Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 3 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: ЈНП ЗБОР-Шта мислите о идеологији Димитрија Љотића?  (Pročitano 22873 puta)
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
Ми смо за Краља!

Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља.

Ми смо за Краља.

Ми заиста верујемо да је истинита реч “по милости Божјој” коју наши краљеви стављају пред својом титулом, и зато као народ таквог Краља хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи “по вољи народној”.

Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства, - и да нам га даје у одређеној личности да нас ова представља, заступа и води, - и зато га примамо као народ свом душом својом.

Кад овако пишем, не мислим на вас, вршне, малокрвне и често већ суве гранчице стабла народног, - вас, господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве (што их доносе у трампу за слоновачу и злато белокожни злочинци и пропалице) имају за афричке урођенике. Ви не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима. Ви не можете разумети љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи. Ви то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила. Ви живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. “Она није умрла, она само спава”, реко је Господ пред вратима Јаирове кћери и, рекавши “талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим “сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи. Ви због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо “ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве - огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омаловажавање разума.

Одговорићемо: инстинкт и јесте савршен, јер је непроменљив, вечан и непогрешан. Али је баш зато привилегија животињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је слободан, и зато може бити и колебљив и погрешљив. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и изнад свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни неизопачени инстинкт животиње и интуиција која говори непогрешно у души народној.

Али не само по овом да смо за Краља, већ смо и по размишљеном и осмишљеном за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота говоре за Њега, траже га заповедно.

Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада, али дела нема. Јер једно је рад, работа, а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода. И зато домаћински народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу.

Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарам: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки, пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много. И зато је за Домаћина наш народ: у васељени, у држави и дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмешка покушај да му докажеш да су толика дела настала случајем или сама од себе, без поретка домаћинског и без Домаћина.

Отуда је Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу.

Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш - да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести као мисао, као искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте, љубио је и љубављу вајао, па кад је достигла пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем и по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила.

Краљ је у нашем животу као други члан домаћинског начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија одсјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег добија он дубоку, доживљену и стално доживљавану потврду искуства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно потврђује.

Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тиме не бавимо, већ зато што знамо зашто је Тито против Краља. Из истих разлога, дакле, због којих је он против Краља, ми смо за Краља.

Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били чули за Тита, знали смо његов програм. Из простог разлога што Тито и нема свог програма. Програм је давнашњи, а Тито је нов робот који има непогрешивошћу аутомата да оствари оно што је господар замислио.

Не питајте ме како се Титов господар зове, јер бих онда морао од искони да почнем и ређам имена свију рушилаца Божијег дела. А то би нас заиста далеко одвело. Зато ме не питајте.

Само, ако вам Титовог господара не именујем, програм вам ипак морам рећи. Он је непроменљив, ако је господарево име променљиво.

Овај програм садржи прво богоборство и христоборство. Други то показују у рукавицама и с увијањем. Он то чини без страха без стида и без притворства. Видели смо то у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што га морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је у ствари главна тачка тог програма. Јер ко хоће да руши дело Божије у његовој органској целости, како да застане пред богоборством и христоборством.

Али тај део програма, ма како био главни, не може бити стављен у извршење док прво Краљ није оборен. Нема богоборства док је Краљ на престолу. Немогуће је христоборство док Краљ не буде оборен. Отуда воинствено безбожништво није могуће док не успе рушење престола. Овај програм садржи, на другом месту, механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. Он то чини без притворства, без стида и без страха. За њега је јединка бројка, а породичне ћелије случајан скуп јединки, које једне другима у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литара млека, - али скуп који “реакционарно смета смелости прометејских потеза” који су му потребни. Да је тако, видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, где год буде дошло до његовог остварења. Јер је то логична последица његова. Јер ко без страха, без стида и притворства удара и на самог Бога, како да застане пред основним његовим творевинама људског живота, јединком и њеном породицом?!

Али тај део програма није могуће ставити у извршење док на престолу државе седи Краљ, а не аутомат. Откуд би Краљ могао дозволити гњечење личности и породице људске. Отуда Краљ прво мора бити уклоњен, па онда ова тачка програма може бити стављена у покрет.

Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Он начелно целину народну и не признаје. Он тврди да је народ једно крваво клупче у коме се од искони, па све до остварења овог програма, два крвна непријатеља, две смртно и непомирљиво завађене класе, гризу, уједају и мрцваре. И, сасвим логично, овај програм хоће да то једном престане. А престаће ако се то клупче разреши. А разрешиће се ако једна класа уништи другу: пролетери своје експлоататоре. За овај програм хоће интернационалу, не народа у њиховој целости већ само пролетерских им делова. Не тиче се овог програма целост народна. Нити мисли тај програм да разбијањем целости чини какву год штету, а још мање неправду. Он хоће да од свију народа направи једну међународну кајгану, верује да је баш то смисао историје, ако уопште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума. Чиме бисте га ви уплашили или застидели дакле? Видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер је то даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека и руши породицу његову овако без стида и страха, тај сигурно неће застати пред целином народном на коју он начелно гледа као на монструма, чудовишно и смрадно крваво клупче, без чијег уништења не може сванути нова зора човечанству.

Али тај део програма опет не може бити стављен у дело док на престолу седи Краљ, представник народне целине и штит његове слободе. И зато прво Краљ треба да буде оборен с престола, па после народна целина може да буде гњечена и разбијана до миле воље разбијача.

Постоји и четврта и пета и шеста и седма тачка програма: уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једна сметња: слобода у разним областима људског живота. Шта се њих тиче што је Творац човеку дао баш слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за његове услуге. Оно што они једино знају и хоће да знају је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је људима на домаку. Тако говори њихов разум. Једина сметња то је људска слобода. Уништити је то је тако лако, такорећи на домаку руке. А потом ће земља бити просто натопљена срећом. - Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику слободу коју даје његова остала привреда. Зато су сељака везали понова као некад за земљу, радника везали за фабрику и руднике, везали, у буквалном смислу речи поработили, поробили. Зато су узели све у своје руке: једини послодавци. Зато су завели најгрубљу и најбезобзирнију диктатуру своју. Зато су своја начела и веровање у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота (чак) грађана. То смо видели у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што ћемо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека, његову породицу, народну целину, тај сигурно неће застати пред тако ситном ствари као што је одузимање земље сељаку, слободе рада раднику, слободног привредног стваралаштва занатлији и осталим привредницима, политичке слободе јединкама и њиховим организацијама и организмима и њиховом слободном јавном исповедању истине.

Али и тај део програма не може бити остварен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народне. Зато прво Краљ мора бити оборен, па тек ова тачка програма да се у потпуности може ставити на извршење.

Ето зашто је Тито против Краља.

Ето зашто смо ми за Краља.

Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм сваког рушиоца сваког дела Божијег.

Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, међу људима, по људском уређењу и милости Божијој, сваког Божијег дела: вере и Цркве, јединке и породице, народа и отаџбине и сваке слободе и правде.

Зато сада већ, по улицама Београда, урлају аутомати робота: “Нећемо Краља, хоћемо Тита.”

А ми узвикујемо, просто и јасно да смо баш због тога за Краља.

И кад све то сагледамо, онда тек видимо колико је мудрости у интуицији нашег народа: тако радећи и говорећи, он је управо за себе. Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито, робот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, бићем својим заштићује.

Краљ, чудесни кључ свода народног! Само њега Тито хоће да сруши, а друго што хоће да сруши лукаво прећуткује.

Али кад кључ свода сруши, остало ће се срушити само од себе, само по себи.

Зато: живео Краљ!

(Из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398. Прва верзија овог текста објављена је листу Отаџбина, бр. 6, од 1. априла 1934, у време док о Титу још није могло бити конкретне речи, али се све остало већ јасно могло видети.)[/i]
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
Drugo pismo Dimitrija Ljotica upuceno Knezu Pavlu

"Vase Kraljevsko Visocanstvo,
prinudjen sam zbog razvoja opstih prilika da Vam se opet neposredno obratim.
Molim da do kraja procitate ovo pismo.
Pitanje koje postavljam na pocetku,i koje moram da stavim i na kraju,jeste sledece:
CIME DOCEKATI SUTRASNJICU?
Jer danas se stvari ovako odvijaju:
1.Spolja
Cim se svrsi sa Rumunijom,doci ce na red Grcka,a potom Jugoslavija.
Pitanje njeno postavice Italija,Bugarska i Madjarska(ova poslednja u najslabijoj meri)
Po svojoj prilici to treba da bude u oktobru mesecu.
Nemacka svakako tome nije rada.Ali sa jedne strane obaveza prema Italiji i donekle Bugarskoj,a s druge strane slika nase slabosti i rasula ne daju joj snagu to pitanje otkloni ili odlozi.
Sovjetija to ocekuje.Ona dobija u svakom slucaju,a najvise ako zbog toga dodje do rata na Balkanu.
2.Unutra
A) Nemamo svoga stila.Nismo svoji.
A samo originalni imaju pravo da postoje i SNAGE DA SE ODRZE.Gubljenje duhovnog originalnog lika znak je bliske propasti.Do juce,otvoreni uticaj masona,velikih,a raslabljenih demokratija,medjunarodnog jevrejstva i kapitalizma.
Danas,pod uticajem pobeda osovine,glumimo i pretvaramo se,"prefarbavamo se" u "totalitarce","korporativce","antimasone".
Vredi maskirati se kad maska i sakriva pravo lice i u istini nas prikazuje onakve kakve zelimo da nas vide.Ali to vrlo retko uspeva,pa i to obicno za sasvim kratko vreme.
Inace neuspela maska je suva steta,velika sramota i ponizenje.
Nemci i Talijani zbog toga i preziru ovu vladu i to ne kriju.To se moze citat i u njihovoj stampi,cijim novinarima ta ista vlada posle toga daje odlikovanja.
B) Boljseviziramo se na veliko.
Nije vredilo meni nista sto sam kucao na Vasa vrata i govorio Vam da se ne sme priznati Sovjetija.
G.Antic mi je rekao:"Pa kako su ih toliki narodi priznali,pa ostali mirni"
Odgovorio sam,videvsi odmah da mi je on tu bas Vasu misao saopstio:
"Lako je drugim narodima.Za njih Sovjetija postaje bezopasna kad se kaze da je to Rusija,za nas bas u tome lezi opasnost"Ali sve to nije pomoglo.Tada mi je g.Antic rekao da se nece stupati u diplomatske odnose.Primio sam to sa skepsom.I imao sam pravo.
VISE STE VI UCINILI ZA BOLJSEVIRANJE JUGOSLAVIJE,VISOCANSTVO,NEGO JOSIP STALJIN.Danas svet luduje za "Rusijom".Drzava mu je dala primer.Priznanje koje ste ucinili shvaceno je kao priznanje Sovjetije Rusijom i priznanje sviju zabluda komunistickih-istinom,sviju zlocina-vrlinom.
Vasi ministri,stampa,najvisi funkcioneri udaraju u namigivanje "bratskoj"Sovjetskoj Rusiji.To je sve bedno i glupo,ali odatle gresni narod crpi uverenje da je sve to istina,i Staljin je dansa popularniji od Kralja,ili od samog ruskog Cara Aleksandra Prvog za vreme Karadjordja.
Sve to sta vam pisem je susta istina.Ako vam to vasi obavestajni organi ne serviraju,smenite ih:znaci da vam nisu verni.
ALI MI SE NE BOLJSEVIZIRAMO SAMO IDEOLOSKI,BOLJSEVIZIRAMO SE ORGANSKI.Citavi krajevi nase zemlje idu rasulu,neradu,otmici,lenjstvovanju,nepostenju-kao zolja na med.
Ovo dolazi zbog toga STO JE TAKAV TON DAT ODOZGO NASEM NARODNOM HORU.
Oni koji rukovode tim horom dali su takav ton svojim zakonima i uredbama,svojim govorima,radom i ponasanjem.Ne oseca narod junacnu,vitesku,visoko moralnu atmosveru odozgo.Naprotiv:sto veci gmizavac,kukavica,nemoral-to bolja nagrada.
Sta mislite,Vase Visocanstvo,kad bi se nagrada na izlozbi stoke pocela davati rdjavim primercima i seljak shvatio da se to i trazi,zar bi se trudio i mucio da gaji vise bolje primerake?
Kod nas se godinama na izlozbi ljudi,a specijalno u nesrecenih Srba,tako radilo.Godinam su se davale premije i velike zlatne medalje gorim primercima.
Godinama smo mi trazili,pomagali,nagradjivali rdjave primerke i cisto se dicili sto smo toliko mocni da nedostojne postavljamo na polozaje dostojnih.
A to je dovelo do ove atmosvere,do ovog tona nejunackog i neviteskog,neispravnog i prljavog,ljigavog i gmizavog,a odatle do onog opsteg hoda ka liniji manjeg otpora,do onog boljseviziranja organskog nema mnogo.
V) Hrvatsko pitanje nas pojede.
Hrvatska ide svojoj samostalnosti.Macek to ne moze zaustaviti.
Ako hoce da se zadrzi,on mora hraniti hidru koja ga je na vlast i dovela.I on to cini,licno i nasuprot "sporazumu".
A,ipak,to nista ne pomaze:mase se okrecu od njega i odlaze razocarane Pavelicu ili Staljinu.
A Vi,Vase Kraljevsko Visocanstvo,ne videci to,i odrzavajuci "sporazum" i Maceka,i neosetno predajete vlast u ruku Maceku.
I tako Macek je glavni faktor,a ne Kruna,jer Kruna nalazi da je Macek neophodan.
Macek tu vlast upotrebljava na povecanje samostalnosti Hrvatske s jedne strane,i na sprecavanje svake potrebne stroge,nacelne,opstedrzavne opstenarodne politike s druge strane.
Pa,ipak,sve to,i bas zato,gura hrvatske mase ili Pavelicu ili Staljinu,dalje od Maceka,a sve zajedno odvajaju Hrvatsku dalje od Jugoslavije.
G) Moralno stanje vojske ocajno je.
Gospodin Nedic je materijalno i moralno ucinio mnogo za vojsku.
Licno sam se uverio letos na vezbi u Sarajevu.
Ali znam i druge stvari.I to ni general Nedic i ostali generali ne vide,i bas zato stanje je rdjavo.
Vec vise od godinu dana pisem i govorim da cemo se vojnicki rasuti ako se ne pristupi drugoj formaciji operativne vojske.Uvek je u vojsi bio najvazniji duh,pa onda ostalo.Ima ljudskog materijala koji je boljeg,a ima ga losijeg kvaliteta.
SRBI SU PO PRAVILU BOLJI KVALITET.Udjemo li u rat sa vojskom danasnjeg sastava,MI NECEMO BITI TUCENI,MI CEMO BITI RASUTI.
Meni je tu skoro major,Srbijanac,po rasporedu ratnom u jednom hrvatskom puku,rekao,da ce on na svojoj kobili drugog dana borbe biti vec preko Save u Bosni ili Srbiji.To mi je rekao ne stideci se,pred svedocima,tvrdeci da nije lud da ostane sa vojnicima koji ga smatraju za veceg neprijatelja nego one sa kojima bi se kao sa neprijateljima borio.On mi je tvrdio da tako misle svi Srbi oficiri po rasporedu u hrvatskim pukovima.
Hrvati su glavni element rasula u vojsci.Nikakvi palijativi za zavaravanje,za samoobmanu.Vojska koja ne sme da da bojevu municiju vojnicima pokazuje najbolje svoju vrednost.
Ovome treba dodati,DA SU I DUHOVNE BOLESTI ZARAZNE,DA TO PRELAZI REDOM I NA ONE KOJI SU U PROSLOSTI POKAZALI SVOJU VREDNOST.
Ministarstvo i Generalstab to vide,ali stoje nemocni.Zadrzavaju se na palijatima.Ne vide da cemo mi zajdeno sa tom semom biti NE SAMO RAZBIJENI,VEC I OSRAMOCENI.
A) Broj nereseno socialno-ekonomskih problema povecava se.
Svojim do sadasnjim merama Vlada ne samo da nije ni jedan problem zatvorila,vec je naprotiv nove otvorila.
Problemi su sve presniji,sve dublji,sve siri i sve mnogobrojniji.
Vlada,medjutim,pred njima je sve sporija,sve plica,sve uza,sve slabija i nemocnija,a u sled velikh i praznih reci kojima svaki svoj gest naglasava - i sve smesnija - tragikomicnija."
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
Dr Dimitrije Mita Ljotic - Radio Beograd, 17. jula 1941.

Dr Dimitrije Mita Ljotic
"Zar niste culi da ima krajeva izvan Srbije u kojima što je bolji covek, to teže prolazi! Zar ne znate kakve su Hristove patnje mnoge naše brace izvan Srbije? Nije moguce da to niste culi. Pa zar to vec nije dovoljno da svoj položaj smatrate teškim i preteškim?...A stanje može biti crnje od crnjega, teže i od težeg - i to ne samo izvan Srbije, vec i ovde kod nas, gde je do sada najbolje. Zar niste culi šta se dešava preko Drine? Zar ne znate, zaista, za stvari koje izgledaju neverovatne, kad vam hiljade izbeglih svedoka ne bi to i posvedocilo? Zar niste culi stvari koje ni jedno srce ne mogu ostaviti mirnim i ni jedne oci suvim? I na drugim mestima pati naš nesrecni narod, ali preko Drine i Save su patnje bez mere. To zaustavlja dah i samu misao koci. Zar niste culi, da tamošnji govore o Evropi i njenoj kulturi koja, izgleda, po njima prestaje na Drini i Savi! Na ove reci ne treba da odgovaramo mi. Mesto nas govore o toj kulturi dogadaji koji po svojoj jezivosti narod naš, valjda, nikada do sad nije doživeo. I vi me još pitate: zašto crno gledam? A znajte, hoce li biti svetlije ili crnje, to od nas zavisi: od naše mudrosti, ljubavi i snage. Ako mesto mudrosti ludost, mesto ljubavi mržnju, mesto snage slabost pokažemo, znajte da položaj naš može biti još teži i jos crnji..."

(Radio Beograd, 17. jula 1941.)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
ИСТОРИЈАТ ЗБОРА



Иако краљ Александар није дозвољавао стварање политичких странака био је благонаклон и подржавао је стварање југословенских организација које су у свом програму као основу имале интегрални југословенски национализам. Такве организације су биле:
- Југословенска акција (ЈА)
- Здружење борцев Југославије (Борачка организација Југославије, БОЈ)
- Група Димитрија Љотића окупљена око листова ЗБОР и Отаџбина
Југословенска акција основана је на састанку у Београду на Божић 7.1.1930. године. У првим данима своје делатности Југословенска акција није излазила пред народ, већ је као затворено друштво представљала један мањи скуп интелектуалаца, неповезаних неким заједничким програмом. Сама је међу собом била подељена на две групације. Прва групација, коју су називали идеалистичком, а која је у почетку преовладавала, тражила је да прва организација буде и остане оно што и јесте - затворени круг. Насупрот њој, постојала је и активистичка групација која се залагала да Југословенска акција донесе свој програм, и да се појави у јавности. Временом је активистичка групација преовладала. У први директоријум Југословенске акције изабрани су: Данило Вуловић, Велибор Јоцић, Александар Штулкофер, Јурај Коренић и Илија Костренчић за шефа пропаганде. На својим скуповима чланови Југословенске акције су дизали десну руку у вис, па их је народ дочекао као фашистички покрет. Својом идејом о сталешкој организацији државе дошли су у сукоб са владајућом Југословенском националном странком (ЈНС), која је желела да им забрани рад.
У Словенији је у децембру 1933. године фузијом разних организација створено Здружење борцев Југославије (Борачка организација - БОЈ). Вође овог покрета биле су: Аугуст Крамер, Стане Видмар и Владимир Фабјанчић. Бранили су шестојануарски Закон о краљевској власти, и залагали се за сталешку државу. И њима је прилепљена етикета фашистичке организације, што су ови побијали. Пошто су им комунисти (правилно их уочивши као најнационалније групе) почели да ометају скупове, челници БОЈ-а су наредили стварање такозваних редителских оделков (одељење реда) који су имали задатак да им се организовано супротстављају.
Због сталног притиска власти на ЈА и БОЈ, ове организације су осетиле потребу да се уједине. Њима се прикључила и група окупљена око листова Збор и Отаџбина коју је предводио Димитрије Љотић.


ОСНИВАЊЕ ЗБОРА

Своју идеју о окупљању истомишљеника Љотић је спровео у дело оснивањем листова "Отаџбина", "Буђење" и "ЗБОР". Први број "Отаџбине" појавио се 25.02.1934. године. Око "Отаџбине" су се окупили многи виђенији људи: лекар Стеван Ивановић, др Чедомир Марјановић, адвокат Милан Аћимовић, инжењер Андрија Љоља и други. Сличних погледа била је и група у Херцеговини која се окупљала око листа "ЗБОР", а у коме су главну улогу имали Ратко Парежанин и Радмило Грђић. Парежанин је објашњавао смисао речи "ЗБОР" на следећи начин: "ЗБОР је наша стара народна реч. Она је нешто слично што и сабор. Уједно, представља крилатицу од појмова који изражавају битне тачке програма, делатности и тежњи покрета. Према томе З значи здружена, Б значи борбена, О значи организација и Р значи рада (ЗБОР)." У то време почео је у Петровграду (данашњи Зрењанин) да излази лист под именом "Буђење". На овом састанку донета је прелиминарна одлука о уједињењу свих групација у јединствен покрет.
На састанку у Загребу, 4.12.1934. године, водећу улогу у покрету добила је група око Мите Љотића. Сам покрет званично је био створен 6.01.1935. године у стану др. Винка Зорца у Љубљани. Његово име било је Југословенски народни покрет ЗБОР (ЈНП ЗБОР). Председник покрета постао је Димитрије Љотић, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Франк Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда.

Основна начела ЈНП ЗБОР била су:
1) Срби, Хрвати и Словенци чине Југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређују се сви посебни интереси.
2) Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне вредности.
3) Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности изграђује народ слободним стваралаштвом. Заштитник овог стваралачког стремљења је југословенска држава. Особеним духовним вредностима (језик, обичаји итд.) које поједини делови народа уносе у заједницу омогућује се несметан развитак.
4) Југословеснка народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особни склоп који одговара њеном духу и њеним потребама.
Дом као природна основица народна мора бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корист рада одређује вредност и улогу у заједници. Приватна својина и капитал морају се подредити интересима целине. Слободна, појединачна или удружена прегнућа (иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом.
5) Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности, основа јој је пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати привредне групе уз сарадњу државе.
6) Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује опстанак и слободно развиће југословенских народа. Само у оним функцијама, које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем председништва који мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања.
ЈНП ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били штит са класом и мачем. Покрет је усвојио и химну која се звала "Војска смене". Једни друге су ословљавали са "друже". Најчешћа парола била им је: "Са вером у Бога и победу Збора". Званични орган покрета постао је лист "Отаџбина", чији је тираж повећан. Статут покрета усвојен је 14.07.1935. године.
Према статуту, органи ЈНП ЗБОР били су:
1. Сабор
2. Председник покрета
3. Бановински одбори
4. Организациона подручја
5. Врховни одбор
6. Среске скупштине и срески одбори
7. Месне скупштине и месни одбори.
Уједињен и организационо припремљен, ЈНП ЗБОР је кренуо у политички живот ондашње Југославије.


ЗБОР И ИЗБОРИ 1935. ГОДИНЕ

У исто време када је у Љубљани званично основан ЈНП ЗБОР расписани су избори за народне посланике и заказани за 5.5.1935. године. Руководство ЈНП ЗБОР је донело одлуку о учествовању на изборима првенствено из процене да је народ дубоко незадовољан тренутним стањем у земљи. У круговима ЗБОР-а веровало се у добар изборни пласман. Формиран је Акциони одбор ЗБОР-а који је имао задатак да води предизборну кампању. Акциони одбор ЗБОР-а се у предизборној кампањи углавном позивао на ауторитет Димитрија Љитића, његове везе са династијом Карађорђевића и његово политичко поштење за време његовог учешћа у влади Петра Живковића. И поред великог заузимања и агитације ЗБОР је имао великих потешкоћа око истицања своје листе. Изборни закон је фаворизовао владајућу Југословенску националну странку (ЈНС). По њему је свака листа морала имати најмање 30 предлагача из једне половине административних срезова с тим да су ти срезови најмање две трећине бановина. Земаљска листа морала је имати у сваком изборном срезу најмање онолико кандидата колико се бира посланика. Мандат је добијао носилац земаљске листе која је добила преко 50.000 гласова у целој земљи, а листа која је имала највећи број гласова добила би три петине посланичких мандата. Како је ЈНП ЗБОР био још у фази оснивања, крупан недостатак представљао му је мањак организационог апарата.
У законском року, 19.4.1935. године, предата је на потврду Касационом суду у Београду земаљска листа Димитрија Љотића која је имала посланичке кандидате и заменике у 234 среза у свих девет бановина са 8.190 предлагача, а у осталим срезовима су били само посланички кандидати и њихови заменици. У главном бирачком одбору земаљске листе Димитрија Љотића били су др Јурај Коренић, лекар из Загреба, и Аугуст Крамер, управник у индустрији из Љубљане, а њихови заменици др Стеван Иванић, директор Централног хигијенског завода из Београда и др Антун Новаковић, управник Земаљског савеза за пољопривредни кредит из Београда. Касациони суд је 21.04.1935. године потврдио земаљску листу Димитрија Љотића.
Иако је Бошко Јевтић, носилац листе владајуће ЈНС, био Љотићев ратни друг и кум, његов режим је одмах почео са прогонима ЗБОР-а. Предизборне скупове ЗБОР-а ометали су и представници власти и комунисти. Притисак против ЗБОР-а био је већи него на листу Удружене опозиције.
На изборима 5.5.1935. године листа Димитрија Љотића добила је 25.705 гласова или 0,84%, што није било довољно ни да Димитрије Љотић као носилац листе добије мандат. Љотићева листа је по бановинама добила следећи број гласова: у Дравској 2.503, у Савској, 2.351, у Врбаској 128, у Приморској 1.049, у Дринској 1.482, у Зетској 1.683, у Моравској 805, у Вардарској 968, у Дунавској 14.349 и у изборној јединици Београд-Земун-Панчево 387 гласова.
Што се тиче избора уопште од укупно 3.908.313 уписаних у бирачке спискове гласало је 2.881.915 бирача или 73,72%. Од тога је за владину листу ЈНС Богољуба Јевтића гласало 1.748.024 гласача или 60,64% за листу Удружене опозиције др Влатка Мачека 1.075.389 гласача или 37,36% и за листу Божидара Максимовића 32.797 гласача или 1,16%.
На изборне резултате имали су примедбу Акциони одбори и Удружене опозиције и ЗБОР-а. Акциони одбор ЗБОР-а је тврдио да је ЗБОР на изборима добио још 35.000 гласова (укупно око 60.000 гласова), да су многи гласови опљачкани, а да су многи гласачи спречени да дају свој глас. Велики број злоупотреба забележен је у Београду. Удружена опозиција је тврдила да је на изборима било много злоупотреба и решила да не узме учешћа у раду изабране Скупштине.
Изборни резултати су, ипак, показали да је ЗБОР Димитрија Љотића добио релативно мало гласова, осим у Дунавској бановини (посебно у околини Смедерева) и Дравској бановини где је у народу почео да пушта корене БОЈ. У осталим бановинама није било ни устаљених локалних одбора ЗБОР-а, па се бољи резултати нису ни могли очекивати.


ЗБОР И КОНКОРДАТСКА КРИЗА

Иако је Богољуб Јевтић однео победу на изборима одржаним 5.5.1935. године, он се није још дуго задржао на челу Владе. На том месту га је 24.6.1935. године заменио Милан Стојадиновић. Између Стојадиновића и Љотића постојала је јака нетрпељивост. Она је кулминирала када је Милан Стојадиновић на седници Скупштине 23.7.1937. године успео да протури ратификацију Конкорадата. (Конкордат представља уговор између одређене земље и Ватикана који регулише статус римокатолика у тој земљи.)
Овај уговор са Ватиканом изазвао је у југословенској јавности опште приговоре због повлашћивања католичког клера и давања Ватикану нарочитих предности према државној власти. Конкордат је подржала владајућа Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), која је настала од дела Југословенске народне странке, Словенске људске странке и Југословенске муслиманске орагнизације, Римокатоличка црква у Југославији и мањи део Хрватске сељачке странке. Против Конкордата стајала је Српска православна црква (СПЦ), представници удружене опозиције (Хрватска сељачка странка, Самостална демократска странка, део Радикалне странке и Земљорадничка странка), Југословенска национална странка и Комунистичка партија Југославије. Против ратификације споразума био је и ЈНП ЗБОР. Димитрије Љотић је овом проблему прилазио као узорни православац и интегрални Југословен. Као верник Српске православне цркве Љотић се није слагао да једна конфесија у истој држави има већа права него остале. Овај став подударао се са ставом СПЦ да су њени витални интереси овим уговором угрожени. То никако није значило да је ЈНП ЗБОР своју политику подређивао интересима СПЦ. У редовима ЗБОР-а било је доста римокатолика који су такође сматрали да потписивање Конкордата хрватски народ у Југославији клерикализује и да је овај чин у супротности са интересима Хрвата у Југославији.
У тим супротностима око Конкордата заталасала се јавност, нарочито у Београду. На глас да Стојадиновићева влада припрема ратификацију Конкордата у Скупштини, дошло је на више места до демонстрација против владе и клерикалних акција у вези са Конкордатом. Против Конкордата је устао и врх Српске православне цркве. За главног предводника борбе врха СПЦ сматрао се тадашњи патријарх Варнава. Како је он управо усред најжешћих сукоба око Конкордата оболео, у јавности су кружиле гласине да је отрован по налогу владе. У таквим околностима, врх СПЦ је одржао молебствије за патријархово оздрављење 19. јула 1937. поворка предвођена епископима СПЦ кренула је ка средишту Београда. Ту се литији прикључило више хиљада Београђана. Чланови ЈНП ЗБОР учествовали су у овој литији као грађани и као православци. По налогу тадашњег министра унутрашњих дела Антуна Корошца, католичког свештеника, жандармерија је потиснула литију према Саборној цркви. При овој интервенцији жандармерије дошло је до жестоке туче између грађана, учесника у литији, и жандарма, који су сурово батинајући грађане претукли и неколико епископа СПЦ, од којих је најгоре прошао епископ шабачки Симеон Станковић. Више црквених барјака, рипида и митри страдало је у овом обрачуну. Нови талас огорчења изазвала је вест да је сутрадан умро патријарх Варнава.
Димитрије Љотић се, на вест о "крвавој литији" обратио верницима у цркви Светог Ђорђа у Смедереву. У свом обраћању оштро је осудио употребу силе према свештенству и грађанима и још једном позвао посланике у Скупштини да не ратификују Конкордат.
И поред огромног притиска јавног мњења Скупштина је усвојила предлог ратификације Конкордата и послала га на коначну ратификацију Сенату. Када је влада почетком 1938. године покушала да ратификује Конкордат у Сенату, поново је избило незадовољство у јавности, па је Стојадиновић коначно био принуђен да 21. јануара 1938. обавести Архијерски сабор да је "овај и овакав законски предлог дефинитивно скинут са дневног реда".Овакав след догађаја допринео је даљем хлађењу односа између Димитрија Љотића и Милана Стојадиновића, који ће завршити Љотићевим хапшењем.


ЗБОР ПРОТИВ МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Долазак Милана Стојадиновића на чело владе Краљевине Југославије 24. јуна 1935. године значио је недвосмислено приближавање југословенске политике и дипломатије силама Осовине. Када је дошао на власт Стојадиновић је обећавао да ће решити "хрватско питање" и лошу економску ситуацију у земљи. Иако је као политичар припадао десној опцији, Стојадиновић се није слагао са Љотићем ни по једном од тадашњих кључних политичких питања. Шта више, од првог дана своје владавине Стојадиновић се свом жестином свога апарата бацио на ЗБОР и на његове чланове. У својој брошури "Порука фашистичком шегрту" (Милану Стојадиновићу) Љотић је писао: "ЗБОР-у се, заиста, већ рад не да. У месецу јуну и јулу, од пријављених 212 зборова дозвољена су свега два, док су сви остали забрањени. Наши листови, да би могли излазити, морају да се штампају хајдучки. Ништа нас неће изненадити ако Стојадиновић испуни своју реч па нам и сам рад забрани."
Да је Милан Стојадиновић имао намеру да забрани рад ЗБОР-а види се из једне изјаве у којој каже: "ЗБОР је излишан. И да знате: кад бисте испунили све законске формалности, и више од тога, рад вам неће бити одобрен. ЗБОР мора бити забрањен! Сви други могу радити. Може Удружена опозиција: то су стара господа коју пуштам да раде слободно, наређујем да моји листови о њиховим састанцима пишу, па кад интересовање код света порасте, а ја само боцнем иглом, а оно цео њихов рад спласне наочиглед света, као дечији балон кад се пробуши. Али ЗБОР не може, јер то што ЗБОР хоће - и ја хоћу, а отуда ЗБОР-у нема места. Ја ћу најесен имати омладину униформисану и војнички обучену. А потом на изборе."
Димитрије Љотић је исцрпно доказивао и показивао да Милан Стојадиновић нити може нити хоће оно што је ЗБОР хтео. Стојадиновић је покушавао да подржава фашизам и националсоцијализам, али са погрешном проценом, пошто они нису настајали, као покрети, декретима одозго, него су израсли и јачали одоздо. Када се у мају 1937. године спремао Стојадиновић да иде у Рим и Берлин да проучи Мусолинијево и Хитлерово дело Љотић је писао: "Ми нисмо фашисти. Ни наша мисао фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. Иако Стојадиновић иде у Рим да копира фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу". Стојадиновић је, у међувремену, преко режимске штампе, Љотића етикетирао као човека који на скуповима глуми фирера и, како он каже, "када би још само имао политичку униформу са ременом и знаком "Љ" потпуно би имитирао Хитлера". Љотић му је на својим зборовима узвраћао називајући га вођом ненародне владе и оптужујући га да је и он учествовао у заверии против краља Александра.
Прогони ЗБОР-а су настављени, вршена су хапшења. Ухапшен је био и Димитрије Љотић, али рад и активност ЗБОР-а није замрла. У фебруару 1938. године, док су још трајали прогони ЗБОР-а, писао је Димитрије Љотић на адресу Милана Стојадиновића: "О, Милане Стојадиновићу, како си пак мала памет! Сва власт коју имаш и сва средства којима располажеш не могу нас спречити да идемо својим путем - путем ЗБОР-а. Забрањивао си нам зборове и листове. Хвала ти. Сам те Бог учи да нас оштриш. Јер нема ништа без преоштра мача. И ти нам га кујеш на ватри огромне борбе и оштриш на тврдим препрекама које нам постављаш на сваком кораку. Поручио си нам да ћеш нам забранити рад, да ћеш растурити ЗБОР. Ко је то још стихије могао свести у мала кориташца? Мисао ЗБОР-а је израсло из природе ствари, развила се пред твојим очима, пустила гране на све стране, нарочито међу омладином. И све твоје забране неће бити у стању спречити вихор наше младости надахнуте искуством. А растурити ЗБОР? Ти ниси у стању да растуриш бивше политичке организације, које по закону не постоје, и које животаре ту и тамо, а како мислиш да ЗБОР растуриш!
Дана 10. октобра 1938. године распуштена је Народна скупштина, а нови избори расписани су за 11. децембар исте године. Ови избори требало је да покажу колика је стварна политичка снага Милана Стојадиновића, али истовремено и колико је народ имао поверења у његове опоненте, који су указивали на све недостатке и грешке његове политике.


ИЗБОРИ 1938. ГОДИНЕ

Након што је 10. октобра распуштена Народна скупштина, расписани су избори за 11. децембар 1938.године. На самом почетку предизборне кампање Милан Стојадиновић је 18. октобра издао налог за хапшење руководства ЗБОР-а на челу са Димитријем Љотићем. Органи Управе града Београда упали су 26. октобра на састанак руководства ЗБОР-а у Његошевој улици бр.1 и ухапсили 32 збораша, међу којима и Димитрија Љотића. Присталице ЗБОР-а одмах су штампале летак у коме је писало: "Не заборавите да је крвави и пљачкашки режим ратног забушанта Милана Стојадиновића бацио у тамницу једног од најпоштенијих грађана Југославије, народног борца и мученика, ратника, носиоца листе ЈНП ЗБОР друга Димитрија Љотића." Због овог поступка праве предизборне кампање ЗБОР-а скоро да није било. Ипак, под притиском јавности, Димитрије Љотић и руководство ЗБОР-а ускоро су пуштени. Представници Удружене опозиције понудили су изборну сарадњу ЗБОР-у. Ова понуда значила је да га политичари из Удружене опозиције не сматрају фашистом. Након дужег колебања, Љотић је одлучио да поднесе самосталну листу.
Своју предизборну кампању Љотић је базирао на критици Милана Стојадиновића. У једном предизборном летку ЗБОР је оптужио Милана Стојадиновића за потписивање Конкордата, смрт патријарха Варнаве, распад Мале Антанте и убиство краља Александра. У једном другом летку Димитрије Љотић је бирачима поручио: "Самостално иступам зато што једини ја хоћу: 1) да уведем у Народну скупштину више од двеста сељака и седамдесет радника и занатлија по еснафима као народне посланике, 2) да са овим људима на чијим раменима почива ова држава донесем најбоље законе за сиротињу и најшире народне слојеве, 3) да извршимо правилну расподелу пореза јер је ово неправилно решење коштало имовине и живота толико наших синова, 4) да обезбедимо што сваки сељак и радник морају имати за живот а да му се не сме запленити за разне дажбине као што је до сада чињено да скапава од глади, 5) да ограничимо докле се може ићи у богаћењу и да капитал дозволимо само у домаћој индустрији као неопходност за развој исте, 6) да извршимо пренос капитала у домаће руке, 7) да вратимо у државу народни капитал, Smile да укинемо министарске пензије на 518 министара колико их сада народ плаћа, 9) да изведемо на суд и осудимо свакога који је оштетио народну и државну имовину, 10) да се једаред зацари правда и поштење у овој држави. Ко хоће права честитог човека, доброг Краља и недељивост Југославије, нека приступи нашем покрету".
На изборе 11. децембра 1938. године изашле су три листе: Листа југословенске радикалне заједнице са Миланом Стојадиновићем као носиоцем листе, Листа Удружене опозиције са Влатком Мачеком као носиоцем и Листа ЗБОР-а са Димитријем Љотићем као носиоцем. Од 4.080.256 бирача на изборе је изашло 3.039.041 гласач (74,48%). Према званичним подацима листа Југословенске радикалне заједнице добила је 1.643.783 гласа (54,09%). Листа Удружене опозиције 1.364.524 гласа (44,9%) и Листа ЗБОР-а освојила је 30.734 гласа (1,01%). Према тадашњем изборном закону владина листа је добила 306 посланика у Скупштини, док је Листа Удружене опозиције добила 67 посланика. Листа ЗБОР-а остала је без посланика у Народној скупштини.
Листа ЈНП ЗБОР добила је по бановинама: у Дравској 1.132 гласа, у Дринској 3.806, у Врбаској 1.071, у Приморској 2.387, у Вардарској 133 гласа, у Савској 2.137, у Моравској 802, у Зетској 1.041, у Дунавској 17.291 и у изборној јединици Београд, Земун, Панчево 510 гласова.
И представници Удружене опозиције и представници ЗБОР-а имали су велике примедбе на ток избора, а посебно на резултате. И поред тога што је однео изборну победу Милан Стојадиновић није остао на власти јер је освојио релативно мало гласова у односу на оно што се очекивало. Смењен је 4. фебруара 1939. године, а нову владу је формирао Драгиша Цветковић. Смернице његове политике биле су решавање "хрватског питања" и тачно одређивање курса спољне политике Југославије. И по једном и по другом питању Димитрије Љотић опонирао је новој влади као и старој.


РЕШАВАЊЕ ХРВАТСКОГ ПИТАЊА

Договором између Драгише Цветковића и Влатка Мачека 26. августа 1939. године дошло је до склапања такозваног "хрватско-српског" споразума.У овом споразуму договорено је стварање бановине Хрватске, која би обухватала територије дотадашњих бановина Савске и Приморске, као и део Зетске, Врбаске, Дринске и Дунавске бановине. За првог бана Хрватске бановине изабран је доктор Иван Шубашић. За узврат, претставници Хрватске сељачке странке ушли су у владу Краљевине Југославије а Влатко Мачек је постао њен потпредседник.
Два дана касније, 28. августа ЈНП ЗБОР је издао саопштење по овоме питању. У саопштењу је речено: "Ни овим споразумом господин Мачек није могао бити натеран да призна Југославију за своју земљу, нити да јој призна судбински карактер, нити да призна судбинску повезаност Хрвата са Србима и Словенцима. Највише што је пристао да каже јесте да је Југославија "најбољи јемац независности и напретка Срба, Хрвата и Словенаца". Истина пак која сваком разумном бићу мора пасти у очи јесте да је Југославија једино, а не најбоље спасење наше. Јер без ње Хрвати и Словенци сигурно и потпуно, а Срби делимично губе своју независност. Али то господин Мачек није хтео или могао признати, јер би онда самим тим престала динамичност хрватског питања, а на то тешки хрватски грех неће и не може пристати. Колико пак вреди споразум рађен под таквим околностима, о томе нећемо говорити: то ће сутрашњица да каже".
Пошто у штетност споразума од 26. августа није успео да убеди владу, Димитрије Љотић се окренуо намеснику кнезу Павлу. Затражио је аудијенцију у којој би кнеза Павла упозорио на опасност у којој се налазила Југославија. Пошто је кнез Павле три пута одбио да га прими, Димитрије Љотић му је у току 1940. године упутио три отворена писма, која су изазвала велико интересовање у јавности. Ова писма су уједно била пуна критике на рачун кнеза Павла, што ће имати велике последице по будућност ЗБОР-а.
У првом отвореном писму послатом 22. фебруара 1940. године Љотић је критиковао тада у народу наговештавану смену курса политике у правцу Француске и Велике Британије. Образложење за овај став Љотић је правдао чињеницом да ове земље нису заштитиле ни Пољску ни Финску, а ни Србију 1915. године, иако су јој за то биле довољне само три дивизије. Друга критика односила се на рђаво стање унутар монархије. Сама идеја монархије је, по Љотићу, била у кризи, па се налазила у дефанзиви са малим бројем бранилаца. За то је превасходно кривио споразум од 26. августа. Предлагао је да се у војним оперативним јединицама налазе само Срби и хрватски и словеначки добровољци, а да остали буду само у радним четама.
Пошто је кнез Павле поново одбио да га прими, Љотић је отпочео жестоку политичку кампању против њега. Оптуживао га је да попушта федерализму. У писму се даље каже: "Више сте учинили за бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосиф Висарионович Џугашвили звани Стаљин. Данас народ лудује за "Русијом".Држава му је дала за пример. Предложио је кнезу Павлу да уради следеће: 1) да пресече пут бољшевизацији и расулу 2) да прекине одмах са хрватским експериментом 3) да изврши ново формирање оперативне војске.
При нападу Италије на Грчку октобра 1940. године Љотић је инсистирао на заузимању става дубоке неутралности. Највероватније под његовим утицајем, армијски ђенерал Милан Недић, који је тада био на дужности министра војске и морнарице, предао је 1. новембра 1940. године влади Цветковић-Мачек такозвани меморандум о стању у Југословенској Краљевској Војсци. Такође је тражио од владе политику дубоке неутралности. Кнез Павле је брзо реаговао. Већ 8. новембра Милан Недић је био принуђен да поднесе оставку на свој министарски положај, а стављен је и под присмотру.
Следио је нови потез југословенских власти, повучен 24. октобра, када је одлуком председника владе и заступника министра унутрашњих послова Драгише Цветковића, забрањено постојање ЈНП ЗБОР, а при томе је одобрење од 8.11.1935. године о начелном допуштању за оснивање овог покрета стављено ван снаге.
За повод је искоришћен сукоб између студената збораша и комуниста на Техничком факултету у Београду 23. октобра 1940. године.


ЗАБРАНА ЗБОРА

За упознавање прилика у којима се све ово одиграва, неопходно је поменути неколико чињеница. Италијанска авијација је 5. новембра бомбардовала Битољ. Тиме се земља нашла пред вратима рата. У таквој ситуацији и тензији, која је последица избијања рата између Италије и Грчке, група англофилски оријентисаних југословенских политичара (др Михаило Константиновић, др Бранко Чубриловић и др Срђан Будисављевић) извршила је притисак на принца намесника Павла (такође англофила) да елиминише све евентуалне пронемачке елементе. И пре догађаја на Техничком факултету државне власти су својим среским надлештвима наложиле да провере аутентичност потписа при оснивању општинских организација ЗБОР-а. У случају да ови потписи нису у складу са законом или их се потписници одричу, општинске организације требало је да буду забрањене. Управа Града Београда извршила је претрес Главног тајништва покрета ЗБОР у Његошевој улици 3. новембра. Избацила је из просторија све чланове и без икаквог писменог решења запечатила просторије и испред њих поставила жандарме.
У току октобра и новембра 1940. године полицијске власти похапсиле су више од 160 чланова ЗБОР-а. Између осталих, ухапшени су: Ратко Живановић, старешина Омладине ЗБОР-а, инг Сименон Керечки и Владимир Ленац, чланови Врховног страрешинства "Белих орлова", др Велимир Даниловић, председник Месног одбора ЗБОР-а у Београду, и други. Југословенске власти нису се усудиле да ухапсе и самог Димитрија Љотића, али су помно пратиле његово кретање. Ускоро је забрањена свака посета Димитрију Љотићу, а у његов стан уселили су се агенти. Када је Љотић протестујући тражио да му се саопшти да ли је ухапшен или није, одговорено му је да је слободан, али да се по наређењу тако мора поступати. Љотић је одмах напустио свој стан и отишао у Смедерево. Агенти полиције су га и тамо пратили. Међутим, по извештају агената управнику Града Београда, Љотић је већ пре 15. новембра "нашао начина да се изненада изгуби у непознатом правцу." По причи сведока, полицијске агенте који су вршили надзор над Љотићевом кућом успео је да заговори један збораш, тадашњи познати фудбалер. Док су се они одушевљавали догодовштинама са утакмица репрезентације, Љотић је изашао. Уточиште је нашао у једном женском манастиру у Срему. Управник Града Београда је 15. новембра послао радио-телеграм свим банским и полицијским управама и обавестио их да се Димитрије Љотић удаљио у непознатом правцу: "Умољавате се да наредите подручним властима да се за именованим енергично трага. У случају проналаска, ставите га под јаку стражу и о томе најхитније обавестите Управу Града Београда". Разлог свога бекства Љотић је правдао информацијом да је југословенски режим желео да га се реши тако што ће га послати у душевну болницу на посматрање.
Пошто је у судском поступку доказано да не постоји никаква законска форма којом би били, због догађаја на Техничком факултету, збораш били осуђени (јер су се борили против припадника једне забрањене странке) оптужба је преформулисана. ЗБОР је оптужен за велеиздајничко деловање. Против овог покрета формулисане су три оптужбе: 1) да је у сарадњи са министром Војске Миланом Недићем припремао државни удар да би се оборио тадашњи режим и завео десничарски режим који би се наслањао на силе Осовине, 2) да је радио на отцепљењу дела државне територије, 3) да је примао новац из Немачке.
Међутим, због неозбиљног доказног материјала до процеса није ни дошло. Збораши су у затворима малтретирани и тучени, а пошто није доказана превратничка завера збораши су делом протерани а делом упућени у концентрациони логор Брус (власти су то називале принудним боравком). Тамо су провели три месеца и најзад отерани у концентрационе логоре "радних батаљона" у Сребреницу, Ивањицу и Смедеревску Паланку. Последњи од збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. године.
Занимљиво је да се, и поред забране, билтен ЈНП ЗБОР штампао и био достављан лично кнезу Павлу, члановима владе и Управи Града Београда. У време највећег прогона збораша Димитрије Љотић је 25. децембра 1940. године упутио кнезу Павлу и треће писмо пуно горчине због поступања власти према ЗБОР-у. И ово писмо је остало без икаквог утицаја на став кнеза Павла. Прогон збораша је трајао све до пуча 27. марта 1941. године.


27. МАРТ

Пошто је Крунски савет 23. марта овластио председника владе Драгишу Цветковића да потпише приступање Тројном пакту, овај је то и учинио 25. марта у Бечу.
Димитрије Љотић изнео је том приликом своје мишљење везано за овај догађај: "Спољна политика Југословенске владе водила је земљу низбрдицом, а та низбрдица завршила је амбисом. На ивици овога амбиса израсло је дрво што се зове Пакт. И Кнез, који је крив што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за дрво које се зове Пакт. И сада он заједно са нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у провалију. Они који раде против Пакта лако ће то дрво престругати, али и кнез ће онда пасти у провалију, али и сви ми, и ви сви, заједно са њим. Политичка последица тога биће расуло државе".
У писму које је Димитрије Љотић 26. марта упутио епископу жичком др Николају Велимировићу и епископу далматинском др Иринеју Ђорђевићу (обојица су лично били против приступању Југославије Тројном пакту) Љотић их моли и опомиње: "... Према томе ја вас молим и преклињем да се са ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Када је већ Пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело једна права, пуна чврстине и ауторитета влада која ће са једне стране Пакт поштовати, а са друге народу улити поверење да ће слобода и независност бити сачуване. Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити сву одговорност за слом државни и народни, и пред Богом ћете испасти као они људи који траже славу не код Бога него код људи".
Када је овај апел био у рукама епископа, у Главној команди ваздухопловства у Земуну, довршаване су последње припреме за извршење пуча. Група југословенских официра је у ноћи између 26. и 27. марта извршила преврат. Влада и намесништво су свргнути, а на престо је доведен малолетни Петар II Карађорђевић. У преврат је активно била умешана британска обавештајна служба за специјалне операције (СОЕ), и то углавном преко пробритански оријентисаних политичара који су партиципирали у тадашњој власти.
Димитрије Љотић је, на почетку, сматрао да је пуч усмерен искључиво против Кнеза Павла, па се оваквом следу догађаја није противио. Ношен таквим размишљањем представник ЗБОР-а, пензионисани пуковник Милош Масаловић, дошао је у просторије нове владе и, у име ЗБОР-а, честитао ступање на престо Његовог Величанства Краља. Влада је Масаловића одмах реактивирала и поставила за команданта пешадијског пука Краљеве гарде.Љотић је у први мах прихватио савет епископа др Николаја Велимировића да уђе у нову владу. Позив на улазак у владу упутио му је и генерал Богољуб Илић.
Ни Љотић, ни други чланови ЗБОР-а нису првога дана били упознати са намером мењања политичког курса од стране ђенерала Душана Симовића. Када је пуч добио ново и стварно значење промене курса политике, Љотић је повукао своје одобрење око уласка у нову владу. Други разлог његовог не уласка у владу било је енергично противљење пробритански оријентисаних политичара у новој влади (Бранка Чубриловића и Михаила Константиновића).Касније су истакнути припадници ЗБОР-а давали различите изјаве о 27. марту. Збораш Станислав Краков говорио је да је пуч од 27. марта био непотребан, кобан, чак и злочиначки. Други љотићевац др Димитрије Најдановић рекао је да нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта: "Чудан је по глупости својој, политичкој глупости. Политичка глупост је ограниченост политичког видика и одсуство политичке визије".
Политичке последице пуча 27. марта 1941. године постале су кобне за Краљевину Југославију. На њену судбину датум 27. март ударио је завршни печат.

Убрзо по Априлском слому Југославије и доласком немачких снага у Србију покрет Збор је поново легализован.
У поверљивом извештају немачког команданта Србије команди Југоистока од 7. марта 1943. године, о љотићевцима се каже:
"Покрет ''Збор" представља једну врсту Национал-социјалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху, формирао извесни Љотић и води је до сада. Њена начела су: борба против слободних зидара, против Јевреја, против комуниста, против западњачког капитализма и његових облика дотрајалости. Њихови спољнополитички циљеви су: тесно повезивање уз Немачку једне независне Србије, која се ограничава на своје националне основе...''
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
ЈНП Збор у Нишу

доц. др Небојша Ранђеловић, Владимир Вучковић • Правни факултет • Ниш

УДК 329.71 (497.11 Ниш) "193/194" (091)

Југословенски покрет

Збор у Нишу

Апстракт: Нишка политичка сцена између два рата била је изузетно занимљива и по многим схватањима чак и специфична. Југословенски покрет Збор био је део тога у свим системима деловања. Деценијама оспораван од стране комунистичке историографије овај покрет је ипак имао своје место у политичкој историји Ниша и Србије. До потпуне истине може се доћи само објективним приступом на основу доступних података.

Кључне речи: Збор, Покрет, Љотић, Вуковић, југословенство, југословенски, Српски добровољачки корпус, омладина Збора.



Уз шаренило политичких идеја, партија и покрета у заједничкој држави Јужних Словена, тридесете године и године рата обележило је и постојање Југословенског Збор. Покрета специфичног по идеји и устројству, начину деловања и остваривања својих циљева. Нишка политичка сцена није остала имуна на стварање оваквог покрета и идеју коју је проносио.

Може се поставити питање колико је Ниш био пријемчива средина за покрет таквих идеја. По неким гледиштима Ниш тог времена је носио одличја средине у којој се актуелни режим добро осећао. Можда је разлог за то приврженост либералима и Милану Обреновићу, ослободиоцу Ниша, након српско-турских ратова. Или чињеница да је Ниш у време Обреновића и у време Првог светског рата носио терет резервне престонице – места где се владар, скупштина и влада склањају у кризним временима. Но, факти да су ту кадкад и радикали тражили прибежиште, да су напредњаци имали развијену страначку организацију (чак и по селима), да је у Нишу изборе умела да добије и опозиција, а након ослобођења 1918, да постане и једно кратко време комунистичка општина, казују супротно. Ниш, као центар Југоисточне Србије, са свим геополитичким, социјалним, војностратешким и осталим одличјима, био је итекако занимљив за пласирање нових политичких идеја сваке врсте. Тако је било и са покретом Збор, чији су се чланови ословљавали са друже и који је носио идеју интегралног југословенства, корпоративне државе, на чијем се челу налази религиозни домаћин, какав је некада био старешина породичне задруге, када се Србија градила и ослобађала.

Формално оснивање Покрета Збор у Нишу везује се за 1935. годину, мада је активно деловање његових присталица бележено и раније. Занимљива је чињеница да је у то време, дакле док покрет још није формално озваничен у Нишу, Збору био веома близак и Драгиша Цветковић, председник нишке општине и потоњи министар у влади Милана Стојадиновића и председник краљевске владе. Чињеница је занимљива утолико што је Драгиша Цветковић био експонент радикала, а потом један од првака Југословенске радикалне заједнице, и што није уживао углед међу зборашима. У време оснивања покрета у Нишу већи део руководства је до тада припадао одбору Југословенске народне странке у Нишу (ЈНС) коју је, иначе, водио бивши авијатичарски официр Светислав Хођера (ЈНС је словила као лична странка Петра Живковића).[1] Ова странка је у Нишу била веома утицајна све до 1935. године, када на сцену ступа Југословенска радикална заједница (ЈРЗ). Први човек ЈНС-а, бивши радикал, Нишлија Никола Узуновић налазио се, у време Петра Живковића на месту потпредседника владе (1929), да би касније и сам добио мандат за састав владе. Међутим, због неактивности и слабљења утицаја у масама део нишког одбора прешао је у новоформирани Збор. Иако је ЈНС и даље егзистирала на политичкој сцени и ушла у блок удружене опозиције, чињеница је да она у Нишу није могла да постави свог кандидата на изборима 1938. године.

Главни организатор Збора у Нишу, у то време, био је Петар Вуковић, трговац и предузимач пореклом из села Баљевца, срез студенички, округ чачански. Осим њега, радом Збора у Нишу руководили су адвокат Мирко Нешић, књижар Драгутин Главички, др Аца Димитријевић, др Михајло Ђорђевић, мајор Мирослав Војиновић, адвокат Сретен Милошевић и студент Зоран Вуковић. Он је био син Петра Вуковића и као истакнути члан Збора био је у руководству омладинске организације у Нишу. Иако на студијама технике у Загребу, Вуковић је био веома активан. Одржавао је везу између организација у Београду, Нишу и Загребу. У исто време у нишком Збору веома активни су били и професор Милан Костић, студент Душан Пејчић, фотограф Ђорђе Пешић, Синиша Домазет, др Стеван Вукашиновић, др Јаша Фотић и службеник полиције Мирко Живановић (Живановић је током рата обављао значајну дужност начелника специјалне полиције а од краја 1943. године и функцију управника полиције у Нишу). Уз њих, истакнути чланови покрета били су професор Милоје Борић, фотограф Драгослав Тодоровић, столар Риста Јовановић, новинар Ратомир Ранђеловић, службеник Бранислав Милић и Јован Чемерикић. Чемерикић је пре рата био истакнутији припадник Демократске странке у Нишу, дугогодишњи директор Прве мушке гимназије и потоњи председник нишке општине.

Одмах након оснивања Збор је у Нишу отпочео са конкретним акцијама. Иако није практиковала претерани публицитет и јавно експонирање, организација је у то време одржала два значајна политичка скупа. Први је организован 1937. године у биоскопској сали хотела "Руски цар" у Нишу, на коме је присуствовало две стотине људи. Из вођства покрета учествовали су Тихомир Мирковић, магистар фармације из Ниша, Петар Вуковић, Јурај Коренић, лекар из Загреба и Станислав Краков, новинар из Београда. Скуп је кратким поздравним говором отворио Петар Вуковић, након чега је реч дао Мирковићу, који је скупу присуствовао као повереник покрета. После Мирковића говорили су Јурај Коренић и Станислав Краков. Општи закључак скупа био је да владајућа странка потпуно неодлучно и веома благо наступа према комунистичком покрету "који представља највеће зло човечанства". Захтевали су на овом скупу енергичне мере на потпуном уништењу "ове савремене јереси". (Иначе, доступни подаци указују да је повереник Збора Тихомир Мирковић био један од оснивача већ помињане Југословенске народне странке (ЈНС) у Нишу. Он је био и први човек ове партије у Нишу у периоду од 1932. до 1935. године, када је приступио Југословенској радикалној заједници и Драгиши Цветковићу.)

Други скуп је одржан у кафани "Њујорк". За разлику од првог, овај скуп није протекао мирно. Наиме, овога пута је дошло до велике туче коју су изазвали комунисти и припадници удружене опозиције. Иако је била присутна, полиција се није мешала, нити покушавала да одржи ред.

Осим рада на јачању организације у граду и јавне делатности кроз политичке трибине и скупове, покрет је настојао да свој рад прошири и на околину Ниша. Тако је у Белој Паланци оформљена организација "Белих орлова" у канцеларији тамошњег адвоката Крсте Соколовића. Истовремено, организатор скупа у Прокупљу био је професор Драгољуб Вучинић, пореклом из села Тулара. Од околних срезова, познато је да је у Заплању повереник Збора био Лазар Денић из села Горњег Барбеша.[2]


Слика 1: Дефиле 5-ог пука СДК (данашњи Синђелићев трг)

Занимљиво је да је, сходно идеолошким одредницама Покрета и опредељењу за интегрално југословенство, приступано равномерном ширењу Збора по територији читаве Краљевине. Нарочито се водило рачуна о ширењу Покрета у Загребу и крајевима који су били угрожени бујајућим хрватским сепаратизмом и шовинизмом. Мало је познат податак да је баш у Загребу Покрет имао јаку организацију и да је на то утицао и нишки огранак Збора. Пред рат, вођство из Ниша је одржавало добре везе са главним тајништвом Збора у Загребу преко већ помињаног Зорана Вуковића, који је студирао технику на тамошњем Универзитету. У исто време Зоран је био и један од руководилаца Збора у Загребу (у току рата и члан руководства организације "Белих орлова" у Србији). У једном писму, упућеном вођству у Нишу, главни тајник Збора у Загребу, Костић, тражи од њих да утичу на свршене матуранте, симпатизере и збораше из нишког краја да дођу у Загреб на студије. Костић у писму наводи да је Збор за такве студенте организовао и мензу "Самопомоћ". У писму се наводи да је југословенски национализам поникао у Загребу и да то мора бити град из кога ће да зрачи и светли југословенска мисао. Овим писмом он је од нишког вођства Збора тражио и адресе за свршене матуранте комунисте, који планирају студије у Загребу. Треба, међутим, истаћи да екстремно непријатељски однос Покрета према комунистичкој пошасти није био истовремено и одредница односа према комунистичкој омладини. О томе постоје и сведочанства живих збораша, који и данас живе у Нишу. С тога тражење информације о именима припадника комунистичке омладине треба посматрати кроз такозвани просветитељски сегмент Покрета и тежњу да се југословенска омладина спасава "комунистичке јереси". Такав приступ протеже се кроз све време битисања Збора. Од 1941. до 1945. добровољачке борбене јединице (најчешће називане Љотићевцима) имале су у својим редовима просветаре (по некима пандан политичким комесарима у партизанским јединицама), којима је превасходни задатак био политички и просветитељски рад међу добровољцима у складу са програмом Покрета. Такву концепцију имала је и институција за преваспитање омладине у Смедеревској Паланци за време трајања окупације.[3]

Југословенски покрет Збор, сходно правилима свог устројства, имао је и чврсту омладинску организацију. Није познато, међутим, да ли је до 1939. године у Нишу постојала званична организација омладине Збора. Као оснивач омладинске организације у Нишу помиње се Жарко Ускоковић, пореклом из Ваљева (1924) који је члан Збора постао у Бањалуци као гимназијалац 1937. године. Он је 1939. године са родитељима дошао у Ниш и одмах приступио оснивању организације, ангажујући се нарочито међу средњошколском омладином. Тако је заједно са Ђорђем Трофимовићем и Евгенијем Мојером основао омладинску организацију Збора. У раду је било обухваћено 30 гимназијалаца нишке гимназије. Познатији активисти омладине Збора у Нишу били су Драгиша Фридл, Љубиша Обзаклијевић, Милош Крајналић, Александар Николић, Влада Манчић и Душан Крстић. Истовремено су формиране и организације Белих орлова. У њима су били активисти омладинци који су пролазили припремни стаж да би били примљени у Збор.У почетку је председник организације био Драгиша Фридл, да би касније, када је организацијом почео да руководи центар из Београда, за председника био изабран Душан Пејчић. Секретар је постао Жарко Ускоковић а благајник Евгеније Мејер.

Политички рад Збора обухватао је и деловање према другим политичким организацијама, које су се програмски и идеолошки разликовале од Збора. Нарочито је обраћана пажња на млађе припаднике тих организација. За њихово придобијање ангажовани су припадници омладине Збора. Жарко Ускоковић је пред рат прихватио понуђену функцију председника демократске омладине Ниша. Ова политичка организација својим програмом није била на линији Збора па је Ускоковић заједно са Трофимовићем добио задатак да ради на њеном припајању Збору.


Слика 2: Пети пук Српског добровољачког корпуса постројен преко пута Народног позоришта у Нишу (1942)

Занимљиво је посматрати и податке о другим политичким организацијама које је Покрет уопште, па тако и Покрет у Нишу, прикупљао и класификовао. Стиче се утисак да је "обавештајном" раду према другим политичким организацијама и странакама придаван велики значај. О томе сведоче редовни годишњи извештаји Покрета са бројним подацима ове природе. Нарочито су на удару били политичари из врхова владајућих странака у чију се политичку етику, и морал уопште, сумњало. Тако су, на пример, у извештају за 1939. годину на карактеристичан начин осликани скоро сви виђенији политичари Ниша тога доба. За тадашњег председника Владе Драгишу Цветковића каже се "да ван политике нема професије и да се најдуже бавио голубарством". Додају и то да га је Збор наговорио да упише студије на Правном факултету у Суботици. Док је као опозиционар био у затвору, припадници Збора су га посећивали, и тамо са њим славили славу. Када је 1935. на изборима освојио 20.000 гласова, Збор је сматрао да је "победио човек мученик". Али, иако им је био близак, Цветковић није наставио њиховим путем. После избора одговорио је Збору да "нема никаквог па ни политичког угледа без пара. Прави углед има онај политичар који је и газда". О Бори Димитријевићу, посланику за срез нишки Покрет је такође имао веома лоше мишљење. Димитријевићу се није опраштала организација напада на литију коју је у Нишу водило дванаест Владика у оквиру кампање за борбу против конкордата. Владика Николај је, тада, на тргу Краља Милана, држао говор код споменика Владици Мелентију, кога су Турци заједно са још петорицом Нишлија обесили као националног борца. Димитријевић је касније због овога добио и батине у кафани "Оријент". Реализатори су били припадници Збора јер "нису могли да му опросте такво антицрквено насилничко понашање". Разлог више за овакву њихову реакцију била је и чињеница да је отац Боре Димитријевића настрадао као свештеник и познати борац за православље и Српство. За Драгутина Драгија Живковића, нишког посланика, наводи се у извештају "да је најглупљи и најнепоштенији човек у Нишу". На функцији председника општине Ниш радио је разне финансијске махинације. Као пример се наводи чињеница да је откупио сопствено имање за рачун општине у вредности од милион тадашњих динара. Познат је и по томе што је физички нападао своје политичке противнике. За њега је "важило начело да у политици нема морала". Сличан однос припадници Покрета имали су и према Владимиру Чохаџићу[4]. Он је био потпредседник нишке општине и народни посланик за срез царибродски. Организација Збора у Нишу га је сматрала великим лоповом и називала га "циганским типом разбојника". За њега су говорили да је "живео са принципом да без пара нема пријатељства".[5] Сходно својим идеолошким опредељењима припадници Збора имали су однос и према осталим првацима политичких странака и група. У зависности од блискости ставова, или могућности промене појединих политичких ставова, припадници Збора су заузимали непријатељски став, или су покушавали да придобију за своју ствар политичке опоненте. На основу овакве оријентације Покрета може се закључити да је њихово "чистунство" у политичким ставовима и политичком деловању онемогућавало озбиљнији политички суживот и заједничко деловање са политичким опонентима.

Пред сам Други светски рат Покрет Збор је апеловао на национално јединство и на окупљање око идеје неутралности и избегавања по сваку цену било каквог учешћа у европским ломовима. Припадници Покрета су указивали и на "вероломне англо-американске апеле", уцењивачке и себичне, у којима је од Југославије тражено све, а нуђено само нејасно учешће на победничкој страни у неизвесној будућности. Али су, такође одашиљани и позиви на узбуну патриотској југословенској јавности због расула и трулежи у држави, која се налазила на ивици понора европског рата. Пример за то је пророчански апел Димитрија Љотића југословенској влади, који је у то време писао: "Нема више пролонгације. Досадило се нашем једином повериоцу – природи ствари. Оној трпељивој природи, коју смо ми годинама газили и вређали и која је све то трпела, на изглед пасивно. Њој се досадило. Менице се морају плаћати... Догађаји као разбеснели коњи, а кочијаши унапред изабрани, и то не с обзиром на мерило: да знају пут, да умеју да владају коњима и колима, већ да ли пристају да оставе недирнуту опрему на коњима (рђаво постављену и давно дотрајалу да не држе чврсто дизгине које они и иначе не би могли ни умели, јер и сами коњи осећају њихову слабост), да раслабљене точкове не притежу... Спољне прилике ће бити изазване и оправдане нашим силама расула. Оне су она низбрдица, кривина и провалија у коју треба да сруше наша народна кола."[6]

И поред свих апела на будност и разум, држава је доживела баш онакву судбину каква јој је прорицана пред сам рат. Након априлског слома 1941. године Покрет Збор, до тада са невеликом политичком снагом, добио је значајну улогу. Оцене његовог деловања опречне су, а многи сегменти до данас нерасветљени. Утврђивање пуне истине, ако је до ње уопште могуће доћи, захтева дуг истраживачки рад и обимну студију. То свакако превазилази оквире једног чланка и амбиције да се тим чланком, бар делимично, расветли деловање једног покрета на ужој територији. Но фактографијом, која је доступна, може се кроз деловање Збора у Нишу за време окупације, стећи увид и у деловање читавог Покрета, чији је веома значајан део, неодвојив од целине, био нишки сегмент.

Ниш је због свог геополитичког и стратешког положаја био за Немце од највећег значаја. Одмах након уласка, априла 1941. године, они су у врло кратком периоду организовали своју војнополицијску власт. Локалну власт су, међутим, препустили припадницима Збора. Председник општине тада је био један од првака Покрета Јован Чемерикић, а окружни начелник Јован Барјактаревић. Функцију шефа специјалне полиције обављао је Мирко Живановић, а изузетно активан у формирању локалане власти био је и адвокат Мирко Нешић.

Овако формирани органи локалне власти имали су тежак задатак између чекића војнополицијске немачке власти и наковња оружаних покрета, који су својим акцијама изазивали реакцију и одмазду окупационих власти. Формално, вршиоци локалне власти били су у служби окупатора, фактички њихова делатност је представљала читав сплет замршених акција усмерених ка заштити локалног становништва од хапшења, одмазде, али и ка спречавању прикључивања оружаним покретима, како комунистичком, тако и покрету пуковника Михаиловића. Ације окупатора само су отежавале положај домаћих власти, јер се од њих тражило одржава ње реда, а на другој страни вршене су репресалије према недужном становништву.

Одмах након консолидовања немачке власти дошло је до великог хапшења у Нишу. Ухапшено је око 200 људи, и то највиђенијих Нишлија, који су као таоци држани око месец дана у логору на Црвеном крсту. Међу њима су били Вукашин Антић, директор Народне банке, Миле Васић, заступник Форда у Нишу, Тоша Секулић, директор француско-српске банке, Сотир Живковић, председник хипотекарне банке, ђакон Живота Јанковић, доцнији прота у Нишу,[7] Андон Андоновић трговац. Терет спасавања највиђенијих Нишлија пао је на вршиоце локалних власти. Веома важну улогу у спасавању ухапшених из логора имао је адвокат Мирко Нешић. Он је код немачких власти успео да издејствује пуштање на слободу већине ухапшених.

Исте, 1941 године, спроведена је једна акција у Нишу која би се по својој природи могла сврстати у вид колаборације са окупатором, али је суштински била на добробит нишког грађанства. Радило се о организовању акције грађанске безбедности чија је правила и план рада сачинио адвокат Мирко Нешић[8]. Он је организовао 300 чиновника који су у врло кратком времену извршили попис становништва Ниша од 16 до 60 година. По плану Мирка Нешића, Ниш је подељен на 25 реона са реонским старешинама. Осим реонских старешина, постојале су и уличне старешине тако да је ноћу на стражи у граду укупно било око 600 људи. Непосредна последица овакве делатности била је да су брзо похватани ноћни лопови и град је био поштеђен репресалија и непријатности. Током 1943. године Мирко Нешић је више пута водио разговоре са високим немачким официрима у Нишу. Тражио је да се из Ниша повуку Бугари и да се на њихово место доведу добровољци збораши које треба, по њему, једино признати као легитимне противнике комунизма. Немци се са овим нису сложили, сматрајући затезање односа са савезницима Бугарима непотребним[9].

Сачувани документи указују и на изузетну активност специјалне полиције. Као једна од крупнијих акција коју је водио Мирко Живановић наводи се и провала и хапшење припадника КПЈ у Нишу. Тада је ухапшено око 25 лица, међу њима и чувена Јелка Радуловић из Алексинца. Познато је да је у току рата Живановић више пута успевао да потпуно растури партијску организацију КПЈ и СКОЈ. Он је и сам више пута понављао "да као достојне противнике у свом послу признаје само искусне партијске кадрове, док са студентима и радницима, члановима КПЈ у Нишу, није имао никаквих проблема". У његове професионално организоване полицијске замке они су веома лако упадали.


Борба против комуниста на терену, међутим, излазила је ван оквира и снага специјалне полиције. Пошто је на почетку окупације организација деловала већином по градовима и још увек није имала организоване оружане одреде, то је Димитрије Љотић издао наређење да се у почетку за борбу против комуниста користе одреди Косте Пећанца. Њих је сматрао национално најчистијим и идеолошки исправним за такав задатак. У Нишу је до такве сарадње дошло већ у октобру 1941. године. Пећанац је већ у то време код Куршумлије водио огорчене борбе са арнаутским четама које су поново, по ко зна који пут у историји, покушали да у Топлици пљачкају и убијају. Сличне борбе вођене су и у Јабланици.[10] Исте године, војвода Жељински из Жупског Александровца јавља Збору у Нишу да је од њега тражено да кроз своју територију пропусти одреде ђенерала Новаковића и мајора Кесеровића (познатији као доцнији командант у покрету Драже Михаиловића). Такође, он обавештава Петра Вуковића да партизани контролишу долину Ибра из Јошаничке Бање, где су стационирани. Истовремено, на захтев руководства Збора из Ниша, смењен је и ухапшен војвода Пчињски, Миодраг Ђорђевић који је пре тога био у Лепоглави због комунистичке делатности. Одреди Косте Пећанца су до краја 1942. године били укључени у ову акцију Збора. Тада у Ниш долази Пети пук Српског добровољачког корпуса. Од тада се већи део активности пребацује на ову јединицу.

Веома важан сегмент поменутих активности Збора представљали су припадници његове омладинске организације.[11] До 1943. године функцију председника омладине Збора у Нишу обављао је Душан Пејчић. Тада га је заменио Радмило Николић, свршени матурант. Омладина Збора задржала је устројство утврђено непосредно пред рат. И за време окупације целокупан рад је био подељен на среске и месне организације, а месне организације на задруге и огњишта. Огњиште је била хијерархијски најмања организациона јединица која је бројала 3-5 чланова са старешинама. Од 3-5 огњишта формирана је задруга са својим старешинама. Оваква организација обухватала је и рад са женском омладином. Према доступним подацима једно време је за такав рад била задужена Љубинка Алексић.

Доласком петог добровољачког пука у Ниш рад покрета је постао још интензивнији. Забележено је да је, након доласка Петог корпуса, одржан је састанак у кући Мирка Нешића на коме су присуствовали сви омладинци збораши из Ниша. Било их је укупно 30. Састанку су присуствовали и представници петог добровољачког корпуса на челу са командантом Милорадом Мојићем. На предлог Мирка Нешића одлучено је да сви приступе Српском допбровољачком корпусу. После тога Душан Пејчић и Ђорђе Пешић радили су у Петом пуку као просветари. Зоран Вуковић је радио у руководству центра организације "Белих орлова". Но његов политички утицај сезао је тако далеко да је могао да утиче и на кадровска решења, како у самом Покрету, тако и у органима управе. Зоран Вуковић је већ 26.7.1941. године упутио једно писмо главном тајништву Збора у Београду у коме каже да је неопходно сменити управника полиције у Нишу Симоновића. Осим њега, тражио је смену и председника нишке општине који је, по њему, био под непосредним утицајем Драгише Цветковића за кога припадници Збора наводе "да је прљав и непоштен, а о чијим је неделима писао друг Пера Вуковић". У истом писму Зоран Вуковић предлаже да се за управника полиције постави Мирко Живановић који је у то време обављао функцију шефа политичке полиције у Нишу. За председника општине он предлаже др Стеву Вукашиновића. На исти начин Вуковић наводи 46 лица која би по њему могла да обављају функцију одборника нишке општине. Он још додаје да је управник полиције приликом хапшења избацио са списка најопасније комунисте те је дошло до жучне расправе којој је присуствовао и инспектор Илија Паранос. Он је само због овог питања допутовао из Београда и само је делимично успео пошто је управник полиције истрајавао у својој идеји. Колики је утицај у централи Збора имао Зоран Вуковић показаће каснија чињеница да су сви његови предлози у погледу кадровских промена у Нишу били прихваћени. Припадници Збора су на такав начин током целог рата у граду држали локалну власт.

Постоје подаци да је Зоран Вуковић био веома близак немачкој обавештајној служби (Абвер) и Гестапоу. На његову препоруку је Жарко Ускоковић завршио курс Абвера за ратног дописника, док су Душан Пејчић и Ђорђе Пешић завршили курс командоса у кампу код Беча. Након овога, они су са 28 командоса бачени на Копаоник почетком 1945. године. Ускоковић и Пешић су заробљени док је Пејчић успео да емигрира.[12] Немачке службе Абвер и Гестапо су вршиле избор и селекцију међу омладином Збора у Нишу за разне курсеве који су одржавани под надзором њихових официра.

Припадници Покрета Збор из Ниша на крају рата доживели су сличну судбину као остали припадници Покрета. Они који нису могли, или нису желели да крену у повлачење заједно за немачким трупама похапшени су и осуђени од нових власти. Један део припадника покрета је успео да емигрира. Један део је изручен новим југословенским властима од стране Савезника и доживео је трагичну судбину на словеначким стратиштима.





dr. Nebojša Ranđelović, Vladimir Vučković • Faculty of Law • Niš

Summary

The Yugoslav Movement Zbor in Niš

Among various political ideas, parties and political movements in the common state of the South Slavs, there appeared one Yugoslav political movement - Zbor. The political scene of Niš did not remain untouched by this movement and by the ideas it advocated. The movement, which was differently qualified – labelled by some people as purely fascistic, or as purely patriotic by others, at first had a role smaller than its real importance, and then larger than its power. Thus, it acted in Niš spreading its activities somewhere between the collaboration with the occupiers and treason and patriotic deeds. The fact that numerous important people of the town were its leaders, makes us reconsider the movement’s historical qualification and try to make a proper estimation considering both its good and bad points.



[1] Сви подаци су дати на основу оригиналних докумената похрањених у архивама државних органа и служби Краљевине Југославије, окупационих власти у Србији, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ.

[2] Ови подаци су добијени од Антанаса Вучковића из Г. Барбеша. Он је један од последњих преживелих припадника Чегарског равногорског корпуса, чији се штаб једно време налазио у овом селу.

[3] По комунистичким изворима та институција представљала је затворенички логор, по другим изворима елитну школу. Живи штићеници ове установе, који су данас угледни грађани Ниша, у личном разговору са ауторима овог чланка, потврдили су постојање ограничења у овој институцији, која су несвојствена елитним школама, али су такође потврдили да је о њиховом образовању бринуо елитни кадар.

[4] Чохаџић потиче из старе нишке породице, чији је предак, свештеник Димитрије Чохаџић, због националног рада био интерниран од стране турске власти. Интернацију је преживео и дочекао ослобођење Ниша од Турака, које је овом граду "донео кнез ослободилац и витез Милан Обреновић"(како су волеле да га зову старе Нишлије).

[5] Ови политичари доживели су трагичну судбину након одласка окупатора. Приликом уласка партизанских јединица у Ниш, октобра 1944. године ови истакнути припадници Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) осуђени су различитим казнама, пошто су све време рата били блиски равногорском покрету. Владимир Чохаџић је стрељан, док је Бора Димитријевић осуђен на 5 година, а Драгутин Живковић на 3 године робије. Такође им је као познатим нишким трговцима цела имовина конфискована. Драгиша Цветковић је преко Турске емигрирао на запад и живео у Француској до краја 60-их година прошлог века.

[6] ''Билтен'' ЈНП Збор од 21. 9. 1940, бр 55.

[7] Управо је блаженопочивши прота Живота ауторима овог чланка за живота дао највише података о написаним текстовима. Прота потиче од старе нишке породице, чији су отац и стриц као свештеници стрељани од Бугара у селу Кременици код Беле Паланке 1915. године. Његова жеља је била да ови подаци не падну у заборав

[8] Нешић је, иначе, важио за великог патриоту у граду и старе Нишлије са великим поштовањем говоре о њему. Његова адвокатска канцеларија налазила се на Тргу Краља Милана број 1. Но Нешићев рад управо су осујетили његови саборци из покрета. Њега су, како се може закључити из сачиваних докумената, из чисте зависти због великих успеха у наведеним акцијама срушили блиски сарадници из Збора - Јован Чемерикић, Никола Вучковић, Петар Вуковић, Мирослав Воиновић.

[9] Занимљиво је да су на другој страни постојали покушаји да се, без обзира на ратна прилике оживи интегрално југословенство. Др Јурај Коренић из Загреба, је у неколико наврата, као истакнути припадник Збора, боравећи у Нишу истицао као идеју Збора стварање Велике Југославије. Он је у овом програму и инсистирао на уједињењу Југославије и Бугарске. Бугари су, међутим, били потпуно глуви за овакав предлог. Они су и гајили висок степен аверзије према организацији Збора и стално тражили од Немаца укидање ове организације.



[10] Трагичан пример ове борбе била је битка за Куршумлију између Пећанчевих јединица и партизана. Куршумлију су тада нападали синови и унуци а бранили је њихови очеви и дедови, солунци.

[11] Занимљиво је, на пример, да су омладинци широком активношћу, нарочито по градовима где је Збор био и најбоље организован, успели да сазнају да је 1940. године КПЈ издала наређење својим члановима да ступе у богословије на територији Југославије. Због тога је организација Збора у Нишу позвала на посебну обазривост. Наиме, она је у Нишу дошла до података да је Милорад Недељковић, борац сврљишког партизанског одреда већ ступио а да је Мирослав Томанић, партизански обавештајац главни за комунисте у Призренској богословији. Они су улазили представљајући се као присталице покрета Драже Михаиловића. Постоје подаци да је као центар омладинског деловања КПЈ у Нишу словила Трговачка академија. У исто време и Збор је имао добру организацију у овој просветној установи. Управо је руководилац целе средњошколске омладине Збора у Нишу био и професор трговачке академије Ђорђе Манчић, пореклом из Пирота, где је и рођен 1902. године.

[12] Господин Душан Пејчић је жив и данас живи у Минхену.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
Димитрије В. Љотић


НИ ФАШИЗАМ НИ ХИТЛЕРИЗАМ


Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима – у Италији и Немачкој – рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер.

У својим земљама они су успели да окупе око себе велике масе људи. Сигурно је да су тако својим земљама велике услуге учинили, - и да им и дан данас чине.

Па ипак, наш покрет – изузев извесне привидне сличности – нема никакве везе са овим покретима.

Привидна сличност долази из истоветног негативног става према либералној демократији и парламентаризму, и позитивног става према замисли сталешког уређења друштва и већег ослонца политиких форми на друштвене стварности.

Као и многи идеолошки покрети, и ми смо увидели да је либерална демократија и парламентаризам празна љуштура, - да је се живот далеко из њих извио, одвојио и развио, а да они, иако треба, по својој намени да њим – животом – управљају, нису у стању ни да га достигну, ни да га уоче.

Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.

И наше је гледиште: да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде – у интересу заштите интереса појединих група, као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице – предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ политичком погледу.

Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета, који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко од појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.

Из свега овога се види да кад би се по оваквој привидној сличности судило, да би човек – на своју рођену штету – у исти ред сврставао потпуно разне покрете.

Насупрот томе стоје дубоке, корените разлике идеолошке природе и позитивно-конструктивног програма.

* * *

1.) Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама.

И није поникао у глави једног или другог човека, - или на једном одређеном месту. Већ су људи добре воље, на разним местима, и непознавајући се међу собом, мислећи о невољама и недаћама свога народа, дошли у исто време, на исту мисао: Не може се седети скрштених руку; мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилази; мора се тај став као застава, затим, објавити, - морају се потом под ту заставу купити и остати људи добре воље.

И кад снага тако окупљена буде била довољно јака – бројем или самом снагом – пашће тешкоће и неправде саме од себе.

    ''Колумбија из пучине ниче,
    Кад одважник науми је наћи''.

Наш покрет је потекао из живих осећање наших тешкоћа и наших неправди; из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити; из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажан, да имамо довољно синова који ће ту борбу до истребе прихватити.

И да не постоји у свету фашизам и хитлеризам – од којих нас одваја дубока идеолошка разлика – наш покрет би се у нашој земљи морао родити.

Најмање је пак могао тако рођен покрет бити присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.

2.) И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа.

Фашизам је деификација – обожење – државе. Хитлеризам је деификација – обожење – расе.

А гледати у држави или раси божанство, значи не видети Га тамо где оно само и може бити, значи, стварно, примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.

Ми пак, као Словени и хришћани, на таквом стању не можемо да стојимо.

Над државом и над расом по нашем схватању постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса – по нашем схватању – вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.

По супротном схватању: држава или раса су апсолутна мерила у овом релативном свету; над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.

Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју - себичност а хитлеризам – тевтонски бес.


Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања, које нас – Словене и хришћане – морају делити од фашизма и хитлеризма.

3.) Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена, и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе или расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над своји радом чак ни сопственим присталицама.

Ми пак свој рад не сматрамо непогрешним, - па и поред тога, што имамо и чврсту вољу, и дубоку веру, налазимо да он, као сваки јаван рад, управо захтева објективан надзор.

4) Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава, и кад буде добила оно уређење које мисли да јој дају, не може без њих. Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи, - и да оног дана, кад фашизма и хитлеризма не буде било, да ће држава пасти у оне тешкоће из којих су је извели фашизам и хитлеризам.

На супрот томе, наш покрет сматра себе полазним. Он треба да помогне држави и народу да се реше извесне тешкоће и ишчезну извесне неправде.

Његов је задатак да се оствари такво државно и друштвено уређење, које ће, већ само собом, бити сасвим довољна одбрана државе и народа од данашњих невоља.

Зато ни фашизам ни хитлеризам не журе да дају дефинитиван облик својим државама – чак ни да га оцртају.

Међутим, ми сасвим јавно, уколико нам је то могуће, јасно изјављујемо, да другог циља осим решења данашњих народних тешкоћа и неправди, и обезбеђења од истих, немамо и не можемо имати.

5.) Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, - нисмо против пуног стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, на против, за прави и стварни парламент.

И то смо у таквој мери за парламент, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили, да је у нашем плану скупштина и сувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито веће стварне просечне вредности него што је данас.

Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. На супрот томе, ми стављамо начело: потпуна и стварна власт и исто таква и одговорност.

Фашизам и хитлеризам – као што смо то напред показали – ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6.) Ми смо за признавање сталежа – као велике друштвене стварности – и за њихов стварни утицај на државни живот.

Али за разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слободним, - под једним условом: да се признају и да делају као делови целине народне, под надзором својих главних организација и државе.

Фашизам и хитлеризам због свог гледишта на државу сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину.

* * *

Једном речју, фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, и искључују слободу владара, претставништва, сталежа, судства, војске и штампе.

На супрот томе, ми стојимо на гледишту, да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са истом таквом одговорношћу.

Ето зато ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.


(Отаџбина, бр. 48, Београд, 3 фебруар 1935, стр. 1-2)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
http://www.youtube.com/watch?v=N69GwNZGTDk

ЗАГОНЕТНА СМРТ ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

Званично је страдао у саобраћајној несрећи.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Jet set burekdzija

Zodijak Leo
Pol Muškarac
Poruke 7943
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.11
mob
Nokia 6700
 dimitrije ljotic je bio velikim srbin koji je voleo svoju zemlju i zalagao se za kralja,da je bio veliki covek to govori i beseda velikog vladike  nikolaja to je dovoljno da se procita da se vidi koliki je bio covek i srbin
IP sačuvana
social share
Звечан навија за звезду
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Отаџбински ЗБОР - Млада Србија

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3169
Zastava Novi Beograd... Blokovi...
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.5.3
mob
Samsung Galaxy Ace Plus
Отаџбински ЗБОР - МЛАДА СРБИЈА!
Слога биће пораз врагу!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zvezda u usponu

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 2041
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.14
http://www.youtube.com/watch?v=N69GwNZGTDk

ЗАГОНЕТНА СМРТ ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

Званично је страдао у саобраћајној несрећи.
Еј видео је уклоњен, јел могу да га нађем на неком другом месту?
IP sačuvana
social share


Edit by SerbianFighter: Maksimalna dozvoljena velicina slika u potpisu je visina: 60pix, sirina: 468pix i velicina 20KB
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 3 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.146 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.