Prava nemuslimana u islamskoj vlasti :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Šejh Qaradawi se ubraja u najzapaženije islamske ličnosti koje se odavno zanimaju za pitanja prava nemuslimana u muslimanskim društvima. Ovo su neki od izvoda iz njegovih brojnih spisa po ovom pitanju, jer je on eminentan šerijatski pravnik, a njegovi zaključci se uvek oslanjaju na šerijatske izvore.

Od najbitnijih prava nemuslimana u muslimanskim društvima, na koja se šejh Qaradawi osvrće, oslanjajući se na šerijatske izvore i stavove pravnika, su:

Pravo na zaštitu

Prvo od svih prava “sledbenika knjige” u islamu je zaštita od svih vrsta spoljašnjih neprijateljstava. Stoga, ako ih neko napadne, muslimani su dužni stati im u zaštitu. Šejh Qaradawi se u ovoj tvrdnji oslanja na šerijatsku literaturu, kao i na stav imama Ibn Tejmijje, r.a. Imam Ibn Tejmijje je posredovao kod tatarskog zapovednika Qatlušaha da oslobodi zarobljenike. Qatlušhah je dozvolio da se oslobode muslimanski zarobljenici, ali je Ibn Tejmijje insistirao da se oslobode i hrišćani. Ovakav stav Ibn Tejmijje predstavlja primjer fikhske perspektive prema zaštiti od stranih neprijateljstava.

Islamska država je, takođe, dužna štititi prava nemuslimanskih manjina od unutrašnjeg nasilja. U skladu sa tim, nije dozvoljeno neprijateljstvo protiv njih ni u kom obliku. Prepliću se brojni ajeti i hadisi koji zabranjuju nasilje muslimana nad nemuslimanima, za primer navodimo reči Poslanika, s.a.w.s.: ”Ko učini nasilje prema mu`ahidu (nemuslimanu štićeniku islamske države) ili mu uskrati pravo, ili ga optereti preko njegovih mogućnosti, ili uzme nešto njegovo bez saglasnosti, ja ću mu biti tužitelj na Sudnjem danu.” Takođe je rekao:” Ko uvredi zimmiju (nemuslimana-štićenika) uvredio je mene, a ko uvredi mene uvredio je Allaha, dž.š.”(Beleži ga Taberani u El-Ewsatu , sa dobrim lancem prenosilaca).

Od oblika ove zaštite je:

Zaštita krvi - fizička bezbednost

Qaradawi prenosi saglasnost učenjaka da se krv štićenika mora čuvati, te da je napad na njihovu fizičku bezbednost jedan od velikih greha, zbog hadisa u kom je Poslanik, s.a.w.s., rekao: ”Ko ubije štićenika neće osetiti miris dženneta, a ako ga i oseti, to će biti sa udaljenosti od četrdeset godina.” (Beleže ga Ahmed i Buhari u poglavljima o džiziji , kao i drugi) .

I ako se učenjaci razilaze po pitanju da li se musliman kažnjava smrću ako ubije nemuslimana, Qaradawi ispravnijim stavom smatra da muslimana treba ubiti ako bespravno ubije nemuslimana, oslanjajući se na sveobuhvatnost kur`ansko - sunnetskih citata koji naređuju odmazdu, uz stav o jednakosti prolivene krvi.

Čuvanje imetka

Na obaveznosti ovoga su saglasni svi šerijatski pravni pravci, u svim oblastima i kroz različite vremenske periode. Pažnja islama prema imovini i posedima nemuslimana dostiže do toga da on poštuje sve što nemuslimani smatraju imetkom – čak i kada to u očima muslimana ne predstavlja imetak. Alkohol i svinjsko meso nije dozvoljeno smatrati posedom muslimana, tako da ako musliman muslimanu uništi nešto od pomenutog nije mu dužan ništa.Ali , ako pomenuto bude u posedu štićenika, i musliman ga uništi, dužan je platiti njegovu vrednost, kako tvrdi imam Ebu Hanife.

Čuvanje časti

Čast štićenika u islamu se čuva kao čast muslimana. Čak, imam El-Qarafi el–Maliki je rekao: ”Ko ih uvredi, makar ružnom rečju ili ogovaranjem, izgubio je Allahovu zaštitu, zaštitu Njegova Poslanika s.a.w.s., i zaštitu vere islama” (U djelu El-Furuq tom 3, stranica 14, 119 odeljak). Ovoj slične izjave islamskih učenjaka su brojne.

Osiguranje u slučajevima nemogućnosti, starosti i siromaštva

Šta više, islam garantuje nemuslimanima “penzijsko osiguranje koje pripada kako njima tako i svima koji budu u njihovoj situaciji”, jer su oni štićenici islamske države, a ona je odgovorna za svakog svog građanina. Poslanik, s.a.w.s., je rekao: ”Svi ste vi pastiri i svi ćete biti pitani za svoje stado”. (Muttefeq alejh). Prema ovom se upravljala praksa pravednih halifa i onih nakon njih. Ovakav stav je prenešen u pismu Halid bin Welida stanovnicima El-Hireh u Iraku u vreme vladavine Ebu Bekra es-Siddika, r.a., u prisustvu velikog broja ashaba, što se ujedno smatra i njihovim konsenzusom. Omer bin Hattab je video starca Jevreja kako zbog starosti prosi (u nemogućnosti da zaradi) pa je njemu i svima njemu sličnima propisao iz muslimanske blagajne doživotnu penziju rekavši: ”Nismo pravedni prema njemu ako mu dok je mlad uzimamo porez, a ostavimo ga na cedilu kada bude bespomoćan. ”Ovakav stav ima i i većina islamskih pravnih skola.

Pravo na ispovedanje vere

Među ovim pravima je i zabrana muslimanima da štićenike prisiljavaju na prihvatanje islama. Svaki vjernik ima pravo na svoju veru i pravac, i ne sme se prisiljavati da prihvati drugu veru, niti se sme vršiti pritisak da bi se okrenuo islamu. Temelj ovog prava su Allahove riječi: ”U veru nije dozovoljeno silom nagoniti, pravi put se jasno razlikuje od zablude.” (El-Bekare: 256).

Islam je čuvao nemuslimanima njihove bogomolje i verska obilježja. U vreme Poslanika, s.a.w.s., stanovnicima Nedžrana je garantovana verska sloboda, koju im garantuje Allahovo pravo i zaštita Njegova Poslanika, s.a.w.s. Sloboda da veruju i ispovedaju svoju veru, da imaju svoje zajednice i svoju trgovinu. Omer, r.a., je u delu poznatom kao “Omerova povelja” garantovao stanovnicima Elija`a slobodu ispovijedanja vjere. Ova sloboda je garantovana i stanovnicima `Anata u vreme Halid bin Welida, kako to prenosi Ebu Jusuf u djelu “El-Haradž”.

Kao dokaz slobode vere poslužiće i stavovi šerijatskih pravnika da je dozvoljeno da nemuslimani grade svoje crkve u naseljima u kojima većinu čine muslimani. Praksa muslimana kroz istoriju je tekla u ovom smeru od davnina. U Egiptu je izgrađeno mnogo hrišćanskih crkava u prvom hidžretskom stoleću, kao što je crkva Mar Markos u Aleksandriji ( između 39. i 56. hidžretske godine). Također je prva crkva u Fustatu podignuta za vreme vladavine Ibn Muhlida (između 47. i 68. hidžretske godine). Abdul-Aziz bin Merwan, kada je osnovao grad Hilwan, dozvolio je izgradnju crkve u njemu, kao što je dozvolio i nekim monasima da izgrade dva manastira.

Istraživač El-Mukrizi jasno ističe: ”Šta više, sve pomenute kairske crkve su podignute za vreme islamske vlasti, i niko se po tom pitanju ne razilazi.”

Takođe i u naseljima gdje muslimani nisu činili većinu, bilo je dozvoljeno obnavljanje crkava i izgradnja bilo čega što je hrišćanima bilo potrebno, u skladu sa njihovom brojnošću.

Pravo na rad i zaradu

Takođe, islam nemuslimanima garantuje pravo na rad i zaradu. Oni se mogu baviti svim oblicima trgovine, kupoprodaje, iznajmljivanja, punomoćništva, i drugo, osim kamate, jer se prenosi da je Poslanik, s.a.w.s., pisao– ili će te ostaviti kamatu, ili ste objavili rat Allahu i njegovom Poslaniku.” Ovom izuzetku se može dodati zabrana prodaje alkohola i svinjskog mesa u muslimanskim sredinama. U svemu ostalom, imaju punu slobodu poslovanja. Kaže Adam Mejtz: ”Nije postojalo nista u islamskom šerijatu što je pred štićenicima zatvaralo vrata poslovanju. Oni su bili uspešni u jako unosnim djelatnostima, bili su bankari i trgovci, lekari. Šta više, nemuslimani su se organizovali, tako da su Jevreji bili najuspješniji bankari u Šamu, dok su većina lekara i pisara bili hrišćani. Poglavar hrišćana u Bagdadu je bio lekar halife, a poglavari Jevreja i njihovi talenti su bili uz njega.”

Pravo na zauzimanje položaja u vlasti

Islam nije zabranjivao štićenicima da zauzimaju položaje u državnom aparatu, jer ih je smatrao delom mreže od koje je istkana država. Islam nije želeo da oni budu izolovani. Štićenici su imali pravo na zauzimanje svih funkcija u državi, osim onih koje bi narušile primat vere u upravi, kao što je imamet, zauzimanje vladarske funkcije, upravljanje vojnim trupama ili suđenje muslimanima, upravljanje imetkom kojeg muslimani daju kao sadaku i slično.

Hilafet ili imamet su oblici upravljanja koji su direktno naslijeđeni od Poslanika, s.a.w.s., i nije realno da ovu vlast nasledi nemusliman, niti je realno da sudi prema islamskom zakonu neko ko ne veruje u islam. Takođe pitanje upravljanja vojskom je za muslimane sasvim ibadetsko pitanje, jer je borba za islam vrhunac pokornosti Allahu, te stoga nije normalno da jedan takav ibadet predvode i njime upravaljaju nemuslimani. Isti je slučaj i sa imetkom od sadake, jer je takav način deljenja ibadet za muslimana, i nije normalno da rezultatom tog ibadeta upravlja nemusliman.

U ostalim slučajevima, dozvoljeno je osloniti se na štićenike u upravljanju državnim aparatom, ako se radi o poverljivim i pouzdanim ljudima, iskrenim prema državi u kojoj žive, ali ne i prema onima o kojima kaže Allah Uzvišeni: ”O vernici, za prisne prijatelje uzimajte samo svoje, ostali vam samo propast žele: jedva čekaju da muka dopadnete, mržnja izbija iz njihovih usta, a još je gore ono što kriju njihova prsa. Mi vam iznosimo dokaze, ako pameti imate. (Alu Imran 118)

Imam El-Mawerdi čak tvrdi da štićenik ima pravo da zauzme položaj u takozvanim izvršnim ministarstvima, gdje će imati zadatak da provede odredbe koje vladar naredi ili ih potpiše.

U vreme Abbasija, pojedini hrišćani su zauzimali položaje u ministarstvu. Od njih su Nasr bin Harun (369 godine) , zatim Isa bin Nestoros (380 godine) a pre toga, Muavija bin Ebi Sufjan je imao pisara hrišćanina po imenu Sedžun.

Da li je danas sve baš ovako kako propisuje šerijatski zakon?

preneseno sa www.qaradawi.net