Slušaj, ja nisam rekao da ne verujem u Boga. Ja sam samo rekao da polako počinjem da gubim veru u njega i postavljam sebi pitanje "Da li on postoji". . . Neminovno je da nešto postoji.

Druga stvar, jesi li možda primetio kako ljude koji praštaju i vole sve uvek neko gazi? Pa do sada sam imao prilike da to osetim na svojoj koži, međutim promenio sam stranu.

A imam još samo jedno pitanje: Naravno, vidim da se veliki vernik i sve to, lično, nemam ništa protiv toga. Ali ovo pitanje važi za sve: Ko nas je učio da Bog postoji? Roditelji, ne. Okolina.

A ko je njih učio da Bog postoji? To tako može ići u nedogled. Ali pravu istinu više niko ne zna. Znaju sigurno oni iz Vatikana koji čuvaju vekovima stare knjige, ali ljudi, mislim da smo u velikoj zabludi.

Ja još jednom ponavljam da verujem u boga. Čak i nevernici znaju da kažu "pomozi bože" kad su teški trenuci.

Ja samo iznosim svoje mišljenje i svoje teorije.

To sto ljudi gaze one koji prastaju to je poznata stvar- to je izraz nemoci malih ljudi - manji su od makovog zrna kad je frka a kad se neko pokloni i kaze izvini oni ga udare po glavi. Veliki ljudi ne odustaju od borbe ali postuju protivnika kada je na zemlji. Moj filozofski savet takvima je : ne gazi coveka koji je na zemlji mozes da dobije spo jajima 

Tvoj izbor sto se toga tice mora da bude da umes da prepoznas kome se vredi izvinjavati a kome ne. Ali uvek treba da oprostis jer osveta nikome dobra nije donela.

Sto se ucenja o bogu tice ja mogu da ti kazem za sebe - mene o Bogu nisu roditelji ucili, tacnije nije me niko ucio osim sto sam samog sebe ucio. Moj stav i ubedjenje je da veronauka i prenosenje tradicije samo odmazu ljudima u duhovnom razvoju. To mora da dodje kao unutrasnji poriv inace je u suprotnosti laz i gubljenje vremena. A ti veliki "mudraci" da su nesto naucili iz tih velikih knjiga koje cuvaju ne bi ostavili milione mrtvih ljudi iza sebe u svom pohodu ka Bogu.

Sto se teorija tice - ovo je apsolutno najbolje mesto gde mozes da ih izneses i ja sam ti zahvalan sto ih jesi izneo. Sto se diskutovanja obicno imas tri vrste ljudi: jedni kazu ja sam suvise glup da bi ovde dikutovao necu da se blamiram, drugi kazu vidi ove kretene ja sam toliko pametan da mi je ispod casti da pricam sa njima, a treci se nadju ovde i otvoreno diskuuju o svojim problemima i misljenjima. Ako se slozimo slozimo a ako se neslozimo svako ce da nauci ponesto iz iznesene price.

ziv bio

“… U zemlji Un bio je nekakav čovek po imenu Jov, pravedan i pobožan, i imađaše toliko i toliko bogatstva, toliko kamila, toliko ovaca i magarica, i deca mu se veselila, a on ih je veoma voleo, i molio se za njih Bogu računajući da su možda što i zgrešila veseleći se. I gle, izlazi pred Boga đavo zajedno sa sinovima Božjima, pa govori Gospodu da je obišao svu zemlju i ispod zemlje. „A da li vide slugu mojega Jova?“ – pita ga Bog. I pohvali se Bog đavolu, ukazavši na velikog svetog služitelja svoga. A đavo se nasmehnu na reči Božje: „Daj ti njega samo meni, pa ćeš videti kako će uzroptati sluga tvoj, i prokleće ime tvoje.“
   I predade Bog đavolu svoga pravednika kojega je toliko voleo, i đavo satre decu njegovu, i stoku njegovu, i rasturi bogatstvo njegovo, sve najedared, kao Božjim gromom; razdera Jov haljine svoje i baci se na zemlju, i zavapi: „Nag sam izašao iz utrobe materine, nag ću se vratiti u zemlju. Bog dao, Bog uzeo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada pa doveka...
   Slušao sam posle reči ismevača i hulitelja, reči ohole: „Kako je to mogao Gospod dati najmilijega od svih svetih svojih da se s njim đavo titra? Kako mu je mogao oduzeti decu, i njega samog poraziti bolešću i ranama tako da je crepićem strugao i čistio sa sebe gnoj iz rana? I zbog čega? Samo da se pohvali pred satanom!“ Kao da je hteo da mu kaže: „Da vidiš šta može otrpet moj svetitelj mene radi!“
   Ali veličina je u tome što je tu tajna – što se tu prolazno zemaljsko obličje dodiruje sa večnom pravdom. Pred pravdom zemaljskom vrši se delanje večne pravde. Tu Tvorac, kao u prve dane stvaranja, završavajući svaki dan pohvalom: „Dobro je ovo što sam stvorio“, gleda na Jova i ponovo se hvali stvorenjem svojim. A Jov, slaveći Gospoda, služi ne samo njemu, nego će poslužiti i svemu što je on stvorio s kolena na koleno i u vekove vekova, jer je za to i namenjen bio.
   Gospode, kakva je to knjiga i kakve su to pouke! Kakva je knjiga to Sveto Pismo! Kakvo je čudo i kakva je sila data čoveku s njome! Tačna slika sveta i čoveka i karaktera ljudskih; i sve ti je imenovano i ukazano za večna vremena. I koliko tajni razrešenih i otkrivenih: Bog nanovo diže na noge Jova, nanovo mu daje bogatstvo, prolaze opet mnoge godine, i gle, on sad ima novu decu, drugu, i on ih voli. Gospode! Kako može on, rekao bi čovek, zavoleti tu novu decu, kad nema one pređašnje, kad je bez one dece ostao? Sećajući se one dece, zar može biti potpuno srećan kao nekad, srećan sa novom decom, pa ma kako da su mu ona mila? Može, može! Stara tuga, usled velike tajne života ljudskog, prelazi postepeno u tihu umilnu radost; mesto mlade uzavrele krvi nastupa krotka, vedra starost: Blagosiljam svakodnevno rađanje sunca i srce mu moje kao pre peva; ali sad još više volim zalazak njegov, duge, kose zrake njegove, a s njima i tihe, krotke, umilne uspomene, mile likove iz celog mog dugog i blagoslovenog života; a nad svim tim je pravda Božja koja dovodi do miline, koja primiruje, koja sve prašta! Svršava se život moj, ja znam i osećaj; ali osećam svakog preostalog dana kako se život moj zemaljski dodiruje sad sa novim, beskonačnim, neznanim životom, ali koji je skoro već tu, pred kojim razdragano trepti duša moja, sija um i radosno plače srce...“

odlomci iz "Braće Karamazovih" F.M.Dostojevskog - reči starca Zosime

Nisam bas siguran koliko bih voleo da vodim svoj zivot po Svetom Pismu. Ne bi bas daleko dogurao pravo da ti kazem. Najveci je problem sto ne verujem u Boga i Djavola koji sede na nebu i igraju se monopola i covece ne ljuti se. Ali svako veruje u sta hoce da veruje, na kraju krajeva ima i gorih knjiga od svetog pisma.

Bog postoji.

Pa nista onda - sledeci put kad ga vidis prenesi mu iskrene pozdrave i izvini mu se sto nisam mogao da svratim prosle nedelje

...i još jedan odlomak, ista knjiga, isti Dostojevski, i isti lik...

Oci i učitelji, pitam se: “Šta je Pakao?” Rasuđujem ovako: “Pakao, to je patnja i teret kad više nemožeš da voliš.”
   Jednom u beskonačnom bitisanju, koje se ne može izmeriti ni vremenom ni prostorom, data je bila nekom duhovnom biću, kad se pojavilo na zemlji, sposobnost da kaže samo sebi: “Ja postojim i ja volim.” Jednom, samo jednom, dat mu beše trenutak ljubavi delotvorne, žive i uz to mu je bio dat zemaljski život, a sa njim vremena i rokovi.
   Pa šta se desilo? To srećno biće odbaci taj neocenjivi dar, ne oceni ga, ne zavole ga, pogleda ga podrugljivo i ostade bez osećanja! I kad je takav otišao sa zemlje, video je krilo Avramovo i besedio sa Avramom, kao što je u priči o bogatašu i Lazaru kazano: I Raj je posmatrao, i ka Gospodu mogao da ide; ali se baš time i mučio što do Gospoda ode bez ljubavi, i dođe u dodir sa onima koji su voleli, a on njihovu ljubav nije prihvatio. Tada vide jasno i sam sebi reče: “Sad znanja imam, ali ma kako žudno da volim, u ljubavi mojoj ne može biti nikakvog podviga, niti kakvog požrtvovanja, jer je svršen život zemaljski; I neće doći Avram da maker kapljicom žive vode (tj. ponovnim darom zemaljskog života, pređašnjeg i delotvornog) rashladi plamen žudnje moje za ljubavlju duhovnom, kojom sad gorim, a prezreo sam je i odbacio na zemlji; nema više života, niti će biti više vremena! Premda bih sad gotov bio i život svoj dati za druge, sad već nije mogućno, jer je prošao onaj život koji se mogao u ljubavi na žrtvu prineti, i sad je bezdan između onoga života i ovog bitisanja.”
   Govori se o materijalnom paklenom plamenu: ne ispitujem tajnu ovu, bojim se, ali mislim kad bi i postojao plamen materijalni, njemu bi se zaista mogli obradovati, jer, tako mislim, u mučenju materijalnom bi makar za jedan trenutak mogli zaboraviti još strašniju muku duhovnu. A osloboditi se muke duhovne nemoguće je, jer to nije spoljašnje nego unutrašnje mučenje. A kad bi se moglo osloboditi, mislim da bi mučeni postali još nesrećniji. Jer, ako bi pravednici iz Raja, gledajući na muke njihove, oprostili im i dozvali ih k sebi, voleći ih neizmerno, time bi im još povećali muke, jer bi još jače probudili u njima plamen žudnje za predusretljivom, delotvornom i blagodorodnom ljubavi, koja je sad za njih nemoguća. U bojazni srca svoga mislim ja međutim da bi im baš svesnost te nemogućnosti naposletku poslužila kao olakšanje; jer, primivši tu ljubav pravednih a nemogući se odazvati na nju, oni bi, u toj pokornosti, i u dejstvu te smirenosti, našli naposletku kao neki obrazac one delotvorne ljubavi koju su zanemarili na zemlji, i kao neko dejstvo njoj slično…
   Pred ponekom mišlju staneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: “Da li treba pobeđivati silom ili smirenom ljubavlju?” Svagda odluči ovako: Pobediću smirenom ljubalju.” Odlučiš li tako jedared za svagda ceo svet moći ćeš pokoriti. Smirena ljubav je strašna sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu!...
   Braćo, ljubav je učiteljica, ali je treba znati steći, jer se ona teško stiče, skupo se kupuje, dugim radom i posle dugo vremena; jer voleti treba ne samo sluačjno i za trenutak, nego za svagda. Slučajno može neko zavoleti, tako može i zločinac zavoleti. Mladić, brat moj, ptice je za oproštenje molio; to izgleda skoro besmisleno, ali je istina, jer je sve kao okean, sve teče i dodiruje se, na jednom mestu dodirneš, na drugom se kraju sveta odaziva i razleže… Sve je kao okean, kažem vam…

Ovo je mnogo jak odlomak - ja bi ovo stavio kao prvu temu na ovom forumu da svako procita pre nego sto udje da dalje diskutuje. Svaka cast 

Bog=ljubav....kad bi bilo više ljubavi među svima(ne mislim ovdje na sex nego na pravu iskrenu čistu ljubav)..zar ne mislite da bi svijet bio ljepši, bolji?