Mala plata, al' kafenišeš s Divcem
- Ponosio sam se da s takvim velikanom kafenišem. Dao mi je autogram za decu. Bori Čorbi na mom rejonu živi tašta koju obožava. On šalje razglednice svojim drugarima u kafanu i redovno ih čitam. Ismejem se. Kad sam nosio penzije, mnogi mi nudili dil: "Daj, Ljubo, da te opljačkam, pa da podelimo po pola"

Evo, pogledaj. U levoj ruci mi je fascikla koju moram da nosim jer nisam uspeo sve da stavim u torbu. Pogledaj tašnu - u njoj sigurno ima oko dvadesetak kilograma, a to je samo trećina pošte za danas. Znači, treba da iznesem 60 kila pošte. Otkad su došli razni časopisi, više i posla. Nekerman je po primerku težak oko 450 grama, a danas imam 40 komada za razneti. Pa onda Metro i Kuele. Stigao za ceo rejon. Ako može da se ubaci u sanduče, ubaci se, ako ne može - onda na vrata.

Odnesem to na vrata, spustim torbu od 20 kila, predam, podignem torbu. Vidite ovu pošiljku, ima sigurno 550 grama. Sve te pošiljke do kilo mi nosimo. Vidi ovaj, zapakovao majicu iz Amerike i poslao kao novogodišnji poklon. Ko da ovde nema majica! Ni novogodišnje i božićne čestitke nisu više kao pre. Ranije bila samo razglednica. Sad stave u koverat i onda još teže, a takvih danas imam hiljadu komada... Kažu, sad ljudi manje čestitaju čestitkama, jer imaju mobilne i internet. Malo morgen. Građani možda. Al' firme sad šalju više čestitki nego ikada. Čak unutra stave i kalendare! Neki put nosim i neke tube, ko grafički rad, metar dugačke... Šalju ljudi u paketu stolice od ratana! Veći paket od moje torbe...

Profesija po Marfiju
   
      

Ljuba i Boris Tadić

Ljubin otac bio je vojno lice, pa se on rodio u Sarajevu. Rođen je u istoj bolnici, iste godine, dva dana pre Borisa Tadića. Glasao za njega i zbog toga, ali i što je malo prosed kao on.
- Znao sam da je dobar čovek jer je Jarac u horoskopu. Verovatno mi nije dao da spavam kad se rodio, jer se posle dva dana raspekmezio - kaže Ljuba.
      
      
      
   

Na rejonu dužine pet kilometara, Ljubomir Radić - Ljuba Poštar je 11 godina. Izračunale mu stručne službe u pošti da je rejon kraći, a on ih ubeđivao da jeste toliki, ali kad bi išao pravolinijski. Da nigde ne skreće i ne obilazi. Računao da mesečno raznese tonu i dvesta kila pošte! S kamiona, kaže, tonu i nešto možeš da istovariš za dvadeset minuta. NJemu za poštu treba dvadeset dana, jer nije u pitanju samo istovar. Treba imati i ljudski pristup. Plata mu je 16.000 dinara. Tu su uračunati i topli obrok i regres. Ima dva sina, ženu koja radi u vrtiću, pa vikendima, da bi preživeo, radi ko moler kod mušterija na rejonu, po preporuci. Ljudi ga poznaju, pa im lakše da poznatog puste u kuću. Tako je Ljuba od ponedeljka do petka sa torbom nakrivljen u ulicama oko Tašamajdanskog parka, a već u petak popodne je na merdevinama. Ako ne moluje, ide na pecanje. To mu je jedino zadovoljstvo. Kad se zapošljavao u pošti, nije verovao da će dobiti degenerativnu promenu na gornjim pršljenovima.

- Verovatno ste primetili da su svi poštari nakrenuti na jednu stranu. Na onu na kojoj nose torbu. Mislite da nam se to vrednuje kao povreda na radu? Ma jok - priča i grabi sa Nekermanom na sedmi sprat, jer lift ne radi. Obično se, veli, dešava da u zgradi bez lifta uvek na petom spratu živi stranka koja dobija najviše pošte. Marfijev zakon. Seća se, u vreme Ante Markovića, poštarska plata je bila 1.600 maraka. Penzioneri imali lovu do krova, bakšiš veliki, kapalo sa svih strana... Posle toga krenuo sunovrat. A pošte sve više.

- Nosili smo pre pet meseci one "žute" i "bele" strane. Teško četiri kilograma po komadu, na mom rejonu, ukupno četiri i po tone za isporučiti. Ja sam to odbio da radim, zdravlje mi ne dozvoljava. Doneseš do ulaza, a u zgradi 50 stanova. Ko nije kod kuće, napišeš izveštaj, pa vratiš u poštu. Ponovo sutra doneseš, njega nema, i tako do u nedogled. Za to su nam platili 17.000 dinara, obećali su još nešto, ali ništa od toga. Kad tražimo povećanje plate, kažu, to je sve skopčano sa MMF-om, nema šanse. Para ima, ali ne može da se podeli. I šta ti, molim te, da radiš? Da sedneš i plačeš? - pita.

Decu s rejona poznaje u glavu, od rođenja. Ukoliko ima vremena, pomogne im da urade domaći. Ali, vremena sve manje. Nekad je bio običaj da poštar uđe u stan i popije kafu. Ni tog više nema. Nema se vremena. Pitaju ga građani s rejona, da l' je nešto ljut, što ne svraća.

Antraks ekspres

- Gubim vreme objašnjavajući. Osetljivi su ljudi. Nekad moraš da izabereš koju poštu nosiš jer ne možeš sve da stigneš. Poznajem stranke i znam šta im treba. Sad poštari nose i sudsku poštu. Doneli zakon. Napisali nam tačno kako se to uručuje, jer mnogi neće da prime. Dodali, međutim, da ako se utvrdi da poštar ima dil sa ovim koji neće da primi, mi se kažnjavamo sa 30.000 dinara. Dve moje plate. Stavili nam vruć krompir u ruku. Što bi ja morao da razvodim brakove i zatvaram firme? Mi smo im jeftiniji. Jer sudski pozivari su jedno pismo nosili za 23 dinara, a mi to radimo džabe. Od poklona, firme mi daju hemijske. To skupljam. Imam kući jedan pano i kad potrošim hemijsku ja je tamo okačim. Skupio sam, bogme, 2.000 komada.

Kad je nosio penzije, mnogi mu nudili dil: "Daj, Ljubo, da te opljačkam, pa da podelimo po pola". Samo jednom ga napali na ulici, i to radnik Parking servisa. Verovatno je imao malu platu, pretpostavlja Ljuba. U vreme afere sa slanjem pošiljaka sa antraksom, kod kuće se psihički pripremao za posao. Pravio plan kako svako pismo da dirne. Drugo, kaže, situacija u zemlji je takva da neke opasne stvari mogu da se šalju i poštom. Sada mnogi naručuju raznorazne medove za mršavljenje i on nema pojma da l' tu možda nosi heroin ili kokain. Nije svejedno. Skupo je iz inostranstva slati pare, pa ljudi krše zakon i ubace, recimo, 20 evra u pismo. Dešavalo se da te pare nestanu. Vatali neke. Ljuba zbog toga ima običaj da pismo, ako je oštećeno, otvori pred svedocima, kako ne bi imao neprijatnosti kad stigne do stana. Najveće greške se dešavaju prilikom pisanja poštanskog broja. U Beogradu, recimo, postoje dve ulice Ilije Garašina. U centru i u Rakovici. Pa ako neko ne napiše pravi broj, ode pošta iz Rakovice na Tašmajdan.

Fini svet - gadni rejoni

- Nosimo i pozive za glasanje. To je tek muka. Ima dosta umrlih, koje moram da rešavam. Žena, ovde, iz broja jedan, umrla pre 10 godina i stalno joj šalju poziv da glasa. Imam i puno poznatih. Latinka Perović, Dejan Cukić, najstariji poslanik Velimir Simonović, Goca Suša, Vlade Divac... S Divcem sam jednom davno pio kafu. Kuhinjski elementi su mu do kolena, bilo mi smešno. Ponosio sam se da s takvim velikanom kafenišem. Dao mi autogram za decu. Bori Čorbi na mom rejonu živi tašta, koju mnogo obožava. Bora šalje razglednice svojim drugarima u kafani "Kod Vlaje" i njih redovno čitam. Dobro se nasmejem. Ostalu poštu ne čitam. Nećete verovati, ljudi još šalju ljubavna pisma! Nemaju svi kompjuter. Od 3.000 porodica, ne verujem da 300 ima kompjuter. Vratila se jedna devojka iz Amerike i svaki put kad stignem, čeka ko zapeta puška. Saznam da se tamo mnogo zaljubila. Šalju ljudi i pisma iz zatvora. Posao nije lak. Moraš da budeš elokventan. I da poznaješ teren. Ako odem na godišnji odmor, poštar koji te menja već posle drugog dana razmišlja da l' da se obesi! Ima ovde firmi kojima na vratima ne piše ni ime. Ono što ja uradim za jedan dan, on radi celu nedelju.

Pse lutalice sve poznajem. Ponesem im malo hrane da ih animiram - da me ne napadnu. Pozdrave me kad prođem pored "Jugopetrolove" pumpe. Interfoni mi samo otežavaju posao, na njih izgubim pola sata. Dok objasnim penzionerima koji sam ja poštar, kako izgledam, zašto mi se promenio glas od juče i da l sam to stvarno ja. Imam pet baksuza. Stalnih. Kako god uradiš - ne valja. Ovi koji dobijaju sudska pisma prete. Govore: "Likvidiraću te, zapaliću te, baciću ti kiselinu u oči... i: "Poštare, najebo si!" Plavu kovertu iz suda pola njih neće da primi, pa sad šalju i u roze i u belim, da im doskoče - kaže Ljuba, koji čeka zimsku poštarsku jaknu, pošto se brod koji ih je nosio, veli, negde zagubio. Redovno, kaže, leti dobije zimsku uniformu, a zimi letnju. Hvali boga što mu je rejon u centru. Uglavnom fini svet, stari Beograđani. Priča da ima mnogo gadnih rejona.

- Viline vode. Sve magacini. Ograđeni ogradom. Prođeš jedan, obiđeš oko ograde, boriš se kao Don Kihot s vetrenjačama dok nađeš živog čoveka koji će da primi pošiljku. Pojedini koji su tamo radili ko poštari sad su malo psihički labilni. Onda, na primer, Bara Venecija, deo od Brankovog mosta, levo od Gazele. Stovarišta! Tamo je broj 87 pored broja četiri. A broj tri se naslanja na broj 52. Svako stavljo brojeve kako je hteo - priča Ljuba.

Nosio je pošiljke koje su iz inostranstva putovale tri meseca. Zagubi se džak na granici. Ali stignu. Dok mu imejlovi deluju sumnjivo. Rikne ti, kaže, kompjuter i - doviđenja. Ovako, pisana reč, na papiru, možeš da opipaš i omirišeš. Tako je Ljuba pobedio internet.
Dragoljub Petrović

Izvor: Glas Javnosti