DELORM (Marion)
Slavna francuska kurtizana

Umrla: 2. jula 1650. (u 37-oj god)
Uzrok: otrovana napitkom za izazivanje pobačaja
Mesto: Ulica Torinji br. 2, u Parizu
Sahranjena: crkva Svetog Pavla u Parizu

Pošto je ostala u drugon stanju, "da bi se očistila" Marion Delorm je popila toliko jaku dozu antimona da se otrovala. Osetivši da joj se bliži kraj, poslala je po sveštenika iz Sen-Žervea i dugo mu se ispovedala. Tek što se sveštenik vratio kući, opet dođoše po njega, jer je samrtnica imala da mu ispovedi još nekoliko grehova. I tako ce sveštenik deset puta odlaziti i dolaziti zbog nekog zaboravljenog greha! Istina, lepa Marion je imala gomilu ljubavnika, među kojima su bili pesnik Debaro, Sen-Mar, Bekingam, Konde, a možda čak i Rišelje. Što nije bila nikakva prepreka da joj obuku belu haljinu i stave venčić od narandžinog cveta na glavu, kako je bio običaj da se obuku device...
Prema jednoj romanesknoj verziji, kojoj baš i nije za verovati, Marion Delorm je navodno bila umešana u Frondu, i pošto joj je Mazaren u jednom pismu otvoreno pripretio, nameravala je da raširi priču o svojoj smrti kako bi mogla pobeći u inostranstvo. I tako je ona s jednog prozora gledala svoju sahranu i smišljala sledeće stihove:
Bila sam na svojoj sahrani
Sveštenik je bio moj ljubljeni
Ah! Baš sam se slatko smejala!
Kako priča dalje kaže, udala se za jednog engleskog lorda, zatim za nekog drumskog razbojnika i na koncu za nekog finansijskog zastupnika i živela do devedest i četvrte godine.

Stravična nagrada
Jedan od najimpozantnijih spomenika na groblju Per-Lašez u Parizu je onaj princeze Elizabete Demidov (+1818), rođene Strogonov, svekrve princeze Matilde. U vezi sa ovim spomenikom koji je podignut na tri sprata, sav u belom mermeru, ukrašen vučjim glavama i čekićima u znak sećanja na to kako je nastalo bogatstvo Demidovljevih, koji su bili vlasnici rudnika bakra na Altaju, postoji legenda prema kojoj je suma od dva miliona rubalja bila namenjena onome ko pristane da 365 dana provede u grobnici, a da pri tom nijednom ne izađe na svetlost dana.

GETE (Johan Volfgang fon)

Umro: 22. marta 1832. (u 83-oj god)
Uzrok: prehlada
Mesto: Frauenplan, u Vajmaru (Nemačka)
Sahranjen: grobnica na Starom groblju u Vajmaru

Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne straši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reci bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti... Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.

FEJDO (Žorž)
Francuski dramski pisac

Umro: 5. juna 1921. (u 59-oj god)
Uzrok: sifilis
Mesto: Rej-Malmezon (O-de-Sen)
Sahranjen: groblje na Monmartru, u Parizu

Siroti Fejdo će umreti u jednoj bolnici u Reju! Venerična bolest na koncu je zahvatila i njegov nervni sistem, prouzročivši ono što su njegovi lekari nazvali "nesistematičnim delirijumom". Za vreme takvih napada, umišljao je da je Napoleonov sin, ili pak krava, te hteo da pase travu... Morali su ga smestiti u bolnicu: izmedu napada ludila i letargičnih stanja isecao je cvetove od papira i lepio ih na zid sobe. Aprila meseca, njegovom prijatelju Saši Gitriju će se učiniti da ja Fejdo u boljem stanju i upitati načelnika bolnice da li postoji mogućnost da ga puste kući. "Gospodin Fejdo je lud", odgovoriće ovaj. "Još jutros mi je rekao da je ćaskao sa jednom pticom."
Gitri, videvši da mu ne može pomoci, objasnio je svom prijatelju da je još uvek suviše rano. Fejdo ga je ispratio do vrata, zatim mu se obesio o vrat, preklinjući ga: "Slušaj, ostavićeš kapiju otvorenu i ja cu kliznuti za tobom.
- Ne, urazumi se, ne možeš to učiniti."
Fejdo je uzdahnuo i dvojica prijatelja se izljubiše, sa suzama u očima. Vrativši se u sobu, očajni Fejdo je uzviknuo: "Neću izaći odavde!... Znači, umreću u Reju." Zatim je dodao šeretskim tonom: "Ma hajde, to je odlično. Jedan pravi Parižanin umire na predgrađu: odatle najbolje može da vidi celi Pariz!"
Umro je posle nekoliko dana.

FLOBER (Gistav)
Francuski pisac

Umro: 8. maja 1880. (u 59-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Kroase (Sen-Maritim)
Sahranjen: Ruan (Sen-Maritim)

Zbog strašnih epileptičnih napada Flober je bio prisiljen da se povuče u Kroase gde je živeo životom pustinjaka, usredsređen jedino na svoje pisanje. Pa ipak, nije umro od epilepsije, ma šta da tvrdili Edmon de Gonkur i Maksim di Kam. Veliki sladokusac, kao i strastveni pušač i neumereni konzumator kafe i alkohola, uz to potpuno predan svome poslu - "ne verujem u slavu, a ipak se ubijam zbog nje" -, Flober je umro od klasičnog izliva krvi, od čega često umiru ljudi koji pate od arterioskleroze. Uostalom, tri sedmice pred smrt, napisao je sledeće: "Umoran sam od života, sve me mori, sve me tišti. Jedan dobar napad dobro bi mi došao."
Ujutro 8. maja, Floberu je pozlilo nakon previše tople kupke, pa je legao na kauč svoje sobe. Kuvarica ga je čula kako, pre nego što ce izgubiti svest, izgovara neke nepovezane reči: "Ruan... Nismo daleko od Ruana... Ejlo, hajdete... tražite... aveniju... poznajem je."
Mnogi će se posle pitati šta znači "Ejlo". Istog jutra je Flober primio pismo od svoje nećake Karoline u kome mu je ona pisala da se Viktor Igo seli u Aveniju Ejlo. Ali možda je samrtnik prizivao uz svoju postelju doktora Ejloa, lekara iz Ruana, koji, opet, nije bio njegov lekar?
A grobari ruanskog groblja malo su se preračunali u svom poslu. Naime, sanduk ovog normanskog diva bio je predugačak u odnosu na iskopanu raku. Pred zapanjenim sprovodom, okretali su sanduk na sve strane, da bi se on na kraju zaglavio, s glavom okrenutom nadole. Nisu ga više mogli niti podići niti spustiti! Već na ivici strpljenja, Zola će uzviknuti: "Prestanite već jednom s tim!" Sanduk je ostao u tom položaju: sveštenik je poprskao svetom vodicom jogunasti sanduk i svi su se razišli...