Poslednji beogradski paša :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Poslednji beogradski paša

Nikolina Radovanović

Foto: LIllustration, 1867

Početkom maja 1867. godine, poslednji turski vojnik zauvek je napustio Beograd. Na palubi broda koji je prevozio putnike za Zemun nalazila se ličnost od izuzetnog značaja - poslednji turski zapovednik Beogradske tvrđave.

I dok je kobilica broda sekla talase Save i Dunava, Ali Riza-paša poslednji put je pogledao grad koji je, za razliku od brojnih osvajača pre i posle njega, zaista voleo…

Alžirski koreni i evropski maniri

U sumanutim poslednjim godinama umirućeg carstva, izgubljeni su značajni podaci o brojnim poznatim ličnostima i događajima poslednjih decenija Otomanske imperije. Tako nam je tačna godina rođenja Ali Rize-paše nepoznata, ali se pretpostavlja da je rođen između 1810. i 1815. godine u Alžiru. U spomen na rodnu grudu, nosio je ime Cezajirili Ali Riza-paša. Otac mu je bio uvaženi naučnik Hamdan efendi, koji mu je bio i prvi učitelj. Krvava francuska okupacija Alžira, porodicu 1833. godine vodi put Pariza, gde mladi Ali Riza nastavlja svoje školovanje.

Visprenog mladića ubrzo je zapazio turski konzul u Francuskoj, Mustafa Rešid-paša koji ga uzima pod svoje i pomaže školovanje na Sorboni. Pod njegovom komandom stiče i osnovna vojna znanja, koja će mu prokrčiti munjeviti prolaz do viših šalona turske vojske po dolasku u Istanbul oko 1840. godine. U naredne dve decenije proći će put od brigadnog generala (Liva), preko general-majora (Mirliva) do general-potpukovnika (Ferika). Presudni momenat njegove karijere uslediće 1864. godine kada je postavljen za muhafisa Beogradske tvrđave.

"Naš knez" sreće "našeg pašu"

U vreme dolaska Ali Rize u Beograd, odnosi između Srba i Turaka bili su krajnje zategnuti. Mlada država nikako nije mogla da oprosti mučko bombardovanje koje je usledilo posle događaja kod Čukur česme, kao ni zulum koji su turski vojnici povremeno činili među varošanima. Sa svoje strane, tursko civilno stanovništvo već je počelo da se iseljava iz beogradske varoši put juga i Bosne. O težini situacije govori i to da je za tih par godina promenjeno čak šest vojnih zapovednika muhafisa Beograda.

Ipak, Alžirac je bio sasvim druga priča. Samo mesec dana po dolasku u Beograd, odlučio je lično prisustvuje proslavi rođendana kneza Mihaila, i to u velikom stilu. Prvo je knezu čestitao rođendan ispred Saborne crkve uz zvuke svečanog marša koji je svirao turski vojni orkestar, potom je usledilo krstarenje Dunavom i na kraju bal u kneževom dvoru. Šta se te večeri dešavalo, danas je teško saznati, ali u narednim mesecima i godinama razviće se blisko prijateljstvo između srpskog kneza i turskog paše, koji su jedan drugog oslovljavali "naš knez" i "naš paša".

A, delili su mnoge sličnosti. Obojica kulturni, naočiti, prefinjenih manira, inteligentni, obrazovani, bili su više Evropljani nego izdanci zajedničkih otomansko-srpskih korena. Dodatno poverenje unosila je gorljiva želja paše da se što više upozna za načinom života Srbije i Beograda. Pored francuskog, nemačkog i engleskog, zahvaljujući Matiji Banu savladao je osnove srpskog jezika. Savremenici su se prisećali da nije bilo bala, skupa ili sedeljke na kojima paša nije prisustvovao sa pašinicom, što je tada bilo izuzetno neobično. Voleo je pored modernih okretnih igara i da se uhvati u srpsko kolo, te zaigra i sa običnim Beograđanima koji su se okupljali na tim prvim poselima. Njegovo ime našlo se i na spisku donatora kneževog bala na kome su skupljana sredstva za izgradnju Varoške bolnice. Tom prilikom, pašinica je priložila bogato ukrašeni šal, pašmu, koji je licitiran u dobrotvorne svrhe.

Prijateljstvo se nije završilo samo na igrankama i drugim slobodnim aktivnostima. Paša je nastojao da se poveže i sa uglednim beogradskim umetnicima, književnicima, političarima, naučnicima. Među svoje prijatelje ubrajao je jednog Iliju Garašanina, Milivoja Blaznavca, Jovana Marinkovića, Nikolu Hristića, Jovana Ristića, Kostu Cukića, a najbliži prijateljstvo gajio je sa beogradskim trgovcem Hadži-Tomom.

Salon mudre pašinice

Priča o Ali Riza-paši ne bi bila potpuna bez spomena njegove hanume. Poreklom od oca Grka i majke Francuskinje, pašinica Mejra bila je više nego dostojan parnjak svom mužu. Opisivali su je kao visprenu, obrazovanu, inteligentu, naočitu, vrane kose skrivene iza teškog vela. Kao i suprug, govorila je nekoliko svetskih jezika, i naravno, srpski. Imala je lep glas i svirala violinu, divila se srpskoj i evropskoj poeziji.

Za kratko vreme, a zahvaljujući druženju sa kneževom sestrom Ankom Konstatinović, njen salon je postao omiljeno okupljalište beogradske ženske inteligencije. Pašinica mekog srca, bila je bolećiva na ljubavne jade i zabranjenu ljubav između Anke i Mihaila, a kasnije i između Ankine ćerke Katarine i nesrećnog kneza. Kažu da je posebno volela da peva pesmu "Sunce jarko, ne sijaš jednako", koju je, navodno, napisao zaljubljeni knez. Naklonost lepe Mejra svakako je bila još jedna karika koja je ojačavala prijateljstvo dvojice moćnika.

Odlazak

Ali Riza-paša nalazio se i u pratnji kneza Mihaila, kada se knez 1867. godine zaputio put Carigrada kako bi pregovarao o predaji utvrđenih gradova u srpske ruke. Na tom putu naučio je kneza par turskih reči, kojima na audijenciji naočiti srpski knez obratio dežmekastom i zbunjenom sultanu.

Diplomatska misija kneza Mihaila bila je više nego uspešna. Izdejstvovano je povlačenje turske posade iz srpkih gradova i Srbija je bila na putu ka konačnoj slobodi. Zabeleženo je i da je u povratku iz Carigrada, sam Ali Riza-paša bio glasnik slobode za ove gradove. Naime, kako bi prolazili pored koga grada, tako bi parobrod Deligrad zastajao, te bi paša po svojim zapovednicima slao sultanovu naredbu o povlačenju turske vojske.

Po povratku u Beograd, počele su pripreme za predaju i konačni rastanak. Svečana predaja ključeva grada izvršena je 18. aprila 1867. godine na Kalemegdanu, a poslednji turski vojnik napustio je Beograd 6. maja iste godine. I to je upravo bio Ali Riza-paša. Odajući počast svom prijatelju, knez je upitio svoju ličnu kočiju koja je pašu prevezla do savskog pristaništa. Tamo se u uz počasnu paljbu i zvuke vojnog orkestra ukrcao sa haremom i ađutantima na lađu za Zemun. U momentu kada je lađa zaplovila, sa Beogradske tvrđave zagrmelo je u znak posebne počasti 17 topova.

Karijera Ali Rize-paše i posle odlaska iz Beograda bila je vrlo uspešna. 1867. godine postavljen je za upravnika Tripolija u rangu vezira, zatim postaje upravnik provincije Hudavendigar u Maloj Aziji, današnje Burse. Bio je i vojni zapovednik i savetnik, te jedan od članova Državnog saveta. 1874. godine po drugi put se vraća u Bursu, da bi 1875. godine bio postavljen za vezira u Hercegovini. Treći i poslednji povratak u Bursu uslediće 1876. godine, gde ubrzo i umire.

Izvor: 011info