacin, svi krvarimo na isti nacin, svi volimo na isti nacin i svi umiremo na isti nacin.

Ako zelis da pomognes svojoj zemlji - nemoj da je volis - voli sebe i radi ono sto te ispunjava - i daj sve od sebe da to sto radis, radis na najbolji moguci nacin. Svojim usavrsavanjem doprinosis usavrsavanju zemlje i njen napredak a time i boljitak za sve njene gradjane (bez obzira koje su nacije ili vere). Pomozi zemlji tako sto ces kupovati domace proizvode i pomagati domacu ekonomiju. Redovno placaj porez i glasaj za ljude za koje mislis da ce nesto pozitivno uraditi za zemlju. Postuj zakone zemlje i biraj ljude koji mislis da mogu da poboljsaju te zakone. To j ejedino kako neko moze da "voli" svoju zemlju i bude pravi patriota. Sve ostalo je prazna demagogija koja sluzi za ispitanje praznih glava i za ljude koji ne zele da uzmu odgovornost za svoje zivote u svoje ruke - destruktivna politika mase i jednoumlja.

gledano striktno logichki - pravi srbin ne bi smeo da bude pravoslavac ,poshto je pravoslavlje (hriscanstvo) semitska religija - dakle suprotna srpskom nacionalnom duhu. naravno,to ne znachi da treba da odbacimo pripadnike nasheg naroda koji su josh uvek pod vlashcu ove duhovne bolesti (ili neke druge) vec treba da im pomognemo.
   takodje ,shto se tiche rasnog pitanja - ne mozemo da odbacimo one ljude koji imaju donekle izmeshano rasko poreklo - ako kod njih pretezu srpske-slovenske rasne odlike. ali to ne znachi da treba da prihvatimo meshanje rasa kao shto predlaze decky ,jer bi to znachilo samoubistvo naroda i njegovo pretvaranje gomilu meshanaca nesposobnih da budu ishta drugo nego robovi stranaca (kao npr u juznoj americi)

Стара крилатица Верујем у Бога и Српство, која се приписује великом српском уму Јовану Дучићу, опште је позната и навођена, и вероватно много древнија од Дучићевог времена. Овај наизглед једноставан и потпуно јасан национални слоган српског народа крије у себи једну веома значајну поруку: да вера у Српство не може бити пре вере у Бога. Ово је најважнија духовна лекција коју треба да научимо из историјске читанке.

     СРПСКО ВЈЕРУЈУ


     Верујем у Бога основно је Вјерују српског народа кроз историју. Наш живот и мисао, на првом месту, окренути су побожности. Све највеће домете на било ком друштвеном плану у српској историји остварили су људи дубоке вере у Бога, било да су у питању владари, војсковође, научници, уметници или, у последње време, спортисти. Све највеће пропасти, насупрот, узроковали су људи који су се одрекли вере у Бога и погазили моралне законе. Овај богослужбени принцип показао се као сигуран ослонац српског историјског кретања и опстанка. Сви преломни историјски догађаји, све револуције у духовном, културном или политичком животу имале су само једну вододелницу: веру у Бога или неку од замена за веру, која би се показала као историјска странпутица.
     Много пута до сада покушавано је у науци, публицистици или уметности да се укаже на неке друге историјске слојеве и идентитете српског народа. Без обзира што у свему томе може бити занимљивог материјала за истраживање и што ниједан народ не може себи да приушти такав луксуз да се одриче неког дела своје историје и етноса, ипак је историја Срба дефинитивно обележена хришћанским печатом. Европски национализми рођени су углавном у 19. веку, док је српски народ националну свест изградио 6 векова раније, кроз светосавско оснивање Српске православне Цркве, чиме је постављен темељ српском националном идентитету од тада до данас. Црква је кроз векове била духовни, морални, културни, често по нужди економски, политички и државотворни стожер српског народа у временима када су све друге институције биле уништене. Ово није историјска сентименталност, већ трагична истина о једној Цркви која је своју историјску судбину у потпуности поистоветила са својим народом, чувајући како његову душу, тј. његов духовни опстанак, тако и његово тело, тј. његов голи физички опстанак. Црква је, притом, и неисцрпна ризница духовног искуства наталоженог кроз векове светитељских подвига српског народа и целокупног хришћанског предања. Ово искуство и данас и увек велика је духовна заштита српског народа пред свим искушењима. Наш народ не мора да стрепи и двоуми се којим путем у бурној савремености препуној светских цивилизацијских ломова. Он има проверено искуство које је га је одржало кроз више него трагичну историју.
     После вере у Бога следи вера у српски национ, у смисао његове богоизабраности. Вера у Српство није наша религија, замена за хришћанство, национална вера, етнофилетизам и месијанизам. Посебно, наше уздање у Српство није шовинизам, односно мржња према било коме. Вера у Српство је наш дуг поштовања према прецима и наша одговорност пред потомцима. Вера у Српство је елементарна љубав према своме народу и нада у његов опстанак и бољитак. Вера у Српство је заљубљеност у духовни лик свога народа и његове најлепше изразе. То све је у потпуној супротности са омаловажавањем било ког другог народа, још више са шовинистичким расположењима. Ради се о апсолутно супротним националним осећањима и духовним изворима: љубави и мржњи, заснивању смисла на позитивним или негативним емоцијама и делима. Једно је сигурно: нема ништа погубније него свој национални идентитет базирати на мржњи према другом народу или вери.
     Најважније наравоученије овог поклича Верујем у Бога и Српство јесте да увек на првом месту треба да је вера у Бога, па тек на онда на њој заснована вера у Српство. Не стављати Српство на прво место, нити веровати у Српство без Бога – велики је наук ове мисли. Ни у једном трену не смемо заборавити Српство и његове животне интересе, али још више чињеницу да постоји нешто изнад Српства, а то је хришћански духовни и морални лик нашег народа.
     То што су у историји, а нарочито данас, многи своје каријере остварили на гажењу народа из кога потичу, утицало је да озбиљније и одговорније станемо у заштиту свога народа. То не значи да нам је у томе све дозвољено. Ми морамо остати достојни вере којој припадамо и бранити своје интересе на начин који неће наружити морални закон нашег народа. Такође, не смемо од Српства правити религију којој се не сме критички приступити. Нема ништа лажније и штетније од некритичке и умишљене самоглорификације, као што нема ништа бедније и ружније од било које врсте вређања свога народа.
     Српство је наше тело, а хришћанство наш дух. Морамо бринути и о телу, али још више о духу, јер он претеже. Национално телесно мора да умре у духовној њиви и роди националним духовним плодовима. Телесне, земаљске националне грађевине пропадају, а Црква и духовни плодови нације вечни су. Све земаљско, и ако је порушено, може се обновити. То, међутим, није могуће ако се изгуби дух. Зато је за нас најважније да сачувамо духовну суштину нашег народа и све остало ћемо придодати. Ако духовну суштину изгубимо узалуд ће нам бити све спољашње форме које неће опстати саме од себе, односно биће попуњене другом, нашем духу потпуно страном садржином. Зато време које долази није време великих војничких и државних борби, у свету у коме и много веће нације губе своје суверенитете, већ свакодневног рада на корист свога народа у циљу очувања његовог идентитета, чијом одбраном се чува и право на наду да ћемо обновити порушене националне институције.

     ТРИ ВРСТЕ СРПСТВА


     Српски Завет јесте оно наше опредељење као личности и нације да будемо верни духовном и историјском избору наших предака. Наш Завет је српско исповедање Новог завета, у српско рухо обучено православно хришћанство. Српски Завет није комплетан ако недостаје било која од три његове временске димензије: 1) однос према прошлости – да научимо тајну Завета од наших предака; 2) однос према садашњости – да посведочимо Завет у савремености, као што су то наши преци учинили у своје време; и 3) однос према будућности – да тајну Завета пренесемо својим потомцима. Завет се учи на предачким примерима, Завет се не потврђује само на речима него и на делу, и Завет је мртав ако нема наследника Завета.
     Постоје три могућа наша односа према Српском Завету: исповедање, одрицање и фалсификовање. Ми можемо да будемо нова смена у сведочењу Завета. Ми можемо да се одрекнемо Завета и да свој идентитет градимо на потпуно другим основама. Најзад, ми можемо да злоупотребимо Завет у свом интересу, личном или страначком, или било ком другом. Прва два случаја су јасна: ми смо настављачи Српског Завета или га револуционарно одбацујемо и успостављамо свој систем вредности, и некоме или нечему другом се заветујемо, јер човек и народ не могу без вере, па било које врсте да је она. Трећи случај је најсложенији и по Завет најопаснији: коришћење заветних принципа, реторике и симбола у циљу остваривања властитог интереса. Последица овог лажног исповедања Завета јесте компромитација свега онога што се проповеда. Управо овај трећи случај нама се догодио у последњих 15 година.
     Из свега овога проистиче да постоје три врсте Српства: оно које у тајни Завета види смисао патриотизма – истинско родољубље; оно које одриче национално као битно за идентитет – безавичајност; и оно које у голом интересу глуми истину – лажно родољубље.
     Ово, наравно, не значи да из Српства треба искључити оне који не верују или верују другачије, као и оне који су се одрекли свога идентитета или га морално злоупотребљавају. Због њих, који имају слободу опредељења и остају наша браћа и суграђани ма како себе препознавали, ми не можемо искривљавати српску историју и налазити друге основе српском родољубљу ван оних које су га одржале кроз векове. Ми, дакле, немамо толико проблем са онима који се одричу Завета, колико они имају проблем са истином о томе ко су били. Највећи, међутим, проблем који смо кроз историју имали са онима који су одбацили Српски Завет као основу свога идентитета био је у томе што су они да би се доказали у новом идентитету морали да жестоко оспоре и нападну стари. Уз то, они се често осећају као нови просветитељи који треба да по сваку цену и на сваки начин утичу на српски народ да схвати погубностима старог и прихвати благодети новог идентитета.

     ДВЕ ВРСТЕ ПРАВОСЛАВЉА И СВЕТОСАВСКИ ПРИМЕР


     Насупрот двема врстама родољубља – са вером и без ње, постоје и две врсте правоверја – са родољубљем и без њега. Спасење своје душе јесте прва брига свакога човека. Али је и неодвојив део тога спасења брига о ближњем свом по крви и духу. Нема личног спасења путем равнодушности спрам судбине свога народа и било ког другог човека до тебе.
     Ово је специфична мисија задата српском монаштву, коју је први посведочио управо духовни отац српске нације – Свети Сава. Растко Немањић се најпре одрекао свих части и славе од овога света и отишао да спашава своју душу. Није, а могао је овај младић, као владарски син, да и као монах буде у части и слави у својој земљи. Отишао је у страну земљу да се као обичан монах подвизава у ондашњој и данашњој високој школи побожности: Светој Гори. Тек сам просвећен и узрастао у врлинама Свети Сава је постао просветитељ свога отачаства. И, како сведоче писци његовога житија, тешког срца се одрекао светогорског мира зарад спасавања душе свога народа. Али је у томе дао целога себе. Црквени и друштвени активизам коме се посветио, читав његов просветитељски ангажман који можемо назвати светосавским родољубљем, био је спасоносан по српски народ. Када би исцрпао своје духовне снаге и уморио се од многих црквених и световних друштвених послова, Свети Сава се враћао духовном подвигу у самоћи. И цео његов живот је био кретање између самоће самопосматрања и самоусавршавања, са једне стране, и истрајног националног рада на корист свога народа, са друге стране.
     Из овог светосавског примера изродило се српско монаштво које је увек колико окренуто спашавању своје душе у манастирском животу, толико и друштвено присутно у борби за душу српског народа. Зато у српској историји нема православља без родољубља, нити родољубља без православља. Православље које не би бринуло о народу из кога потиче не би имало историјску укорењеност и било би једна ексклузивна секта. Патриотизам који не би имао православље у својој основи одрекао би се свога најдубљег смисла и постао празна и поразна љуштура. Сваки друштвени пројекат који је стваран без хришћанске основе показао се као у најмању руку проблематичан.
     Зато је мало српско Вјерују – Верујем у Бога и Српство – тачна дефиниција нашег националног програма, али и потпуно прецизан редослед наших приоритета – манифест истинског родољубља.

     Бошко Обрадовић
http://www.dverisrpske.com

BF- vidis mene, bas, to interesuje...
Zasto "pravi" kao pridev stoji uz imenicu Srbin??? Ti velis da "pravi" ne bi smeo biti pravoslavac...

Da li je neko "nepravi" Srbin- ako nije religiozan?

Српски народ су исновали свеци тако да одвајање српства од вере је по мени не могуће како се одрећи нечега што нас је вековима одржало и дан данас нас држи.Прошли викенд сам био на Мосову,тамо осим наших монаха нема Срба.Гледао сам такође филм у коме се епархије Рашко Призренска бави проблемом гледи на косову.Филм се може погледати овде
http://www.esnips.com/web/Kad-bi-hleba-bilo-vise
Само онај који зна да цени и поштује своје зна да цени и туђе,а такође ће и њега да цене.А о томе колико ми ценимо своје и да не говоримо.Вера,музика,писмо.Све је то саставни део.Ако нема вере нема ни нас,а и нема нас.
А о нечијем Српству овде на форуму говори то да су ми потпис са линком који је упућен за помоћ Србима на косову и метохији који немају шта да једу окарактерисан као реклама.Ужас је блага реч за то.Колико смо ми људи уопште а не уз то још и родољуби ми не волимо своје ближње а камоли и нешто друго.