Светла велеграда (енгл. City Lights) је амерички неми романтично-хумористички филм из 1931. године, који је написао, режирао и продуцирао Чарли Чаплин, који је такође и тумачио главну улогу. Прича прати незгоде Чаплинове скитнице док се заљубљује у слепу девојку (Вирџинија Черил) и развија бурно пријатељство са милионером алкохоличаром (Хари Мајерс).
Иако су звучни филмови били у успону када је Чаплин почео да развија сценарио 1928. године, одлучио је да настави да ради са немом продукцијом. Снимање је почело у децембру 1928. и завршено је у септембру 1930. године. Ово је први филм код кога је Чаплин компоновао филмску музику за сопствену продукцију, а написао ју је за шест недеља са Артуром Џонстоном. Главна музичка тема, коришћена као лајтмотив за слепу цвећарку, је песма „La Violetera” („Ко ће купити моје љубичице”) шпанског композитора Хозеа Падиље. Падиља је успешно тужио Чаплина пошто га није потписао за филм.
Филм је остварио успех одмах по објављивању 30. јануара 1931. године, са позитивним критикама, а од изнајмљивања широм света је зарадио од више од 4 милиона долара. Данас га многи критичари сматрају не само највишим достигнућем Чаплинове каријере, већ и једним од најбољих филмова свих времена. Чаплинов биограф Џефри Венс верује да „Светла велеграда нису само ремек дело Чарлса Чаплина; она су чин пркоса” јер су премијерно приказана четири године након почетка ере звучних филмова, која је отпочела премијером Џез певача (1927). Године 1991. Конгресна библиотека је одабрала Светла велеграда за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава због „културолошког, историјског или естетског значаја”. Године 2007. Амерички филмски институт га је сврстао на 11. место на својој листи најбољих америчких филмова икада снимљених. Године 1949, критичар Џејмс Ејџи назвао је последњу сцену филма „најбољом глумом икада забележеном на целулоиду”.
Бекство из Шошенка (енгл. The Shawshank Redemption) је амерички драмски филм из 1994. године редитеља и сценаристе Френка Дарабонта снимљен по роману Рита Хејворт и бекство из Шошенка аутора Стивена Кинга, док је продуцент филма Ники Марвин. Музику је компоновао Томас Њуман. Насловне улоге тумаче Тим Робинс и Морган Фриман као затвореници Енди Дуфрен и Елис Бојд Рединг, док су у осталим улогама Боб Гантон, Вилијам Садлер, Кленси Браун, Гил Белоус и Џејмс Вајтмор. Светска премијера филма је била одржана 23. септембра 1994. у Сједињеним Америчким Државама.
Филм говори о причи Ендија Дуфрена, банкара који је провео 19 година у Шошенк Државном затвору за убиство жене и њеног љубавника упркос томе што се изјаснио као невин. Током боравка у затвору, спријатељио се са затвореником, Елисом Бојдом Редингом (Морган Фриман), и чувари су га штитили пошто га је управник користио за прање новца. Буџет филма је износио 25 милиона долара, а зарада од филма је 58,3 милиона долара. На филмском веб-сајту IMDb, налази се на првом месту најбољих филмова свих времена.
film ko film je nidje veze ko i svaki od ovog krelca medjutim soundtrack..je objektivno najbolji ikad,kad krene ''tonight is what it means to be young'' odma zasuzim,neverovatno nešto,u top 3 naj bolje pesme ikad objektivno,par excellence 8 samo zbog toga inače da nije soundtracka (ne samo ta no i fantastična ''nowhere fast'') bi bilo fazon 1 2
Za početak da razjasnim, nije u pitanju žargonski izraz za ženski polni organ, ni prostor za borbu petlova. U pitanju je samo jedan od najboljih antiratnih filmova u istoriji kinematografije. Naravno, sa eliminisanjem gorepomenutih značenja odmah je jasno da se ovde radi o nekim pilotima i njihovim doživljajima. Pa, otprilike biste bili u pravu, ali ne sasvim. Zbog ovog filma počinjem da razmišljam da su animei svoj zenit doživeli u osamdesetim, i da je od tad beskompromisnost ustupila mesto ambiciji da anime pogleda svaki papak. I da se svakom papku svidi.
The Cockpit je urađen kao omnibus od tri priče, rađene po mangi gospodina po imenu Leiđi Matsumoto. On je, inače, jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji japanske animacije. Nama je većinom poznat kao autor Intestela 5555 u saradnji sa Daft Punkom, koji su njegovi veliki obožavaoci. Ipak, najkvalitetnije delo mu je saga o Kapetanu Fantomu Harloku III u kombinaciji sa serijama o kćerkama nesrećne kraljice Prometeum. Kažem u kombinaciji jer se u Leiđijevim serijama isti likovi pojavljuju u različitim okolnostima, a serija ima skoro kao Gundama i sve su od 50 epizoda pa naviše. Kako bilo, i u The Cockpit-u se pojavljuju likovi koji će vam se učiniti poznatim ako ste gledali išta od Matsumotovih serija.
A nekad su proizvodili čelik, je li ? Iz dimnjaka se dimi, ali unutra. . . Spiros 'Vondas' Vondopoulos
»Bogu hvala, vek i po poživeh, u zdravlju i radu. Slutim da mi je vreme umirati, te ove reči u pero govorim advokatu Nikoli Novakoviću, jer u vas, deco moja, sve zajedno, nemam ni malo poverenja ...« Dalje: »Žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao, ne mora se bojati pakla; sa đavolima će mu biti lepše i prijatnije. Sto se tiče moje imovine, a to vas jedino zanima, mogu vam saopštiti sledeće: sve što imam OSTAVLJAM SAMOM SEBI, jer verujem u drugi život. Znači, neka sve ostane kako je bilo za moga života, dok se ne vratim. Vaš otac — Pantelija Topalović.«
Mалишан (енгл. The Kid) је амерички неми хумористичко-драмски филм из 1921. године, режисера, продуцента, сценаристе и главног глумца Чарлија Чаплина, док Џеки Куган тумачи његовог усвојеног сина и помоћника. Ово је био први Чаплинов дугометражни филм у улози редитеља. Постигао је огроман успех и био је други филм са највећом зарадом 1921. године, иза Четири јахача апокалипсе. Године 2011, Конгресна библиотека је изабрала овај филм за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава због „културолошког, историјског или естетског значаја”.
Чаплин је написао, продуцирао, режирао, монтирао и глумио у филму Малишан, а касније је и компоновао музику. Као иновативан у својој комбинацији комичних и драмских елемената, филм се сматра једним од најбољих филмова немог доба. Чаплинов биограф Џефри Венс тврди: „Филм је савршен спој комедије и драме и вероватно је Чаплиново најличније и аутобиографско дело.” Филм је од Кугана, тада водвиљ глумца, направио прву велику дечију звезду у филмовима. Нагађало се да је дубина односа приказаног у филму можда повезана са смрћу Чаплиновог прворођеног сина само десет дана пре почетка продукције.
Чаплинов биограф Џефри Венс пише о наслеђу Чаплиновог Малишана: „Малишан остаје важан допринос филмској уметности, не само због Чаплинове иновативне употребе драмских секвенци у дугометражној комедији, већ и због открића које пружа о свом творцу. Несумњиво, када је Чаплин написао предговор за Малишана, 'Филм са осмехом – и можда, којом сузом', он је имао на уму сопствени уметнички кредо – и живот. Мери Пикфорд је изјавила у вези са филмом: „Малишан је један од најбољих примера језика на платну, у зависности од његових акција, а не од титлова”.
У децембру 2011, Конгресна библиотека је изабрала филм за чување у Националном регистру филмова. Регистар је навео да је филм „уметнички спој дирљиве драме, друштвених коментара и инвентивне комедије” и похвалио Чаплинову способност да „одржи своју уметност изван дужине својих уобичајених кратких тема и да може вешто да изазове разне емоције код своје публике вештим мешањем слепстика и патоса”. Од јануара 2021, Малишан има рејтинг од 100% на сајту Rotten Tomatoes, на основу 50 рецензија, са пондерисаним просеком од 8,6/10. Критички консензус веб-сајта гласи: „Раздражљиви скитница Чарлса Чаплина добија способну подршку у виду Џекија Кугана као малишана у овом слепстик ремек-делу, балансирајући врискање са тренуцима разоружајуће дирљивости”.
Са много муке, неудата мајка напушта своју бебу, остављајући је у скупом аутомобилом са поруком: „Молим вас, волите и пазите на ово сирото дете”. Два лопова украду тај аутомобил и остављају бебу у уличици, где је проналази скитница.
Крадљивци бицикала (итал. Ladri di biciclette) је италијански неореалистички драмски филм из 1948. године, редитеља Виторија де Сике. Прича прати сиромашног оца који у Риму после Другог светског рата тражи свој украдени бицикл, без којег ће изгубити посао који је требало да буде спас његовој породици. Сматра се једним од најпознатијих филмова свих времена, а најпознатији је играни филм италијанског неореализама. Филм је награђен Почасним Оскаром 1949. године.
Tema: 
