Gde je otišla naša kultura?

Zaključavamo li dućan kulture i otvaramo li bordel kulture? O tome su 6. juna u emisiji „Hoću da znam“ govorili v.d. direktora Kulturnog centra Beograda Mia David i pisac Vladimir Arsenijević.

Kriza u kulturi nije počela juče, već ta „sapunska opera“ traje duže vreme, smatra Arsenijević, dok David dodaje kako će ona verovatno potrajati još duži period. Oboje su saglasni u tome da građenje kulture i kulturnog sadržaja ne treba da bdue samo na državi, niti se isključivo na državne institucije treba uvek oslanjati. Međutim...

„Mnogo veći problem od loše finansijske situacije jeste dvadeset godina potpunog odsustva ulaganja u obrazovanje, koje je osnova za postojanje kulture. Kultura je nešto u šta mora permanentno da se ulaže, kao i u obrazovanje“, navodi David, dodajući da ne postoji ozbiljna država koja nema ozbiljnu kulturu.

„Veći je problem u tome što ljudi nemaju potrebu za kulturnim sadržajem, a ne to što nemamo novca. S jedne strane Beograd ima niz vrlo kvalitetnih sadržaja da ponudi. Ali mi nemamo više ono što je nekada postojalo – običnog građanina koji dođe da vidi nešto što je mejstrim. Mi na svim nivoima kulture viđamo isti krug ljudi, pravimo umetnost jedni za druge. Nama fali to da neko sa ulice ima svest o tome da uđe u muzej bar tri puta godišnje, da ode na neku tribinu“, zaključuje ona.

Takva situacija posledica je toga što se kod nas već duže vreme kultura posmatra kao ukras. Kako tvrdi Arsenijević, za ono za čim ne osećamo potrebu u kući, nećemo naći ni novac u budžetu. Dodatni problem, prema mišljenju Arsenijevića, predstavlja i način raspodele ionako skromnih sredstava.

„Ili se na konkursima sredstva rasparčaju na toliko male delove da ne može ništa da se uradi, ili se usmeravaju na kojekakve masovne projekte. Kada pogledate spisak stvari koje su podržane ove godine: udruženja književnika, neko poetsko bdenje, folklori, KUD-ovi...Ne želim da kažem da imam nešto, mada imam, protiv folklora i KUD-ova, ali simptomatično je da ti ljudi koji sede u komisijama bizarnim čudom ne primećuju da se fokus u kulturi pomerio“, smatra Arsenijević.

Kao primere za to, samo na polju festivala, navodi manifestacije kao što su Kikinda Short, festival koji promoviše mlade autore koji će obeležiti godine pred nama, zatim Treći trg koji radi na promociji poezije kao i Pesničenje i Poezin, ali i Krokodil festival koji pruža uvid u regionalnu scenu.

„Nijedna od tih organizacija nije prepoznata na konkursu ministarstva“, kazao je Arsenijević.

Patriotska ili parohijalna kultura

David kao jedan od problema navodi i to što se iz Ministarstva kulture već duže vreme javljaju preporuke o promovisanju patriotskih vrednosti.

„Ja ne znam šta to znači, jer za sebe mislim da sam patriota. Mislim da je svaki intelektualac koji je ostao u Srbiji patriota. Mislim da je pisanje na latinici i ćirilici naše bogatstvo, iako smo više puta dobijali dopise da isključimo predstavljanje programa na latinici“, objašnjava ona.

„Stvarno mislim da je užasno važno da se institucije transformišu, i to kažem sa čela instuticije koja zaista radi na tome. Mislim da je važno da kažemo da nisu ni svi ljudi koji tu sede isti i da je sistem taj koji je osmišljen tako iz nas izvlači najgore. Nije normalno ni da niko ne radi evaluaciju mog rada. Mi ćemo imati konkurse, ali nećemo uraditi suštinu – podvlačenje crte i osvrtanje na ono što radimo“, primećuje David.

Ona je kao jedan od skorijih primera navela to što Oktobarski salon ove godine na konkursu Ministarstva kulture nije dobio finansijsku pomoć. „Mi jesmo beogradska manifestacija, ali je republika uvek finansirala manifestacije od kulturnog značaja. Oktobarski salon je definisan jednom rečenicom – promocija savremene lokalne i inostrane vizuelne umetnosti. U deceniji kada nama muzeji ne rade Salon je postao jedini prozor običnim građanima da vide šta je praksa u svetu, a nama je u ovom trenutku budžet za deset miliona manji nego prošle godine.“

Na priču o „patriotskoj kulturi“, Arsenijević odgovara da je u pitanju zamena teza: „Danas se perverzni parohijalizam smatra patriotizmom. Naš patriotizam nije globalan, ne upušta se u dijalog sa drugim kulturama, već je to zatvaranje u parohiju, unutarnji kriterijum.“

Kao jedan od odličnih primera koji odslikava delovanje naših institucija i ljudi koji u njima rade, on navodi predstavljanje Srbije 2011. na Sajmu knjiga u Lajpcigu.

„Lajpcig promoviše prošlogodišnju produkciju sa akcentom na mlade autore. Mi smo se tamo pojavili sa katalogom u kome je bila samo jedna živa osoba, Dragoslav Mihajlović. Tu su bili Kiš, Pekić, Crnjanski... Svaka čast njima, ali tamo se ne promovišu mrtvi pisci. To govori o tome kako se mi predstavljamo u svetu.“

Upitani kako vide situaciju u narednom periodu, David i Arsenijević saglasni su da na određenim nivoima vlasti postoji želja za saradnjom. Uočavaju da na gradskom nivou postoji želja da se stvari menjaju. Međutim, kako David zaključuje da je ovo samo vrh ledenog brega te da ćemo tek naredne godine videti lošije stvari.


извор: б92

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

у суштини...комплетно лапрдање ових сподоба и није толико битно...ево га један редак што ми је привукао пажњу:


нацизам на делу из уста тобожњег толератора,демократора

проблем је што кинту нису добили песничење,крокодил и остали промотери мржње према србији и њеним грађанима